MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

SVETI KNEZ LAZAR I VIDOVDAN




Za neke osobe, naročito ako nisu srpskog porekla, bitka na Kosovu polju je samo jedna od hiljade bitaka zabeleženih u istoriji a Vidovdan, dan kada se bitka odigrala, a knez Lazar samo feudalni vladar koji je predvodio srpsku vojsku i izgubio život u borbi sa Turcima. Ovo je, stvarno, činjenična istina o knezu Lazaru, Vidovdanu i bitci na Kosovu polju. Medjutim, ova činjenična istina nije cela istina o knezu Lazaru, Kosovu i Vidovdanu. Sama istorija ne može objasniti stvarnost i značaj Kosova i Vidovdana i njihovog neizbrisivog uticaja na nacionalnu svest Srba. Same činjenice ne mogu objasniti zašto se bitka na Kosovu, utisnuta i u pojedinačnu i u nacionalnu svest Srba proslavlja svake godine već šest stotina godina, a druge bitke koje su Srbi vodili su zaboravljene i ne proslavljaju se. “Činjenična istina” nema odgovora zašto je Vidovdan uključen u srpski nacionalni i verski kalendar kao verski i nacionalni praznik i zašto je kosovska etika postala stalno nasledje svih srpskih generacija do dana današnjeg.

Duhovna a ne istorijska perspektiva i tumačenje Vidovdana i Kosova ima više izgleda da pruži objašnjenje tajne Kosova i Vidovdana. Ona se može naći u tekstovima srpske srednjevekovne književnosti koja se odnosi na kult kneza Lazara i kosovskih mučenika, a tako isto u narodnim epskim pesmama iz kosovskog ciklusa. Srednjevekovni autori liturgijskih i hagiografskih dela o bitci na Kosovu polju, o knezu Lazaru i Vidovdanu, kao i anonimni tvorci narodnih epskih pesama na istu temu, shvatili su i ukazali na to da bitka na Kosovu nije bila samo jedna od mnogih bitaka, već bitka koja je odredila zauvek mesto srpskog naroda u svetskoj istoriji.

Slični ili čak istovetni pogledi i ideje izložene su i u srednjevekovnoj srpskoj književnosti i u narodnoj epskoj poeziji u kojima su knez Lazar i drama kosovskog boja predmet opisa. Obzirom na to da su, crkvene pesme uključene u Službu kneza Lazara, koja je napisana samo tri do pet godina posle kosovskog boja, kao i u @ivot svetoga Kneza Lazara i Slovo knezu Lazaru iz istog perioda, napisane mnogo pre epskih pesama iz kosovskog ciklusa, opravdano je zaključiti da su se elementi hristološke i sotirološke drame koje nalazimo i u verskoj i u epskoj književnosti o knezu Lazaru i Kosovu najpre pojavili u verskoj književnosti. Ona je shvatila i opisala kosovski boj ne samo u istorijskim terminima, već i u nadistorijskom, metafizičkom, sotirološkom i eshatološkom takodje. Knez Lazar i njegovi ratnici žrtvuju živote ne samo u odbrani "zlatne slobode" srpskoga naroda, već i u odbrani "časnoga krsta", to jest hrišćanstva. Očevidno, modeli za kneza Lazara i kosovske mučenike su sam Hristos i mučenici rane hrišćanske crkve. Prema tome, ključ za razumevanje suštine kosovskog boja i Vidovdana, ne nalazi se toliko mnogo u istorijskim dokumentima koliko u jevandjelju i u istoriji rane hrišćanske crkve.

Gledanje na kneza Lazara, Kosovo i Vidovdan kao na analogiju sa Hristom, njegovom dramom i mučeništvom hrišćana najranije hrišćanske crkve, prisutno je i u narodnoj epskoj poeziji, ali ono se najpre javlja i jasno je izloženo u Slovu knezu Lazaru, koje je napisao Danilo III (+1396). Ovaj autor, srpski jerarh i pisac, prepoznao je u drami Kosova i Vidovdana sličnost drami Hrista i ranih hrišćanskih mučenika. Danilo je bio prvi koji je shvatio i izložio višu istinu o knezu Lazaru, Kosovu i Vidovdanu, uzdižući ih sa običnog istorijskog nivoa na metafizički i duhovni nivo. Danilo III i narodne epske pesme iz kosovskog ciklusa, zajedno sa Svetim pismom i istorijom rane hrišćanske crkve, a ne samo istorijski dokumenti mogu da nam pomognu da shvatimo da su hristolikost i mučeništvo za Hrista suština Kosova i Vidovdana i pravo značenje kosovskog i vidovdanskog zaveta ostavljenog zauvek srpskom narodu. Može se čak reći da književni sastavi Danila III i narodne epske pesme nisu samo književni dokumenti koji sadrže izveštaj o knezu Lazaru i kosovskom boju, već su ustvari opšta deklaracija srpskog naroda u kojoj ukazuje na svoju sličnost sa dramom Hrista i mučeništvom prvih hrišćana.

Prikazivanje kneza Lazara kao hristolike ličnosti je veoma istaknuto i u Slovu knezu Lazaru i u narodnim epskim pesmama kosovskog ciklusa. Hristos, gospodar vaseljene, žrtvovao je sebe za spasenje čovečanstva. Sledeći njegov primer, Lazar, vladar jedne nacije, takodje žrtvuje sebe radi dobra svoga naroda i u odbrani hrišćanstva.
Kao što se detinjstvo Isusa Hrista ne opisuje u detaljima u Svetom pismu, tako je isto detinjstvo kneza Lazara jedva pomenuto u srednjevekovnoj književnosti, a uopšte se ne spominje u narodnim epskim pesmama. U kratkoj, sinaksarnoj biografiji kneza Lazara kratko je napomenuto da je " rastao posle rodjenja i snažio se Duhom Svetim i činio je velika dela". Ovo je očevidno slobodno parafraziranje rečenice iz Svetoga pisma koja se odnosi na Hrista: "A Isus napredovaše u premudrosti i rastu i u milosti kod Boga i ljudi" (Jevandjelje sv. Luke 2:52). Treba takodje napomenuti da se ova fraza često javlja u raznim varijantama u hagiografiji raznih svetitelja.

Pre odlaska u misiju izbavljanja čovečanstva, Isusa Hrista je kušao njegov i ljudski neprijatelj satana (Jevandjelje sv. Mateja 4:1‡11). Kada Ga je kušao po treći put, satana Ga "odvede na goru vrlo visoku, i pokaza mu sva carstva ovoga svijeta i slavu njihovu; i reče mu: sve ovo daću tebi ako padneš i pokloniš mi se. Tada reče njemu Isus: idi od mene, sotono: jer stoji napisano: Gospodu Bogu svojemu poklanjaj se i njemu jedinome služi. Tada ostavi ga djavo, i gle, andjeli pristupiše i služahu mu" (Jevandjelje sv. Mateja 4:8‡11).
U trećoj pesmi drugog kanona u službi knezu Lazaru i kosovskim mučenicima, nalazi se napomena da je kneza Lazara kušao djavo: "Onaj koji je izgovorio hulu protivu Svemogućeg, kada je video tvoje vrline, o Lazare, pokušao je da te opljačka pomoću prevarnih laži".
U Svetom pismu, za Hrsita se kaže da je bio dobar istinski pastir. U Jevandjelju sv. Jovana, glava 10, stihovi 14‡15, Isus Hristos je rekao za samoga sebe: "Ja sam pastir dobri i znam svoje, i moje mene znaju. Kao što mene zna otac i ja znam oca; i dušu svoju polažem za ovce". U nekoliko pesama u Službi kneza Lazara, za njega se kaže da je bio dobar pastir, budni pastir, pastir postavljen Hristom, istinski pastir, a ne najamnik, "dobar pastir koji je položio dušu svoju za narod Božiji". U zapisu na stubu na Kosovu, tekst koji se pripisuje Lazarevom sinu Stefanu Lazareviću, napisano je, pored ostaloga, da je knez Lazar "kao dobar pastir i vodja vodio mudro razumne jaganjce da sretnu hrabro svoj kraj za Hrista i prime mučenički venac i postanu učesnici nebske slave."

U Slovu knezu Lazaru koje je napisao Danilo III, autor se obraća Lazaru ovim rečima: "Ti si naš pastir koji si dobro napasao stado koje ti je poverio Hristos," a zatim: "Hrani stado koje ti je povereno, napasaj ga," što je bliska parafraza Jevandjelja sv. Jovana 21:16 gde Hristos kaže apostolu Petru: "Pasi ovce moje." U Slovu knezu Lazaru, Danilo III se ovako obraća Lazaru: "Ti si dobar pastir koji je dušu svoju položio za nas," stvarajući na taj način analogiju izmedju kneza Lazara i Hrista koji je za sebe rekao: "Ja sam pastir dobri; pastir dobri dušu svoju polaže za ovce" (Jevandjelje sv. Jovana 10:11).
Hristova pobeda nad neprijateljem Boga i ljudi je postignuta NJegovim dobrovoljnim prihvatanjem stradanja i smrti koji su vodili u slavno vaskrsenje. Prihvatanje stradanja i smrti je bilo teško čak i za Hrista. On je svoju odluku doneo u Getsemanskom vrtu, ali pre nego što je doneo odluku i prihvatio stradanje i smrt, Hristos se dva puta ovako molio: "Oče moj, ako je moguće da me mimoidje čaša ova, ali opet ne kako ja hoću nego kako ti" (Jevandjelje sv. Jovana 26:39 i 26:42).

Knez Laza je takodje imao svoj Getsemanski vrt. I on je morao da učini izuzetno težak izbor koji će imati posledica ne samo za njega lično, već za celokupan srpski narod. U narodnoj epskoj poeziji ta dilema je izražena rečima kneza Lazara: "Bože mili i Bože jedini, kome ću se privoleti carstvu?" Izbor je bio izmedju zemaljskog i nebeskog carstva, odnosno izmedju sramne predaje da bi se život sačuvao i junačke ali beznadežne borbe. Lazar je izabrao "carstvo nebesko". NJegov izbor je isti kao i Hristov: stradanje i smrt koji vode u večnu slavu. NJegov izbor je i u saglasnosti sa izborom hrišćanskih mučenika, zasnovanom na Hristovim rečima: "Jer kakva je korist čovjeku ako sav svijet dobije a duši svojoj naudi? Ili kakav će otkup dati čovjek za svoju dušu?" (Jevandjelje sv. Mateja 16:26) A to je upravo suština i vidovdanske kosvske filosofije i neprekidna filosofija srpskog naroda kroz celu njegovu istoriju.

Pre odlaska na stradanje i smrt na krstu, Isus Hristos je obavio tajnu večeru sa svojim apostolima (sv. Matej 26:17‡25; sv. Marko 14:12‡21; sv. Luka 22:7‡23; sv. Jovan 13:1‡30). Tom prilikom On je ustanovio svetu tajnu pričešća (sv. Matej 26:26‡30; sv. Marko 14:22‡26; sv. Luka 22:14‡20; Prva poslanica Korinćanima 11:23‡25) i predskazao da će ga jedan od njegovih apostola izdati i predati (sv. Matej 26:21; sv. Luka 22:21; sv. Jovan 13:21).
Scena i situacija slična Hristovoj tajnoj večeri su opisane i u narodnoj epskoj poeziji i u srpskoj srednjevekovnoj književnosti. U ovoj poslednjoj, nije izričito rečeno da je knez Lazar pred boj na Kosovu obavio večeru sa svojim plemićima. Medjutim, u "Slovu" Danila III stoji: "Kada je čestiti i mnogohvaljeni Lazar video svirepu najezdu ovog drskog i oholog stvorenja, on se najpre iz dubine svoga srca pomolio Bogu da mu pomogne, a onda je ovaj čovek poslao po svoje plemiće, feudalne gospodare, i vojvode, i vojnike, kako plemenitog tako i prostog roda, pozivajući ih da dodju u njegovo mesto; a kada su došli, on im je rekao o bezbrojnim snagama neprijatelja".
Kao što su Hristovi apostili primili sveto pričešće na tajnoj večeri, tako isto su to učinili i kosovski ratnici. U narodnoj epskoj pesmi Propast carstva srpskog je napisano da je knez Lazar pozvao dvanaest episkopa koji su dali sveto pričešće kosovskim ratnicima. U Danilovom Slovu takodje je pomenuto da, kada je Pricc Lazar održao govor svojim ratnicima, oni su svi trkom otišli i primili sveto pričešće moleći se: "Gospode, u ruke Tvoje predajemo duše svoje".

Asocijacija kosovskih ratnika sa Hristom se ovde postiže primanjem svetog pričešća a i kroz njihovu molitvu Bogu, koja je skoro istovetna sa poslednjim rečima Hristovim na krstu: "i povikavši Isus iza glasa reče: Oče! u ruke tvoje predajem duh svoj. I rekavši ovo izdahnu" (sv.Luka 23:46).
Što se tiče analogije izmedju Hristovog predskazivanja da će ga jedan od njegovih apostola izdati i predati i predskazivanja kneza Lazara da će ga jedan od njegovih plemića izdati, jedina aluzija u srednjevekovnoj srpskoj literaturi se nalazi u biografiji kneza Lazara, koju je napisao David, autor sa kraja četrnaestog i početka petnaestog veka, gde piše: "A na kraju bitke ‡ ne znam tačno šta da kažem o tome ‡ da li je on bio izdan od jednog od svojih ljubimaca ili, naprotiv, zbog kazne Božije koja mu je poslata, on (Bajazit, M. M.) ga je uhvatio i posle mnogo mučenja on lično (Bajazit, M. M.) otseče njegovu časnu i pobožnu glavu".
U narodnoj epskoj poeziji knez Lazareva poslednja ili tajna večera je opisana u pesmi "Kneževa večera". Slično Hristu, Lazar je predskazao da će ga jedan od najbliskijih saradnika izdati. Medjutim, dok je Isus Hristos tačno znao svoga izdajnika, Judu Iskariotskog, knez Lazar je pogrešno i nepravedno optužio Miloša Obilića iako je, bar po narodnoj poeziji, izdajnik bio Vuk Branković.

Istorijski, možda uopšte nije niko izdao kneza Lazara. U najranijim epskim pesmama iz kosovskog ciklusa nije bilo pomena o izdaji, a pogotovu se nije spominjao Vuk Branković kao izdajnik. Tek u šenaestom veku se motiv izdaje pojavio u narodnoj epskoj poeziji i Vuk Branković je označen kao izdajnik. Iz narodne epske poezije motiv izdaje i ličnost izdajnika su preuzeti i ponavljani u nekim svetovnim i istorijskim delima. Tako, na primer, Mavro Orbini u svojoj knjizi, Kraljevstvo Slovena, objavljenoj 1601 godine, napominje:" Medjutim, Lazarev zet Vuk Branković je pobegao sa skoro svim svojim ljudima, jer je, kako neki kažu, imao tajni dogovor sa Muratom da izda svog tasta (što je i učinio) da bi se dograbio njegovih imanja."[1]
Razni izvori navode razne, manje više verovatne razloge za Vukovu izdaju. Ne treba ipak gubiti iz vida mogućnost da je narodni pesnik uneo motiv izdaje i označio Vuka Brankovića kao izdajnika da bi na taj način stvorio analogiju izmedju Hrista i kneza Lazara. Osim toga, moguće je da je ponos autora srpskih episkih pesama i njihovih recitatora zahtevao da nadju neko opravdanje za poraz srpske vojske na Kosovu i pored hrabrosti srpskih ratnika.

Pre svoga stradanja i smrti na krstu, Isus Hristos je pripremio svoje apostole za krizu koja će uslediti i tešio ih u dugom govoru pribeleženom u Jevandjelju sv. Jovana 10:1‡21; 12:27‡50; 13:21‡38; 14:1‡31; 15:1‡27; i 16:1‡33.
U Danilovom Slovu postoji očevidna paralela ovom činu i govoru Isusa Hrista. Pre kosovske bitke, knez Lazar okuplja svoje plemiće i vojnike i obaveštava ih o predstojećem napadu neprijatelja. On ih podstiče da se žrtvuju za svoju otadzbinu Hrista radi.
Dugačkog govora kneza Lazara njegovim plemićima i vojnicima nema u narodnoj epskoj poeziji. Medjutim, Kraljevstvo Slovena Mavra Orbinija sadrži vrlo dug govor kneza Lazara njegovim ratnicima. Iako postoje izvesne sličnosti izmedju govora kneza Lazara u Danilovom Slovu i Orbinijevom Kraljevstvu Slovena, postoje i znatne razlike. Na prvom mestu, Lazarev govor je, prema Orbiniju, bio izazvan nevoljnošću nekih od njegovih ratnika da se odupru turskom nadiranju. Orbini tvrdi da su se "neki od komandanata bojali za ishod stvari (bitke, M. M.) i kazali su da oni ne vide mogućnost spasenja. Oni su pokušali da ubede i druge da je najbolji izlaz da se izbegne bitka i položi oružje, predajući se tako neprijatelju.[2]
Dok je gvor kneza Lazara kako je prikazan u Slovu izrečen na miran i prijatan način, njegov govor kod Orbinija je ljutit i optužujući kako po tonu tako i po sadržini. Štaviše, u govoru kneza Lazara, kako ga iznosi Orbini, argumenti koje upotrebljava knez Lazar da ubedi svoje ratnike da se bore protivu Turaka ističu patriotizam, a ne hrišćansko mučeništvo.
U narodnoj epskoj poeziji, smrt kneza Lazara je samo pomenuta, ali nije oopisana u detaljima. Ustvari, sa više detalja je opisana smrt nekih od ratnika kneza Lazara, kao, na primer, Jugovića, Ivana Kosančića, Milana Toplice, Stevana Musića, nego što je opisana smrt kneza Lazara.
Što se tiče verske književnosti, smrt kneza Lazara je opisana sa više detalja, dok je smrt njegovih ratnika samo pomenuta, ne imenujući pojedinačne ratnike.
Smrt kneza Lazara napominje smrt Isusa Hrista samo utoliko što je i on žrtvovao sebe za druge. Autor kratke biografije kneza Lazara pruža ovaj opis smrti kneza Lazara: "Ovaj divni čovek i sveti knez Lazar je takodje bio opkoljen velikom gomilom Agarjana (Turaka, M. M.) koji su ga zarobili i, zajedno sa mnogo njegovih plemića, on je bio odveden kao ovca na zaklanje i njegova sveta glava i (glave, M. M.) njegovih mnogih velikaša su bile odsečene 15. (dana, M. M.) meseca juna. On je bio sledbenik Hrista koji je krv svoju za njega prolio."
Fraza "odveden kao ovca na zaklanje” je delimičan navod iz knjige proroka Isaije 53:7. Ta fraza se redovno izgovara prilikom obavljanja proskomidije, a proroštvo se odnosi na Hrista i NJegovu žrtvu. Unoseći ovaj citat u opis smrti kneza Lazara, autor je očevidno pokušao da stvori asocijaciju izmedju smrti Hristove i smrti kneza Lazara.

U stvarnim detaljima smrt kneza Lazara ima više sličnosti sa smrću mnogih hrišćanskih mučenika kažnjenih odsecanjem glave. Ima sličnosti i sa smrću apostola Pavla, a naročito sa smrću svetoga Jovana Krstitelja, čija je glava odsečena po ličnom naredjenju kralja Iroda (sv. Marko 6:27)
U narodnoj epskoj poeziji samo je rečeno da je glava kneza Lazara odsečena, ali se ne navodi niti ime osobe koja je pogubljenje naredila, niti izvršioca presude. U verskoj književnosti, kao i u nekim svetovnim izvorima, tvrdi se da je sin ubijenog sultana Murata, Bajazit, koji je postao turski sultan po smrti svoga oca, ili naredio pogubljenje kneza Lazara ili ga lično pogubio. Tako u jednom od najranijih dokumenata, datiranom 27. juni, 1389. godine (po julijanskom kalendaru, M. M.) u kome se pominje kosovska bitka, koji je pisao ruski djakon Ignjatije iz Carigrada, navodi se izričito da je Bajazit lično odsekao glavu kneza Lazara.
Stefan Lazarević, sin kneza Lazara, u zapisu koji se nalazi na Kosovskom stubu, napisao je ove reči: "Veliki knez Lazar, plemeniti mučenik, bio je uhvaćen rukama bezbožnih Agarjana (Turaka, M. M.) i primio je hrabro kraj svojih stradanja i postao mučenik za Hrista, jer niko drugi, o predragi moji, ne odseče mu glavu već sama ruka tog ubice, sina Muratovog."
Već je pomenuto da David, autor sa kraja četrnaestog i početka petnaestog veka, tvrdi u njegovoj biografiji kneza Lazara da ga je Bajazit lično pogubio.

Najzad, Klavio Rej Gonzales, Španac, napisao je 1406 godine: "Murat je bio izvanredan vitez; bio je ubijen probijanjem koplja koje je probilo njegove grudi a izašlo je na ledja; onda je Ilderim-Bajazit osvetio svoga ubijenog oca time što je ubio svojom rukom u boju kneza Lazara". [3]
Postoje mnogi detalji u opisu kosovskog boja i u narodnim epskim pesmama, ali naročito u srednjevekovnim verskim književnim delima, gde se sugerira da je ova bitka izmedju Srba i Turaka bila ustvari mikrokozmički odraz makrokozmičke, apokaliptične bitke izmedju Boga i njegovog neprijatelja satane.
Slika bitke kako je opisana u Danilovom Slovu je zaista stravična i prikazuje istinsku apokaliptičnu atmosferu: "I šta se dogodilo? Čula se zveka i neka neopisiva gromoglasna galama; ljudi su jaukali, konji su njihali, oružje je zvecalo, strele su letele zamračujući sunce, vatreni gromovi su grmeli, zemlja je stenjala glasno, vazduh je odjekivao treskom i obavijao sve kao tamna magla."
Sličan opis kosovske bitke se nalazi u kratkoj biografiji kneza Lazara: "Za vreme te bitke i borbe čula se takva buka i grmljavina da se bojište treslo, i toliko mnogo krvi je teklo da se tragovi konjskih kopita nisu mogli videti i bilo je bezbrojnih leševa."
Užas i strahota kosovske bitke, koji podvlače njen apokaliptički vid i dimenziju, opisani su takodje u u nekoliko narodnih epskih pesama iz kosovskog ciklusa.

Apokaliptički vid i dimenzija kosovske bitke su naročito snažno sugerirani u srpskoj srednjevekovnoj književnosti time što se Murat poistovećuje sa satanom. Tako se u tekstu natpisa na kosovskom stubu nalaze i ove reči: "I tako, jednodušno je velika masa (ratnika, M. M.) sa njihovim dobrim i velikim gospodarem (knezom Lazarom, M. M.), hrabrom dušom i beskompromisno čvrstih u njihovoj veri, jurila protivu neprijatelja i protivu samoga zmaja, velikog neprijatelja i vladara nezasitog ada, Murata."
Metafore kao što su zmaj, zver, veliki protivnik, vladar ada, kojima se naziva satana uobičajene su u hrišćanskoj verskoj književnosti. Upotrebom tih metafora u odnosu na Murata ovaj se poistovećuje sa satanom.
U Slovu koje je napisao Danilo III, Murat se takodje poistovećuje sa djavolom u sledećem pasusu: "Zavidljivi, djavo, onaj koji je svojevoljno napustio Najmudrijega, svoga Boga i Stvoritelja, razjaren, počeo je da se bori protivu nas da bi ubijao svirepo sve one koji žive u Hristu i u časnoj čestitosti, on koji je glava Ismailćana, on kome je ime Murat."

Drugi navodi koji poistovećuju Murata i djavola i napominju apokaliptičku dimenziju kosovske bitke, nalaze se u delu monaha koji je pisao u vremenu 1390‡1393, koga ordje Sp. Radojičić identifikuje kao Ravaničanin II. U biografskim podacima o knezu Lazaru ovaj Ravaničanin piše: "Kažem da je on (Murat, M. M.) bio tako ljutito razdražen protivu čestitog i hristoljubivog kneza Lazara da je bio nalik na onoga koji je nameravao da postavi presto na oblacima da bi bio jednak Svemogućem."
Isti autor piše da knez Lazar, radi svoje otadzbine "nije hteo, dok je živ, da dozvoli prokletom i oholom i svirepom zveru da uništi razumno stado koje si mu Ti poverio, o Reči Božija", nego je rekao "neka se radije moja krv prolije nego da postanem saveznik i da se poklonim pred prokletim i gadnim Agarjanskim krvopijom."

U kratkoj biografiji kneza Lazara, autor objašnjava da je knez Lazar odlučio da se suprotstavi neprijatelju zato što je "zver, ričući kao lav, dolazio da proždere stado Hristovo i sasvim razori naše carstvo". Slična tvrdnja se nalazi u jednoj crkvenoj pesmi u Službi za kneza Lazara i kosovske mučenike: "Pošto si bio vodja Hristovoga stada u vreme najezde zvera, nisi se poneo kao najamnik, već kao dobar pastir."
Dok je Murat poistovećen sa satanom, a njegovi ratnici sa slugama satane, knez Lazar i kosovski ratnici su poistovećeni sa Hristovim ratnicima i hrišćanskim mučenicima jer su dali život ne samo u odbrani svoje zemlje, nego i za "časni krst" i svoju veru.
Ovde da napomenem da polaganje svog života za druge može biti elemenat mučeništva, ali to samo po sebi ne sačinjava hrišćansko mučeništvo. Glava osobina hrišćanskog mučeništva jeste davanje života za Hrista, njegovo jevandjelje, za hrišćanstvo. A kosovski ratnici su, prema narodnoj pesmi i srednjevekovnoj književnosti dali živote ne samo u odbrani svoje zemlje, već i vere i krsta, odnosno Hrista i hrišćanstva. Na taj način, oni se izjednačuju sa hrišćanskim mučenicima.

Prva tri veka postojanja hrišćanstva bila su period neiskazanog stradanja hrišćana ali, u isto vreme, i najveće slave Crkve. Mučeništvo je bilo najistaknutija crta rane hrišćanske crkve. Apostoli i hiljade hrišćana, potpuno odani Hristu, bili su spremni da radije umru nego da se odreknu Hrista i hrišćanstva, a tako isto i kosovski ratnici. Ovo je jasno ukazano u narodnoj epskoj poeziji, a još jasnije u srpskoj srednjevekovnoj verskoj književnosti.
U pesmi Kneževa večera Miloš Obilić izjavljuje da će idućeg dana umreti na Kosovu za hrišćansku veru. U pesmi Car Lazar i carica Milica, Milica preklinje svoje devetoro braće, jednog za drugim, da ostanu sa njom a da ne idu u kosovski boj. NJen brat Vojin Jugović joj odgovara da ide u boj na Kosovo polje da prolije krv svoju i da zajedno sa svojom braćom umre za krst časni. Drugi brat, Boško Jugović joj takodje odgovara da ide u boj da prolije krv svoju za krst časni i da umre za veru svoju. U pesmi Stevan Musić glavni junak u pesmi, Stevan, takodje izjavljuje da ide u boj na Kosovu radi najsvetijeg imena Isusovog.

Poistovećavanje kneza Lazara i kosovskih ratnika sa hrišćanskim mučenicima, još je očevidnije u srednjevekovnoj verskoj književnosti. U Danilovom Slovu knez Lazar poziva svoje ratnike: "Da budemo sada spremni da prihvatimo brzu smrt mučenika, da smatramo sebe ratnicima Hrista i mučenicima za časnu stvar i da upišemo imena svoja u knjigu života."
Analogija izmedju kneza Lazara i njegovih ratnika i hrišćanskih mučenika je prisutna u knez Lazarevom obraćanju kosovskim ratnicima:"Mi, O, družino i vojnici, uzimamo na sebe zadatak ranih Hristovih ratnika da bismo se kroz NJega proslavili."
Nepokolebiva odanost kneza Lazara i kosovskih ratnika Hristu, koja nije ništa manja od odanosti koju su Mu pokazali apostoli i rani hrišćanski mučenici, ogleda se i u sledećim rečima Kneza Lazara: "Ali ako mačevi, ili rane, ili čak tama smrti nas zadesi, o prijatelji, prihvatimo je mirno za Hrista", kao i u oduševljenom odgovoru kosovskih ratnika: "Moramo se boriti protivu Ismailćana, braćo, makar mačevi posekli naše glave, makar njihova koplja probola naše grudi, makar nam smrt uzela živote, moramo biti ovaj boj protivu neprijatelja." Ove reči su eho izjave apostola Pavla, koji je takodje bio mučenik. On pita: "Ko će nas rastaviti od ljubavi Božije? Nevolja li ili tuga? ili gonjenje? ili glad? ili golotinja? ili strah? ili mač?" (Rimljanima 8:35). Na to pitanje apostol Pavle odgovara: " Jer znam jamačno da ni smrt, ni život, ni andjeli, ni poglavarstva, ni sile, ni sadašnje, ni buduće, ni visina, ni dubina, ni druga kakva tvar ne može nas razdvojiti od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem" (Rimljanima 8:38‡39).

Kada knez Lazar kaže svojim ratnicima,"bolje nam je izgubiti glavu nego živeti u sramoti," (Slovo) ili svojoj supruzi Milici," časna smrt je bila bolja za mene od života u sramoti," njegove reči podsećaju na reči apostola Petra, takodje hrišćanskog mučenika, koji veli "no ako i stradate pravde radi, blaženi ste" (Prva poslanica apostola Petra 3:14), kao i na njegovu izjavu "jer je bolje, ako hoće volja Božija, da stradate dobro čineći, nego li zlo čineći" (Prva poslanica apostola Petra 3:17).
Kada se knez Lazar obraća kosovskim ratnicima i kaže im: "Ne poštedimo tela svoja u bitci, da bismo primili slavne vence od Onoga koji sudi sva dela, jer stradanje radja slavu i herojska dela vode ka miru," njegove reči su eho biblijskog pasusa u kome apostol Pavle preklinje Rimljane: "Molim vas, dakle, braćo, milosti Božije radi, da date tjelesa svoja u žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu; to da bude vaše duhovno bogomoljsgvo" (Rimljanima 12:1). One takodje podsećaju na reči svetoga Jovana Bogoslova kojima proglašava u Otkrovenju: "I čuh glas s neba gdje mi govori: napiši: blago mrtvima koji umiru u Gospodu od sad. Da, govori Duh, da počinu od trudova svojijeh; jer djela njihova idu za njima" (Otkrovenje 14:13).
Knez Lazarevo izbiranje "carstva nebeskog", je takodje i izbor kosovskih ratnika. Oni nisu primorani da prihvate mučeništvo, već ga prihvataju dobrovoljno. Slično mučenicima rane hrišćanske crkve, njihova ljubav za Hrista, kao i za njihovu otadzbinu, navodi ih da prime mučeništvo. Osim toga, u Danilovom Slovu, gde oni odgovaraju Lazaru: "Daj da umremo da bismo zauvek živeli," oni ponavljaju životno gledište hrišćanskih mučenika izneto na nekoliko mesta u Svetome Pismu. Apostol Pavle hrabri Rimljane, "jer s njim stradamo da se s njim i proslavimo" (Rimljanima 8:17), i uverava Timoteja: "Istinita je riječ: ako s njim umrijesmo, to ćemo s njim i oživljeti. Ako trpimo, s njim ćemo i carovati. Ako se odrečemo, i on će se nas odreći" (Druga poslanica Timoteju 2:11‡12. vidi i 4:13).

Prihvatajući mučeništvo i smrt, knez Lazar i kosovski ratnici su, kao i prvi hrišćanski mučenici, dali prednost duhovnom nad telesnim i zemaljskim i večnom nad privremenim i prolaznim. U jednoj crkvenoj pesmi u Službi knezu Lazaru stoji: "Tražeći buduću slavu, vi ste se odrekli zemaljske" a u drugoj,"izmenili ste zemaljsku slavu za nebesku". Ta ista misao je izrečena u narodnoj epskoj pesmi kao deo Lazarevog razmišljanja kome carstvu da se privoli: "Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvek i do veka".
U svom sudu o knezu Lazaru i kosovskim ratnicima, pesnik u narodnoj epskoj pesmi kaže: "Sve je sveto i čestito bilo i milome Bogu pristupačno". Slično tome, Stefan Lazarević, Lazarev sin, ispisuje na Kosovskom stubu: "Bili su dobri ljudi, hrabri ljudi, ljudi od reči i dela, koji blistaju kao zvezde, i kao što je zemlja ukrašena cvećem, oni su u zlato odeveni i ukrašeni dragim kamenjem."

Hrišćanski mučenici su ponos i slava hrišćanske crkve. Knez Lazar i kosovski mučenici su ponos i slava srpskoga naroda i Srpske pravoslavne crkve. Osim toga, dok je sveti Sava priveo Srbe Hristu, knez Lazar je učvrstio vezu izmedji Hrista i Srba i učinio je večnom. Zbog toga nije se čuditi da Srbi, čija je cela istorija mučenička, poistovećuju sebe sa kosovskim mučenicima i kroz njih sa mučenicima najranije hrišćanske crkve.

Los Angeles- California, dr Mateja Matejić.
5. novembra 1989. godine prptojerej-stavrofor

Pročitano: 6393 puta