MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Ljudi imaju različite stavove po pitanju potrebe za duhovnim učiteljem. Jedni, čitajući jutarnje pravilo iz molitvenika, pronalaze u njemu molitvu za duhovnog oca i postavljaju sebi pitanje «koga da pominjem?». Drugi osećaju potrebu da imaju duhovnog rukovodioca iz sopstvenog, često komplikovanog iskustva. Zamolili smo razne ljude da nam ispričaju kako je došlo do susreta izmedju njih i njihovih duhovnika.

Marija, majka šestoro dece

- Krstila sam se u 18 godini. Krstio me je otac Valentin Asmus, koga uopšte nisam poznavala. Rekao je da ne bi trebalo da se pričešćujem redje od jednom mesečno i da bi bilo dobro ako bih se redovno ispovedala. Odlučila sam da treba pod hitno da nadjem duhovnika. Samo pitanje je bilo gde. Mučilo me je još jedno pitanje: kako da odem kod nekog nepoznatog sveštenika, šta da mu pričam, a još treba da uzmem blagoslov od njega i da mu celivam ruku. Sve to me je plašilo. Počela sam tada da odlazim u Kuznjec skoro svaki dan – studirala sam tada na MDU. Mesec se bližio kraju, trebalo je da se pričestim, a ja ne samo da se nisam učvrstila u veri, već su počele da me muče i strašne sumnje, pa skoro i takve da nikakvog Boga nema i da ništa od toga nije istina. Bukvalno sam se nekako odvukla u crkvu, ispovedila sam se i pričestila, pri čemu sam došla na ispovest kod tog istog oca Valentina, ali dugo nisam mogla ništa da kažem. Ponovo je prolazilo vreme i ponovo su me mučila sledeća pitanja: kako dalje da živim, koga da nadjem ko bi me rukovodio? I u toku tih stradanja sam došla na jedno predavanje na univezitetu i videla da je jedna od sala puna i da je u njoj čovek u rasi. Bio je to sam početak 90-ih godina i ljudi u rasi se nisu mogli tako često videti na univerzitetu. Pokazalo se da je to bilo predavanje koje je držao otac Boris Ničiporov.



Slušajući ga, dobila sam odgovore na svoja pitanja. I tada sam pomislila: “Sad ili nikad …Moram da se nateram da pridjem tom nepoznatom svešteniku”. Za to mi je bio potreban veliki napor, koji čini mi se nikad nisam imala u životu. Prišla sam mu i rekla da imam potrebu da s njim porazgovaram. On me je saslušao i ja sam počela da odlazim kod njega. On mi je mnogo pomogao. U to vreme mi je bilo teško i zbog toga što mi je majka umrla godinu dana pre toga. Imala sam potrebu da mu ispričam sve što mi je bilo na duši. A otac Boris je bio veseo i divan čovek. Kasnije mi je pričao da se tada veoma brinuo za moje duševno zdravlje. Iako sam i dalje imala neke besmislene misli, naučila sam se da živim sa njima. Počela sam da pevam u horu i polako da shvatam šta se dešava u crkvi. Otac Boris je smatrao da žena obavezno treba da se uda, i da grčevito vezivanje za duhovnika nastaje zbog ženske usamljenosti. Često mi je govorio da treba da razmišljam o tome da imam dobru porodicu, decu, i da treba da molim Boga za to, i da će mi On sigurno poslati nekog dobrog čoveka. I tako se i desilo. Kada sam se udala počeo je sasvim drugačiji život. Muž i ja smo mnogo redje odlazili kod njega. Kada sam već bila trudna sa drugim detetom, otac mi je prišao posle službe i rekao: “Šta si Mašenjka htela sa mnom da razgovaraš?”. A ja nisam imala nikakvih problema i nisam imala ništa da ga pitam. I on bi mi rekao: “To je zato što imaš dobrog muža”.

Problemi o kojima je trebalo da razgovaram sa sveštenikom su se pojavili kroz otprilike godinu dana. Shvatila sam da nemam potrebu da se redovno ispovedam kod oca Borisa. On kao da me je pustio da sama “plivam”. Muž i ja smo se trudili da jednom u pola godine dolazimo kod oca Borisa, ali se iz nekog razloga dešavalo da je on ili odsutan ili da nema vremena da s nama razgovara. U početku mi je to teško padalo, a potom sam shvatila da verovatno tako treba da bude: ranije me je bukvalno spasio od očajanja, a sada je potreban nekom drugom.
Uglavnom smo odlazili u jednu crkvu u Kropotkinskoj ulici, gde sam najpre morala da “vučem” svoga supruga, a potom je odlazio samostalno. On je oduvek smatrao da je normalno da čovek odlazi u crkvu koja mu je najbliža i da se ispoveda svešteniku koji je u njoj. Smatrao je, a i ja sam se s njim slagala, da nije potrebno sa sveštenikom razmatrati čak i važna životna pitanja, ukoliko ona nisu povezana sa duhovnim životom.

Imali smo period kada smo prestali da smatramo da nekoga treba da zovemo svojim duhovnim ocem, ali je to istovremeno bio period mučenja – u koju crkvu i kod kog sveštenika da idemo? Taj period je trajao nekoliko godina. Potom mi je neko od prijatelja rekao da se nedaleko od naše kuće nalazi crkva Pokrova Presvete Bogorodice, u kojoj je nastojatelj bio otac Valentin Asmus, sveštenik koji me je krstio. Otišla sam u tu crkvu i tu i ostala, a i moj muž je takodje počeo da ide u nju. Danas zajedno odlazimo kod oca Valentina i savetujemo se sa njim oko važnih pitanja. Ali se ja pribojavam da oca Valentina zovem tim velikim rečima – “duhovni otac”. Danas prosto živim i radujem se što naša porodica odlazi u jednu crkvu, što imamo mogućnost da se ispovedamo kod jednog sveštenika, koji poznaje našu porodicu i vidi našu decu.



Vjačeslav, fotograf:

- Tražio sam živog Boga. Zadobivši dosta modrica na tom putu, spoznao sam svog Boga u Hristu Gospodu. Ali kako da Mu pridjem? Shvatio sam da je najbolje od svega da idem tim putem pored nekoga ko takodje ide njime. I prvi moj dolazak u crkvu u traganju za provodnikom se pokazao i poslednjim u smislu tih traganja. Sveštenik je saslušao priču o mojem stranstvovanju i rekao mi jednostavne reči: “Verujem u vaše spasenje”. Te reči su za mene postale moto. Kao što se izvidnik probija iz neprijateljske pozadine i dolazi do svojih, a oni ga pre nikada nisu videli a treba medjusobno da se sporazumu. On treba da izgovori neku lozinku kako bi oni shvatili da je njihov. I u mom slučaju su to bile reči pokajanja, ljubavi vernosti Hristu. A kao odgovor sam čuo te reči duhovnika.

Uveren sam da je najbolji način da pronadjemo duhovnika da sve prepustimo Bogu. Kada sam shvatio da je lutanje u duhovnim prostorima Vaseljene nezahvalna stvar, prepustio sam se Onome prema Kome sam išao, i tada se praktično pojavio moj budući duhovnik. Jer ko je duhovnik u stvari? On predstavlja lik Oca Nebeskog.

Protojerej Leonid Carevski, nastojatelj crkve Kazanske ikone Majke Božije u selu Pučkovo:

- Krstio me je jedan predivan sveštnik, koji je živeo daleko od moje kuće. U prvo vreme sam odlazio kod njega, ali me je nekoliko meseci posle krštenja jedan čovek odjednom upitao: “Da li imaš duhovnog oca?”. U to vreme sam počeo da odlazim u druge crkve čisto iz radoznalosti. Išao sam na ispovest kod raznih sveštenika. Ali se sećam da sam se posle tog pitanja zabrinuo da treba da nadjem duhovnog oca. I odjednom sam shvatio da su mi koristile sve ispovesti kod raznih sveštenika. Tada sam počeo da se molim Gospodu da mi pošalje duhovnog oca. I posmatrao sam razne sveštenike. Ispovesti kod nekih od njih su za mene bile posebno utešne. Jedan od takvih sveštenika je bio i protojerej Aleksandar Šargunov iz crkve posvećene ikoni Majke Božije “Svih tužnih Radost” na Ordinki. Njegove propovedi su me nadahnjivale i usmeravale u životu. Bilo je nekoliko slučajeva kada sam baš od njega dobio najvažnije blagoslove. Negde godinu dana posle prvog susreta sa njim, upitao sam ga da mu budem duhovno čedo. Odgovorio je: “Dobro, pomolićemo se zajedno”. I evo, zajedno smo već 18 godina iako se poslednjih godina retko vidjamo.



Po mom shvatanju nema neke posebne razlike izmedju reči “duhovnik” i “duhovni otac”. Ukoliko se daju odredjenosti, one mogu da budu tačne u smislu reči, a u životu je sasvim drugačije.

Sama Crkva nas savetuje da imamo duhovnog oca, jer čak i u jutarnjem pravilu postoji odgovarajuća molitva. Ali ja poznajem ljude koji pominju nekoliko sveštenika, i to onih koji su posebno uticali na njihov život. Kada čovek ima takvo nastrojenje – neka sveštenik reši sve moje probleme, -.on najčešće ništa ni ne rešava jer ako je čovek okrenut samom sebi, veoma je teško rešiti njegove probleme. Otac Aleksandar me je uvek učio odgovornosti.

Poverenje je veoma važna stvar. Dešava se da dodje do nesporazuma sa duhovnikom iz nekog razloga. I postoje ljudi koji odmah pobegnu i govore: otac me ništa ne razume! Recimo shvatio si da nešto nije kako treba i to treba zajedno razmotriti. Uopšteno govoreći, u duhovnom životu nisu važna osećanja duhovnog čeda ili oca, već istinske vrline – ljubav, trpljenje, smirenje, poslušanje. Poznati su mi slučajevi kada je duhovnik slao čoveka kod drugog sveštenika.

U pogledu poslušanja takodje ima izopačenosti. Šta znači “odricanje od sopstvene volje”? Jedno je monah u manastiru a drugo mirjanin u svetu. Najčešće se dešava sledeće: vernici čitaju paterik i počinju da zamišljaju da mogu da imaju takvo poslušanje kakvo je tamo opisano. A poslušanje treba da bude iz ljubavi. Jer duhovnik nije starac (to je retkost), i da bi se od duhovnog čeda zahtevalo apsolutno poslušanje on treba da bude uveren u to da tačno zna Božiju volju. Potrebno je uzajamno poslušanje, uzajamna ljubav. Božija volja je u tome da istu tražimo! Ponekad čovek želi da sazna Božiju volju po nekim pitanjima koja se uopšte ne odnose na nju. Postoje neutralne stvari koje će se rešiti ovako ili onako, ništa se zbog toga neće promeniti. Važno je da li ćeš uraditi dobro ili zlo.

Danas je rasprostranjeno mišljenje da se za bilo koje delo uzima blagoslov. Mislim da je to pravilno. Sveštenički blagoslov je neki minimum, ali i sam čovek treba da se pomoli da njegovo delo bude po Božijoj volji.

I duhovnik i njegova čeda treba da ispituju Božiju volju. Uz Hrista su bili dvanaestorica Apostola, Njegovi najbliži učenici, pa zatim 70 učenika – drugi krug apostola i potom veliki broj ne tako bliskih učenika. Tačno takva je situacija i u parohiji: postoje ljudi kojima sveštenici posvećuju više pažnje, postoji neka srednja varijanta i postoje oni koji dolaze u crkvu, ali retko kad nešto pitaju i to im je dovoljno. I pored svega svi ti odnosi su takodje duhovnički.

Nikolaj, starešina crkve

- Nisam specijalno tražio duhovnika, uopšteno govoreći u crkvu sam retko išao, ali dešavalo se tako da sam uvek dolazio na ispovest kod oca Konstantina Kobeljeva, sveštenika u crkvi Svetog Nikolaja u Birjuljevu. Potom sam upravo zauzimanjem oca Konstantina počeo češće da odlazim u crkvu i poželeo sam da upravo on postane moj duhovnik. Nisam imao hrabrosti da mu to kažem, ali sam se molio za njega kao za duhovnog oca.



Bio mi je veoma važan njegov udeo u mom životu. Osećao sam njegovu ljubav prema Bogu i bližnjem i to me je veoma privlačilo. On je veoma brižan sveštenik i ja sam želeo da mu pomognem u njegovoj brizi za sve koji su oko njega. Rano sam izgubio oca i oduvek sam želeo da imam tako nekoga. I u ocu Konstantinu sam našao onoga koga sam možda čak i nesvesno tražio. Ja njemu u potpunosti verujem. Mi ponekad želimo da vidimo sveštenika kao prozorljivca, kako bi nam on rekao šta i gde da radimo. Ali takav odnos prema duhovniku je opasan za njega, nerazuman i neuvidjavan, jer je sveštenicima takodje potrebna naša pomoć i to ne samo molitvena.

Vladislav, TV režiser

- Sve ozbiljne postupke u svom životu sam uradio sa blagoslovom duhovnog oca. Prvi sveštenik s kojim su me prijatelji upoznali je postao moj duhovni otac. Svog pravog oca praktično nisam znao i zato mi je pojava čoveka kome je stalo do mene bila veoma važna.

Mnogo toga naprimer ne bih odlučio da uradim da nisam imao blagoslov. Tako sam naprimer prestao da pušim. Pušio sam od 14 godina i molio sam Boga da me izbavi od toga, ali se to nikako nije dešavalo. I tada mi je sveštenik rekao: “Počinje Veliki Post, prvu nedelje posta nemoj da pušiš”. Odgovorio sam mu: “O čemu vi to kad znate da to ne mogu”. Tada mi je rekao: “Do Pričešća ti ne dozvoljavam …”. Prve nedelje nisam pušio, pričestio sam se i posle sam ponovo počeo da pušim. Otac me je kroz neko vreme upitao: “Pušiš li?”, I ja sam morao da priznam da pušim. I tada je on rekao: “Zabranjujem ti pušenje zauvek!” I prekrstio me je. Uplašio sam se da ce mi život biti veoma strašan. Posle toga se nešto desilo, i kroz neko vreme sam odjednom shvatio da mogu da ne pušim i da sam slobodan. Bilo je to pre 12 godina.

Slična situacija je bila i sa izborom moje sadašnje profesije. Mogu da kažem da mi je često bilo neprijatno i teško da slušam to što mi je otac govorio i to je kod mene izazivalo bunt. Ali kada sam se savladjivao i slušao, pokazivalo se da sam dobijao mnogo više nego što sam se bojao da ću izgubiti. Sveštenik naravno nije prorok, ali kao duhovno iskusniji čovek on predlaže neke orijentire, na osnovu kojih ti činiš pravi izbor. Da nemam duhovnog oca ja se ne bih pomerio s mesta zbog težine svojih grehova. Uveren sam da se njegovim molitvama pokrivaju mnogi moji gresi, njihovo breme se lakše nosi i na kraju krajeva se savladjuju. Kada imaš duhovnog oca shvataš da nisi sam.

Natalija Nikolajevna Sokolova, popadija, 5 dece, 15 unučadi, 10 praunučadi

- Kako naći duhovnika? Duhovnik nije pečurka da bi se pronalazio. Bog šalje duhovnike. A narod se mnogo hvata za ono spoljašnje. Duhovnik je onaj kome otkrivaš svoju dušu. Jednom u životu sam razgovarala sa ocem Mitrofanom (Serebrjanskim). Bilo je to u novembru 1945 godine. Trebalo je da odlučim šta da uradim: majka nije htela da me pusti da se udam u Grebnevo. A celo moje srce je bilo tamo i sva moja ljubav – moj budući suprug otac Vladimir. A majka je rekla: “Ne, zar ćerka profesora iz Moskve da ide u selo? …Zaboravi na Grebnevo! ..”. I ja sam otišla kod oca Mitrofana. Odlučila sam da idem u manastir ukoliko ne odem u Grebnevo. A otac Mitrofan je rekao: “Što se pre udaš, to bolje. Ne boj se, bićeš srećna”. A potom mi je predskazao da će mi Gospod uzeti nekoliko dece, ali će mi dosta i ostati. Potom mi je mnogo govorio o budućnosti: “Nastupiće druga vremena. Ulicama Moskve će prolaziti litije, zvona će zvoniti..:”. “Oče, koja zvona? Sve zvonare su uništene!”. Nisam tada nikome mogla to da kažem jer sam se bojala da ako kažem da će reći da je sišao s uma. Ispričala sam to samo svom ocu i Volodji. I sve sam tada zapisala. Tako se i desilo: i zvona su zazvonila i Gospod mi je uzeo dvoje dece. Ne mogu da kažem da sam imala duhovnog oca. Ali sam imala svog oca, Nikolaja Evgrafoviča Pestova. Moji roditelji su bili duhovna čeda oca Sergeja Mečeva. Otac mi je uvek odgovarao na sva duhovna pitanja koja su mi se pojavljivala tokom detinjstva. Iako se sećam da sam sa 12-13 godina imala iskušenja o kojima nisam mogla da pirčam ni svom ocu, i sve sam čekala kada će nam doći sveštenik kako bi mu se ispovedila.



Pravi duhovnik treba da sasluša i zavoli svoje duhovno čedo. Ukoliko on vidi da se čovek kaje za svoje grehe i traži put ka Bogu, onda se i on više zalaže. A svoje grehe možeš da ispovediš bilo kom svešteniku kao što se i prljava košulja može odneti u bilo koju perionicu. Moji sinovi-sveštenici su mi govorili da im je najteže kad ljudi počnu da ih pitaju: “Oče posavetujte me da li da se udam za ovog čoveka ili ne?..”. Kako oni mogu da znaju kakva je njihova situacija. Kao da su oni prozoirljivi. A mnogi to žele da sveštenici sve odluče za njih.



”Ko je duhovnik, duhovni otac?”, “Kako se oni mogu naći?”, “Kako se postaje nečije duhovno čedo?” – sa ovakvim i sličnim pitanjima smo se obratili protojereju Vladimiru Vorobjevu, nastojatelju crkve posvećene svetom Nikolaju u Kuznjecu.

- Da li i u čemu postoji razlika izmedju duhovnika i duhovnog oca?

- Po tom pitanju nema jasnih odredjenosti. Obično se duhovnikom naziva sveštenik kod koga se čovek redovno ispoveda. Ali pritom nije obavezno da je taj duhovnik njegov duhovni otac. Jedna stvar je ispovedati, a druga uzeti na sebe podvig rukovodjenja odredjenim čovekom. Kada kazemo “otac”, onda imamo u vidu da nam je neko dao život. Dešava se da je čovek iz neverja prišao ka veri pod uticajem nekog izuzetnog pastira. Pastir ga je poučavao istinama vere, krstio, pa postoji čak i datum duhovnog rodjenja. I potom je čovek ostao kod tog sveštenika kao kod svog duhovnog rukovodioca. Eto takvog pastira pravoslavni čovek može da nazove svojim duhovnim ocem. Duhovni otac je sveštenik, koji je u životu svog duhovnog čeda iz nekog razloga zauzeo posebno mesto, zbog čega se njegov život kardinalno izmenio, I očigledno da je Gospod preko njega darovao tom duhovnom čedu posebnu blagodat. Taj sveštenik je primio na srce i zavoleo svoje duhovno čedo i dalje njime rukovodi i učestvuje u njegovom životu. Imati takvog oca, koji te voli, moli se neprekidno za tebe, strada zajedno sa tobom, preživljava tvoja iskušenja, uzima na sebe brigu o tebi, - je veliki Božiji dar. Želeli bismo da svako ima takvog duhovnog oca, ali u stvarnosti teško da je to tako. Uostalom kao što je slučaj i sa rodjenim ocem. Naravno, dobro je kada se deca vaspitavaju u kompletnim porodicama, u kojima postoje i otac i majka. Ali u životu to nije uvek tako. Da bi se u životu pojavio duhovni otac treba to veoma želeti i moliti od Boga taj dar, koji je za čoveka možda važniji od svega, jer predstavlja najdirektniji i najpouzdaniji put spasenja.
Ukoliko čovek to želi i teži ka tome, onda se Gospod obično odaziva na takve usrdne molitve. Mogu iz svog iskustva da kažem da Gospod milostivo odgovara na naše usrdne molbe.

Čovek ne postaje duhovno čedo formalno. Da bi neko bio duhovno čedo, treba da ima odredjeno nastrojenje duše i spremnost za odgovarajući odnos sa pastirem. Kakvi su ti odnosi? To je kao prvo duboko, i potpuno poverenje. Kao drugo, ljubav Hrista radi. Sveštenik je čovek koji je dobio blagodatni dar nošenja Hristovog lika, i on predstavlja živu Hristovu ikonu. Naravno i ikone su različite, pa tako postoji stara, predivna, manje lepa, a dešava se da je nekad i sasvim obična, papirna. Tako i sveštenici mogu biti različiti. Medjutim i pored svega prema svešteniku se treba odnositi kao prema ikoni i voleti ga Hrista radi. Odnos prema njemu kao čoveku je takodje prisutan u dušama njegovih čeda, ali on treba da bude drugostepen. Ukoliko se on nadje na prvom mestu, onda se pokazuje da sveštenik ne privodi ka Hristu, već Ga sobom zaklanja. A “umesto Hrista” na grčkom znači “antihrist”. Sveštenik tada postaje mali antihrist. To je veoma veliki problem za duhovno čedo i duhovna tragedija za samog sveštenika, karakteristična za lažne starce i lažno duhovništvo, jer je svešteničko služenje upravo u tome da privodi ljude ka Hristu.

Treće, neophodno je poslušanje svom duhovnom ocu. Poslušanje je kada čovek odbacuje svoju volju i potčinjava je volji duhovnog oca. I to ne zato što želi da bude rob ili neslobodan, već zato što želi da se nauči podvigu samoodricanja i savladjivanja svoje strasne volje. Najbolji način za to je da se u početku odbaci svoja volja kao malo dete koje sluša majku radi toga da bi naučilo da hoda, jede, da se oblači, čita itd. Tako je i u duhovnom životu poslušanje početna faza. Čovek treba da ima želju da sluša i da to zaista i čini. Svog duhovnog oca je moguće neposlušati samo u jednom slučaju – ukoliko on počne da govori nešto što protivureči savesti. Dobri pastir vas neće primoravati da idete protiv svoje savesti, jer ona predstavlja Božiji glas u čovekovoj duši.

I postoji još i četvrta stvar. Duhovno čedo treba da se smiri i da se ne gnevi na duhovnog oca. Ukoliko se ono gnevi na duhovnog oca, to znači da ono nije njegov duhovni sin. Da bi se vaspitavalo svoje duhovno čedo treba biti strog. I za tu strogost duhovno čedo treba da zahvaljuje svom duhovnom ocu a ne da se vredja, niti da ropće, i da se smućuje onda kada mu duhovni otac govori ono što mu se ne svidja.

Iz svega nabrojanog se vidi da je veoma malo ljudi koji se ne samo nazivaju duhovnim čedima već su to i na samom delu. Malo je i pravih duhovnih otaca.

Istinski duhovni oci su naravno bili starci. Starac je duhovnik-podvižnik koji je dostigao savršenstvo u ovom životu i koji je dobio posebne blagodatne darove, a pre svega dar spoznavanja Božije volje. Starac je takav duhovnik preko koga se otkriva Božija volja. Gospod otkriva starcu Svoju volju zbog čistote njegove duše, uma, života. Svi znaju za primere takvih staraca. To je bio prepodobni Serafim ili optinski starci, starac Varnava iz Getsimanskog skita i drugi. Starčev savet je najpouzdaniji način spoznaje Božije volje. Ali Božija volja se može projavljivati i kroz duhovnog oca, koji pritom nije starac. Ukoliko se on bude molio za vas i vi se budete molili, onda će vam Gospod preko njega projaviti Svoju volju, ukoliko je Bogu to ugodno.

Dobro je ukoliko čovek ima duhovnika od detinjstva i ukoliko njihovi odnosi napreduju do odnosa izmedju duhovnog oca i čeda. Ali to nije uvek tako. Dešava se da se duhovnik pojavljuje kada čovek ima neke veoma teške probleme, kada strada i tada počinje da traži i da se moli i nalazi sebi duhovnog oca.

U staroj crkvi (a taj običaj je i danas sačuvan u Grčkoj) se smatralo da duhovnik može da bude samo iskusni sveštenik. Zbog toga je on prolazio specijalnu hiroteziju: episkop bi polagao na njega ruke i čitao posebne molitve za posvećenje u duhovnika. Takvom svešteniku bi se davala povelja, i samo tada je on mogao da ispoveda. Naravno, u izuzetnim slučajevima, kao što je slučaj smrtne opasnosti, ispovest je mogao da izvrši bilo koji sveštenik. U Rusiji taj običaj nije zadržan, jer tamo nikada nije postojao dovoljan broj sveštenika. U istoriji Rusije je uvek veliku ulogu igrao faktor veoma velike teritorije. Naprimer, na teritoriji Grčke, gde živi 9-10 miliona ljudi, postoji hiljade manastira i veliki broj parohija. A u Rusiji je čak pre revolucije bilo hiljadu manastira na celu zemlju, bez obzira na to što se teritorija Rusije ne može uporediti sa teritorijom Grčke. Danas se na teritoriji Rusije nalazi nešto malo manje od 600 manastira i 12 hiljada crkava. To je veoma malo. I zato ono što u Grčkoj predstavlja normu, kod nas ne može da bude norma. Iako naravno istinsku ispovest čoveka treba da vrši iskusni duhovnik.

U Rusiji su postojale tradicije, povezane sa duhovništvom, ili tačnije sa “organizacijom odnosa” duhovnika i čeda. Oni su posle revolucije prekinuti. Kod nas je pre revolucije postojao teritorijalni princip parohija. Crkveni život se reglamentirao ne samo u crkvenim kanonima, već i po nekim administrativnim državnim merama, jer Crkva nije imala poziciju državne ustanove. Eparhija se delila na parohije prema teritorijalnoj pripadnosti. Granice parohija su bile precizne. U crkvi je vodjeno ono što se danas naziva registracijom gradjanskih stanja, to jest crkva je vršila funkcije matičnog ureda. Umesto potvrde o rodjenju postojala je potvrda o krštenju, umesto potvrde o braku – potvrda o venčanju, umesto potvrde o smrti – potvrda o opelu. Na posao je svake godine trebalo donositi izveštaj o tome da se čovek ispovedio i pričestio. I zato se radilo na tome da se ljudi obavezno krste, venčaju i ispovedaju u svojoj parohiji kod svog parohijskog sveštenika. Tako je bilo u XIX veku. Naravno to je Crkvi nanelo mnogo štete. Danas na sreću takvih “pravila” nema.

Čovek treba da bude apsolutno slobodan u izboru duhovnika. Ako vam je dete bolesno treba da tražite dobrog lekara a ne da odete kod prvog koji naidje. Tako će majka svome detetu tražiti dobrog duhovnika, ukoliko ga voli i brine o njegovom duhovnom životu.

U metodama traganja za duhovnikom takodje nema strogog reglamenta. Duh diše gde hoće.

- Ukoliko čovek nikako ne može da nadje duhovnika, ne govori li to o njegovoj nezrelosti, slobodoljubivosti, visokim zahtevima ili o još nečemu?

- Takav čovek najčešće nije zainteresovan za to.

- Ljudi danas dolaze kod sveštenika sa najrazličitijim pitanjima, i to ne samo duhovnim i crkvenim. Ukoliko se sveštenik suoči sa problemom koji mu nije poznat, može li on da preporuči specijalistu ili drugog sveštenika?

- Naravno. Čak i iskusni sveštenik veoma često govori: posavetuj se sa tim čovekom. To je normalno. Recimo, ukoliko ste se razboleli, on će vas poslati kod lekara. Ukoliko se treba posavetovati po pitanju škole, onda se može razgovarati sa pedagogom. Svešteniku je potrebno smirenje u većem stepenu nego njegovom čedu, to jest smireno prihvatanje svog pastirstva.


preuzeto sa http://www.miloserdie.ru/index.php?ss=20&s=42&id=3681
prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic