MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

IZGUBLJENA RADOST ILI ZAŠTO U CRKVI BIVA TEŠKO



Apostol Pavle kaže: «Uvek se radujte!» (1Ef. 5, 16). Ali u životu nije jednostavno slediti apostolske reči. Šta raditi ako je nestala radost koju su davali prvi koraci u crkvi?

Evo šta je napisala jedna pravoslavna devojka u svom internet-dnevniku: «Ranije, kada sam bila kako danas kažu «čovek koji svrati u crkvu», svaki «pohod» u crkvu je za mene bio radost – radost zbog molitve pred ikonom, od odslušane 15-ominutne službe, zbog toga što sam uspela da celivam svetinju. Tada mnogo toga nisam znala (ni to šta je greh, ni da postoji Pričešće), jer nije bilo religioznog okruženja, ali sam osećala neku sreću da se nalazim u crkvi, kao i potrebu za tim. Sada je radost zamenilo tužno osećanje obaveze: službu sam prespavala (ranije mi ne bi u glavu došlo da je to OBAVEZA, a ne RADOST biti na njoj), nisam se molila celu službu, pažnju su mi odvlačili ljudi koji su me gazili itd. Kući sam se vraćala sa osećanjem ispunjene ili neispunjene obaveze. To ne smem, ne smem, to treba,...Shvatam da realno to se ne sme i nešto treba, ali već ne mogu jasno da razdvojim religiozne «obaveze» od radnih. Neka rutina i spoljna ograničenja. I nema radosti ...» Ova devojka je rekla ono što je aktuelno za mnoge.

Da li mnogi savremeni hrišćani mogu za sebe da kažu da žive u radosti koju «niko neće oduzeti od vas» (Jn. 16, 22)? Po čemu se takva radost razlikuje od emocionalnog komfora, upitali smo sveštenika Valentina Uljahina, predavača Novog Zaveta PSTGU, sveštenika crkve Živonačalne Trojice u Višnjakama. - Za početak bih hteo da odgovorim ženi koja je napisala na internetu o gubitku radosti, i pošto je to uznemirava to znači da je ona živa. Ona traži, a ko traži, taj će naći. Da, danas je ceo crkveni život za nju postao rutina. Ali u čovekovom životu postoje razni periodi. Kao što se čovekovo srce skuplja i širi, i tako protiče krv bez čega ne bismo mogli da živimo, tako nam i u životu Gospod daje razne periode. Bivaju periodi neke samootudjenosti, nekog sivila, rutine u našem opštenju sa Bogom. Ali naš život se ne zaustavlja. Kroz neko vreme ulazimo u novu životnu dimenziju i često već ne verujemo tome šta je s nama bilo pre godinu ili nekoliko meseci.

Da, danas se ništa nije desilo. Samo ne treba očajavati. Hristos kaže: «U svetu ćete imati nevolje ali će se vaša tuga pretvoriti u radost», i još: «U svijetu ćete imati nevolju; ali ne bojte se, jer Ja nadvladah svijet» (Jn. 16, 33). Ako želimo radost, treba da prodjemo nevolje. Radost nije apstraktan pojam iako može da zavisi od raznih životnih okolnosti, to je potpuno konkretna kategorija. I kako možemo da vidimo iz Jevandjelja osnova radosti je – Hristos. Nije uzalud to da se za Vaskršnju radost spremamo realno, prolazeći trnovit put Velikog Posta, Strasne sedmice. Kada u svom životu idemo za Hristom tada nalazimo radost. Sama radost počinje na Golgoti. Pre nego što postanemo saučesnik Hristovog Vaskrsenja, treba da postanemo saučesnik Njegovih stradanja. Takva radost, koja je zasnovana na ličnom krstonosnom opitu, postiže se posle dugo vremena, a ponekad je za to potreban i ceo život. Duhovna radost ima mistični, tajanstveni karakter. I uzrok te radosti je Bog. Osećaj radosti dolazi onda kada ne samo idemo u crkvu i ne samo se molimo, već učestvujemo u crkvenim Tajnama i to učešće nije formalno. Osnova radosti je – biti pričasnik Božanske prirode. Kakva je radost prilaziti k Gospodu, znajući zbog čega Mu prilazimo. Ali za taj susret s Bogom se treba spremati.

Treba željno iščekivati Pričešće i ispovest. Mi u crkvu idemo u prvom redu radi toga da bi se obožili i treba da težimo da se sjedinom sa Hristom i duhovno i telesno u Pričešću. I ta svest o tome da smo zajedno sa Bogom, ne može čoveka da ostavi ravnodušnim. Ako dolazimo u crkvu samo da bismo odstojali službu – «evo Gospode ja sam kao verni najamnik došao u crkvu, odradiću svoje spasenje, prestajaću na nogama» (čak iako svesno tako ne mislimo to je naše istinsko stanje) – umorićemo se, obraćaćemo pažnju na druge ljude oko sebe a ne na Gospoda. I tada ćemo otići iz crkve prazni. Teško je govoriti o radosti ne pozivajući se na svoje iskustvo. Radost se postiže na individulanom nivou. Sećam se da su u mom životu bili periodi kada sam izgubio sve svoje rodjene i najbliskije ljude – umrli su mi otac, majka, bliski ljudi, od kojih sam se učio veri. I kada su svi oni ušli u večnost, u tom teškom trenutku sam shvatio da se češće treba obraćati Presvetoj Bogorodici.

Ona nas poziva na radost. Prve reči s kojima Joj se obratio arhadjel Gavrilo su bile: «Raduj se Blagodatna Gospod je s Tobom!». Svaki akatist Majke Božije, svaki tropar je pun radosti. A setite se Njenog zemaljskog života – u njemu su bila gonjenja i stradanja. Dobro je češće sećati se toga. Kao odgovor na uzvik arhangela «raduj se!» Ona odgovara: «...evo sluškinje Gospodnje neka mi bude po reči tvojoj». U grčkom tekstu Jevandjelja u stihu «neka mi bude po reči tvojoj» iskorišćen je izraz želje koji postoji u grčkom jeziku to jest Majka Božija kaže: «Ja radosno želim da služim Bogu». Neprestana želja da se služi Bogu daje radost čovekovom srcu. Čak štaviše, na grčkom reči «radost» i «blagodat» imaju isti koren: «haris». U besedi na gori Hristos kaže: «Radujte se i veselite u taj dan, jer vam je velika nagrada na nebesima» (Lk. 6, 23). Tu radost možemo da postignemo kada imamo naš kapital na nebesima. Osećaj učestvovanja u radosti svetih, u toj «radosti na nebesima» daje nam mogućnost da se radujemo i u strašnoj tuzi. Osetiti Izvor radosti lakše je na takvom mestu koje odgovara takvom nastrojenju. Sećam se svog ličnog iskustva.

Ocrkovljavao sam se 70-ih godina, u Moskvi je tada bilo malo aktivnih crkava, te sam voleo da posećujem crkve u Podmoskovlju, a posebno jedan – crkvu Arhangela Mihaila u selu Mihajlovskom. Ta crkva je za mene bila izvor radosti više od dve decenije, dok sam nisam postao djakon i tada već nisam imao mogućnosti da putujem. U seoskoj crkvi su bile dve-tri starice za pevnicom, malo vernika, a kada prestupiš prag i pogruziš se u tu atmosferu molitvenog polumraka, neizreciva radost ti obuzme dušu. Takodje veoma mnogo u zadobijanju radosti u susretu sa Bogom zavisi od sveštenika, duhovnika, svedoka naših odnosa sa Bogom. Arhimanrit Kiril (Pavlov) govori o tome, da duhovnik daje radost privodeći nas ka Hristu. I takvog duhovnika treba tražiti. I za onoga ko želi da pronadje radost u Crkvi, pitanje traženja duhovnika je veoma aktuelno. Veoma je važno pronaći svoju parohiju, svoju zajednicu, svoje delo u njoj.

U seoskim crkvama su već 70-ih godina formirane žive zajednice vernika, i ulazeći u tu zajednicu, osećao si da se brinu o tebi, da su tu svi potrebni jedni drugima. I eto taj osećaj učestvovanja u zajedničkom delu takodje predstavlja izvor radosti. Sećam se, dolaziš u crkvu, sveštenik izlazi iz oltara i kaže: «Valentin, došao si – stani za pevnicu, pomagaćeš, a ujutru će dovesti ugalj, pa mi treba pomoć da se prebaci u šupu» - i odmah osećaš da si potreban. Verovatno žena s početka članka koja je postavila pitanje još nije našla svoju parohiju, svoju zajednicu. I to treba tražiti. A s tim se može naći i radost. Mi često sami odbacujemo radost koju nam Gospod daje. Setite se Jevandjelja od Luke, 14 glava, gde se govori kako Gospod poziva sve na bračnu gozbu Božanske ljubavi, i ne pristaju svi da udju u tu radost. Nekome je dovoljna ta radost koju već ima. Neko vidi radost u svom radu, njemu trenutno čak i nije do Božije radosti, on treba naporno da radi kako bi ostavio trag na ovoj zemlji, kao i volovi kada oru zemlju, ostavljajući trag na njoj. Sada je tome čoveku važno da se skoncentriše na svoj rad, on zatvara sve prozore i vrata, kako bi bio sam sa svojim radom.

U drugom slučaju, čovek ima porodicu i on kaže Gospodu: meni je dovoljna ta radost od mog domaćeg ognjišta. I na taj način čovek nekako čini Boga nedostojnim prisustva u svojoj radosti. Da bi se ušlo u radost Božiju treba napraviti prvi korak – obući se u odeću radosti, u tu bračnu odeću, o kojoj govori Gospod. Šta predstavlja ta odežda? Apostol Pavle nas poziva da se obučemo u smirenje, krotost, dugotrpljenje, milosrdje, a najvažnije – u ljubav. I ja bih još razdvojio pojam radosti i sladosti. Često čovek traži osećaj takve duhovne slasti – od pojanja naprimer ili nečeg drugog u crkvi. I ako dolazimo u crkvu samo radi toga da bismo dobili tu sladost – i samo ako nas neko dotakne i kaže nešto što ne treba – ta prividna radost momentalno nestaje jer nema pod sobom čvrst oslonac i povezana je samo s tom duševnom sladošću. I mi, kao da se nalazimo u radosti zbog toga što smo u crkvi, i istovremeno možemo da budemo u tom stanju, te tako odbiti Samog Gospoda: naprimer, prilazi nam čovek kome je potrebna naša pomoć, a mi ga ne vidimo, ne prihvatamo. Mi u svojoj prividnoj radosti ne možemo da vidimo Spasitelja.

Zbog tih osećaja može se izgubiti konačni cilj našeg prebivanja u crkvi – susret sa Hristom, sa oklevetanim, raspetim, ali i vaskrslim Hristom. A kada mi tražimo taj susret – to onda čini našu radost čvrstom, nesalomivom, nezavisnom od spoljnih okolnosti. Ponekad pitaju, kako je moguće spojiti radost i pokajanje za svoje grehe? Čak i u sivilu našeg života nevidljivo pridsustvuje Božija ruka, Božiji Promisao, kada se smirimo sa svojom grehovnošću, sa svojom slabošću. I čak iako se osećam kao poslednji grešnik, nedostojan spasenja, i reklo bi se nemam nikavih osnova za radost, sećam se Hristovih reči: «Ne bojte se, Ja pobedih svijet» (Jn. 16, 33). Ja znam da je Božija ljubav jača od moje sklonosti ka grehu. I Bog iz kamena može da stvori čedo Avraama. Sveta Marija Egipatska nam daje takav primer. Ona je znala da savlada u sebi tu otudjenost od Boga. I mi slavimo njen praznik više nego praznik neke prepodobne žene. Ona nam je primer da nikada ne upadamo u uninije, da se ne vrtimo u svom grehu. Marija Egipatska nam daje nadu da svaki grešnik ima mogućnost da se spase. Radost, na koju nas priziva Gospod nije samo prijatno osećanje, već je to – likovanje, i o tome se često govori i u Starom Zavetu, naprimer: «Likuj, kćeri Sionska» (Sof. 3-14). I Arhangel, obraćajući se Presvetoj Bogorodici, ne samo da je pozdravlja, već kaže «ravvi» to jest likuj. To je takva radost koja nas priziva da sve zaboravimo sem Boga. To je ta ista radost kada sretnemo Hrista u Tajnama. I to je nemoguće objasniti, to se samo može doživeti. To je tajanstvena neobjašnjiva radost. Kako zadobiti tu tajanstvenu radost? Tu se možemo setiti sledeće formule naših deda i baka: SUP na kvadrat. To znači: samopožrtvovano uporno postojano sverdlaj umom – pobedićeš. A ovde se može reći: samopožrtvovano uporno postojano pripemaj se i pričešćuj. I kada ne dobijemo tu radost u Pričešću – to je samo zank da treba još, i još i još jednom da pridjemo ka Gospodu, savladamo u sebi Oblomova, treba da idemo ka Gospodu i dobijemo i dobijemo ono što nam je obećano – radost Božiju. Ako se ne desi da je dobijemo danas, možda će proći pet godina, deset, a možda i dvadeset pet, a ponekad bukvalno tek na zalasku svojih dana čovek zadobija tu radost. Ponekad treba opevati čoveka, koji je proživeo težak život, pun nevolja, lišavanja, i vidiš kako je njegovo lice u kovčegu ozareno osmehom, ono je toliko produhovljeno, da čak zaboraviš da je pred tobom upokojeni, i shvataš da je zadobio tu Božansku radost možda čak u poslednjem trenu svog teškog ovozemaljskog života. Svako ima svoj put, svoju maršrutu ka toj radosti.

Samo se ne treba zaustavljati na pola puta, napuštati tu nadu na radost, već treba ići i ići, tražiti taj susret sa Bogom. «Tražite i daće vam se». Gospod je već umro za nas, Gospod nas je već spasao. I Gospod je uvek sa onima, koji se razapinju radi Njega.

Preuzeto sa http://www.nsad.ru/index.php?issue=39&section=8&article=609

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimović.

Pročitano: 12725 puta