MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

A+ A-

Dragi parohijani srpske pravoslavne crkve svetoga Nikolaja Cudotvorca. Za mene je cast i zadovoljstvo da danas budem sa vama i da vas ovom prilikom pozdravim. Vasa parohija, koja je osnovana 1905. godine, je jedna od najstarijih srpskih pravoslavnih parohija u Americi. Zahvaljujuci okolnosti da ucestvujem u pripremanju engleskog izdanja knjige Vladike Save Sumadijskog “Istorija Srpske pravoslavne crkve u Americi i Kanadi: 1891-1941” naucio sam mnogo ne samo o vasoj parohiji vec i o teskocama i zrtvama prvih srpskih doseljenika u ovoj zemlji, vasih dedova i roditelja, koje su podneli velike zrtve da bi sacuvali pravoslavlje i nacionalni identitet. Moja ljubav i postovanje za njih su postali jos veci kada sam video kako su bili odani pravoslavlju, koliko verni Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i kako uporni u svojoj zelji i naporima da se ostvari postojanje Srpske pravoslavne crkve u ovoj zemlji.

Vazno je, bar po mom misljelnju, da se podsetimo na sve ovo obzirom da u nase vreme ima pojedinih mirjana i, nazalost, nekoliko srpskih pravoslavnih svestenika, koji su spremni i voljni da uklone rec srpska iz naziva nasih parohija, pa i iz naziva nase Crkve.
Dajte da se, radi toga, podsetimo pod kakvim su uslovima nasi preci zasnovali Srpsku pravoslavnu crkvu i srpske pravoslavne parohije i izgradili srpske pravoslavne hramove u ovoj zemlji.
Godine 1910, Patrijarh Lukijan je poslao u Ameriku Stevana Karamatu da vidi kako zive i sta rade Srbi u Americi. Po povratku iz Amerike, Karamata je dostavio svoj izvestaj Patrijarhu u kome, pored ostaloga, obavestava: "Nas narod zivi bedno, obavlja najteze radove u fabrikama, rudnicima i zeleznizkim prugama, i sumama. Skoro svaki njihov rad je opasan po zivot i zdravlje, i ne prodje dan a da vise ljudi ne bude povredjeno. Kod kuce oni ne bi ni sanjali da rade ovakav posao. Nadnice su razne, u zavisnosti od vrste zaposlennja i strucnosti, od 1.30 do cetiri ili pet dolara, ali vecina zaradjuje 1.50 do dva dolazra na dan a rade 11 casova dnevno." (Vladika Sava Sumadijski, "Istorija...")
. Uprkos bednoj ekonomskoj situaciji srpskih doseljenika, oni su ocuvali duhovnost, crkvenost i nacionalni identitet. U svom izvestaju Patrijarhu Lukijanu, Karamata primecuje: "Obzirom da su vecina njih seljaci, uglavnom iz srpskih krajeva koji su tada bili deo Austro-Ugarske ili iz Crne Gore - a kao seljaci su duhovno bliski Crkvi i verskim obredima i obicajima - posle napustanja njihove otadzbine oni nisu mogli napustiti i svoje duhovne osobine koje su doneli iz otadzbine. Naprotiv, fizicko odvajanje ucinilo ih je duhovno jos blizim." (Vladika Sava, "Istorija...")
Vladika Sava Sumadijski takodje zapaza: "Iako su nasi iseljenici otisli u Ameriku i Kanadu bez rukovodstva Crkve, oni su poneli Crkvu u svojim srcima. Mi ne znamo koliko dobro su oni razumevali svoju veru, ali znamo da su bili iskreni vernici, sto su oni i njihova deca pokazali svojim zivotom i radom u Novom Svetu." (Vladika Sava, "Istorija...")
U ono vreme nije kao danas u Americi postojala Srpska pravoslavna crkva. "U Novom Svetu novopristigli Srbi su nasli organizovanu Rusku pravoslavnu crkvu cije su verske misije dospele u Aljasku vec 24. septembra 1794. Dok nisu organizovali svoje crkvene opstine i doveli srpske svestenike iz starog kraja, za svoje verske potrebe, Srbi su se obracali ruskim pravoslavnim svestenicima jer im je Staroslovenski crkveni jezik kojima su se sluzile obe crkve bio poznat. Ako nije bilo ruskih pravoslavnih svestenika, oni su se obracali grckim ili sirjanskim pravoslavnim svestenicima. Ako u mestu gde su ziveli nije postoajla pravoslavna crkva, oni su putovali do mesta gde je postojala, cesto iznajmljujuci automobile i placajuci od svojih bednih zarada za put do najblize crkve u kojoj se bogosluzilo." (Vladika Sava, "Istorija...")
Osim toga, treba takodje napomenuti da su "U mestima naseljenim Rusima, Grcima i Sirjancima, gde nije bilo pravoslavne crkve, Srbi su im se pridruzivali i stvarali zajednicke crkvene opstine i parohije." (Vladika Sava, "Istorija...")
Pravoslavni svestenici raznih pravoslavnih crkava, a osobito ruski,, starali su se za duhovne potrebe srpskih doseljenika. Oni su obavljali krstenja, vencanja i sahrane, ispovedali ih i, kadgod je bilo moguce, sluzili svetu liturgiju i pricescivali ih.
U pocetku nije uopste bilo srpskih svestenika, a kasnije ih je bilo vrlo malo. "Srbi doseljenici su doveli prve svestenike iz onih krajeva iz kojih su i sami dosli, a ti svestenici su trazili od svojih episkopa dozvolu za odsustvo a kasnije, ako bi odlucili da ostanu u Americi, kanonski otpust." (Vladika Sava "Istorija...")
Dovodjenje svestenika iz starog kraja nije bilo lako. Da bi izmolili od episkopa iz starog kraja da dozvoli nekom srpskom svesteniku da dodje u Ameriku, pisana su im i slana pisma sa emocionalnim molbama. Tako, u ime crkveno-skolske opstine u Cikagu, Ilinoj, neki Gopcevic je pisao Patrijarhu Georgiju: "Sveti Patrijarhu! Nasa situacija bez svestenika je apsolutno strasna; najpre, ljudi umiru bez ispovesti, bez Svetog pricesca, bez svetoga krsta, i pokojnik se zakopava u grob bez opela, a deca se krstavaju u drugim verama - a vencanja se obavljaju u Sudu, zar to nije strasno i uzasno?" (Vladika Sava, "Istorija...")
Posle smrti svestenika Ilije Komadine, paroha crkveno-skolske opstine Svetoga Save u Mekisportu, Pensilvanija, sledece pismo je bilo poslato Preosvecenom Mihailu, epsikopu Gornjo-karlovackom: "Izgleda da nesreca prati ovu crkvenu opstinu, jer tek sto smo ugledali bozansku svetlost Hristovog ucenja i naseg maternjeg srpskog jezika a ona se ugasi, a sa njom i kandilo pred ikonom svetoga Save. Ova najmladja, ali vrlo velika srpska parohija je u zalosti jer je volja Visnjega pozvala njegovog duhovnog pastira pred Njegov Presto za Strasni Sud. Naseg svestenika, oca Ilije Komadine, vise nema, on se preselio u vecnost.
Mi smo sada liseni Svete Liturgije, beseda po Svetom Pismu na srpskom jeziku i svih ostalih verskih obreda, i izlozeni smo napadima raznih sekti koje bi da progutaju pravoslavlje. ovde u stranoj zemlji bez verske zastite! Smiluj se, Vladiko!" (Vladika Sava, "Istorija...")
To isto pismo sadrzi neka veoma zanimljiva obavestenja o broju Srba koji su pripadali toj parohiji. U pismu se tvrdi: "Srba koji zive u ovoj parohiji ima do 40,000 a od toga najmanje 15,000 onih koji su skoro bez izuzetka duhovni clanovi bogohranime Eparhije Vaseg Preosvestenstva, koji svakodnevno traze bogosluzenja." (Vladika Sava "Istorija...")
Svi srpski svestenici koji su sluzili u Americi bili su pod crkvenom vlascu Ruske pravoslavne crkve. "Novoosnovane crkveno-skolske opstine i parohije bile su pripojene Ruskoj pravoslavnoj crkvi koja je osnovala Srpsku Versku Misiju za Srbe i, pokazujuci materinsko staranje, obezbedjivala je finansijku pomoc koliko je najbolje mogla. (Vladika Sava "Istorija...")
Arhimandrit Sevastijan Dabovic, staresina Srpske Misije pri Ruskoj pravoslavnoj crkvi u Americi, u svom pismu Svetom Sinodu Karlovacke Mitropolije, u kome obavestava da je dao ostavku na svoj polozaj, daje neka obavestenja koja se odnose na Srbe u Americi: "Oni zive po parohijama i svojim novcem izdrzavaju svestenike i svete crkve: rusku, grcku, sirjansko-arapsku, anglikansku, jermensku, rumunsku, bugarsku, latinsku a takodje i razne sekte, i njihovu srpsku koja broji oko 100,000 dusa. Sto ostalih 100,000 Srba (ukupno 200,000) nisu registrovani nigde u Americi, razbacani i nezainteresovani, nije moja krivica, jer nemoguce je za jednog coveka da sve obavi. Savest mi je mirna. Cak iako su donekle racionalisti, Srbi su u dubini svojih dusa pobozni i vole pravoslavlje i srpstvo. U Americi ima dva ruska (treci ce uskoro biti naimenovan posebno za Kanadu) episkopa, jedan grcki episkop, jedan arapski, jedan jermenski, jedan ceski staro-katolicki episkop, jedan ukrajinski (Galicija) grcko-katolicki episkop i ostali epsikopi. Nema srpskog episkopa. Ima 19 srpskih parohija (zasad) sa srpskim svetim crkvama, i jedanaest kanonskih srpskih svestenika,, pet nekanonskih i dva djakona." (Vladika Sava "Istorija...")
U istom tom pismu Arhimandrit Sevastijan Dabovic pise: "Vecina Srba su kazali da ne zele nikakvu drugu jurisdikciju, cak ni rusku, vec svoju srpsku crkvenu jurisdikciju." (Vladika Sava "Istorija...")
Ruska pravoslavna crkva je bila voljna da uzme sve Srbe pod svoju jurisdikciju za uvek. U tom slucaju osnivanje Srpske pravoslavne crkve u Americi bi bilo nepotrebno. Medjutim, srpski doseljenici nisu nikada prestali da pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi u kraju iz koga su dosli i stalno su zeleli da imaju Srpsku parvoslavnu crkvu u Americi i Kanadi kojoj bi pripadali.
Stvaranje Srpske pravoslavne crkve u Americi i Kanadi i ocuvanje nacionanog identiteta je bio izvanredno tezak zadatak, ali se nasi preci nisu zbog toga uplasili ili obeshrabrili, vec su postigli oba ta cilja. Kako episkop Sava pise u svojoj "Istoriji", "Mnogi od prvih doseljenika, posto su se snasli u Americi, odlucili su da ostanu. Stvarno, veliki procenat njih su bili nepismeni, ali oni su bili ti koji su najbolje ocuvali svoju veru i srpsku nacionanost; oni su poslali preko 8,000 dobrovoljaca za vreme Prvog svetskog rata za oslobodjenje Srbije, odrzali svoju decu u veri i srpskom duhu i ucili ih srpskom jeziku, srpskoj istoriji i srpskoj narodnoj poeziji. Nije poznat nijedan jedini slucaj da je neko od njih bio u nekom americkom zatvoru." (Vladika Sava "Istorija...") Mozemo podsetiti na to da je bilo malo, vrlo malo dece nasih prvih doseljenika u Ameriku koja nisu znala srpski jezik, a sada je malo, vrlo malo nase dece koja govore srpski.
Treba ukazati i na to da su "Crkvene opstine i parohije osnivane od strane mirjana, a u retkim slucajevima od strane svestenika, kao na primer Sevastijan Dabovic u Dzeksonu u 1895. " (Vladika Sava "Istorija...")
Iz raznih razloga, o kojima necemo ovde govoriti, "...uzelo je punih trideset godina da se organizuje Srpska pravoslavna crkva u Americi i Kanadi. Naime, Srbi su najpre osnivali dobrotvorna drustva 'za slucaj povrede na radu, bolesti ili smrti," a zatim crkveno-skolske organizacije. Podizali su crkve i skole, pokretali novine, organizovali horove i zenska potporna drustva, uredjivali groblja, rasejavajuci svoje kosti sirom ogromnog prostranstva Amerike i Kanade. Sve su ovo cinili onda kada su nadnice za desetocasovni (radni) dan bile cesto manje od jednog dolara. Oni su od tih nadnica ziveli, podizali i snabdevali crkve i pomagali svoje familije u starom kraju. Za vreme Prvog svetskog rata Srbi su poslali preko 8,000 dobrovoljaca i pomoc u vrednosti preko milion dolara." (Vladika Sava "Istorija...")
Onaj koji bude citao "Istoriju" koju je napisao Vladika Sava Sumadijski kada bude objavljena na engleskom jeziku - a to treba uskoro da se ostvari - upoznace se sa svima teskocama i preprekama koje su bile na putu ostvarenja Srpske pravoslavne crkve u Americi i Kanadi. Nazalost, kao sto je to uvek slucaj sa nama Srbima, neke od prepreka su dolazile od Srba, pa cak i od srpskih svestenika. Ipak, "Srpska pravoslavna crkva u Americi i Kanadi je najzad stvorena 1921 godine, iako nije bila popunjena (tj. nije imala episkopa, MM) jos pet godina, jer osiromasena za vreme Prvog svetskog rata Srpska pravoslavna crkva nije bila u stanju da finansijski pomaze Srpsku pravoslavnu crkvu u Americi i Kanadi, koja je nastavila da ima finansijske probleme sve do izbijanja Drugog svetskog rata." (Vladika Sava "Istorija...")
Mi smo zahvaNi Bogu sto se finansijski polozaj Srpske pravoslavne crkve u Americi i Kanadi do te mere popravio da joj ne samo nije potrebna finansijska pomoc Srpske pravoslavne crkve iz staroga kraja, nego je ona, odazivajuci se na razne apele iz staroga kraja i pomazuci Crkvu tamo, samo za poslednjih pet i po decenija poslala milione dolara.
Prvi srpski episkop Srpske pravoslavne Americko-kanadske eparhije je bio blazenopocivsi episkop Mardarije Uskokovic. Citajuci knjigu "Zivotopis Vladike Mardarija" koju je objavio pokojni Dragoslav Dragutinovic, citalac saznaje mnoge podatke o njegovom mucenickom zivotu.
Sve dosad receno daje jednu opstu sliku uslova pod kojima su ziveli rani srpski doseljenici u Ameriku i Kanadu i njihovih napora da ostvare svoju Srpsku pravoslavnu crkvu u Americi i Kanadi. Ostaje da se kaze nekoliko reci o ovoj srpskoj pravoslavnoj parohiji svetoga Nikole u Monrovilu, a nekada u Vilmerdingu.
"Iako je parohija u Vilmerdingu bila jedna od prvih srpskih parohija osnovanih u Americi, Karamata nije dao mnogo obavestenja o njoj . Iz njegovog izvestaja se saznaje da nisu imali svestenika i da je novi bio izabran, Stevan Samardzic iz Srbije, 'koji jos nije bio stigao u Ameriku'." (Vladika Sava "Istorija...") Medjutim, na osnovi "Istorije" Vladike Save, saznaje se da je "Crkvena opstina u Vilmerdingu bila medju prvima koja je dobila povelju ("charter"), 27 septembra 1905, na ime Srpske pravoslavne crkve sv. Nikole u Vilmerdingu, Pensilvanija. Molbu za "charter" su potpisali Jovan Licina, Mihailo Zoric, Teodor Uzelac, Nikola Radanovic i Mihailo Macesic." (Vladika Sava "Istorija...")
Dalje se vidi iz "Istorije" Vladike Save da se ova parohija trudila da obezbedi versko obrazovanje za decu, da je imala zenska potporna drustva i da je "Srpski crkveni hor Sv. Nikola u Vilmerdingu osnovan 3 juna 1929 i da najpre nije imao dirigenta. Za izvesno vreme horom je dirigovao o. Milan G. Popovic, ali 1937," (Vladika Sava "Istorija") doveli su iz Jugoslavije Borisa Dobrovoljskog. U ugovoru koji je parohija potpisala sa Dobrovoljskim navedeno je da "...Dobrovoljski ce redovno obucavati pevanju crkveni i svetovni hor, dva hora - starije omladine u Srpskom pevackom drustvu sv. Nikola i skolsku decu ispod 15 godina starosti. Nastava ce se izvoditi prema nastavnom planu i programu koje ce pripremiti sam nastavnik zajedno sa parohom i crkvenom opstinom(...) Stariji hor ce primati obuku dva puta nedeljno, a deciji hor takodje dva puta nedeljno." (Vladika Sava "Istorija")
U ovom predavanju dato je samo jedno kratko obavestenje u vezi sa istorijskom prosloscu vase parohije. Sto se tice savremene istorije, nema potrebe da vam o tome govorim. Vi ste ucesnici najnovije istorije vase parohije. Vi ste oni koji ste dali dokaza o tome da ste dostojni naslednici vasih dedova i roditelja koji su osnovali ovu parohiju.
Neka mi bude dozvoljeno da svoje izlaganje zavrsim sledecom napomenom: svaka generacija se pamti po svojim gradilackim ili rusilackim naporima. Od nasih predaka mi smo nasledili skupoceno nasledstvo koje smo, dosad, verno sacuvali. Neka bi nam Gospod pomogao da shavtimo da je zadatak ove, nase generacije, ne samo da gradimo srpske pravoslavne crkve i sale, vec i DA SACUVAMO IDENTITET, SVETOST, DUH, UCENJE I PRAKSU SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE KOJU SU NAM PREDALI NA CUVANJE NASI PRECI. dr. Mateja Matejic, protojerej-stavrofor
Monroeville, Pa. May 18,1997



1 . Predavanje odrzano na dan 18. maj 1997 u Monrovilu, Pensilvanija

A+ A-