MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Dan 15. februar je u Ruskoj (Srpskoj) Pravoslavnoj Crkvi posvećen sećanju na značajan dogadjaj – o tome, kako je u Jerusalimski hram na 40. dan posle rodjenja bio donesen Spasitelj Koji je došao u svet. Taj praznik se naziva «Sretenje», što znači «susret». U čemu je smisao tog dogadjaja i ko su bili ti, koji su dočekali Hrista toga dana na stepenicama hrama? «Za ispunjenje Zakona»

Spoljna strana tog praznika je jednostavna. Prema starom Zakonu koji je Bog dao Izrailjcima preko proroka Mojseja, majka je dužna da na 40. dan posle rodjenja deteta donese ga u hram. Ako je to bilo prvo dete, onda je ono trebalo da bude posvećeno Bogu. U stara vremena kod Izrailjaca najstariji od sinova je trebalo da ispunjava neke dužnosti vezane za hram. Kada se tokom vremena smanjila potreba za takvim poslovima ustanovljen je običaj prinošenja žrtve kao otkup za prvenca. Za siromašne je to bila kupovina golubova pri hramu, koje bi potom puštali na slobodu.

Detetova majka je mogla da posećuje Bogosluženja tek posle tog obreda i očitane joj molitve za očišćenje. Pošto Jevandjelje – Blaga vest o dolasku na zemlju Iskupitelja sveta – Hrista još nije bila objavljena ljudima, Njegova Majka – Djeva Marija se u pratnji Josifa uputila u Jerusalimski hram. Djeva, Kojoj nije bilo potrebno očišćenje, se po Svom smirenju spremala da ispuni propisani obred, ne znajući za to, da je njihov dolazak s nestrpljenjem očekivao čovek koji je bio poznat u celom Jerusalimu. Starac Simeon «Služite Gospodu sa strahom, i radujte Mu se sa trepetom» - kaže Sveto Pismo. I kome ako ne njemu, svešteniku koji stoji pred žrtvenikom u hramu Gospodnjem je bilo poznato da Bog traži poseban blagoslov i sabranost u služenju Njemu.

Nije slučajno da se baš Simeon našao medju 70-oro ljudi koji su učestvovali u delu od izuzetne važnosti. Kao jedan od najobrazovanijih ljudi u Izraelu, on je dobio priznanje i kao izuzetan prevodilac, i jednom mu je bio poveren rad na prevodu Svetog Pisma sa starojevrejskog na grčki jezik. Prevod Septuaginte je radjen na molbu egipatskog cara Ptolomeja II Filadelfa. Dobro poznat tekst je Simeonu išao glatko, strofa za strofom, kada je mali fragment u kjnizi proroka Isaije izazvao njegovo smučenje: «I Djeva će začeti i rodiće Sina».

Posle jednominutne smutnje hteo je već da umesto reči «Djeva» stavi reč «žena» koja više odgovara po smislu, kad se odjednom desilo nešto neobično – ugledao je Angela. Ugledao ga je tako jasno, kao svetlost na prozoru, kao sopstvenu ruku. Glas neobične lepote mu je objavio da pošto je posumnjao u verodostojnost Božanske Reči, neće videti smrti dotle dok na svoje oči ne vidi ispunjenje velikog proročanstva, čiji smisao zamalo nije izmenio, dozvolivši sebi ljudsko rasudjivanje o Višnjem skrivenom Promislu. U tom glasu nije bilo ni strogosti, ni osude – samo objava Božije Volje. Prošle su decenije, Simeonovo telo je izgubilo životnu snagu, umorne oči su tražile mir, ali mira nije bilo – Ti, Koje je on mnogo godina čekao, nisu dolazili. Stanovnici Jerusalima su pričali svojim unucima o tome da su njihove dede ranije vidjali Simeona koji je stalno subotom dolazio u hram. S godinama je starac postao živa «legenda». Smrt kao da je zaboravila na njega. Koliko puta se samo sećao dana kada je neopisivo ogorčio sumnjom Onoga, pred Kojim je drhtao najviše na svetu ... Dolazak Djeve i Mladenca značila bi milost Božiju i veliku žrtvu – dar svetu Svoga Sina – Proroka, Iscelitelja, prizvanog da skine sa Mojsijevog Zakona zavesu nedorečenosti i da objavi da je najvažnija od zapovesti – zapovest o Ljubavi.

Savršenstvo ljubavi Sina Božijeg prema ljudima trebalo je da bude ispitano stradanjem – surovom smrću, kojom se iskupljuju gresi ljudskog roda. Za Simeona bi njihov dolazak značio vest o njegovom skorom upokojenju. Kod njega su u Jerusalimski hram dolazile hiljade i hiljade mladih žena sa decom, ali Te, Koja je «trebalo da rodi» Spasitelja sveta, nije bilo medju njima.

Poznate i obične, govorljive i tihe, srećne zbog svog materinstva, one su prinosile prema Mojsijevom Zakonu odredjenu žrtvu očišćenja posle rodjenja deteta. Simeon se radovao zajedno s njima, blagosiljao staračkom rukom nov život, i svaki put ostajući sam, u smirenju saginjao glavu u Skiniji i pored žrtvenika sa rečima: «Neka bude volja Tvoja»: Djeva Marija Dugoočekivana Gošća se pojavila sasvim jednostavno, i čak siromašno. Pred Njenim ulaskom u hram nije bilo procesija, pesama sa timpanima i likovanja mase. Pored je bio samo čovek u poznim godinama u čijim očima je svetlela beskrajna ljubav i nežnost prema Njoj i Njenom Mladencu. Izuzetna, rasta malo višeg od srednjeg, s maslinastom bojom kože lica i tamnim zamišljenim očima, kao da i nije primećivala Svoju neobičnu lepotu, Ona se penjala stepenicama hrama u susret Simeonu. On Ju je prepoznao Duhom. Prepoznao Ju je još pre nego je razlučio crte lica, po Njenim postupcima, po skladnosti dugog pokrivala, po nežnoj silueti figure, koja je sjedinjavala jednostavnost i celomudrenost Djeve. Ona Sebe nije videla kao većina tih srećnih majki, koje su bile centar sveopšte pažnje zajedno sa novorodjenim detetom. Ona je videla samo Njega, Mladenca, blago, Koga je držala na rukama i nosila u Dom Njegovog Oca. Čistota i potpuna pokornost volji Božijoj... Simeon se nikada nije usudio da zamisli Majku Hrista, ali sada Ju je njeglova duša prepoznavala, radujući se tom susretu kao sa davno poznatim i voljenim bićem.

Na njemu samom se ispunilo to, što je predstojalo svakoj duši koja traži spasenje. Primivši Mladenca na ruke, izgovorio je proročanstvo sjedinjeno s pokajanjem: «Sada otpuštaš slugu Tvoga Vladiko, prema reči Tvojoj s mirom; jer su oči moje videle spasenje Tvoje; svetlost za otkrovenje jezika i slavu ljudi Tvojih Izrailja». Šta je on mogao da kaže Djevi Mariji? Ne od sebe, ne običnu pohvalnu reč, sujetnu, i Nje nedostojnu, ali Joj objavljuje Bogom mu otkriveno proročanstvo: «Ovo dete leži na pad i na podizanje mnogih u Izrailju, ...i Tebi Samoj mač će probiti dušu da se otkriju pomisli mnogih srca», - znajući da će Marija prva od ljudi poću u Sretenje Bogu, podelivši s Njim težinu Njegovog ovozemaljskog krsta. Pored starca na stepenicama hrama stajala je stara žena – takodje poznata celom Jerusalimu, Ana, koja je dugo godina živela pri hramu, služeći Bogu postom i molitvom.

Za svoj podvižnički život Ana je dobila od Gospoda dar prozorljivosti i tako je Gospod uredio da je starac Simeon podelio svoju radost sa duhovno bliskim čovekom: značaj dogadjaja, koji je poznat svešteniku još i iz Pisma, starica Ana je prozrela po otkrovenju. Dva pravednika su dočekali svetu porodicu. I simboličko značenje praznika Sretenja se sastoji u tome da je pravednost Starog Zaveta donosila poklonjenje svetosti Novog Zaveta. Sretenje je tradicionalno jedan od najomiljenijih i najlepših crkvenih praznika. Plave «Bogorodičine» odežde, stari običaj osvećenja sveća, nesujetni ritam službe...ali najvažnije je ono unutrašnje, neiskazivo do kraja. Tog dana svaki verujući čovek, u ovoj ili onoj meri, oseća nešto slično tome što je osećao pravedni Simeon Bogoprimac. Taj dan služi kao podsećanje i o predstojećem susretu svakog od nas s Onim, Koji je iskupio naše duše stradanjem bezgrešnog Duha, i o preživljenom nekada veoma važnom, skrivenom trenu «prozrenja», obretenja vere i «ličnog Boga». Amin.

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3788.html

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic