MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

ZAŠTO OSVEĆUJEMO SVOJE KUĆE I STANOVE?



"Ako se određena stvar ne koristi grehovno, ona se može osvetiti, a ukoliko se koristi grehovno onda je ne treba osvećivati. " - o.Valentin Mordasov

* Što je osvećenje?

* Kakvo treba da bude naše učešće u crkvenim obredima?

* U čemu je smisao osvećenja? 

* Zbog čega su neophodni obredi osvećenja? 

* Zbog čega je u naše vreme tako važno osvećivati kuće?

 

CRKVENI OBREDI

Slovenska reč “obred” sama po sebi označava “odeću”. Lepota, svečanost, i raznolikost crkvenih obreda privlači mnoge ljude. Ali Pravoslavna Crkva se prema rečima svetog Jovana Kronštatskog ne bavi praznim pogledima. Vidljivo dejstvo ima nevidljivi, ali potpuno realan i delotvoran sadržaj. Crkva veruje (i ta vera je potvrdjena dvehiljadegodišnjim iskustvom), da svi izvršeni obredi imaju odredjeno osvećujuće, to jest blagotvorno i ukrepljujuće dejstvo na čoveka. To je delovanje Božije blagodati.

Svi obredi se uslovno dele u tri grupe:

1. Bogoslužbeni obredi – sveštenodejstva, koja se vrše u vreme crkvenih bogosluženja: jelepomazanje, veliko vodoosvećenje, iznošenje Svete Plaštanice na Veliki Petak i tako dalje. Ti obredi predstavljaju deo bogoslužbenog života Crkve.

2. Obredi simbolički izražavaju različite crkvene religiozne ideje. To su naprimer krsni znak, koji više puta izobražavamo u znak sećanja na Krsna Stradanja Gospoda našeg Isusa Hrista i koji pored toga predstavlja realno ogradjivanje čoveka od uticaja na njega zlih demonskih sila i iskušenja.

3. Obredi, kojima se osvećuju životne potrebe hrišćana: pominjanje upokojenih, osvećenje stanova, proizvoda, stvari i raznih dobrih početaka: učenja, posta, putovanja, gradnje i tome slično.


KAKVO TREBA DA BUDE NAŠE UČEŠĆE U CRKVENIM OBREDIMA

Molitva je ta koja daje sveto značenje obrednim formama. Samo kroz molitvu dejstvo postaje sveštenodejstvo, a niz spoljnih procesa – obred. Ne samo sveštenik, već i svako od prisutnih treba da unese svoju leptu u izvršenje obreda – svoju veru i svoju molitvu.

Bog daje blagodat, pomoć, i različite darove isključivo po Svojoj milosti. Ali “kao što izvor ne zabranjuje onima koji žele da se sa njega napajaju da to i čine, tako i riznica blagodati nikome od ljudi ne zabranjuje da bude njen pričasnik” (prepodobni Jefrem Sirin). Mi ne možemo uz pomoč nekih magijskih dejstava “prinuditi” Boga da nam pošalje ono što nam je potrebno, ali Ga s verom možemo moliti. Sveto Pismo ovako govori o neophodnosti vere prilikom molitve: “Ali neka ište s vjerom ne sumnjajući ništa; jer koji se sumnja on je kao morski valovi, koje vjetrovi podižu i razmeću. Jer takovi čovjek neka ne misli da će primiti što od Boga” (Jak. 1, 6-7). Kada se molimo Gospodu, treba da verujemo u to da je Gospod Svemoguć i da može da učini ili nam daruje to za šta se molimo. Treba da verujemo u to da nas On voli, da je milostiv i blag, to jest da svima želi dobro. S takvom verom i treba da se molimo, to jest da obraćamo naš um i srce ka Bogu. I tada, ukoliko pri izvršenju obreda ne budemo samo stajali pored sveštenika, već se i srdačno molili sa verom, tada ćemo se udostojiti da od Gospoda dobijemo osvećujuću blagodat.


U ČEMU JE SMISAO OSVEĆENJA

Osvećenjem pravoslavni hrišćani nazivaju obrede koje Crkva uvodi u hramovni i lični čovekov život, kako bi preko njih na njegov život i sva njegova dela i celu okolinu silazio Božiji blagoslov. U osnovi raznih crkvenih molebana leži želja za produhovljenjem čovekove delatnosti, kako bi se ona vršila s Božijom pomoći i po Njegovom blagoslovu. Mi molimo Gospoda da tako usmeri naša dela kako bi ona bila Njemu ugodna, i kako bi donosila korist bližnjima, Crkvi, Otadzbini i nama samima; da blagoslovi naše medjusobne odnose sa ljudima, kako bi u njima vladali mir i ljubav; itd. I zato molimo da nam i naša kuća, stvari koje nam pripadaju, povrće koje je odgajeno u našem povrtnjaku, voda sa izvora, preko Božijeg blagoslova koji je sišao na njih, pomažu u tome, da nas štite i ukrepljuju naše snage. Osvećenje kuće, stana, automobila ili neke druge stvari je pre svega svedočanstvo našeg uzdanja u Boga, naše vere u to da se s nama ne dešava ništa bez Njegove svete volje.

Crkva sve ono što je neophodno za ljudski život osvećuje molitvom i blagoslovom. Crkva osvećuje i svu prirodu, i sve stihije: vodu, vazduh, vatru i zemlju.


ZBOG ČEGA SU NEOPHODNI OBREDI OSVEĆENJA

Život, zdravlje i sreća ljudi u značajnoj meri zavisi od stanja prirodne i duhovne sredine koja ih okružuje. Za ljude su pogubne posledice ekoloških kataklizmi, koje su povezane sa zagadjivanjem i uništavanjem okolne prirode, i koje imaju ne samo vidljive, spoljašnje, fizičke uzroke, već i one nevidljive, duhovne. Medju duhovnim uzrocima, koji leže u osnovi svih prirodnih pojava, kao i društvenih i državnih, kao što su revolucije, ratovi i razne vrste globalnih promena, sveta Crkva izdvaja pre svega religioznost narodnog života. Kakav je stepen religioznosti, kakav je moral i ponašanje ljudi, takvo je i stanje vidljive prirode i tok istorije. Ljudi greše, udaljavaju se od Boga, kvareći svoj moralni poredak, i on se kao posledica toga kvari i u svetu. To se prvi put desilo posle grehovnog pada naših praroditelja Adama i Eve, koji su narušili jedinu Božiju zapovest koja im je bila data. Čovek je sagrešio, i kao rezultat toga je bila promena sveta koji je Bog stvorio radi čoveka: u svet su ušli uništenje, bolesti, nevolje, truležnost, smrt. Gospod je Adamu i Evi posle grehovnog pada rekao: “A ženi reče: tebi ću mnoge muke zadati … pa onda reče Adamu: …zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega vijeka” (Post. 3, 16-17).

Pravedni Jovan Kronštatski piše da obredi osvećenja “predstavljaju krajnju potrebu same prirode ili prirode stihija i potrebu samih ljudi koji žive u vazdušnom prostranstvu i imaju neprestanu potrebu za vodom”, vatrom i zemljom. “Cela priroda i sve stihije se neprekidno oskvernjuju i uništavaju ljudskim gresima i mračnim i lukavim duhovima, koji žive u vazduhu i stvaraju u njemu svakovrsna smrtonosna strujanja i bolesti. Zbog toga postoji neodložna potreba crkvnog osvećenja i ozdravljenja tih stihija”.


ZBOG ČEGA JE U NAŠE VREME TAKO VAŽNO OSVEĆIVATI KUĆE

Prema učenju svetih Otaca Crkve, nečisti duh, djavo, knez tame i ada, duh zlobe, neprijatelj ljudskog roda, vlada u vazduhu do samog Drugog Hristovog Dolaska. Slovenska reč vazduh ima nekoliko značenja. To je i atmosfera zemlje na kojoj fizički postojimo; to je i etar ispunjen danas kao nikada radio talasima, TV signalima; a to je na kraju i ono što savremni pagani i judeji nazivaju astralom – oblast duhovnih vidjenja i kontakata, u kojoj kao nigde drugde prebiva i vlada djavo sa legionima nečistih duhova.

Televizija, štampa i radio, koji su antihrišćanski po duhu, razvraćuju danas ruski narod gore od svakog vina i votke, a postali su glavni izvor duhovne hrane Rusa. Danas je praktično u svakoj kući u crvenom uglu postavljena “plava ikona” djavola – televizor, pred kojim stanovništvo Rusije uludo provodi sate, bukvalno prebivajući u narkotičkom snu, hipnotizovano i programirano na samouništenje i smrt.

Preko etra i astrala naše kuće, stanove, automobile su ispunili nebrojeni legioni zlih duhova: agresije, zlobe, osvete, bestidne strasti. Ljudi već nisu u stanju da shvate, kako se njihova porodična i životna sreća ruši uz pomoć dobro razradjenih tehnologija uništenja tradicionalnog sistema vrednosti, etike, morala. Malo ko je danas sposoban da poveže neposlušnost dece, njihovu pristrasnost ka alkoholu i narkoticima, bezbrojne razvode mladih i starih porodičnih parova sa prisustvom pravog neprijatelja u njihovoj kući – televizora, radija, bulevarskih novina, koje vešto podrivajući otrovom vulgarnosti i razvrata moral društva, porodice, uvlače ka pogibiji preko kulta zadovoljstva sve nove i nove duše
I zato je danas Božija blagodat, koja se daje preko obreda osvećenja, a delimično i preko osvećenja naših domova, posebno potrebna nama, kako bi nam pomogla da se zaštitimo i svesno ogradimo od virusa grehovnih sablazni i duhovnog razdora, koji ulazi u naša prebivališta.

nastaviće se ...

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_745.html

prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic


Pročitano: 37130 puta