MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Nedavno smo objavili intervju sa Amerikankom gruzinsko-ruskog porekla. Pravoslavna vernica, teolog i istraživač ranog Hrišćanstva profesor Ana Dzinčaradze trenutno živi u Luksemburgu. Nedavno smo od nje dobili još jedno pismo, koje sa radošću postavljamo na naš sajt.

Medju velikim brojem toplih i saosećajnih srca, s kojima me je Gospod upoznao za kratko vreme boravka u Luksemburgu, posebnu svetlost zrači jedna, naizgled neprimetna žena – Meri, 42-ogodišnja žena iz Severne Dakote.

Nedavno smo odlučile da prošetamo jednom mirisnom šumom prepunom jagoda. Moja saputnica je sve vreme nadahnuto govorila o Bogu, o Njegovoj milosti prema ljudima, o Njegovoj blizini i ljubavi prema nama. Činilo mi se da se lepota tih reči ispreplitala sa nežnim ćarlijanjem vetra i nežnom sunčevom svetlošću.

Hodali smo, i pred nama su se otkrivali novi horizonti, a u duši mi je odzvanjalo pitanje: odakle toj duši takva vera? Odakle ona crpi snagu i šta vidi duhovnim vidom, šta joj daje svetlu nepokolobljivost u uzdanju u Boga? Posle nekoliko predjenih kilometara, Meri je odjednom rekla: «Treba da ti ispričam nešto, što mislim da će ti biti interesantno». Pošto je njena priča – priča za svakog od nas, kako je rekla Meri, - ja sam poželela da podelim tu radost u Gospodu sa svima koji Ga ljube.

- Rodjena sam kao dvanaesto od četrnaestoro dece naše velike porodice, - počela je Meri. – Moja majka je bila duboko verujuća žena, u potpunosti predana deci i svojim materinskim dužnostima. I pored svega sreće nije bilo: otac se opijao, majka je neprekisno stradala, noseći na sebi sav teret porodčnih obaveza, a mi deca smo se osećali kao uzrok svih konflikta. Na kraju krajeva – meni je tada bilo dvanaest godina i ja sam bila potpuno očajna, ne videći nikakve svetlosti u svom tada još mladom životu. Strah i mamine suze su me lišile svake nade i želje za životom, i čvrsto sam odlučila da sebi oduzmem život. Znala sam da samoubice završavaju u adu, ali prosto tada nisam videla razliku izmedju potencijalnog ada i te realnosti u kojoj sam živela. Jednostavno, bilo bi mi mnogo lakše da ne gledam majčina stradanja. Dakle, odredila sam dan kada je trebalo da uzmem ubitačnu dozu tableta.

Kratko vreme pre tog datuma, u vreme dežurne posete lekaru, pronašli su mi anomaliju ušne hrskavice, i stavili su me na listu čekanja za operaciju. Na moje veliko nezadovoljstvo, operaciju su zakazali za taj isti dan, koji sam izabrala za samoubistvo. Pomislila sam: «Dobro, poćiću na operaciju, pošto se mama brine». I odlučila sam da odložim svoj plan za kasnije. Operacija nije trebalo da traje više od dva sata, roditelje su smestili na prijemnom, a meni su dali potpunu anesteziju.

Iznenada sam se osetila kao da lebdim ispod plafona, gledajući dole na svoje telo, koje su okruživale medicinske sestre. Neobična lakoća i beskrajan osećaj slobode su me ispunjavali, i shvatila sam da nemam nikakvo telo. Sa čudjenjem sam posmatrala ono što se dešavalo, razgledala sam medicinsku opremu odozgo i čula sam kako je jedna od medicnskih sestara sa uzdahom rekla: «Nadam se da će se uskoro probuditi, jer ću zakasniti na sastanak sa Bobom!». Odjednom sam čula majčin plač. Prošavši kroz zatvorena vrata, ušla sam u prijemno odeljenje, i čula sam kako mama govori kroz suze: «Nešto nije u redu, zašto toliko traje? Ona se ne budi!». Otac je pio nešto iz čaše i šetao napred-nazad. Interesantno je bilo to da što je majka više plakala, to je mene nešto više vuklo nazad, ka telu. Odjednom sam ugledala dug tunel, a na njegovom kraju – lik u beloj odeždi. Bio je to Čovek istočnog tipa, sa ranama od klinova na rukama i nogama. Meni je to bilo čudno, pošto sam odrasla u Severnoj Dakoti, i navikla sam se na ljude sa svetlom kosom i plavim očima. On me je gledao tako umilnim pogledom, da mi se činilo da me sva postojeća ljubav u Vaseljeni brižno grli. Ali taj voljeni pogled je istovremeno bio toliko ispitujući i pronicljiv, da sam shvatila: On zna svu moju prošlost, budućnost i svu dubinu mog bića ...

Odjednom sam se postidela jer sam shvatila da On zna i to što sam se spremala da uradim!
Upitao me je: «Znaš li ti, ko sam Ja?».
Odgovorila sam: «Da, znam ko si TI».
– «Sada možeš da biraš, - rekao je Gospod, - možeš da ideš sa mnom ili da se vratiš nazad».
– «Ja tako želim da idem s Tobom, - uzviknula sam, - ali mama tamo tako plače! Možda da samo brzo odem do nje i kažem joj da je sa mnom sve u redu i da se vratim?»
- Ne, - odgovorio je Isus, - daću ti misiju da pričaš ljudima o Meni, kako bi verovali u Mene i kako se ne bi bojali smrti». Tog trena sam se sjedinila sa svojim telom.

Medicinske sestre su uzviknule: «Slava Bogu što si se povratila, mi smo već izgubile nadu». Obrativši se ka jednoj od njih, rekla sam: «Žao mi je što ste zakasnili na susret sa Bobom ...». Devojka je prebledela: «Odakle ti to znaš?..». Shvatila sam da je beskorisno da bilo šta kažem, jer je teško bilo verovati mi zbog mojih godina. Zbog toga sam samo odgovorila: «Znam». Majka i otac su bili neiskazivo srećni što se sve dobro završilo. Odlučila sam da ovu priču ispričam ocu, a čak mi ni mama nije odmah poverovala, ali kada sam joj do detalja opisala prijemno odeljenje, gde nikada pre toga nisam bila, kao i sve ono što su moji roditelji radili i govorili, mami nije preostalo ništa drugo nego da prihvati te činjenice. Naš život se od tada u potpunosti izmenio: otac je prestao da pije i počeo je da ide u crkvu, a moja vera je zauvek postala nepokolebljiva.

Slušala sam tu priču o Božijoj milosti prema izgubljenoj i uplašenoj ljudskoj duši, i zapljusnuo me je talas Gospodnje blizine. Gospod ne samo da je požurio da spase to dete od smrtnog greha, već mu je ostavio mogućnost izbora da se rastane sa ovozemaljskim životom, ne učinivši strašan greh. Kako Gospod želi naš slobodan izbor u korist žrtvene ljubavi!..

Išli smo kroz kukuruzno polje obliveno suncem, a u daljini se nazirala borova šuma, i ja sam pomislila: «Blagodarim Ti Gospode, što nam daješ vreme da sazremo za Tebe!»

preuzeto sa www.cofe.ru/blagovest
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic