MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Prema rečima Vasilija Velikog, zavist je kao jehidna (australijska zmija otrovnica –prim.prev.) za koje kažu da se “radjaju progrizajući utrobu koja ih nosi, tako i zavist obično izjeda dušu u kojoj se začne”.

Autor: Marija Gorodova
«Pomaže Bog Marija! Tragedija koja se desila sa mojom sestrom lepoticom je potresla ceo naš gradić. Prošlo je dve godine ali se moj bol ne smanjuje verovatno zato što do dan-danas za mene ostaje zagonetka šta se odista desilo te sudbonosne večeri. Formalno, nema krivaca za Svetlaninu pogibiju, to je «nesrećan slučaj», ali sam ja uverena da ju je ubila zavist. Moja sestra je bila previše lepa i previše srećna, i pritom previše otvorena. Marija, nemojte da mislite da to pišem zato što sam je volela, ne, to misle mnogi u našem gradiću. Svojom otvorenošću ona je bila prijemčiva za zavist – često su joj dolazili neki ljudi koji su joj nanosili štetu, kojima je ona večito pomagala, a koji su je potom obmanjivali i pravili gadosti.

Svetlani je bilo nepunih dvadeset pet godina, i sve joj je bilo dobro. Voljeni muž Saša, ju je obožavao, i kada su zajedno išli negde svi su se divili: «Kakav par!», imali su trogodišnju ćerku Lizonku, takodje plavooku kao mama. Dva meseca pre tragedije su im dali novi dvosoban stan umesto barake u kojoj su ranije živeli. Sa tim stanom je sve i počelo: u baraci su imali susetku koja se takodje zvala Sveta. Ona nikada nije bila bliska sa mojom sestrom, bila je starija deset godina od nje, ali najvažnije je da je bila veoma zavidna. Niko bez potrebe nije opštio s njom, ali moja Svetlana, iako je posebno nije privlačila, ali ni odbacivala, je nekad odlazila kod nje i bila previše delikatna.

Samo što su proslavili naselje, nije prošla ni nedelja dana, otišla sam kod njih, kad tamo ta Svetka, a sestra objašnjava – zamolila nas je da živi s nama dok joj ne daju novi stan pošto je njen u veoma lošem stanju. Njihove barake su zaista bile u lošem stanju, i Svetlani i Saši su prvima dali stan, a druge su još dugo raseljavali. Potom, sećam se došla sam kroz dve nedelje a susetka je bila u najboljoj Svetlaninoj bluzi. Sestra objašnjava: «Sveta je videla košulju na meni, i oči su joj se tako zacaklile pa sam joj poklonila – neka nosi!». Takva je bila moja sestra. A susetka nikada nije bila lepa, a sad sam je jedva prepoznala – kao da je procvetala u Svetlaninoj košulji pa koketira sa Sašom – smeh i tako. Što se tiče Saše bili smo mirni jer je on veoma voleo moju Svetlanu, ali smo se začudili ovim promenama, a potom mi je prijateljica s kojom sam bila, rekla: «Neka ona obuče sve Svetlanine bluze, ali nikada neće biti kao Svetlana». Tako je ona procvetala ali ne zadugo: sedimo, pijemo čaj, a od nje opet neka zavist dolazi. Sećam se da je Saša rekao: «Dosadila je već» - osećalo se da su se odnosi izmedju njega i sestre zaoštrili zbog te gošće.

Kada se tragedija desila, ja sam bila na službenom putu u Omsku, i pozvali su me na sahranu. Sašino lice se skroz izobličilo za vreme sahrane, potom je noću plakao, kajao se, govorio da je poslednje dve nedelje mir nestao iz njihove kuće, svadjali su se bez razloga, ranije nije bilo tako i on je sve čekao kad će toj Svetki dati stan. Te zlokobne večeri Saša se kasno vratio s posla i kaže da ni sam ne zna kakva ga je muva ujela: vikao je na Svetlanu, udario je Lizu ...U stvari ništa posebno, to se dešava u svakoj porodici, oni nikada nisu raspravljali o svojim odnosima ni pred detetom, ni pred tom Svetkom, ali te večeri je moja Svetlana ćutke obula čizme, uzela kaput i nikada nije iznosila porodične scene: «Idem u prodavnicu!». Sašu i dan danas grize savest što je tada nije zaustavio!

Svetlanu su našli kasno noću, i čak mi je i sad teško da pišem o tome, do dan-danas ne mogu da shvatim tu smrt niti da se pomirim s njom. Svi su ponavljali samo jedno: «ružna slučajnost», «koban sticaj okolnosti». Kako se sestra našla u tom delu grada u trenutku kada se na nju srušio ogroman gradjevinski štit? Zašto je pošla tamo? Nije tamo imala šta da traži. Mi svi mislimo da je pošla da vidi zgradu u kojoj je susetka trebalo da dobije stan? Na snegu je pored tog štita ležala torta, koju je Svetlana nosila kući, a okolo su bile razbacane kajsije.
Marija nemojte samo da pomislite da tražim krivce. Ja sam po obrazovanju inženjer znam šta je to slučaj i teorija verovatnoće, ali samo želim da pitam: može li zavist da ubije čoveka? Ne u direktnom smislu kada iz zavisti sipaju otrov, već kao koncentracija zlobe? Kada sam nekoliko dana posle sahrane videla da Svetka tobože se i ne sprema da ode od Saše i Lizonke već ih «teši», sve sam joj rekla – i o njenoj zavisti i tome da u našem gradu sumnjaju na njenu negativnu energiju...
Kažu da su je videli u susednom gradu – ista je kao ranije, zavidna, samo je još više pocrnela i nekako se osušila”. Elena

Bog pomogao Elena! Smrt je uvek tragedija i ona je uvek protivprirodna. Beskrajno je teško pomiriti se sa smrću voljenog, bliskog čoveka. I zato kada se vesti o nečijoj smrti obruše na nas, počinjemo mučno da tražimo uzroke toga što se desilo. Pri čemu ih tražimo ne samo razmatrajući niz spoljašnjih dogadjaja, već udubljujući se u duhovni, unutrašnji plan ljudskog života. Druga je stvar što su zakoni duhovnog sveta daleko složeniji nego što se to pokazuje.

Sveti Vasilije Veliki, crkveni pisac i bogoslov, smatrao je zavist najopasnijom, najpogubnijom od svih strasti koje se radjaju u čovekovoj duši. Taj porok prati ljudski rod od samog početka. U Bibliji se govori o tome kako je zavist ušla u Kainovo srce, kada je video da je Bog primio žrtvu od Avelja, a njegovu nije. Kain je predao svoje srce zavisti – i ubio brata. Tako su se zavist i smrt prvi put našli povezane. A dalje – već po svim putevima čovečanstva.

U Knjizi Priče Solomonove postoje sledeći stihovi: “Ne jedi hljeba u zavidljivca i ne želi preslačaka njegovijeh. Jer kako on tebe cijeni u duši svojoj tako ti jelo njegovo. Govoriće ti: jedi i pij; ali srce njegovo nije s tobom. Zalogaj što pojedeš izbljuvaćeš, i izgubućeš ljubazne riječi svoje” (Priče 23, 6-8). Ove reči biblijske mudrosti su stare skoro tri hiljade godina. A prvi psalm cara Davida počinje ovako: “Blago čovjeku koji ne ide na vijeće bezbožničko i na putu griješničkom ne stoji, i u društvu nevaljalijeh ljudi ne sjedi” (Ps. 1, 1). Bezuslovno, pored dubokog bogoslovskog smisla, u ovim rečima se čuje i direktno upozorenje.
Ipak Elena to razorno osećanje zavisti samo po sebi ne poseduje magijsku silu inače bi ljudski rod odavno prestao da postoji. Zadojen zavišću Kain je da bi ubio brata Avelja morao da ga odvede u polje i tamo “ustane na njega”. A Saleriju da sipa otrov – i to bukvalno a ne metaforički.

Evo šta je u svojim “Delima” pisao Vasilije Veliki, posvetivši zavisti celo poglavlje: “Oni koji stradaju od zavisti smatraju se štetnijima od otrovnih zveri. Ove poslednje puštaju otrov kroz ranu, i ugrizeno mesto postepeno truli; drugi o zavidljivcima misle da nanose štetu jednim pogledom, tako da od njihovog zavidnog pogleda počinju da slabe tela krepkog sastava…kao da oko zavidljivaca izliva neki pogubni, štetni i istrebljujući potok. Ja odbacujem takvo mišljenje jer je ono prosto narodno pokrenuto od strane starih žena” – rečeno je bilo još u IV veku. Medjutim iako su sveti odbacili verovanje u magijsku silu zavisti, ono još uvek postoji u narodu. I to nije slučajno. Mi svi osećamo da je zavist – pogubna sila. Samo koga ona pogubljuje? Avelja ili Kaina? Mocarta ili Salerija?

Nikada se niste zamislili o tome zbog čega je Mocart dozvolio da ga ubiju? Čak i najneiskusniji školarac koji prvi put uzme u ruke “Male tragedije” lako može da uvudi o čemu se tu radi. Školarac shvata, a evo genija Mocarta – ne. Mocart se s nekom neobjašnjivom fatalnošću kreće prema svom kraju. I želimo da mu viknemo: “Pažljivo!”. Zar ne vidiš otrov u tom osmehu! Zar ne čuješ kakav je otrov u tim rečima!” . U tome i jeste stvar što on ne vidi i ne čuje. S jedne strane kao genije, i prefinjen čovek, on oseća blizinu smrti. A s druge – on ne vidi da smrt može da dodje odatle. Zašto? Zašto on ne prepoznaje zavist? Veoma jednostavno – zato što mu nije poznata. On nikada nije znao za nju u sebi, ona nikada nije ulazila u njegovo srce, i nikada ga nije mučila adskim ognjem. On ne zna šta je to. Zato Mocart ni ne vidi signale o opasnosti koji dolaze od Salerija. I zato on mirno seda da “jede sa zavidljivcem”. I čak i tada kada reklo bi se ne Saleri, već sama zavist sedi naspram njega, on ne prima u svoju dušu taj greh – čak ni na nivou saznanja. Ne uvidevši opasnost, ne prepoznavši je, Mocart dozvoljava da bude otrovan, i umire. Ali evo paradoksa! – bezvremena smrt je ovde život, jer postoji potpuna sloboda od greha.

Puškin nas je u “Mocartu i Saleriju” prema rečima Fazilja Iskandera “s boldinskom svećom u ruci proveo po katakombama ljudske podlosti”. Ali ne samo to. S prozorljivošću genija Puškin nam je demonstrirao važan duhovni zakon: Mocart gine fizički, ali ne i duhovno. A Saleri, koji je u početku pustio zavist u svoje srce, a potom ga bezrezervno predao njoj, već ne može da se zaustavi – on ide putem djavola do kraja, znači gine. Prema rečima Vasilija Velikog, zavist je kao jehidna (australijska zmija otrovnica –prim.prev.) za koje kažu da se “radjaju progrizajući utrobu koja ih nosi, tako i zavist obično izjeda dušu u kojoj se začne”.
Neka vam Elena Bog da snage i pomogne vam. S poštovanjem, Marija Gorodova

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3402.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic