MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

Bela očeva «Volga» juri pored zelenog polja pšenice. Otac Irinej je uzeo zemlju pod zakup, da bi za dobijena sredstva od letine završio gradnju hrama. «Sutra ćemo zaprašivati, - pokazuje otac Irinej na svoja polja, - od buba, raznih štetočina. Avion za jedan hektar košta 110 rubalja, što je ukupno 33 hiljade. Skupo, ali šta da se radi».

Protojerej Irinej Lukjanov živi u naselju Burlacko (Stavropoljski kraj) već 15 godina i služi kao namesnik seoskog hrama svetitelja Mitrofana Voronješkog. Pre pet godina otac je zakupio u mesnom sovhozu 300 hektara zemlje i počeo da uzgaja pšenicu. Prošle godine su sakupili 600 tona zrna. Vlasnicima arendovane zemlje parohija izdvaja 2,5 tona zrna, 1 vreću brašna i 10 kg maslaca, a takođe plaća i porez za dobijeno pšenično zrno.

Otac Irinej se rodio u Baku u svešteničkoj porodici. Njegov sin Nikolaj (18 godina) sprema se da upiše Stavropoljsku duhovnu seminariju.

Crkva u Burlackom je bila srušena od strane vlasti 1969. godine. Početkom promena, u selu se organizovala grupa aktivnih parohijana, koji su izmolili da sveštenik dodje u eparhiju. Onda su skupljali po Stavropolju i Krasnodarskom kraju novac za gradnju Crkve.

Sovhoz je izdvojio brigadu građevinara. Kad su izgradili zidove, ispostavilo se, da temelj nije planiran za drugi sprat. Potreban je bio novi projekat, novi računi i nova sredstva. Trebalo se nekako dovijati.

Otac Irinej je seo za volan kupljenoga za izgradnju hrama «KamAZ»-a i počeo obilaziti okolne kolhoze i sovhoze, sakupljajući darove za Crkvu u pšenici. Pšenicu je vozio poznatom predsedniku sovhoza, mleo na mlinu, a brašno je prodavao. Zli jezici su počeli da govore, da, umesto toga da služi Bogu, otac se bavi komerciljalom. «Meni samom se to nije sviđalo, - kaže otac Irinej. – I došao je dan, kada sam otišao u administraciju rejona i zamolio ih da izdvoje crkvi zemlju za uzgajanje pšenice. Zemljoradnički posao, osetio sam, to je posao za mene, za moju dušu. Čak i do revolucije seoski prihod je retko kada uspevao da pokrije troškove, a pomagala je zemlja. Zarađena sredstva bila su dovoljna i za dom za bolesne i nemoćne. Ispostavlja se da se vraćamo svojim korenima“.

Kada su glavni u administraciji rejona i stariji agronom otvorili kartu delova zemlje, otac se potajno nadao da će dobiti zemlju bliže sela, a desilo se da je ona daleko. Ali nije se prepirao, ipak je to bio prvi slučaj u Stavropoljskom kraju, kada su se saglasili da svešteniku daju parcelu. Posle se izjasnilo, da su mu dali zemlju, koja je do revolucije i pripadala crkvi. U narodu su je nazivali «popovskom» zemljom. Pokazala se ona plodonosnom i mnogo puta je donosila visoku letinu.

Videći, da je stvar sporna, članovi parohije su predložili ocu da uzme pod arendu i njihove delove zemlje. Zatim su došli i oni, koji nisu išli u crkvu, ali su čuli, da otac Irinej plaća za arendu zemlje (kao u mnogim kolhozima) u pšenici, maslacu i u brašnu.
«Mi znamo, da nas vi nećete prevariti, - rekli su kooperanti ocu Irineju. – Mi smo umorni od ponižavanja, i obijanja pragova sovhozne uprave, da bi dobili ono što je uloženo u kooperaciju zrno. I spremni smo da damo vama svoj deo.»



Dobijena sredstva za letinu bila su dovoljna ne samo za izgradnju hrama, nego da se uradi i ikonostas, koji se može videti retko i ne u svakom Moskovskoj Crkvi. On je napravljen finom izradom, rezbarijom s prorezima, obimnim duborezom. «U starini su naši preci mogli da ukrašavaju svoje crkve, zbog čega i mi to ne bismo mogli? Vera je postala slabija ili mi nismo takvi, kao oni? Da, ikonostas jeste skup, ali mi ga radimo u fazama », - rekao je otac.

Parohija je kupila tri stara traktora, novu sejačicu, sastavili su od delova dva kombajna.
Očev sin Nikolaj je jedan od kombajna već obojio u zelenu boju i sprema se da ovog leta ne njemu skuplja letinu. Parohija pomaže dečijem domu u centru rejona u gradu Blagodarnom, mesnoj školi, Stavropoljskoj eparhiji i seminariji. «To su moje obaveze pred Crkvom, - kaže otac, - moj dug». Možda radi toga Gospod ne ostavlja bez Svoje milosti sveštenika – zemljoradnika?

«Prošle godine su kod nas bili uragani, u mnogim rejonima je grad uništio useve. Blagodarinski rejon Gospod je pomilovao, pa tako i naša polja, - seća se o. Irinej – a da se nešto desilo, ne mogu ni zamisliti kako bi preživeli. Kredite uzimamo sve vreme – za platu, gorivo, bez kredita nije moguće voditi domaćinstvo».

Ako je suša, ljudi dolaze u hram i mole da se pomolimo za kišu. «Služimo moleban, i Gospod šalje kišu», kaže o. Irinej. Na propovedima i u opštenju s ljudima otac se trudi da ih dovede do prostog razmišljanja: «Ako ne bi bilo molitve, obraćanja Bogu, uzaludan bi bio sav naš trud na zemlji». Da je to istina, lako je uveriti se: te ovde, te onde se pojavljuju farmeri, koji ulažu u veoma plodonosnu zemlju veliki novac, i propadaju: nema letine.

Očeva parohija je mala – 30-40 ljudi (u selu ima samo 3 hiljade ljudi). Prvenstveno bake, muškaraca samo petorica. S jednim od njih desio se tužan dogadjaj. Ženi se nije sviđalo što on ide u Crkvu. «Šta se ti tamo moliš, zajedno s tim babama, bolje da kod kuće nešto uradiš», - prigovarala je ona. Čovek je prestao da ide u crkvu, ali počeo je da pije. Tako da bedna supruga sada ne zna kako da ga oduči od alkohola. Ponekad u Crkvu svrati i omladina (po očevom zapažanju, dve trećine mladih ljudi ostaje u selu posle škole). Za vreme svenoćne službe, subotom uveče, na kojoj nije bilo više od desetak baka, u Crkvu je iznenada ušla trinaestogodišnja devojčica, celivala ikone i tiho izašla.



Prevod s ruskog: Nataša Ubović

http://www.miloserdie.ru/index.php?ss20&s=2212

A+ A-