MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

...njima je sledilo da trče kod svog duhovnog oca istog trena kada padnu, i da to urade ni zbog čega drugog a ono iz želje da što pre omiju skvernu greha, koji je ožalostio Boga, i dobiju novu snagu protiv sebe samog u svetoj Tajni pokajanja i ispovesti.

Mnogi sveštenici, pa čak i mitropolit Antonije Surožski se ne slažu sa čestom ispovešću smatrajući da se na ispovest može doći jednom mesečno, a i redje, i da u tom slučaju čovek u krajnjoj meri dolazi sa pokajanjem, ima vremena sebe da oceni, spozna svoju grehovnost i pokaje se dublje. Ako se oslonimo na takvu tačku gledišta isto to se onda može reći i za Pričešće: ako se čovek bude pričešćivao retko, onda će to biti dostojno.

Neki sveštenici koji ne dozvoljavaju ljudima da se često pričešćuju argumentuju upravo to da Pričešće postaje formalnost. Teško je složiti se sa takvim mišljenjem. Opštenje sa Bogom, ako je istinsko, ne može da bude formalnost, bila to Tajna pokajanja, Tajna Pričešća ili molitve. Ono može da postane formalno samo po sebi i ne zavisi od toga koliko često ili retko čovek pristupa k Tajni, već od toga kako se prema njoj odnosi: koliko duboko shvata smisao ispovesti ili smisao svog učešća u Liturgiji, koliko uopšte živi duhovnim životom. Ukoliko čovekovo srce gori i istinski živi duhovnim životom, onda ne može da bude ničeg formalnog u njegovim odnosima sa Bogom. U savremenom svetu za većinu početnih hrišćana česta i detaljna ispovest predstavlja najvažniji trenutak katehizacije, mogućnost da se od sveštenika čuju odgovori na pitanja, neophodna za duhovno uzrastanje. A može se doći na ispovest i jednom godišnje, uoči Velikog Četvrtka, kako se to nažalost često i dešava, ali uopšte ne videti svoje grehe.

Ali ako čovek želi iskreno da se suoći sa svojim gresima, onda se pokajanje budi u njemu kao prirodna potreba. Greh plaši, i ako čovek ne može i ne želi da živi s njim, onda ga same noge nose na ispovest. Kako da čeka ceo mesec? Čim osetiš da si počinio greh, trči što pre k lekaru. Jer što vreme više prolazi to duša postaje bezosećajnija. Stanje okamenjene neosetljivosti se i javlja zbog toga što čovek nalazi mogućnost da trpi grehovnost i odloži mogućnost pokajanja. Sećam se blaženog Avgustina koji se budući još grešnik molio: “Gospode spasi me ali ne sada”.

Upravo ta povredjenost grehom treba da pokrene čoveka da trči na ispovest, i da odmah zamoli za pomoć i savet od duhovnika.

Moguće da čovek ne može za nedelju dana da prinese ozbiljne plodove pokajanja, ali treba sve vreme da bude na tom putu pokajanja. Protojerej Aleksej Uminski preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3271.html

prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic