MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SVEŠTENIK KAO DUHOVNIK






«Što čovek poseje to će i požnjeti: koji, seje u telo svoje, od tela će požnjeti pogibao; a ko seje u duhu od duha će požnjeti život večni: jer ćemo u svoje vreme požnjeti , ako se ne umorimo». (Gal. 6, 7-9)

Najviše i najsavršenije biće koje mi jednim imenom zovemo Bog, iz velike svoje ljubavi, stvorio je svet i čoveka, kao krunu svega, za život večni dajući mu da se drži Njegovih zapovesti.

No kako nas uči Sveto pismo zbog prekršaja Božjih zapovesti i ne priznavanja učinjenog dela, naši praroditelji su isterani iz raja. No ipak iz prevelike ljubavi, prema čoveku, Bog nije ostavljao svoj narod, nego mu je slao pastire tražeći od naroda da se pokaje i popravi. Najbolji primer za to nam pruža Sveto pismo da «kad se god narušavao moralni poredak, ili kad se god u ljudskoj zajednici umnožavao greh i bezakonja, onda je Gospod Bog slao u svet svoje poslanike da u Njegovo ime opomenu narod da se popravi i vrati na pravu stazu života. Ako bi narod poslušao glas Božji, onda se narušeni red uspostavljao a sa njim dolazio mir i blagostanje. U protivnom, nailazila su stradanja, dugogodišnja lutanja po pustinji, pomori i ratovi.

Tu poslanici koje je Gospod Bog slao u Starom zavetu zvali su se proroci, a u Novom zavetu apostoli. No najveći poslanik Božji u istoriji sveta jeste Njegov Jedinorodni Sin i Spasitelj naš Isus Hristos, koji je radi nas ljudi i radi našega spasenja sišao s neba i primio telo ljudsko od Duha Svetoga i Djeve Marije i živeo kao Bogočovek na zemlji trideset i tri godine. Tom prilikom On nam je dao najsavršeniji zakon vere i morala, pokazao ljudima put života: «Ja sam put, istina i život, veli On, niko neće doći Ocu do kroza me» (Jn.14,6). Ja sam videlo svetu kaže Hristos: «Ko ide zamnom neće hoditi u tami, nego će imati videlo Života» (Jn. 8,12)1. A da bi se Hristovo spasonosno delo zauvek sačuvalo i nauka Njegova proširila po celom svetu On je osnovao na zemlji Svoju sv. Crkvu, najveću, najsvetliju, najbolju, i najneophodniju ustanovu Božju na zemlji. Vlast služenja i crkvenog upravljanja neposredno je dao izabranim apostolima. Davši im Svoje punomoćje poslao ih je u svet da produže Njegov rad i tada rekao: «Primite Duh sveti: kojima oprostite grehove, oprostiće im se; i kojima zadržite, zadržaće se. Kao što Otac posla mene i ja šaljem vas» (Jn.20, 22-23).

Njima je Gospod poslao Svetoga Duha da nastavi Njegovo delo, da domostroj spasenja izvršen Njime, Sveti Duh ostvari na onima koji poveruju u Bogočoveka i krste se. Apostoli pak, polaganjem ruku u tajni sveštenstva predavali su svoja pastirska prava i dužnosti svojim najbližim naslednicima, episkopima i sveštenicima. Zapovest Spasiteljeva apostolima: «da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima, odnosi se i na savremene propovednike sv. Evanđelja, sveštena lica, odn. paroha koji su takođe dužni i obavezni da se brinu i staraju prvenstveno o ljudskim dušama, njihovom preporađanju i rukovođenju ka njihovom krajnjem cilju: večnom životu i carstvu Božjem.

Iz Hristovih zapovesti upućenih apostolima, a preko njih i sveštenstvu vidi se da je u svešteničkoj ličnosti spojeno više dužnosti. Jedna od tih dužnosti jeste da upravlja pastvom rukovodeći je putem spasenja. Jer Hristos je za sve ljude podjednako prolio svoju Bogočovečansku krv na krstu i stoga neće smrti (ni jednog) grešnika nego da se obrati i živ bude. «Jer ako spasenje zavisi od stupanja u Crkvu, odnosno od krštenja, a opstanak u Crkvi i usavršavanje od ostalih svetih tajni, od duhovne obnove čoveka i rukovođenja putem spasenja, onda je jasno da su sveštenici u delu spasenja neophodni. Još u Starom zavetu sveštenički poziv shvatan je kao izuzetno važan pa i sudbonosan, kako za samog sveštenika tako i za vernike, jer je on služitelj Božjeg promisla o spasenju ljudi»2..

Suština svešteničke službe jeste dakle u vršenju duhovno-moralnog preporođaja pojedinca i društva i na taj način spremanje vernih za Carstvo nebesko. I zato nije bez razloga veliki ruski pisac Gogolj rekao:» Delo popravke naše nije ni u čijim rukama, nego u rukama sveštenstva».

I zato je veoma specifična i uzvišena sveštenička služba. Mi parohijski sveštenici nismo toga uvek svesni, pa zato treba da se što češće sećamo reči sv. Jovana Zlatoustog koji svešteničku službu smatra najvećom i najuzvišenijom. Po njegovim rečima: «Ona je uzvišenija od roditeljske, od carske, pa čak i od anđelske službe. Roditelji nas rađaju za telesni život, a pastiri za duhovni, večni.

Roditelji ne mogu da nas izbave od bolesti i spasu od smrti, a pastiri spasavaju dušu gotovu da propadne. Zato pastiri zaslužuju da ih više poštujemo od roditelja. Zemaljski vlastodršci imaju vlast da vezuju samo telo, a pastiri vezuju duše, i njihove veze potvrđuje i dovršava Bog na nebu. Pastiri su dobili vlast da vezuju i razrešuju ljudske grehove, što nikome od anđela nije dato. Zato je pastirska služba uzvišenija o anđelske»3. Vidimo dakle da je svešteniku poverena visoka posrednička služba-tajna obnove roda ljudskoga. No iz velike važnosti i uzvišenosti svešteničke službe proističe i još veća odgovornost. Jer za svaku poverenu mu dušu sveštenik će morati dati odgovor. Još u Starome zavetu Gospod je preko proroka upućivao opomene jevrejskom sveštenstvu, a tek kakvu odgovornost onda mora snositi novozavetni sveštenik za koga sv. Tihon Zadonski kaže: «Od pastira koji ne vrati neku ovcu sa paše gospodar zahteva: Gde je moja ta i ta ovca? Tako će od crkvenog pastira, ako neki hrišćanin propadne, zahtevati Hristos Gospod: gde je moja ta i ta ovca? Gde je ovca koju sam ja stekao ne srebrom i zlatom nego krvlju svojom? Pastir ovaca ne može da odgovori gospodaru – ne znam gde je, zato što se primio da čuva stado. I pastir Crkve ne može reći Hristu Gospodu – ne znam gde je ovca, zato što je bio stražar stada Hristova i uzeo na sebe dužnost da čuva stado»4.

Znajući uzvišenost i odgovornost svešteničke službe mi sveštenici moramo, svakodnevno, ustajući iz postelje, razmišljati šta i kako raditi, jer danas na kraju dvadesetog veka ponovo je svet postao duhovno i gladan i žedan, trči za prolaznim zaboravljajući neprolazno, živi u vremenu kada su se mnogi ljudi pokorili zemlji a ne Bogu, kada su mnogi zemlji dali i Boga i dušu. I mi i ako to ne želimo moramo priznati da kod nas Srba postoji veliki broj duhovno neprosvećenog i gladnog naroda. I danas kao nekada u starom Rimu veliki broj našega naroda samo traži «hleba i igara» a s čim se uglavnom i zadovoljava.
Pedesetogodišnje komunističko robovanje, slično današnjem vremenu, imajući u vidu prvenstveno zabranu održavanja veronauke u školama, učinilo je i čini duhovni genocid nad srpskim narodom. I danas se u našim školama deci umesto ribe daje zmija». I danas se manipuliše duhovnim vrednostima. I danas : «lažni bogovi da – samo istinit Bog ne! On smeta jer je Istina. Sa lažnim bogovima je lako, mogu i da ih ukinu ako im budu zasmetali»5. Naš narod je i danas podvrgnut teroru ateizacije, samo na jedan perfidniji način, još je odvojen od svoje majke crkve, od svoje vere, istorije, i svega onog što ga je održavalo kroz dugu istoriju. Očevidci smo koliko je u našem narodu potkopan primat duha nad materijom. Savremeni život iz dana u dan pritiska ljude i muči, upućujući ih na najgnusnije zločine. Svakodnevno u štampi ili drugim javnim medijima možemo čuti i pročitati o raznim svirepostima i zločinima, o tome kako se tela radi upropašćuje duša. Mnogo se danas priča i piše o materijalnoj bedi i sirotinjskoj pomoći, dok je malo onih koji pominju i onu drugu duhovnu glad, unutrašnju nevolju, koja je mnogo mučnija od svih drugih. Mnogi su zaboravili smisao svoga života, mnogi vise nad provalijom da svome besmislenom životu učine kraj, a što svedoči iz dana u dan sve veći broj samoubistava.

Svesni činjenice da naši svi vernici ne znaju duhovnost svojih predaka koja nas je održavala kroz iskušenja vremena onda to do nas sveštenika, sejača nauke jevanđelske stoji koliko ćemo truda i žrtve uložiti da povereno nam stado uverimo da je duša jedino blago, da je ona celo bogatstvo koje čovek ima i da bez vere u Boga nema za čoveka mirna i srećna života na zemlji, a pogotovu ne spasenja.

Imajući u vidu Hristove reči: «Kome je mnogo dano, mnogo će se i iskat od njega» (Lk.12,48) to služenje svešteničko mora biti sve upravljeno slavi Božjoj, izmirenju grešne zemlje sa nebom, utvrđivanju neiscrpne ljubavi i uzajamnom voljenju ljudi. I zato sv. Ignjatije Bogonosac u svojoj poslanici savetuje Polikarpa: «Moli sve da se spasavaju. Budi snishodljiv prema svima, kao što je prema tebi Gospod. Prema svima imaj ljubav i strpljenje. Govori sa svakim onako, kao što bi s njim govorio sam Bog». I zato ako sveštenik o tome brine i tako postupa, čineći ono što je «jedino na potrebu» onda je dobru čast izabrao, koju od njega ne može uzeti nikakva sila ni pretnja ovoga sveta.

Sveštenik, mora uvek imati pred sobom lik Hristov koji je radi spasenja grešnog roda ljudskog sišao s neba, postao čovek, stradao i umro za ljude. Zato sveštenik ne sme da zaboravi da je Hristos sam išao i tražio izgubljenu ovcu, a nije čekao da se ona sama svome stadu vrati. Hristos je sam obilazio varoši i sela, propovedajući pokajanje i opraštanje grehova, tražeći izgubljene ovce doma Izrailjeva. I danas nama sveštenicima kao nekada apostolima Hristos veli: «idite na raskrsnice i sve one, koje vidite i nađete, zovite na spasenje i bolji život» (Lk.14,23).

Danas ćemo često čuti od sveštenika da ga ljudi ne vole, ne slušaju i ne prilaze sa dužnim poštovanjem. Zato sveštenik mora znati, da je ponašanje tih bolesnih ljudi takvo, zato što ili ne znaju svoju bolest ili se boje muka, tako neizbežnih prilikom lečenja, naročito zastarelih bolesti. I zato sveštenik mora sam da priđe tako bolesnim ljudima, sa ljubavlju i nežnošću i objasni svu opasnost položaja i neophodu potrebu lečenja. Danas je mnogo bolesnih mnogo raslabljenih, koje kao vetar koji trsku povija očekujući ruku spasenja, često puta umesto vraćanja veri svojih otaca, umesto spasenja, zahvaljujući agilnosti ili bolje reći bezobrazluku mnogih lažnih učitelja, mnogi bivaju ulovlejni u zamke sotonske, tonući tako u duhovnu propast.

A da bi raslabljeni rekao svome svešteniku-duhovniku želim duhovno spasenje i večni život i kako treba sveštenik da postupi? Sv. Oci više puta savetuju sveštenicima-pastirima razumnoga stada da se ne uzdaju samo u blagodatni dar Duha Svetoga, nego da se trude o Njemu i da ga održavaju.

Duhovnika posebno treba da podstiče čista i iskrena ljubav ka Hristu i sinovlja odanost Njegovoj crkvi na zemlji. A ona oživljava veru duhovnika, da posejano seme neće pasti na kamenitu zemlju ili u trnje, već na široku i rodnu njivu. A da se ne bi desilo da duhovniku bolesnik kaže: «Lekaru, izleči se sam», sveštenik se mora držati držati apostolskih zapovesti koji su neprestano zahtevali da njihovi učenici i prijemnici pastirske dužnosti vazda budu primer za ugled svojoj pastvi, ne samo rečima, nego svojim životom. I zato ap. Petar uči: «Pasite stado Božje koje vam je predato i nadgledajte ga, ne silom nego dragovoljno, i po Bogu niti za nepravedne dobitke, nego iz dobra srca, niti, kao da vladate narodom, nego budite ugledni stadu» (I Petr.5,23). A ap. Pavle piše Timoteju: «Budi primer vernima u reči, u življenju, u ljubavi, u veri i čistoti. Beži od želje mladosti, a trudi se da dođeš do pravednosti vere, ljubavi i mira sa svima. «Ugledajte se na mene kao ja na Hrista» (I Kor.11,1); (Fil.13,17).

A značaj primera u duhovno moralnom izgrađivanju čovekove ličnosti i izboru životnog puta odavno je zapažen i istaknut u poznatoj latinskoj izreci (Verb movent, eksepla trohunt) «Reči pokreću, ali primeri privlače». A što je i u skladu sa čuvenim stihovima Ivana Mažuranića: «Dobar pastir i što kaže inom, to sam svojim potvrđuje činom».

I svi sv. Oci upozoravaju da nije dovoljno da pastir pravilno uči samo rečima, nego treba da uči i delima. Tako sv. Isidor Pelusiot kaže: «Lako je na jeziku dobar biti. Kad se reč pastireva ne popraća delom, ne ide dalje od ušiju slušalaca, a oživljena delom, ona postaje silna, prodire u dubinu i dotiče se duše». Zato kaže dalje ovaj svetitelj: «Ko se laća da uči druge, dužan je prvo da tvori potom da govori. A ko ne tvori, taj nema prava ni da govori».6 I zato svaki koji služi istini lažan je služitelj ako ne ispunjava ono o čemu uči i služi, a sveštenik mora najpre svojim primerom da pokaže da je duhovna i moralna ličnost i kao takav nosilac sv. Blagodatnih sila i svih vrlina. Jer kako kaže sv. Serafim Sarovski: «Učiti druge je lako, kao kad se baca kamenje sa kule na zemlju, ali primenjivati u životu ono što se predaje, to je kao kad čovek nosi kamenje sa zemlje na vrh kule».

Sveštenik-duhovnik mora da se odlikuje molitvenošću, da mu molitva bude disanje duše, jer po učenjuu sv. Otaca, molitva treba da bude prvi čovekov akt po buđenju iz noćnog sna i poslednji sa kojim se završava dan. Naročito molitvu mora sveštenik da upražnjava kroz sveto bogosluženje. Jer «Bogosluženje naše Pravoslavne crkve sadrži u sebi veliko duhovno bogatstvo i služi kao moćno blagodatno sredstvo za lečenje i preporađanje ljudskih duša i njihovo duhovno usavršavanje».7

A o sadržaju i značaju bogosluženja za duhovni život divno govori sv. Otac Jovan Kronštatski:» Bogosluženje je uzajamno služenje Boga ljudima i ljudi Bogu.»8 U našem bogosluženu, posebno sv. Liturgiji, sadrži se veliko duhovno bogatstvo:» Ono poučava, prosvećuje, ispravlja, očišćava, osvećuje, leči, obnavlja, ukrepljuje, uzvišuje, oživljava, obožava i sjedinjuje sa Bogom... Uopšte, čudno vaspitava blagodaću Svetoga Duha duše hrišćanske u svakoj dobrodetelji, rukovodeći ih ka večnom životu»9. Kako je duša nebeskog porekla to je njoj potrebna nebeska atmosfera i duhovna hrana, a ovo joj upravo pruža bogosluženje. I zato su pravi sveštenici voleli da služe što češće. Bez bogosluženja duša umire, a za vreme bogosluženja oživljava, a o čemu najbolje svedoči sv. Otac Jovan Kronštatski: «Ja umirem duhovno, kad ne služim u hramu cele nedelje, i oživljavam dušom i telom kada služim i prinuđavam sebe na molitvu, ne formalnu, već aktivnu, duhovnu, iskrenu, plamenu».10

I tako uz lični primer, danonoćnu molitvu i služenje Bogu i svome rodu, sveštenik mora još pritom sebe da usavršava, čitajući najpre Sveto pismo i dela svetih otaca. «Jer što je za gladnoga bogata trpeza i za žednoga hladan studenac; što je za vojnika u ratu oružje, za naučnika bogata biblioteka i za lekara apoteka sve je ovo za crkvenog pastira Sveto pismo».11

I zato kaže sv. Amvrosije Milanski:»Mi sa Hristom govorimo kad se molimo. A slušamo ga kad čitamo Božansko pismo».12

A kao obrazac i primer savremenog pastira Crkve Hristove, koji je sve navedeno mnogo više od toga ispunio i u ovom, našem, veku preselio se u carstvo svetih a na koga treba da se ugledaju i čiji lik i primer treba da je neprestano pred očima svakog sveštenika, koji Božjem oltaru služe, mislim da je to sv. Jovan Kronštatski. On je goreo i sagorevao u svojoj apostolskoj službi, koji je u sebi sjedinjavao i projavljivao sve harizme i energije Duha Svetoga, svo bogatstvo pavlovskog i zlatoustovskog pastirstva i svešteno-dejstvovanje Jevanđelja Hristova, a za koga u predgovoru knjige «Sveti Jovan Kronštatski» arhimandrit Artemije, sadašnji vladika Raško-prizrenski kaže sledeće: «Ima veru apostolski svetu, silnu, svemoćnu. Ima molitvenost svetog Jefrema Sirina, milostivost svetog Nikolaja Čudotvorca, koji zna samo za potrebe svojih bližnjih ma ko bili; ima smirenje jevanđelskog carinika, jer i ako su ga svi slavili i divili mu se, on se nije gordio i preuznosio, jer je znao da je samo «zaludni sluga» koji čini ono što je dužan činiti; ima ljubav božanski neizmernu koja ga približava svima i svakome , te čitavim bićem svojim sastrdava sa svima stradalnicima i svačiji bol i muku oseća kao svoju.»13

Primer sv. Jovana Kronštatskog, čiji je rad i način rada prihvatljiv i primenljiv u svim vremenima, jer je jevanđelski, najbolje pokazuje šta je najvažnije u sveštenikovom pozivu i radu: a to je lečenje i spasenje poverenih mu duša.

No i pored ličnog primera sveštenika, njegovog dobrog znanja o Bogu i poznavanja dela sv. Otaca, nije dovoljno samo po sebi da daruje duhovni preobražaj verniku. I zato pravi sveštenik, poput ap. Pavla, treba da bude duhovni otac, onaj koji rađa u mukama svoju decu.
I zato stupajući na ovu uzvišenu, svešteničku, službu, u pomenutoj knjizi «Sveti Jovan Kronštatski» naš vladika nas opominje da poput sv. Jovana «sveštenik treba da prestane da živi za sebe, nego da živi za Crkvu Božju i za verne koji su povereni njegovom duhovnom stvaranju». I dalje nastavlja: «već samo to pokazuje da ova služba i ako toliko časna, nije ni malo laka. Poznato je kako je teško postavljati dijagnoze duševnih bolesti (grehova i strasti) i još teže lečiti ih. Koliko je tu potrebno ljubavi, koliko strpljenja, koliko dobrote! Čovek sam, vaistinu ne može činiti ništa «ali je pun nade» da sve može u Hristu Isusu koji mu moć daje»14 .

Istorija nam svedoči da su sveštenici vekovima bili duhovni roditelji i lekari. Pa zato i danas kada je nastalo vreme slično vremenu proroka Jezekilja kada je «mnogo slabih i bolesnih, i ranjenih i prognanih i izgubljenih»(jez.34,2), a znajući kako Gospod Isus Hristos nije sebe štedeo da bi nam doneo spasenje, onda kako sveštenik da žali i štedi sebe radi svojih bližnjih. A imajući u vidu da je danas mnogo onih koji poput cara Davida vapiju:»Žedna je duša moja Boga, Boga živoga, kad ću doći i pokazati se licu Božjem»(Ps.42,2), to sveštenici moraju slabe i onemoćale krepiti i sokoliti, bolesne lečiti, vraćajući im tako, prvenstveno, duhovno zdravlje, imajući u vidu da je «duša pretežnija od tela». I zato sveštenik mora da poseduje sve veline, a na prvom mestu dobrotu i ljubav prema poverenom mu stadu – odnosno ljudskim dušama.

Ne čekajući, samo, da neko sam dođe u crkvu radi duhovnog saveta, sveštenik bi trebalo češće puta poput onoga jevanđelskog pastira, koji ostavlja devedeset i devet ovaca i ide da traži jednu izgubljenu ovcu, da odlazi i posećuje «domaću crkvu» - porodicu dajući joj duhovne savete počevši od toga da je Bog još prilikom stvaranja sveta odredio dan odmora i sugube molitve. Jer svedoci smo da mnogi naši vernici u crkvu dolaze od slave do slave crkvene, ili bolje reći nekog narodnog sabora, dok im nedelje, nažalost, služe za rad, kafanu, ili neku drugu štetnu i neskromnu razonodu.

I zato najvažniji i najteži rad sveštenika je rad sa svakim pojedinim vernikom, jer svako očekuje posebnu pažnju od strane svog sveštenika, svog duhovnog oca.

Radeći tako na spasavanju poverenih mu duša i znajući koliko je Bog zavoleo svet i da je iz prevelike ljubavi Svoje: «I Sina Svoga Jedinorodnog poslao, da nijedan koji ga veruje ne pogine nego da ima život večni», to je sveštenik u obavezi da kao duhovnik hrani, čuva, traži zalutale i leči svoje ranjene i obolele parohijane od greha.

A kako je danas mnogo onih koji prestupiše Božje zapovesti, a mi sveštenici dobro znajući da je «plata za greh smrt» (rim. 6,23), a imajući u vidu da je Hristos za sve ljude podjednako prolio svoju Bogočovečansku krv, i stoga neće smrti ni jednog grešnika, nego da se obrati i živ bude, to je sveštenik na putu duhovnog rukovođenja dužan da svojim vernicima ukaže da jedan jedini ispravni put obraćanja i vernicima ukaže na jedan jedini ispravni put obraćanja i povratka Bogu, a to je kroz sv. Tajnu Pokajanja i ispovesti. Samo kroz ovu Svetu Tajnu Crkva vodi verne iz blagodati u blagodat»dok svi ne dostignu u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove»(Ef.4,13). Nikakav naš dar Bogu ne može mu biti toliko prijatan, koliko prinošenje razumnih duša kroz pokajanje. «Jer sav svet prolazi a netruležna duša živi večno», uči sv. Jovan Lestvičnik15. Naš Spasitelj koji je dragovoljno dao sebe razapeti na krstu radi nas i našega spasenja, i posle toga, znajući naše slabosti i nemoći ostavio je ljudskom rodu jedan vrlo efikasan lek koji uništava svaki greh, učinjen posle sv. Tajne Krštenja, i omogućuje večni život i spasenje a to je sv. Tajna Pokajanja i ispovesti. Nama je dobro poznato da je ovu sv. tajnu, iz prevelike ljubavi, ustanovio sam Gospod «kojima oprostite grehe oprostiće im se, a kojima zadržite zadržaće se» (jn.20,22-23). Iz ovih reči vidimo, dakle, koliko Gospod ljubi ovaj svet i da je pored opšte grehovnosti spasenje ipak moguće i ostvarljivo, kao i to kakvu je vlast dao apostolima da mogu da «dreše i razdreše» a koja se do dana današnjeg prenosi na episkope i sveštenike. No mi, današnji sveštenici, svesni dugogodišnje zapostavljenosti ove sv. tajne, kao i nemarnosti velikog broja našega naroda za njegovo večno spasenje, ne smemo ni jednu ličnost osuđivati.

Naši vernici nisu dovoljno čvrsti u veri, mnogi su ogrezli u grehu i ne žele da čuju nikakav savet svoga sveštenika. Zato sveštenik da bi dostigao cilj svoje službe moraće najpre poput Gospoda Isusa i sv. apostola da pokaže ljubav prema svojoj pastvi. Sveto psimo nam svedoči da je Gospod prvo ljubavlju svojom zagrevao srca naroda, da bi potom u obliku pouka izlagao svoju Božansku nauku. A Njegove pouke su bile tako divne i zanimljive da su ih ljudi slušajući zaboravljali na svoju glad i žeđ. (Mt.14,15).

To isto činili su i apostoli, propraćajući svoje pouke i molbama, kao izraz roditeljske ljubavi i brige za večno dobro. Tako sv. ap. Petar moli hrišćane da se čuvaju od grešnih želja koje vojuju na dušu16, a sv. ap. Pavle skoro u svakoj svojoj poslanici moli hrišćane: da se pomire sa Bogom; da se vladaju kako dolikuje njihovom zvanju; da se ugledaju na njega itd.17

Tako i danas sveštenik rukovodeći duhovno svojom pastvom mora svakodnevno da ih poučava upućujući ih na Izvor večne istine. Jer očigledno je da veliki broj naših vernika, posebno omladine, jednostavno, i ne zna šta je greh, a što ne treba mnogo da nas iznenađuje, kad znamo da je veliki deo našeg naroda, godinama izvan crkve, vaspitavan da je greh vrlina, i obratno, da je nerad rad, mržnja ljubav, zlo dobro i slično.
Zato sveštenik danas mora poput majke koja hrani svoje odojče mlekom da priđe polako i nežno savetima i poukama da bi im tek nakon toga mogao uputiti reči opomene kojima je svaki prorok pozivao i opominjao narod na pokajanje, reči kojima je sv. Jovan Preteča započeo svoju misiju na reci Jordanu:»Pokajte se, jer se približi carstvo nebesko» (Mt.3,2).

Tim istim rečima i Gospod je započeo svoju delatnost. Mnoge Njegove priče i izreke imaju karakter opomene ljudima da se osveste i promene način života, inače im grozi večna pogibija. Ako se ne pokajete, svi ćete tako izginuti» (Lk.13,3). A da ovu svoju opomenu ilustruje primerom naveo je nerodnu smokvu, da uzalud ne iscrpljuje njegovu zemlju.18

Po ugledu na svoga Učitelja i Gospoda i sv. apostoli, odmah po silasku Svetoga Duha odpočinju svoj rad rečima opomene upućene narodu: «Pokajte se» (Del.ap.2,38). Te reči, reči pokajanja i opomene dužan je i danas sveštenik da upućuje svojoj pastvi jer kako kaže sv. vladika Nikolaj Žički:»pokajanje je buna čoveka protiv sebe samoga». To je buna čoveka protiv sebe samoga. To je buna protiv starog čoveka, čoveka ogrezlog u grehe i strasti i time udaljenog od Boga. Jer svaki greh udaljuje od Boga, a čovek ogrezao u gresima, odlutao je u «daljnu zemlju» gde se lice Božje ne vidi. A da bi takav čovek postao «nova tvar» po apostolu Pavlu, mora prvo «doći k sebi» poput bludnog sina i pokajati se. A to će postići samo preko duhovnika.

I pre sv. vladike Nikolaja Žičkog svi sv. oci opominju i upućuju na jedino spasonosni lek «pokajanje». I zato dakle sv. tajni Ispovesti treba dati njeno pravo mesto i vratiti joj ono dostojanstvo koje joj po prirodi pripada kao svetoj Tajni, naći slobodno vreme za nju. Jer, «zar je u stanju jedna ranjena duša, kojoj treba pristupiti na golubinjim krilima, sa strahom, poštovanjem, strpljenjem i ljubavlju, da otvori samu sebe i da se otkrije, u momentu kada se žuri i ispovednik i pokajnik, i kad psihološki pritiskuju drugi koji čekaju na red? Do kakvog tu može doći susreta i kakvo blagotvorno i preobražajno dejstvo može imati jedna tako na brzinu i formalno obavljena ispovest, na mesto da isceli, ona produbljuje rane».19 A za obavljanje ove dužnosti kako kaže sv. Grigorije Bogoslov pored anđelske čistote sveštenika potrebna je još: «mudrost, umešnost i solidna priprema, jer nije isto biti pastir beslovesnog stada i pastir ljudskih duša, niti je isto upravljati ovcama i volovima i upravljati dušama ljudskim. Jer upravljati čovekom, najlukavijom i najpromenljivijom životinjom, po njegovom mišljenju je «veština nad veštinama i nauka nad naukama».
A po rečima sv. oca Jovana Kronštatskog, «Ispovest za sveštenika je podvig ljubavi prema svojoj duhovnoj deci...Tu se vidi da li je on pastir ili najamnik, otac ili tuđin za svoju decu...Koliko je potrebno pripremanja za ispovest. Koliko se treba moliti za uspešno obavljenje ovog podviga! O, kako velika ljubav je potrebna prema dušama bližnjih, da bi ih dostojno ispovedio bez žurbe i ljutnje, sa trpljenjem!20

Iz ove pouke vidimo da sveštenik ne sme, dakle, olako da pistupi ovoj Sv. Tajni, mora pored dobre pripreme, da nađe i slobodno vreme, pogotovu kad znamo sa kolikim neznanjem naši vernici pristupaju ovoj Sv. Tajni, govoreći samo da su grešni, ili još gore i to veliki broj, da nisu ništa zgrešili, ili pak navodeći ono što nisu učinili. Na ovo neznanje žalio se i sv. otac Jovan Kronštatski: «Koliko je neznanje duhovne dece! Dan i noć sa njima treba sedeti i spokojno sa krotošću i velikim strpljenjem, poučavati svakoga od njih...Koliko treba da se trudi, sveštenik, da probudi pokajničko osećanje kod pokajnika, koji ne znaju da se pokaju kako treba».21

Zato sveti Grigorije Veliki smatra da su lakomisleni oni sveštenici koji pristupaju ovoj službi bez pripreme, upoređujući ih sa slepima koji vode slepe, pa svi u jamu padaju. Pripremljen za ovu sv. Tajnu sveštenik će svakom ukazati na neophodnost i potrebu spasenja njegove duše, o potrebi i značaju ispovesti za duhovni život i zdravlje čovekovo, o prednosti duše u odnosu na telo, a što i Gospod potvrđuje: «Jer je duša pretežnija od jela i telo od odela»(Lk. 12,23), tražeći od pokajnika da u svome srcu oseti poniznost, smetnost i svest o grehu dajući mu potom i adekvatan lek. Dakle sveštenik mora da se pokaže kao lekar duše, vodeći pri tom računa o vrsti i načinu davanja duhovnog leka. Zato ap. Pavle izlaže metod rada prema različitim ličnostima, a prema polu i uzrastu: «Starca ne karaj, nego ga savetuj kao oca; mladiće kao braću; starice kao matere; mlade kao sestre u svakoj čistoti»(I Tim.5, 1-2). A sv. Grigorije Bogoslov kaže: «Kao što se telima ne daju podjednaka lekarstva i hrana, jer je jedno podesno za zdravog, a drugo za bolesnog, tako se i duše leče različitim načinima i sredstvima. Svedoci takvog lečenja su sami bolesnici. Jedne nazidava reč, drugi se popravljaju primerom. Za neke je potreban bič, a za neke uzda; jer jedni su lenji i teško pokretni ka dobru, i takve treba pobuđivati udarcem reči; drugi su preko mere vatreni ka dobru, i takve treba pobuđivati udarcem reči; drugi su preko mere vatreni duhom i neuzdrživi u stremljenjima, slično mladim silovitim konjima, koji trče dalje od cilja, i takve može da obuzda i zadrži reč. Za neke je korisna pohvala, za neke ukoravanje. Ali i jedno i drugo u svoje vreme, jer u nevreme i bez osnova oni škode».22 A sv. Jovan Lestvičnik preporučuje duhovnom pastiru da strogim rečima «kažnjava one ovce, koje po lenjosti ili proždrljivosti, ostaju od stada, jer je i to znak dobrog pastira».23

U današnje vreme, svest i revnost naših vernika nije na onoj visini koja je nekada bila, i koja bi trebala da bude, pa zato sveštenik mora da vodi računa i bude obazriv da ne bi svojom strogošću povredio pokajnika i time postigao suprotan efekat. Zato smatram da nam najlepši savet daje sv. Grigorije Veliki koji kaže: «Neka duhovni pastir za svoju pastvu bude i otac po strogosti i majka po ljubavi».24

Ali u svakom slučaju sveštenik-duhovnik ne sme osuđivati ni jednog pokajnika zbog njegovih grehova, ma kakvi oni bili, jer osuđivanjem duhovne rane se ne leče nego još više pozleđuju. Postoji jedna priča kako je jedan sveštenik ispovedao neku babu. Kad je saslušao babin greh, sveštenik se uzbudi pa je poče jako ružiti. Baba slušala, slušala pa rekla svešteniku: «Ne zveči nego leči». I zato vladika Žički sv. Nikolaj savetuje sveštenika: «Seti se kako Gospod nije nijednom rečju ukorio Zakheja ni ženu grešnicu, ni razbojnika. Nemoj ni ti koreti ni osuđivati. Seti se kako razuman lekar postupa u bolnici s bolesnicima. Ne viče, ne osuđuje, nego leči. I ti tako postupaj. Duše grešne – duše su bolesne. Njima treba melem a ne ukor». Dakle nikako sveštenik ne sme da osuđuje i da se ljuti nego naprotiv: «Duhovnik treba da se raduje kad mu Gospod privodi neku dušu da leči, a za to će dobiti od Boga veliku milost, kao dobar pastir svojih ovaca», savetuje atonski starac Siluan.25

A kako će duhovnik znati da da adekvatan lek najbolje nas savetuje, u svojim poukama ava Dorotej: «Hristos je lekar naših duša, i sve zna i pruža podesan lek za svaku strast. Na primer, protiv taštine dao je zapovest smirenoumlje, protiv slastoljublja dao je zapovest o uzdržanju; protiv srebroljublja zapovest milostinje. I prosto rečeno svaka strast ima lek u njoj odgovarajućoj zapovesti tako da lekar nije neiskusan. Isto tako nije ni to (slučaj) da su lekovi stari i da ne dejstvuju. Zapovesti Hristove nikad ne stare nego ukoliko se izvršavaju utoliko se podmlađuju. «Dakle, zdravlju duše ništa ne smeta osim njene neurednosti» zaključuje ovaj svetitelj.26

Zato svakog pokajnika sveštenik treba da pouči o tome kakvo je i koliko veliko zlo greha i kako se treba boriti protiv njega. Jer «ispovest ne bi postigla svoju svrhu, to jest ne bi doprinela potpunom iscelenju i ozdravljenju pokajnika, niti njegovom duhovnom uzrastanju ako bi se sveštenik ograničio samo na slušanje ispoveđenih grehova i čitanja razrešne molitve».27 A kako umesno primećuje mitropolit Antonije:»voditi borbu samo sa gresima koji se ispoljavaju u potpunosti, bilo bi isto bez uspeha, kao kad bi smo bašti sasecali korov, umesto da ga sa korenom isčupamo i izbacimo».28

Čupanjem korena greha kod pokajnika treba odmah u njegovom srcu zasađivati seme vrline. Jer svaka vrlina iskorenjuje kod pokajnika suprotan porok, koji je plod nečastivoga i njegove ljudske saradnje. «Početna je vrlina kod čoveka svakog smirenje i početan je porok-gordost. Otuda uzrastanjem smirenja, nestaje gordosti, množe se vrline i nestaje poročnosti. Sa ljubavlju iskorenjuje se mržnja, krotošću gnev, milosrđem – surovost, samilošću – neosetljivost, revnošću –pohotljivost, itd».29

Tako dakle uz pouku sveštenika – duhovnika, davanja duhovnog leka i usađivanja u njegovom srcu hrišćanskih vrlina pokajnik će se preporoditi, duhovno isceliti i dostojno pristupiti telu i krvi Gospodnjoj, jer samo kao dostojnom sveto pričešće će mu dati večni život, večnu radost, iscelenje duše i tela i večno spasenje.

Sveštenik čineći sve ovo na svoje i spasenje svojih vernika moći će poput ap. Pavla reći: «Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah», imajući uvek na umu njegov savet: «Pazi na sebe i nauku i stoj u tome; jer ovo čineći spašćeš i samog sebe i one koji te slušaju...Zaklinjem te dakle pred živima i mrtvima, dolaskom njegovijem i carstvom Njegovijem; propovijedaj riječ, nastoj u dobro vrijeme i u nevrijeme, zaprijeti, umoli sa svakijem snošenjem i učenjem».

Predavanje održano na seminaru sveštenika u Prizrenu, 3. avgusta 1993. god.


Miroslav Popadić, sveštenik
(Priština)


1 Protoj. Tihomir Ilić, Uloga svešt. U moralnom podizanju ljudske zajednice, str. 10-11
2 Protoj. Milutin Ranisavljević, Svešt. Kao duhovni otac, str. 39, Bogoslovlje sv.1-2-Beograd 1988
3 O svešt. Knjiga III «Šest knjiga o sveštenstvu» - Novi Sad 1894
4 Pisma 26.
5 Protoj. Ljubodrag Petrović, Bogoslovlje –Pastirski rad sa mladima, str.33
6 I. Zavarin, Pastirska služba po učenju sv. Isidora Pelusiota, 1899 g.
7 Protoj. Stavr. Ž. Marinković, Pastirsko bogoslovlje, str. 71, Beograd 1970 god.
8 Sv. Jovan Kronštatski, Moj život u Hristu, str. 159, Beograd 1984. god.
9 Isto, str. 115-116,159,160,161.
10 Tano, str. 173
11 Protoj. stavr. Ž. Marinković, Pastirsko bogoslovlje, str. 70
12 O dužnostima, knj. I, 20 Beograd 1985. god. (isto 14).
13 Sv. Jovan Kronštatski, str. 5.
14 Jeromon. Artemije, sv. Jovan Kronštatski, str. 9.
15 Lestvica, Pouka pastiru, gl. 13,18, Lestvica, Beograd 1932 god.
16 I Petr. 2,11.
17 II Kor. 5,20, Ef.4,1, I Kor.4,16.
18 Lk. 13,6-9.
19 Jeromonah Amfilohije, Parohija kao živa zajednica, str. 89
20 Sv. Jovan Kronštatski, Moj život u Hristu, str. 154, 131.
21 Spom. Delo 155,132
22 Beseda o bekstvu.
23 Pouke pastiru, 1,9.
24 Pastirska pravila.
25 Pouke starca Siluana, Krnjevo.
26 Pouke Ave Doroteja, str. 84.
27 Protoj. stavr. Ž. Marinković, Pastirsko bogoslovlje, str. 15.
28 Ispovest 43.
29 Protoj. Milutin Ranisavljević, Bogslovlje –sveštenik kao duhovni otac, sv. 1-2/88-39.

Pročitano: 4255 puta