MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

Medjutim, ostaje jedna prevažna činjenica koje moramo vazda biti svesni ako istinsku slobodu otadzbini želimo: ne možemo nikome istinsku slobodu doneti dok sami sebe ne oslobodimo !
Potrebno je najpre da se gnjeva i mržnje oslobodimo kako bismo moć sagledanja stvarnosti dobili i stvarnog neprijatelja prepoznali i pobedili.

Kada smo napuštali tlo svoje Otadzbine, vodila nas je jedna misao i jedna i jedna zelja: da joj se vratimo sa slobodom.
Nismo tada pokušavali da spasavamo svoje živote - života samo radi, jer smo se u prošlosti naučili vazda spremni za smrt da budemo.

Nismo pomisljali šta ćemo i da li ćemo ikada išta imati, čak ni krov nad glavom, jer smo iza sebe ostavljali ono što je najdraže i najskupocenije: otadzbinu i porodice.

Postojala je samo jedna ideja vodilja, samo jedan san i jedna želja: da nastavimo borbu do časa oslobodjenja porobljene otadzbine. Čak i danas, kada mnogi od nas manje liče na borce, a više na pečalbare, kada su osnovna misao i jedini smisao našeg stranstvovanja za momenat utkani u bezbrojna vlakna ličnih interesa i svakodnevnih briga, ta misao je živa i taj smisao je neizmenjiv. Naša čežnja, ma i ublažena, naša ljubav, ma i razvodnjena, naša obaveza prema otadzbini je ona ista koja nas je u stranstvoivanje odvela. Plam se, možda, kod mnogih u tiho tinjanje pretvorio, ali iskra je tu...
Medjutim, ostaje jedna prevažna činjenica koje moramo vazda biti svesni ako istinsku slobodu otadzbini želimo: ne možemo nikome istinsku slobodu doneti dok sami sebe ne oslobodimo !
Potrebno je najpre da se gnjeva i mržnje oslobodimo kako bismo moć sagledanja stvarnosti dobili i stvarnog neprijatelja prepoznali i pobedili.
Da se oslobodimo grehova prošlosti velikih i malih.
Da se oslobodimo bratske nesloge, koja je glavna snaga onih koji nam otadzbinu u okovima drže.
Da se oslobodimoi usko-partijskih i sitno-ljudskih shvatanja i da sve podredimo jednom prevashodnom interesu: DOBRU OTADZBINE NAŠE.
Da u bratu tražimo najpre brata i u čoveku čoveka.
Da čoveka ne sudimo samo po partiji kojoj pripada, već i po kvalitetima koje poseduje.
Da naučimo stvarni smisao i suštinu demokratije, na koju se često pozivamo, pa da ne zahtevamo, u ime demokratije, da svako MORA da misli kao mi.
Da prestanemo jedni druge blatiti.
Da se manje u junačka prsa lupamo, a češće u smirenosti svoje nedostatke ispravljamo.
Da redje šaku u preteću pesnicu stežemo, a češće je bratski bratu pružamo.
Da manje druge a strožije sebe sudimo.
Da jedan drugog za oproštaj molimo i, iskreno, bratski jedan drugom praštamo.
Da se otresemo bolesnih ambicija i želje za gospodarenjem, a da se učimo istinski narodu svome služiti.
Da se oslobodimo besplodnog nadmudrivanja, a da se istinskoj mudrosti i bratskom dogovaranju naučimo.
Da odbacimo beskrajna prebacivanja i optuživanja, kako bismo se u čvršće borbene redove zbili.
Da ne mislimo o osveti i razaranju, jer dosta je razorenog, premnogo ojadjenog.
Da se manje na zasluge pozivamo, a više na dužnosti mislimo.
Da budemo gradioci, istinski junaci i pravi ljudi, jer to je ono što je Otadzbini najpotrebnije.
Tek tada, istinski oslobodjeni, možemo borbu za oslobodjenje Otadzbine sa uspehom voditi i stvarnu joj slobodu doneti.


dr Mateja Matejić, protojerej-stavrofor
Kolumbus, Ohajo

A+ A-