MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

...I danas se od hrišćanina zahteva ista ta hrabrost, trpljenje, snaga volje, ali je najvažnije – verovanje Gospodu, i primanje Njega u sopstveno srce, kako bi se oduprli životnim sablaznima.

Svjatijejši Patrijarh Kiril 14.februara 2009. godine na praznik svetog Mučenika Trifona, Svjatijejši Patrijarh Moskovski i cele Rusije služio je Božansku Liturgiju u crkvi posvećenoj ikoni Majke Božije «Znamenje» u Perejaslavskoj slobode. Po završetku čitanja Jevandjelja Predstavnik Ruske Crkve se obratio svima okupljenima. U ime Oca i Sina i Svetoga Duha! Danas se podsećamo imena svetog mučenika Trifona.

U ovom svetom hramu se nalazi njegova čudotvorna ikona sa česticom moštiju iz tog istog moskovskog hrama, koga nažalost danas više nema, ali koji je bio izgradjen na mestu čuda koje je učinio sveti mučenik Trifon. Bilo je to u XVI veku pri caru Jovanu Groznom. I čudo je bilo veoma jednostavno, skoro domaće, porodično, ljudsko.

Car je tokom lova izgubio sokola koga je mnogo voleo. Naredio je jednom od svojih sluga da nadje tu pticu. Nesrećni mladić po imenu Trifon nikako nije mogao da ispuni carevu naredbu i snažno se pomolivši svom nebeskom pokrovitelju imao je u snu vidjenje kako mu je neki mladić ukazivao na mesto gde se nalazi izgubljena ptica. I probudivši se iz sna, našao se na tom mestu, gde je kasnije bila izgradjena poznata moskovska crkva. Kakva divna veza: XVI vek, Moskva, Rusija – III vek, Mala Azija, rimska imperija.

Drugi mladić po imenu Trifon je živeo u to vreme. Istorija nam je dala malo svedočanstava o njegovom životu. Ali on je bio veoma neprosečna ličnost. Proslavio se time što je isceljivao ljude silom Gospoda Isusa Hrista. Bio je hrišćanin, lečio je i isceljivao ljude i činio druga divna dela. Naprimer, kada su na njegovo selo napale neke opasne grabljivice sposobne da unište celu letinu, onda je taj nalet po molitvama Trifona bio zaustavljen, i letina je spašena. Istorija donosi do nas svedočanstva o tome kako je Trifon silom Božijom iscelio duševno bolesnu ćerku rimskog cara.

Pomagao je mnogima i naravno proslavio se medju ljudima. U III veku je na vlast u Rimu došao car Dekije. Iako je vladao samo dve godine, uspeo je za vreme svoje vladavine da ostavi strašan krvavi trag na telu naroda. Odlučio je da po primeru nekih svojih prethodnika sprovede gonjenja na hrišćane. I naravno nečiji pokazni prst je bio uperen na Trifona – hrišćanina poznatog u celom okrugu. I kada su od Trifona zahtevali sa se odrekne vere, on to nije učinio. Vlasti su ga podvrgle strašnim mučenjima. Njegovo telo su kidali gvozdenim kukama, ali mučiteljima to nije bilo dovoljno. Tada su ka tom izmučenom telu počeli da prinose živu vatru i da ga dodiruju rastopljenim metalom. I čak i te strašne muke su goniteljima bile malo. Zahtevali su da se u svetiteljeva stopala zabiju gvozdeni ekseri, kako bi on hodao po njima. Nikakve najstrašnije muke nisu mogle da slome svetog Trifona.

I tada je došlo naredjenje da mu se odseče glava. Priklonio se mučenik sa smirenjem i duhovnom silom pred dzelatom, ali je Gospod uzeo dušu svetog Trifona pre nego što je mač dotakao njegovo telo. Kakva zadivljujuća priča. Nama savremenim ljudima je čak teško da zamislimo sliku tih mučenja. Ali sve je bilo baš tako. I pojavljuje se pitanje kakvom silom je sveti Trifon podnosio sva ta stradanja? Mnogi od nas su se ponekad opekli o nešto: o upaljenu sveću, na peglu. Znamo kako reagujemo u tom slučaju: brzo odvajamo ruku od užarenog predmeta.

Zbog toga što se neizdržljivi bol čak samo tren čini kao večnost. Ali kako je moguće bilo trpeti prinošenje vatre ka kukama iskidanom telu, i čak ni ne vikati? Ali nadjite danas tako jakog čoveka koji bi izdržao takvo mučenje, koji ne bi ni glasa pustio. Nemoguće je naći takvog čoveka, jer taj bol koji su mučitelji naneli svetom Trifonu prevazilazi mogućnost ljudske psihe da izadje na kraj s njim. Taj bol je van oblasti ljudskih mogućnosti. Kakvom silom je sveti Trifon izdržavao taj beskrajni bol? I odgovor je naravno samo jedan – silom Božijom. Poštujemo svete mučenike ne radi njihovog trpljenja, jer nikakvo ljudsko trpljenje se ne može uporediti sa mučenjem. Poštujemo svete mučenike zbog toga što je kroz njihova mučenja i stradanja projavljena svima nama velika i spasonosna sila Božija.

Primer mučenika nam pomaže da shvatimo šta znači sila Božija, u odnosu na ljudski život, ljudsku ličnost. I vidimo na ovom primeru kako Bog uzvisuje čoveka, kako ga On čini snažnim i nepobedivim, kako mu daje sposobnost da se suprotstavi zlu, goniteljima i čak i najstrašnijoj boli. Mučenici stoje pred nama kao istinski heroji duha, i mi sa smirenjem priklanjamo pred njima našu glavu, molimo im se kao živim primerima toga šta Bog čini sa čovekom kada čovek otvori svoj um i svoje srce u susret Bogu. Neko može da kaže čega sve u istoriji nije bilo, kakvih samo podvižnika i heroja koji su živeli u davna vremena. A ako sada izadjemo iz crkve naćićemo se u centru velikog grada. I kako je teško – sve to što smo danas slušali u crkvi o svetom mučeniku Trifonu usaglasiti sa ovim našim opitom života u savremenoj zemlji, u glavnom gradu. U stvari sve to što je bilo aktuelno u vreme svetog Trifona ne gubi ni danas svoju snagu, svoje značenje i smisao. I životne okolnosti, menjajući se spolja, ostaju iste. Čovek živi sa svojim strastima, gresima, slabostima, i istovremeno svakom čoveku čak i najgrešnijem se pruža pomoć, blagodat i snaga, ukoliko je čovek sposoban i želi to da primi. I istovremeno, da bi postali ispovednici Hristove vere, i da bi bili verni Spasitelju, nije obavezno da to dokazujemo fizičkim mukama. Naravno, bila bi velika sablazan kada bi gonitelji vere predlagali hrišćanima da se ili odreknu od Hrista i imaju miran život, vrate svojim kućama i žive tako kako svi žive, ili prime stradanja i mučeničku smrt.

Ali i danas postoje sablazni koje nam predlažu da ili ostanemo sa Hristom i podnosimo iskušenja, da idemo uzanim životnim putem, ili da se odreknemo od Njega i idemo širokim putem, po kome idu skoro svi ni o čemu ne razmišljajući, nasladjujući se životom, videvši glavni cilj svog života da žive bogato. Danas niko ne zahteva od nas da podnosimo fizička stradanja da bismo dokazali svoju vernost Spasitelju, ali iskušenja današnjice nisu manja od onih iz davnih vremena. Kako snažno zvuče Gospodnje reči upućene apostolima a preko njih i svima nama: «Ne bojte se onih koji ubijaju telo, jer dušu ne mogu ubiti, već se bojte Onoga Koji je sposoban dušu da pogubi u geeni ognjenoj». I danas se od hrišćanina zahteva ista ta hrabrost, trpljenje, snaga volje, ali je najvažnije – verovanje Gospodu, i primanje Njega u sopstveno srce, kako bi se oduprli životnim sablaznima. Kao što se u vreme Trifona zahtevalo trpljenje i volja i snaga vere da bi se podnela fizička mučenja za Gospoda i Spasitelja, tako se i od nas danas traži vera u Hrista i vernost Gospodu. I zahtevi današnjice nisu ništa manji od onih iz davnih vremena. Samo su iskušenja i sablazni istančaniji. Danas nema izbora izmedju verovanja i neverovanja, danas niko ne zahteva od nas da se odreknemo Gospoda, niti nas kažnjava zbog toga što posećujemo crkve, krstimo svoju decu, otvoreno ispoljavamo svoju religioznost. I pored toga u tim uslovima religiozne slobode postoje iskušenja – ne manja, već možda čak prefinjenije i jače deluju na našu svest i našu volju odvajajući nas od Gospoda. Svi dobro znaju da u mnogim prosperitetnim bogatim zemljama na koje nam pokazuju prstom, kao primer za podražavanje, dolazi do masovnog odstupanja ljudi od vere, i to ne zbog toga što ih neko goni niti što je opasno biti verujući.

Uopšte ne. Crkve stoje otvorene, postoje više bogoslovske institucije, ima mnogo seminarija i duhovnih škola, ali sve je to prazno jer narod odlazi iz hramova. I zemlje koje su još nedavno sebe nazivale hrišćanskim, danas se boje ili ne žele da govore o tome da su hrišćanske. Danas se čak i reč Božić, koji je u tim zemljama najpoznatiji praznik, izbacuje iz upotrebe, a u nekim zemljama se čak zabranjuje javno postavljanje božićnih jelki, zbog toga što one podsećaju na Božić. I niko nikoga silom ne prinudjava. Kakvom silom se ljudske duše odvajaju od Boga? Sablaznima, ukazivanjem lažnih životnih puteva. Kako oni predstavljaju druge vrednosti i životne ciljeve, kada ne toliko govore, koliko pokazuju privlačnost života ne po zakonu duha već po zakonu tela. I taj život po zakonu tela i ljudske pohote postaje životni ideal. Što je moguće više čini to što želiš, nasladjuj se životom, nema nikakvih zabrana, zbog čega čuvati čistotu bračnih odnosa, celomudrenosti – sve su to ostaci prošlosti. Živi po zakonu instinkta. I kako je čoveku jednostavno da živi po tom zakonu! Ne zahteva se nikakvo samoograničavanje, niti bilo kakva kontrola – sve je dozvoljeno. I

ljudi se sa lakoćom bez ideološke propagande, bez prisile, bez ikakve prinude postepeno obavijaju tom strašnom i pogubnom močvarom, koja usisava kao blato bez dna. Čovek ne uspeva čak ni da shvati šta se s njim dešava, a već je u njoj, gde nema kiseonika, niti života. «Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a dušu ne mogu ubiti». Eto taj način života, standardnog razmišljanja, ta životna filozofija predstavlja veliku sablazan za omladinu. I na toj lažnoj i opasnoj ideji rade danas SMI, ti lepi glatki časopisi sa reklamama, koje nas pogružavaju u nerealni, nepostojeći virtuelni svet. Ali oni kao da pobudjuju čoveka da kupi nešto novo, drugo, da stremi onome što još nema! «Ne bojte se onih koji ubijaju telo, jer dušu ne mogu ubiti». Cela ta industrija usmerena na podržavanje lažnih vrednosti i ciljeva ubija dušu, uvlačeći je u močvaru, u blato, gde nema duhovnog kiseonika, neophodnog za čovekov život. Da li je lako suprotstaviti se svim tim sablaznima, posebno u mladom uzrastu, kao evo ovi dečaci i devojčice koji su danas s nama? Kada se na njih obrušava propaganda koja bez ikakvog konflikta zahvata njegov um i njegovo srce. Nije uopšte lako. Nikada nije lako ići uzanim putem koji vodi u Carstvo Nebesko. Ali samo hodeći tim putem dišemo kiseonik vere, hranimo svoju dušu snagom, postajemo nepobedivi kao što je bio nepobediv mučenik Trifon.

Biti hrišćanin danas – znači biti ispovednik vere bez vidljivih fizičkih prinuda svakodnevno. I u tom ispovedništvu je veliki podvig. I naravno srce se raduje kada u našoj Otadzbini, u istorijskoj Rusiji, vidimo pune crkve. I omladinu koja ide putem vere.

Raduje se srce i uznosi se molitva Bogu, da nikakve sablazni i nikakva iskušenja ne zaustave to postupno kretanje našeg naroda, koji prošavši kroz fizička mučenja za veru, danas shvata smisao toga šta znači biti hrišćanin. I mi smo dužni uzvišeno da nosimo to zvanje hrišćanina da bi primer hrišćanskog života bio jači od sablazni, koje obrušavaju na nas savremena SMI i da bi taj primer pomogao ljudima da shvate u čemu se sastoji smisao ljudskog života, i da bi nam se sa tom svešću projavljivala sila Božija, koja nas ukrepljuje na našem životnom putu. Amin.

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3793.html

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic