MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

PITANJA I ODGOVORI




* Kupio sam krstić u pravoslavnoj knjižari u kineskom trgovačkom centru i ne znam da li je on osvećen, i da li treba da ga osvetim u Crkvi?

* Ljubav: U koliko sati počinje i kad se završava post sredom i petkom?

* Vladimir: Pomaže Bog! Da li je istina da se pri saborovanju opraštaju svi gresi koji nisu pomenuti na ispovesti?


Sa sajta Krasnojarske eparhije Ruske Pravoslavne Crkve

* Galina: Ne bi li mogle babe, koje prodaju sveće da budu ljubaznije prema parohijanima?

 

*Ljubav: Pomaže Bog! Kako pravilno staviti dete da spava (od 4 godine)?

 

* Julja: Recite mi molim Vas, da li se posao kuvara u dečijem vrtiću smatra grešnim? Jer se često mora spremati sirovo meso i u posne dane kada sam postiš deca treba da se hrane prema meniju.

 

* Pavle: Pomaze Bog! Šta je to Rasofor?

 

* Margarita: Pomaže Bog! Recite mi molim Vas u koliko sati počinju jutarnja i večernja služba u Crkvi?

 

* Tatjana: Ima li u krasnojarskim Crkvama mogućnost ispovesti preko telefona, i uopšte razgovor sa sveštenikom preko telefona?

 

* Dimitrije Romančuk: Recite mi molim Vas da li omladina posećuje Crkvu? Kakva je statistika? I da li po Vašem mišljenju Rusija neće ostati u budućnosti bez vernika?

 
 

* Julija: Hoće li Bog uslišiti moju molitvu, ukoliko se ja kao krštena budem molila za svoju nekrštenu sestru, kako bi ona prestala da pije. Ili je to beskorisno?

 

* Galina:Zašto su ljudi koji prodaju sveće i sličan crkveni inventar tako neljubazni sa parohijanima, ponašaju se kao da su drugi došli kod njih iz preisposdnje, a oni su sveti, Isus Hristos je ručao sa mitarima i nije ih se gnušao, i zato bi želeli da i oni postanu ljubazniji sa parohijanima, jer idemo u Crkvu da nadjemo mir i pokoj.

 

* Ina: Pomaže Bog! Molim Vas veoma da mi pomognete savetom za moju situaciju. Stvar je u tome što sam se razišla sa svojim mužem posle njgeove preljube...

 

* Nikolaj Matvejevič Sorokopud (grad Krasnojarsk) pita:“Šarden ima sliku “Molitva pre jela”. Da li biste mogli da mi kažete koje se molitve čitaju pre i posle jela, i ako je moguće da ih navedete na Vašim stranicama?”

 

* Recite mi molim Vas da li kuma na krštenju može da bude žena koja je mnogo mladja od samog kumčeta? Objasnite mi molim Vas kako protiče obred krštenja i kako mu treba pravilno pristupiti. Unapred zahvaljujem.

 

* Pomaže Bog! Moja prijateljica se sprema da krsti svog sinčića i želi da ja budem njegova kuma. Recite mi kakvu odgovornost ja preuzimam na sebe za to dete i kako protiče obred krštenja? Zahvaljujem za odgovor.

 

* Šta treba da znaju i rade kumovi pri Tajni Krštenja?

 

* Pomaže Bog! Želim da se krstim, a nemam ni najmanju predstavu o tome šta treba da uradim, a ustežem se da to pitam u Crkvi. Možete li da mi kažete šta treba da uradim?

 

* Pomaže Bog! Recite mi molim Vas da li kum mome detetu (ja i muž smo pravoslavni) može da bude Jevrejin koji odlazi u sinagogu. Puno hvala.

 

* Čitam Bogorodičino pravilo, ali nemam vremena da to radim pred ikonama, već to radim u autobusu, na ulici itd. Da li se to može raditi?

 

* Oče blagoslovite! Zaljubila sam se u muslimana, i ne znam šta da radim! Recite mi molim Vas da li je moguć brak u tom slučaju?

 

* Spasi Gospode! Pomaže Bog! Molim Vas da me posavetujete. Udala sam se pre godinu dana i imam dete. Muž i ja veoma želimo da se venčamo, ali je stvar u tome što nam je to oboma drugi brak. Da li u tom slučaju ima prepreka za nas? Hvala.

 

* Pomaže Bog! Recite mi molim Vas da li se ikone mogu restaurirati zbog korozije, potamnelih boja itd.?

 

* Da li trudna žena može da bude kuma?

 

* Pomaže Bog, oče! Uskoro treba da postanem kuma sina svoje najbolje prijateljice. Recite mi molim Vas kako treba da se pripremim za krštenje, šta treba da imam kod sebe, šta treba da radim i da ponesem, da li treba da kupim i osvetim krstić za dečaka, i kakav on treba da bude itd. Hvala!

 

* Oče, pomozite mi molim Vas sa savetom i poukom. U Crkvi na službi se osenjujem krsnim znakom bez ikakvog stida. Ali se u svakodnevnom životu veoma ustežem da se osenim u prisustvu drugih ljudi. Možda se previše osenjujem krsnim znakom, možda to ne treba svuda? Možda postoje neke obavezne situacije u kojima vernik treba da se osenjuje krsnim znakom u običnim okolnostima?

 

* Pomaže Bog! Da li je istina da se ne treba baviti jogom, istočnim veštinama koje su trenutno u modi …, kao ni japanskim načinom uredjenja svoga doma?

 

* Pomaže Bog! Recite mi molim Vas da li je moguće krstiti dete za vreme posta? I drugo pitanje … koliko puta (i koliko dece) mogu da budem kuma? Zahvalna na odgovoru.

 

* U današnjem društvu, saglasno liberalizmu koji se danas reklamira, se o intimnim stvarima ljudskog života govori potpuno mirno, kao o nečemu što se samo po sebi podrazumeva, i zato sve to što predstavlja greh i narušavanje zapovesti na taj način kao da nije nešto skverno, poročno i predrasudno...

 

* Pomaže Bog! Bila sam udata pet godina i imam sina od šest godina. Njegov otac ne živi s nama već godinu dana. On se sad venčao sa drugom. Mogu li da se molim za njegov povratak u porodicu? Sin veoma tuguje zbog oca. A on nema dece sa tom ženom.

 

* Da li se može moliti za nevernika?

 

* Žena i ja smo pre venčanja krstili jedno dete. Da li je to greh?

 

* Nikako ne mogu da se primoram da budem stalni parohijan Crkve. Dodjem u svoju Crkvu jednom ili dvaput godišnje. Da li biste mogli da mi date savet kako da pobedim svoju lenjost i postanem pravi član svoje Crkve? Hvala!

 

* Da li detetova majka i detetov kum mogu da se venčaju?

 

* Od detinjstva su me prijatelji zvali po imenu moga starijeg brata, i ja sam u početku mislio da nas prosto zamenjuju, ali sada kada je prošlo mnogo godina ljudi koji čak ni ne znaju moga brata me zovu njegovim imenom. U početku mi je bilo inetersantno, a sada sam prosto izgubljen...

 

* Imam dvoje dece – 7.5 godina i 6 meseci. Oboje su kršteni. Kako da ih pravilno vaspitavam u pravoslavnoj veri? ..

 

* Pomaže Bog! Imam 40 godina i život mi je veoma komplikovan. Ne mogu nikoga da krivim, ali nemam više snage da živim u svetu. Razmišljao sam da odem u manastir...

 

* Da li može da se venča porodični par, koji je mnogo godina proživeo zajedno i već ima i decu?

 

* Recite mi molim Vas da li žena može da posećuje Crkvu za vreme mesečnog ciklusa? Čula sam da je to zabranjeno.

 

* Pomaže Bog! Recite mi molim Vas molitvu koja bi meni i mužu pomogla za začeće deteta. Hvala.

 

* Pomaže Bog oče! Molim Vas da razrešite moj strah. Moja prijateljica je dobila ćerku i želi da joj ja budem kuma, i ja sam to veoma želela dok mi nisu rekli da to ne mogu da budem pošto nisam udata i nemam dece i da mogu da budem kuma samo dečaku, a ne i devojčici jer bi joj tobože predala svoju sreću?

 

* Pomaže Bog! Pre trinaest godina sam dobila dete. Živeli smo zajedno oko godinu dana a potom smo se rastali. Ja sam pokušavao da se pomirim ali se to njije desilo. Oženio sam se drugi put...

 

* Pomaže Bog! Recite mi molim Vas da li čovek može da oskverni hram ukoliko dodje u njega u nečistoj odeći posle bluda?..

 

* Osvećenje prodvnica, kancelarija postaje nešto uobičajeno. Neke firme pozivaju sveštenike radi osvećivanja većeg broja prostorija i da li je to neka moderna pojava? Može li sveštenik da spaja duhovni čin i mirsku službu?

 

* Veoma često možemo da čujemo da nije tako važno slediti postojeća pravila crkvenog života, može čak i da se ne ide u Crkvu, najvažnije je da se u duši veruje u Boga … Da li je to tako?

 

* Kako pravilno ispratiti poslednji put upokojenog hrišćanina? Želim detaljnije da saznam o činu opela …

 

* Pre godinu dana smo se zajedno sa osmogodišnjom ćerkom krstili. Od tada se trudimo da češće budemo u Crkvi, posebno za praznike. Ali se pritom osećamo skučeno: ne znamo gde da stanemo, kada da se preksrtimo … Recite nam molim Vas kako pravilno treba da se ponašamo u Crkvi.

 

preuzeto sa preuzeto sa www.kerpc.ru

image


Sa sajta Barnaulske i Altajske eparhije Ruske pravoslavne Crkve

* Šta je to Crkva?

* Šta je to osvećena voda?

* Kako treba poštovati Sveto Jevandjelje, Krst, časne mošti, ikone i kojim molitvama se pritom treba moliti?

* Šta označava blagoslov sveštenika?

* Šta je to prosfora, antidor, artos i čemu oni služe?

* Kako pominjati za zdravlje i pokoj duša?


preuzeto sa http://altai.eparhia.ru

image


Sa sajta "BLAGOVEST"

* Došao sam do zaključka da je moj glavni problem – strašna gordost, koja uništava sav moj život. Možda postoje neke odredjene molitve ili obraćanje svetima, koje mogu da mi pomognu za to. Hvala za odgovor. Neka Vas Bog čuva.

* Kada je jedan od učenika molio Gospoda Isusa Hrista da ga pusti da sahrani svoga oca, Isus mu je odgovorio: “…hajde za Mnom i ostavi mrtvima da sahranjuju svoje mrtve”. Koga ovde Isus naziva “mrtvima”? Ukoliko se duša posle smrti uznosi na nebo, a u grobu se nalazi samo telo pokojnika koje vremenom istruli, koji je onda smisao nadgrobnih spomenika, i posećivanja groblja? Hvala za odgovor.

* S jedne strane hrišćanstvo propoveda smirenje, neprotivljenje zlu, kao i ljubav prema neprijateljima, a s druge strane podržava zaštitu Otadzbine, aktivno suprotstavljanje zlu i agresiji, pomoć posramljenima i pritešnjenima. Pojasnite mi molim Vas gde je ovde granica? Hvala za odgovor.

* Postoji li pojam velikog greha ili malog greha. Može li se reći (i razumeti) da sam “jako pogrešio”, ili “malo pogrešio”? Ili je u tom pitanju važna samo činjenica izvršenja nečeg što nije dozvoljeno: greh je greh bez obzira kakve vrste bio. Hvala. Neka Vas Gospod čuva.

* Znam da se Pravoslavna Crkva negativno odnosi prema svim vrstama ekstrasensa, iscelitelja, podrazumevajući da oni prizivaju u pomoć nečiste sile. Ali neki “iscelitelji” čitaju molitve pre ili u vreme seanse, uveravajući da oni imaju dar od Boga. Kakvo je Vaše mišljenje: da li su oni potpuno neiskreni, ili o svakom treba govoriti ponaosob. Hvala. Neka Vas Bog čuva.

* Muž i ja pred Sveto Pričešće oboje postimo, ali molitve (zajedno sa jutarnjim i večernjim pravilom) čitam samo ja i molim se za oboje. Recite mi oče ima li muž pravo da se pričešćuje?
I još nešto, čitajući literaturu saznala sam da mnogo toga pred Pričešće nisam radila kako treba. Da li to znači da nas blagodat Božija nije posetila u vreme Svete Tajne Pričešća? S poštovanjem, neka Vas Gospod čuva!

* Nedelja je jedini dan u sedmici, kada cela porodica može da se okupi. Leti taj dan provodimo u letnjikovcu i logično moramo da radimo. Znamo da je greh raditi nedeljom, ali mi nemamo druge mogućnosti da dodjemo. Šta možete da nam posavetujete u ovoj situaciji?

* Oče objasnite mi molim Vas, kada je Bog stvorio zemlju i sve uslove na zemlji prednaznačene za ljude, On je kao Svemogući mogao da zna da će već prvi ljudi sagrešiti, kao i da će neki angeli koje je stvorio otpasti od Njega?

* Muž i ja ne možemo da imamo decu. Da li je s pravoslavne tačke gledišta dozvoljena spoljna oplodnja? Ako jeste, da li se to može uraditi u toku posta?

* Da li je strah pred konkretnom situacijom neverje u Boga? (Strah i uznemirenost su razni pojmovi. Kada Vama ili vašim bližnjim preti neka realna opasnost – strah pomaže da se saberete i da učinite prave postupke. Uznemirenost je – strah bez vidljivog uzroka.).

* Moj muž je neverujući. Pokušavala sam da s njim razgovaram o Bogu, o stvaranju zemlje i ljudi, ali nisam mogla da odgovorim na dva pitanja: 1) zašto je Bog stvorio zemlju, kada je On već znao budućnost, grehovni pad ljudi itd. 2) zašto je Gospod “posadio” u raju drvo poznanja dobra i zla, jer da On to nije stvorio, ljudi bi dosad živeli u raju?

* Pomaže Bog! Sutra (20 oktobra) je 9 dana otkako je moj sin umro od raka. Uznemiruju me sledeća pitanja:...

* Ako život episkopa ili sveštenika izaziva prigovor, može li se od njega tražiti blagoslov, pričešćivati kod njega i moliti zajedno sa njim?

* Zbog čega je Bog stvorio čoveka, ukoliko je On unapred znao da će deo ljudi dospeti u ad?

* Koje će biti čovekovo naznačenje u Večnosti?

* Cesto govorite o tome, da se čovek ne spasava delima Zakona a istovremeno često pozivate na strogo ispunjavanje Božijeg Zakona. Kako spojiti ta dva Vaša pristupa?

* Ako je Bog stvorio djavola, onda se može zaključiti da je Gospod isprovocirao zlo. Kako izbeći sličnu protivurečnost?

* Kako pravilno treba gledati na sebe: kao na grešnika ili kao na pravednika?

* Šta za nas označava Hristovo Vaskrsenje?

* Kako čovek tačno može da zna da ga Bog voli?

* Rekli su mi da je posle smrti bližnjeg neophodno prekriti ogledala. Zbog čega se to radi i koliko vremena? Recite mi molim Vas koliko dugo se nosi crnina posle majčine smrti?

* Kako se izbaviti od prokletstva?

* Da li se može za sve moliti?

* Da li da idem u manastir?

* Ako je suprug slabiji duhom …

* “Da li pomažu sveće sa venčanja?..”

* Opasno samostalno izvršenje crkvenog čina

* “Zbog čega on boluje?”

* “Kako da pomognem mami?..”

* Pomaže Bog! Veoma me muči jedno pitanje. U avgustu 2003 godine sam se krstila. Pre krštenja sam učinila jedan strašan greh – abortus...

* Recite mi molim Vas kako se shvata greh “hula na Duha Svetog” – u čemu se on sastoji?

* U 1-oj poslanici Korinćanima sam pročitala o tome, da «svaka žena koja se gologlava moli ili prorokuje, sramoti glavu svoju» (1 Kor. 11, 5)...

* Kako da se mole majke za svoju nerodjenu decu?

* Vračanje – nije molitva!

* Za Boga nema beznadežnih …

* U Vašoj rubrici sam pročitala odgovor na pitanje: “Da li se može raditi na praznik?” hvala Vam. ..

* Moja prijateljica je duboko verujuća i mnogo se moli. Ali ona veruje da svaka kuća ima svog kućnog duha...

* Da li verujete u predskazanja?

* Pomaže Bog! Zovem se Olga i imam 21 godinu. Pola godine sam se vidjala sa mladim čovekom i veoma sam ga volela...

* Duh, duša, telo

* Mir Vam, oče! Spalio sam tetovažu, koja je predstavljala rok-zvezdu, i to na veoma grub način, tako da sad imam na ramenu veliki i ružan ožiljak...

* Da li su me urekli?

* Da li se može karminisati?

* A ako nema kuma?

* “Sasvim nedavno su na trećem kanalu prikazali fim “Posednut djavolom”, u kome je prikazana praksa isterivanja duhova u katoličkoj crkvi. Da li postoji slični obred egzorcizma u istoriji Ruske Pravoslavne Crkve? ...

* Treba li tražiti kratke puteve…

* Krstić na poklon

* Šta je to homeopatija?

* Da li se može moliti za čoveka zakodiranog od pijanstva?

* “Živi za Boga dušom i telom…”

* Pitanje: Imam 39 godina. Počela sam da idem na Bogosluženja u Crkvu jednom nedeljno i praznicima; koliko mogu izučavam i poštujem pravila crkvenog života...

* Zovem se Darja i imam 25 godina. Oče, želela bih da se posavetujem sa Vama. Po obrazovanju sam menadzer, zvuči strašno, ali kada sam upisala taj institut, nisam ga upisala po prizivu, već iz mode i možda zato sada ne mogu da nadjem svoje mesto...

* Da li treba voleti novac?

* "Ti si trpljenje moje, Gospode…"

* Ja sam glava porodice. Popravka televizora je glavni izvor prihoda u našoj porodici. Ali, zaradjujući na taj način za svoju decu ne postajem li ja učesnik u trovanju duša druge dece, ...

* U iskazima Svetog Vasilija Velikog o Pslatiru postoje sledeće reči: “Čemu se sve nećeš naučiti iz Pslatira?! Nećeš li spoznati iz njega I veličinu hrabrosti, strogost parvednosti, časnost celomudrenosti, savršenstvo trezvenosti, način pokajanja, meru trpljenja i svako dobro koje god zamisliš?!”...

* “Da li se upokojeni mogu kremirati?”

* Šta je to ljubav?

* “Zašto ljudi umiru?”

* Kako se moliti za roditelje

* Često se dešava da putuješ autobusom, a pored tebe mladi i stari razgovaraju i ubacuju psovke, nimalo se ne ustežući...

* Postoji takav običaj …

* “Ustežem se da se molim pre jela…”

* “Iz vremena u večnost”

* U kojim slučajevima se može davati zavet? ...

* “Kako blagoslovite…”

* Da li treba strahovati?

preuzeto sa http://www.cofe.ru/blagovest/list.asp?heading=31


image


Sa sajta arhimandrita Rafaila Karelina

* Oče, pomozite mi šta da radim?! Mom sinu Ivanu je 3 godine, i meni ponestaje snage vaspitavajući ga, molim se, kažnjavam ga...

* Ako možete dajte mi savet kako da napravim prvi korak ka “intelektualnom podvigu” da verujem bez rasudjivanja” ...

* Blagoslovite oče Rafaile! U odgovoru na pitanje o neispunjenom zavetu, posavetovali ste me da se obratim svešteniku, kako bi mi pročitao molitvu “Za ponišatavanje postojećih”...

 

* Oče Rafaile, oprostite što postavljam jedno od najrasprostranjenijih pitanja o ispovesti. Recite mi koliko detaljna treba da bude ispovest grehova (posebno telesnih)...

 

* Pomaže Bog, oče! Želim ove godine prvi put da počnem da postim, ali praktično ne znam od čega i kako da počnem...

 

* Oče blagoslovite. Može li pravoslavna devojka da se uda za mladića, koji veruje u Boga, Isusa Hrista, ali koji ne priznaje Crkvu, Tajne i sveštenike...

 

* Pomaže Bog oče Rafailo! Moje pitanje se odnosi na obred Krštenja...

 

* Pomaže Bog oče Rafaile. Duša me boli za moju tetku koja ide u evangelističku crkvu. Šta će biti sa njom???

 

* Oče Rafaile! Zbog čega je Crkva osudila Origenovo učenje kao jeretičko posle njegove smrti?

 

* Pomaže Bog oče Rafaile. Posle razvoda sam se upoznala sa jednim čovekom i do sada živim u gradjanskom braku.

 

* Pomaže Bog oče Rafaile. Već duže vreme mi vračaju. Trenutno umirem od toga, i možda ću skrenuti i s pameti, možda ću završiti sa životom...

 

* Oče Rafaile, molim Vas za blagoslov! Imam prijateljicu, koja je veoma osećajan čovek, a istovremeno častan i beskompromisan. Nju veoma muči jedno pitanje, pitanje o Božijoj Ljubavi...

 

* Pomaže Bog! Moj muž je narkoman sa stažem. Imam malog dečaka...

 

* Oče Rafaile! Pomozite mi da se snadjem. Moj otac je pre pet godina operisao rak. Bio je Veliki Post. Ja pored “Oče naš” nisam ništa znao ni shvatao...

 

* I knjiga govori o dobrovoljnom a ne prinudnom usvajanju INN u današnje vreme u Rusiji, kao i elektronskih biometričkih pasoša...

 

* Pomaže Bog! Recite mi molim Vas da li se sveštenicima u Crkvi dozvoljava da služe čin isterivanja nečiste sile? ..

 

* Pomaže Bog oče! Čini mi se da u meni živi nečisti duh...

 

* Oče blagoslovite! Za mene je veoma važno da znam Vaše mišljenje o knjizi o.Avelja (Krasnova) “Proročanski znak”, jer je sve tako ozbiljno...

 

* Oče Rafaile! Kako da se naučim da vidim u ljudima dobro a ne zlo?

 

* Blagoslovite oče Rafaile. Roditelji moje žene nisu verujući i kada smo mi rešili da se venčamo, njen otac nije bio protiv naše svadbe, a majka je bila sumnjičava (ili je čak bila protiv nje)...

 

* Oče Rafaile! Zahvaljujem Vam za tako brz odgovor. Odgovorite mi molim Vas na nekoliko pitanja koja me muče: 1) Kako se boriti sa maštanjem i sujetom? Šta se može čitati za to? ..

 

* Oče Rafaile, recite mi molim Vas ukoliko se par verio u hramu može li imati bliske odnose to jest odlučili smo da se kroz dve godine venčamo. Mogu li oni da imaju supružničku vezu i da li će to biti greh bluda?

 

* Poštovani oče Rafaile, blagoslovite! Da li se može saznati Vaša tačka gledišta na pitanje monaštva kao izbora životnog puta – da li je ono za sve ili samo za izabrane...

 

* Blagoslovite! Zašto je Gospod rekao – Carstvo je Božije unutar u vama, a potom “Doćiću i useliću se u njemu (čoveku)”, postoji protivurečnost …Spasi Gospode.

 

* Pomaže Bog oče Rafaile, blagoslovite! Sva dole navedena pitanja su nastala zbog toga što život u svetu nije pažljiv i sistematičan, I ne daje “koren” ili “snažnu osnovu”. 1) Da li se večernje molitve iz Molitvenika mogu čitati sat-dva pre spavanja? Naprimer, počnem da čitam večernje molitve u 20.00 i legnem da spavam u 22.00...

 

* Blagoslovite oče Rafaile! Pišete da je za razumevanje knjiga Svetih Otaca potrebno da se i sam čovek menja. Trudim se, ali nisam mogao ni da zamislim koliko je to teško i bolno...

 

* Ekranizacija Bogosluženja (100 godina proslave prep.Serafima Sarovskog, u našoj Crkvi u Njujorku je TV montiran na trotoaru tako da može da se posmatra direktno sa ulice itd.) po mom mišljenju vodi ka virtualizaciji samih Bogosluženja, i mogućnosti montaže ...

 

* Oče Rafaile! Udata sam već dve godine, muž je verujući, zajedno idemo u Crkvu, po pitanjima vere smo jednodušni, i naši odnosi su dobri i topli. Imamo ćerku od 9 meseci. Pre udaje mi je jedan monah rekao: “u monaštvu je dobro”, ali su moji roditelji neverujući i nisam mogla da pobegnem tajno od kuće u manastir...

 

* Oče Rafaile! Pre nekog vremena sam postavio pitanje o jereticima, raskolnicima, samoubicama itd govoreći da im je bolje da umru u majčinoj utrobi, kako ne bi osetili svu silu ognjene geene...

 

* Pomaže Bog poštovani Arhimandrite Rafaile! Ja bih želela da saznam nešto više o Mariji Magdaleni...

 

* Recite mi molim vas kako da postignem medjusobno razumevanje sa surpugom po pitanjima porodičnog života i u odnosu na sve što nas okružuje?

 

* Poštovani oče Rafaile! Povremeno osećam najjači energetski oganj (božanski) ponekad na službi, ponekad posle molitve, ponekad od vladikinog blagoslova, a ponekad u snu...

 

* Poklonjam se svečasni oče! Pitanje je sledeće: da li se Hristos ovaplotio u telu palog Adama ili u proslavljenom telu? Spasi Hriste. Pavle.

 

* Pomaže Bog oče Rafaile, blagoslovite. Moje pitanje je sledeće: kojim knjigama svetih Otaca biste posavetovali da se rukovodi i čita mirjanin koji želi da upozna hrišćanstvo ne na reči, već po duhu...

 

* Vaša Visokoprepodobnosti! Pročitala sam o bivšoj činjenici razlaza izmedju episkopa Teofana Zatvornika i Ignjatija Stavropoljskog o prirodi (telesnosti ili materijalnosti) Angela i duša.

 

* Oče blagoslovite! Moja ćerka je napunila sedam godina. Recite mi kako da se spremi za Pričešće (mislim na pravila i molitve koje treba da čita), kako da posti i koliko često? ..

 

* U kojim slučajevima se primenjuje obraćanje sa “Vaše preosveštenstvo”?

 

* Oče, blagoslovite! Molim Vas za savet i stidim se zbog svoje nepismenosti. Ja sam na putu ka ocrkvoljenju. Ali sam se zbog težine na duši i nekih drugih okolnosti i slabosti duha našao kod «baba», kako ih u svetu nazivaju.

 

* Oče Rafaile, imam snimljenu besedu arhimandrita Amvrosija (Jurasova), u kojoj je rekao: “Rešio sam da idem bos po zemlji, jer mislim da će sva negativna energija otići u zemlju, pošto je čovek čestica prirode. Mene te reči smućuju...

 

* Blagoslovite oče Rafaile! Recite mi molim Vas kako da odgovorim na pitanje da li je sreća kada si nesrećan? ..

 

* Poštovani oče Rafaile! Obraćam Vam se sa molbom za pomoć – savetom i molitvom – za devojku po imenu Marina koja ima nevolja. Priča je u dve reči sledeća. Marina je u detinjstvu imala iste poglede na svet kao i njeni roditelji, a potom je “živeći u Internetu”, pod uticajem antihrišćanskih nastrojenja svog internetskog kruga opštenja svesno odstupila od hrišćanstva, i učinila potpuno suprotan izbor...

 

* Oče Rafaile, blagoslovite! U nastavku našeg dijaloga o Isusovoj molitvi: bojim se da ne mogu u potpunosti a da ne obraćam pažnju na disanje, to jest za sedam godina koliko se već molim sam se već navikao da spajam molitvu sa disanjem, ali ne mogu samo da se zaustavim na nekom odredjenom ritmu, to jest molitva je kao i ranije uglavnom spoljna...

 

* Blagoslovite oče Rafaile! Moja žena je imala pobačaj i lekari su joj zabranili da zatrudni u toku godine (boje se ponovnog pobačaja), i preporučili su joj da koristi sredstva protiv začeća. Da li je u datom slučaju primena kontracepcije greh?

 

* Oče Rafaile! Kako treba gledati na čuda u drugim religijama? Mene lično je porazio slučaj sa netruležnim telom budističkog “monaha” u Burtiji. Kako se vi odnosite prema tom slučaju?

 

* Blagoslovite oče Rafaile. Molim za Vaše molitve za moju porodicu. Dok sam još bila u gradjanskom braku, zatrudnela sam i plod je umro pre vremena. Sada smo se uzeli (ali se još nismo venčali) i veoma želimo decu...

 

* Blagoslovite, oče Rafaile. Dva pitanja o Isusovoj molitvi. 1. Da li je za početnika dovoljno da počne sa malim brojanicama – tri niza od po deset čvorova? Ili da uzmem veće?..

 

* Moj muž je u trećem razredu izgubio majku, a posle vojske oca. Na sve moje pokušaje da ga obratim ka Bogu, on odgovara: ako BOG postoji kako je On mogao da uzme oba moja roditelja?..

 

* Oče blagoslovite! Na Božićnim skupovima se svaki put razmatra pitanje o mogućnosti i realnosti postojanja pozorišta koji je pravoslavan po formi. Po čemu ono treba da se razlikuje od danas postojećeg? ..

 

* Pomaže Bog oče Rafaile! Sredinom jula 2005 godine smo krstili našeg jednogodišnjeg sina Antona. On je bio uplašen time što se nalazio duže vreme u rukama malo poznatih ljudi – kumova i jako je plakao...

 

* Pomaže Bog oče! Na jednom od sajtova sam čitao (očima poklonika) Čuda Blagodatnog ognja u Jerusalimu. I bio sam veoma začudjen da Pravoslavni Patrijarh ulazi u Crkvu u pratnji Armjanskog Patrijarha...

 

* Poštovani oče Rafaile! U našoj eparhiji se svake godine organizuje litija sa čudotvornom ikonom. Ja u njoj ne učestvujem, i čak i kada su tu ikonu donosili kod nas u Crkvu, nisam išao da joj se poklonim...

 

* Dragi oče Rafailo! Ja sam debeo i naravno svi obraćaju pažnju na to. Posavetujte me kako da se borim sa tom strašću i grehom prejedanja? Dijete ničemu ne vode ...

 

* Pre 8 godina sam napustila školu (psihlogiju sam skoro završila, ostalo mi je samo 3 ispita i diplomski), ali ne znam šta dalje da radim. Često sam maštala o poslušanju. Moj muž želi da ja radim i za dušu i za izdržavanje porodice...

 

* Blagoslovite oče Rafailo! Radim u miliciji i praktično svake nedelje sam prinudjen da radim...

 

* Ja sam muslimanka (Tatarka), ćerke su mi pravoslavne hrišćanke, a unuci katolici...

 

* Oče Rafaile! Blagoslovite mi da Vas pitam. Muž i ja živimo u registrovanom, ali ne i venčanom braku. Veoma želim da se venčam i radjam decu...

 

* Oče, šta da radim sa pravilom? Kada su mi deca bila mala uspevala sam da pročitam i pravilo, i noću da se molim, a sada sam svima – sluga, mužu i trojici odraslih sinova, a još je i kuća u selu takodje na meni...

 

* Blagoslovite! Hvala vam za vaše savete. Zanima me ljudska psihologija i čitam knjige koje su na tu temu. Da li mi to šteti ili mogu paralelno da čitam i literaturu iz psihologije? ..

 

* Poštovani oče Rafaile! Muči me jedna stara tuga. Pre 10 godina, kada sam bila studentkinja, (čak mi je teško i da izgovorim te reči), ali ipak je to istina. Mene je zbog mog neiskustva i vere u to da ljudi poštuju Božije zapovesti, silovao predavač-jevrej...

 

* Oče Rafaile. Vi mi često pomažete da se snadjem u za mene složenim pitanjima. Molim vas da mi pomognete sa dva veoma zamršena pitanja: «Koje predstojeće nevolje ne mogu da se objasne poredjenjem sa asirskim i vavilonskim napadima?..

 

* Blagoslovite! Dozvolite da Vam izrazim svoju zahvlanost što moje pitanje nije promaklo vašoj pažnji. Imam «Nevidljivu borbu», i počeću da je čitam pažljivo i da je primenjujem u životu. Da li mogu da Vam pišem o svojim problemima i sumnjama? Jednom ste mi rekli da je knjiga «Nevidljiva borba» za monahe, a ne za mirjane...

 

* Oče jedan od mojih bližnjih je nekršten, svesno se brinuo za roditelje koji su umirali, i sam je. Mogu li ja, koja sam živela sama 15 godina, koja se neprekidno borim sa bludnim pomislima,...

 

* Poštovani oče Rafaile! Mnogo godina stradam od psihičkog rastrojstva i prolazim kroz ozbiljne i dovoljno specifične probleme pri upražnjavanju molitve...

 

* Poštovani oče Rafaile! U jednom od nedavnih odgovora ste preporučili da se treba «moliti svetom apostolu Jovanu Bogoslovu, kako bi on duhovnom ljubavlju rasplamsao oganj revnosti u duši»...

 

* ...i šta pravoslavni čovek treba da čita od pravoslavne literature, sem dela Svetih Otaca?

 

* Pomaže Bog oče! 1. Kako shvatiti jedan od pravoslavnih dogmata, a to je: «U Isusu Hristu je nespojivo i nerazdvojno sjedinjeno Božansko i ljudsko? Nespojivo i nerazdvojno su dva supotna pojma...

 

* Poštovani oče Rafaile. Spasi Vas Gospod za odgovor. Ja sam rukovodilac firme u inostranstvu, imam 37 godina. Moja porodica je pravoslavna. Supruga je ocrkovljena. Nemamo dece...

 

* Poštovani oče Rafaile! Recite mi molim Vas šta da radim ako sam zaljubljena (na rastojanju) u monaha? ..

 

* Oče Rafaile, blagoslovite! Moj rodjeni, stariji brat Aleksandar je tragično poginuo. On nije bio ocrkovljen i ja ni do dan-danas nemam dokaza da li je bio miropomazan ili ne: ..

 

* Dragi oče Rafaile! Snašlo me je ozbiljno iskušenje! Još pre godinu dana sam iz usta svojih ocrkovljenih prijatelja čula da bih mogla da budem dobar par sa jednim našim zajedničkim poznanikom...

 

* Oče blagoslovite! Želim da se uključim u crkveni život ...

 

* Blagoslovite. Recite mi ako možete od kojih zapovesti treba početi i kako ih pravilno ispunjavati?

 

* Pomaže Bog oče Rafaile, blagoslovite! Imam sledeće pitanje: u prvom psalmu čitamo – «Zato se neće bezbožnici održati na sudu, ni grješnici na zboru pravedničkom» (Ps. 1, 5)...

 

* Pomaže Bog oče! Moje pitanje je kako da se uspešno udam...

 

* Pomaže Bog! Moja sestra je vidovita. Naši roditelji žele da održavamo medjusobne odnose, ali ja to ne želim...

 

* Poštovani oče Rafaile, blagoslovite! Moj sin na jesen odlazi da služi vojsku. Kome treba da se molim za njega?

 

* Blagoslovite oče Rafaile! Kako čovek može da se izbavi od mračnih sila u vreme molitve? ..

 

* Pomaže Bog oče Rafaile. Hvala Vam za odgovor na prethodno pitanje. Svaki put posle posete Crkvi mi se dešavaju neprijatnosti – da li je to slučajno?..

 

* Pomaže Bog oče Rafaile, blagoslovite. Koliko puta godišnje mirjanin može da se pričešćuje? I kada?

 

* Recite mi molim Vas da li je Novi Zavet nešto drugo od Starog Zaveta, i kako ga shvatati u celini: kao dopunu Starog Zaveta ili kao nastavak Starog Zaveta ...

 

* Blagoslovite oče Rafaile! Kako se treba odnositi prema predskazanjima gatara ukoliko se za neke ljude u potpunosti zbivaju?

 

* Visokoprepodobni, dragi u Gospodu oče Rafaile, blagoslovite! Želim da svom domaćem pravilu dodam Isusovu molitvu na brojanicama, ali ne znam kako da se opredelim za broj molitvi...

 

* Pomaže Bog oče Rafaile, blagoslovite! Imam 48 godina, i venčao sam se sakrivši da nisam kršten. Živeo sam bezbožno. Ocrkovio sam se pre 10 godina. Kajem se i pevam u horu. Radim i živim sa suprugom i bolesnom taštom...

 

* Pomaže Bog oče! Da li su pojmovi “Božiji Promisao” i “sudbina” istovetni? Neka Vas Bog čuva.



preuzeto sa http://karelin-r.ru/faq/print.html


image


Sa sajta Pravoslavie.ru

* Da li hrišćanin treba spolja da projavljuje svoju veru?

* Da li je istina da će Strašni Sud biti na Jeleonskoj gori, u blizini Jerusalima?

 

* Zašto je Spasitelj rekao:"Otac je moj veći od Mene"?

 

* Šta je to obednica?

 

* Šta znači "upasti u prelest"?

* Šta je bio simbol pravoslavne vere pre Hristovog Raspeća?

 

* Šta je bio simbol pravoslavne vere pre Hristovog Raspeća?

 

* U čemu je smisao Spasiteljevih reči:"Ko ispunjava volju Oca Moga Nebeskoga, to je Moj brat, i sestra i mati"?

 

* Kako izabrati svog duhovnika?

 

* S koje strane su Hristova rebra bila probodena kopljem?

 

* Kada je Spasitelj pozvao prve učenike?

 

* Zna li Sin Božiji o vremenu Svog Drugog Dolaska?

 

* Da li je istina da je Juda-izdajnik bio začet u posni dan?

 

* Šta biva sa čovekom kada je posednut zlim duhom?

 

* Kako treba shvatiti smisao reči apostola Pavla: “I ako Hrista poznasmo po tijelu, ali ga sad više ne poznajemo” (2 Kor. 5, 16).

 

* Prva poslanica Korinćanima svetog apostola Pavla (2, 6): “Ali premudrost govorimo koja je u savršenima”. Ko su ti savršeni?

 

* Zbog čega Proroku Jovanu Krstitelju nije bilo ostavljeno pravo izbora, ukoliko se on odmah u majčinoj utrobi ispunio Duha Svetog?

 

* Objasnite mi molim Vas stih iz Saborne poslanice apostola Jude: “I tako razlikujući jedne milujte, a jedne strahom izbavljajte i iz ognja vadite; a karajte sa strahom, mrzeći i na haljinu opoganjenu od tijela” (Jud. 1, 22-23).

 

* Recite mi molim Vas zašto se u ruskom sinodalnom prevodu na kraju drugog psalma kaže: “Poštujte Sina da se ne razgnjevi”, a u staroslovenskoj varijanti je drugačije: “Primite kaznu da se kada ne razgnevi Gospod”. Pitala sam sveštenika, ali mi je on samo rekao da je staroslovenski jezik bogatiji po smislu, nego ruski. Pomozite mi molim Vas da se snadjem.

 

* Objasnite mi molim Vas stih 13 iz Glave 20 Otkrovenja svetog Jovana Bogoslova: “I more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po djelima svojima”.

 

* Recite mi molim Vas šta znači razmena prstenja tri puta prilikom obručenja?Hvala.

 

* Zašto Hrista nazivaju Ženikom?

 

* Od jednog grčkog sveštenika sam slušao komentare na Spasiteljeve reči: “Ovaj rod se ne uzgoni ničim, sem molitvom i postom”, što su u prvobitnom grčkom tekstu bile reči “verom i molitvom”. Molim Vas da mi odgovorite koliko je punosnažno to tvrdjenje. Ako možete prokomentarišite tekstove sa grčkog i jevrejskog. Unapred zahvalan.

 

* Gospod naš Isus Hristos je rekao da u prvom redu treba tražiti Carstvo Nebesko, a sve ostalo će se dodati. Da li se može smatrati da to traganje i predstavlja smisao čovekovog života?..

 

* Kako pravilno shvatiti sledeće reči: “A telesni čovjek ne razumije što je od Duha Božijega” (1 Kor. 2, 14)?

 

* “I reče Gospod Bog: eto, čovjek posta kao jedan od Nas, znajući što je dobro što li zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje, i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do vijeka živi”. To jest, zašto je Bog želeo da Adam ne živi večno? Hvala.

 

* Imam za Vas pitanje povodom napisanog u Otkrovenju: “I djavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporito, gdje je zvijer i lažni prorok; i biće mučeni dan i noć va vijek vijeka” (Otkr. 20, 10).

 

* Već duže vreme me interesuje pitanje, da li naši Angeli-čuvari imaju imena, i da li se može saznati ime svog Angela-čuvara?

 

* Da li sveštenik treba da pita čoveka zašto on želi da se krsti i da li zna nešto o krštenju i o veri, ukoliko je taj čovek već odrastao ili treba samo da odsluži Tajnu i da ne poučava onoga ko se krsti?

 

* Oče, recite mi gde se u Pismu mogu naći stihovi o tome da je Spasitelj izveo iz ada sve pravednike i pokajnike? Spasi Gospode.

 

* Recite mi molim vas kako shvatiti to da se u Otkrovenju govori samo o sedam Angela i o sedam crkava? ..

 

* Nedavno su mi postavili pitanje na koje Vas molim da mi pomognete da odgovorim: “Zbog čega se Jovan Preteča sam nije krstio? Da li je on ostao nekršten?” Spasi Gospode.

 

* Da li biste mogli da mi objasnite, zbog čega je Spasitelj izgoneći nečiste duhove, zabranjivao im da govore ko je On u stvari? U čemu je duhovni smisao zabrane? Šta po tom pitanju kažu sveti Oci? Spasi Gospode!

 

* Kako odrasli muškarac treba da se pripremi za Krštenje?

 

* Šta znači “zemlja se rastapaše” u 45-om psalmu? Hvala.

 

* Zašto je u Jevandjelju toliko pažnje posvećeno magaretu na kome je Gospod ušao u Jerusalim?”…

 

* Recite mi molim vas šta je to savest i zašto ona muči one koji je imaju, a ne muči one koji je nemaju?

 

* Recite mi molim vas na šta se odnose reči iz 50-og psalma “izbavi me od krvi Bože”?

 

* Objasnite mi molim vas smisao reči u knjizi Priča: “Ne karaj potsmjevača da ne omrzne na te; karaj mudra i ljubiće te. Kaži mudrome, i biće još mudriji; pouči pravednoga, i znaće još više” (Priče 9, 7-8).

 

* Kako shvatiti reči apostola Pavla da je žena posle muževljeve smrti slobodna da se uda za koga hoće, ali samo u Gospodu (1 Kor. 7, 39). Šta znače poslednje reči?



preuzeto sa http://www.pravoslavie.ru/answers/

image

Sa sajta Vstreca.ru

* U poslednje vreme sam počela često da razmišljam zašto svake nedelje idem u Crkvu, ukoliko u Tajnama učestvujem samo jednom mesečno?

* Da li u toku ispovesti treba klečati?

* Pomaže Bog, oče! Recite mi molm vas kako da se odnosim prema tome što sveštenik na ispovesti nekada nije raspoložen da je sasluša do kraja?

* Recite mi molim vas šta znači uzeti na sebe grehe drugog čoveka (živog ili umrlog)?



preuzeto sa http://www.missioner.info/


Pitanje: Kupio sam krstić u pravoslavnoj knjižari u kineskom trgovačkom centru i ne znam da li je on osvećen, i da li treba da ga osvetim u Crkvi?
A šta ukoliko je već osvećen? Nije potrebno dva puta zar ne? Kako postupiti u tom slučaju? Unapred hvala. I hvala za ovaj sajt


Beseda o "Pravoslavnom krstiću"
Sveti ravnoapostolni car Konstantin je bio svedok čuda koje se njemu dogodilo  28 oktobra 312 godine. Car Konstantin je tada ratovao sa Maksencijem i išao je sa svojom vojskom prema Rimu. “Jednom u popodnevnim časovima, kada Sunce još nije zašlo, ja sam sopstvenim očima video svetli Krst na suncu sa natpisom “Ovim pobedjuj!”, - svedoči sveti car Konstantin. To vidjenje je porazilo cara i celu vojsku, koja je videla čudo koje se desilo.

Čudesna pojava Krsta usred bela dana je posvedočena od strane mnogih pisaca, carevih savremenika. Car Konstantin je pobedio Maksencija. Tako je Krst koji je kod mnogobožaca bio orudje sramne kazne, znak pobede, trijumfa hrišćanstva, predmet strahopoštovanja.

Posle toga je ustanovljena tradicija da se krstovi stavljaju na dogovorima, postavkama i saborima, označavajući da je potpis “dostojan svakog poverenja”.

Krst je velika sila

image

Ceo hrišćanski život treba da bude u znaku Krsta, prema rečima svetog Apostola Pavla: “A ja, Bože sačuvaj, da se čim drugim hvalim osim Krstom Gospoda našega Isusa Hrista, kojim se meni razape svijet i ja svijetu” (Gal. 6, 14). Hrišćani
upotrebljavaju Krst od prvih vremena hrišćanstva.Njegov početak je u Tajni Krštenja verujućih u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Vršeći Tajnu Krštenja, sveštenik stavlja na ponovo rodjenog čoveka “bele odežde” – “rizu pravde i spasenja” (Is. 61, 10), a na njegov vrat i grudi – Krst – kao znak i neprekidno podsećanje o obavezi novokrštenog na njegovo služenje Isusu Hristu.

Naprsni Krst ima veliku snagu, štiti nas od demonskih sila i zlih ljudi, pomaže nam u teškim situacijama, nevoljama i bolestima. Krst predstavlja karakterističan znak svakog hrišćanina. On odvaja našu spasonosnu veru od veroispovesti koje
ne pomiruju Boga sa čovekom, i kao znak žive vere u Raspetoga za nas ima značenje i silu oružja Spasiteljevih stradanja i smrti. Krsni znak je “znak Sina Čovečijeg” (Mt.24, 30), znak “iskupljenja, osvećenja i pomirenja” sa Bogom (Ef.,2, 16);
Kol.1, 20). Krsni znak poseduje osvećujuću blagodatnu silu.Sveti Oci su savetovali da naprsni Krst uvek treba nositi na sebi i ne skidati ga nikada i nigde do same smrti. “Hrišćanin bez Krsta, - pisao je starac Sava, - je vojnik bez oružja, koga neprijatelj može lako da savlada”.

Crkvenim Ustavom je ustanovljeno celivanje svog naprsnog krstića po završetku večernjih molitvi. U trenutku opasnosti, ili kada je na duši teško, dobro je celivati svoj krstić i pročitati reči na njegovoj pozadini: “Spasi i sačuvaj”.

Kako se osvećuju naprsni krstići?

image

Postoji specijalno sastavljen Čin osvećenja ksrtića, koji se sastoji od psalama i molitvi i koji sveštenik treba da odsluži. Pri osvećenju naprsnog krstića sveštenik čita dve posebne molitve, u kojima moli Gospoda Boga, da On da Krstu
nebesku snagu, koja je sposobna da čuva ne samo dušu, već i telo od svih neprijatelja, magova, vračeva i od svake zle sile. Skoro na svim pravoslavnim krstićima se nalazi natpis: “Spasi i sačuvaj”.

Gde se može kupiti naprsni krstić?


image
Idealno mesto za kupovinu krstića je Pravoslavna Crkva. U Crkvi se pored sveća prodaju i naprsni krstići izradjeni od raznih metala i materijala. Pre nego što se stave za prodaju krstići, sveće, čiraci i drugi crkveni predmeti, sveštenici ih prethodno osvećuju. I zato krstići koji su kupljeni u Crkvi ne moraju dodatno da se osvećuju. Dešava se da od drugih ljudi dobijemo naprsne krstiće, koji su već bili u upotrebi. Te krstove treba ponovo osvetiti.

Šta raditi ako krstić niste kupili u Crkvi, već na drugom mestu – u prodavnici, u pravoslavnoj knjižari itd.?

Ako su vam pri kupovini rekli da je naprsni krstić već osvećen (naprimer u pravoslavnim knjižarama, koje se ne nalaze u Crkvama, već u nekim trgovinskim centrima), onda nema potrebe za ponovnim osvećenjem. U prodavnicama se prodaju uglavnom neosvećeni krstići. U tom slučaju (i u bilo kom drugom, ukoliko sumnjate ili niste sigurni da li je vaš krstić osvećen ili ne), treba otići u Crkvu pre početka Bogosluženja i obratiti se sveštenicima sa svojom molbom.
Birajući svoj naprsni krstić, ne treba da zaboravimo na to da Krst nije juvelirski ukras, i da ga ne treba nositi kao talisman, preko odeće. Krst treba da bude na telu onoga, koji ga nosi – na grudima. Krst je simbol hrišćanske vere i
prema njemu treba da se odnosimo sa poštovanjem, trepetom i ljubavlju.

Pravoslavna predstava Krsta i Raspeća

image


Pravoslavni naprsni krstići po svojoj tradiciji zalaze duboko u vekove i  zbog toga su po izgledu veoma različiti. Tradicionalni pravoslavni naprsni  Krst ima osmokraki oblik i kanonski prikaz Raspeća. Iznad srednjeg poprečnog kraka, koji je duži od drugih, se nalazi prav kratak krak, a ispod srednjeg – kratak kos krak (gornji kraj je usmeren ka severu, a donji ka jugu). Spasiteljeva figura je postavljena na Krst, i Gospod širi Svoj zagrljaj za sve, koji Mu se obraćaju, noge su uzvišeno postavljene, i nisu prekrštene.

Postoje dva osnovna oblika predstavljanja Spasiteljevog Raspeća. Stari vid Raspeća predstavlja Hrista sa široko raširenim rukama, direktno duž poprečnog centralnog kraka:
telo ne visi, već slobodno miruje na Krstu. Drugi, kasniji vid, predstavlja Hristovo Telo kao spušteno, ruke su podignute nagore i u strane. Prvi i stari vid Raspeća je pravilniji i verniji, jer bolje prenosi dogmatsku dubinu Njegovog smisla. Hristos u Svojoj Božanskoj ljubavi, nad kojom smrt nema vlast i koja stradajući i ne strada u uobičajenom smislu, širi sa Krsta Svoj zagrljaj prema ljudima, i zato Njegovo Telo ne visi, već trijumfalno miruje na Krstu.U podnožju Krsta se obično predstavlja Adamova lobanja, čije grehe je Hristos oprao Svojom Krvlju.
Dogmatika osam krajeva Krsta označava osam osnovnih perioda u istoriji čovečanstva, gde je osmi – život budućeg veka. Eto zašto je jedan od krajeva Krsta usmeren prema nebu. Gornji kraj Krsta je oblast nebeskog života (svet Angela). Srednji dug krak simbolizuje svu tvorevinu. Kos krak predstavlja čovečanstvo, koje je pozvano da napreduje i usavršava svoj put ka Bogu. Donji kraj Krsta predstavlja prethodno prokletu zemlju zbog Adamovog greha (Post. 3, 17), ali sada ponovo sjedinjenu sa Bogom Hristovim podvigom.

Evo još jednog objašnjenja karakteristika Pravoslavnog Krsta: “U Pravoslavlju je najrasprostranjeniji osmokraki Krst, koga još nazivaju i Raspećem. Na vertikalnoj osi se nalaze tri kraka. Srednji, veliki je za ruke Raspetog Hrista. Gornji
označava tablicu sa natpisom “Isus Nazarećanin, Car Judejski”. Taj natpis na tri jezika – grčkom, latinskom i jevrejskom – je Pilat naredio da se zakuje na Hristov Krst. To je bio rimski običaj da se na tablicama pokazuje krivica kažnjenika. U pravoslavnoj tradiciji Hristove noge nisu prikovane jednim ekserom, već sa dva – svaka noga posebno. Tako je zaista i bilo na osnovu istraživanja Turinske plaštanice. Donji krak je za noge Raspetog. Njegov jedan kraj je malo podignut. Taj podignuti kraj ukazuje na nebo, kuda se uputio blagorazumni razbojnik, koji je bio raspet zajedno sa Hristom, a drugi, spušten – na ad, kao mesto za drugog, nepokajanog razbojnika.

Često se u donjem delu Krsta može videti lobanja – to je glava Adama, koji je po Predanju bio sahranjen na Golgoti, ispod mesta Hristovog Raspeća.Ponekad se pored Krsta predstavlja Presveta Bogorodica i Hristov omiljeni učenik – apostol Jovan. Često se predstavljaju i orudja kojim je Hristos mučen – koplje, kojim su mu proboli rebra, sundjer sa sirćetom, koji Mu je dao rimski vojnik.
Ponekad se može videti Krst sa polumesecom. Ponekad se to tumači kao simbol pobede Pravoslavlja nad islamom. Ali Krst sa polumesecom je poznat još iz prvih hrišćanskih vremena, mnogo pre susreta hrišćana i muslimana: on podrazumeva oblik krsta i sidra kao znaka nade. Polumesec simbolizuje i evharistijsku Čašu sa Hristovom Krvi, Kojom se iskupljuju ljudski gresi. Takvi Krstovi se postavljaju na Crkvama, koje su posvećene Presvetoj Bogorodici, jer je mesec, polumesec – znak Presvete Bogorodice, a Krst – znak sunca i simbol Hrista”.

To što nam je dano da vidimo i razumemo na Krstu, nam samo približuje ali ne i u potpunosti otkriva tajnu Raspeća i tajnu Krsta.
Drevni pisac Tertulijan piše: “Kada započinjemo bilo šta, ili nastavljamo nešto da radimo, ulazeći u kuću ili izlazeći, oblačeći se i obuvajući, pri umivanju i pre ručka, ustajući od sna, ležući i sedajući, i uopšte pri svakom delu stavljamo na svoje čelo “krsni znak”.
Krst je simbol pobede nad djavolom! I ne samo to … Blažena Pelagija je govorila da iz pravilno skupljena tri prsta izlazi oganj. I kada nosimo na sebi Krst, onda blagodatni oganj opaljuje, osvećuje i očišćuje naše telo. Krv, koju daje srce, prolazi kroz ognjeni Krst i očišćuje ga od svega besmislenog i strašnog – sve sagoreva. I zato što se više krstimo, govorila je Pelagija, tim je naša krv čistija, tim je razum uzvišeniji, i bliži Bogu, i tim brže naša molitva dospeva do Gospoda. To je značenje Krsta!

Molitve Časnom i Životvornom Krstu Gospodnjem

“Krst Tvoj, Gospode, u kome tražim pribežište, neka mi bude most preko velike, plamene reke. Neka Njime udjem u život. Krst Tvoj neka me prati pri tom strašnom prelasku, odgoneći od mene mračne sile, i neka mi bude ključ i otvori rajska
vrata, kako bi ušao u veselje, obradovao se i proslavio Tvoju darežljivost, Mnogomilostivi!”. (Pslatir Jefrema Sirina)

Ogradjeni sada Krstom, suprotstavljamo se neprijatelju, ne bojeći se tog lukavstva, ni zamki, jer se kao gordi uniuštava I biva zgažen na drvetu silom Raspetog na Krstu.
Krst Tvoj, Gospode, osvećuje, i Njime se isceljuju oslabljeni gresima. Zbog toga Ti pripadamo: pomiluj nas.
Gospode, dao si nam Krst kao oružje protiv djavola; on drhti i trese se ne trpeći da gleda na Njegovu silu, jer mrtve podiže i smrt uništava. Poklanjamo se Tvome pogrebenju i vaskrsenju.

Pitanje: U koliko sati počinje i kad se završava post sredom i petkom?

Odgovor: KAKO POSTITI SREDU I PETAK
Post, koji Pravoslavna Crkva poštuje sredom, je ustanovljen radi sećanja na predavanje Gospoda našega Isusa Hrista na stradanje i smrt, a petkom radi sećanja na sama Njegova stradanja i Njegovu smrt.

image


Sveti Atanasije Veliki je govorio: “Čovek koji sebi razrešava da jede mrsnu hranu sredom i petkom raspinje Gospoda”. “Mnogo greše oni koji ne poste sredom i petkom, - govorio je prepodobni Serafim Sarovski. Post sredom i petkom je
u Pravoslavnoj Crkvi podjednako važan kao i drugi postovi. Crkva strogo propisuje poštovanje tih posnih dana i osudjuje one koji ga proizvoljno narušavaju.

Prema 69-om Apostolskom pravilu: “Ako neki episkop, ili prezviter, ili čtec, ili pojac, ne posti Četrdesetnicu pred Vaskrs, ili sredu, ili petak, osim zbog telesne bolesti, da bude izbačen, a mirjanin da bude odlučen”.
Iako se post sredom i petkom izjednačuje sa postom Četrdesetnice, on je manje strog od Velikog Posta. Sredom i petkom se razrešava hrana spremljena na ulju.U letnje i jesenje mesopusne nedelje (periodi izmedju Petrovskog i Gospojinskog posta i izmedju Gospojinskog i Božićnog posta) sreda i petak su dani strogog posta. U zimske i prolećne mesopusne nedelje (od Božića do Velikog Posta i od Vaskrsa do Trojica) Ustav razrešava ribu u sredu i petak. Riba u sredu i petak se razrešava kada u te dane padnu praznici Sretenja Gospodnjeg, Preobraženja Gospodnjeg, Rodjenje Presvete Bogorodice, Vavedenje Presvete Bogorodice u hram, Uspenije Presvete Bogorodice, Rodjenje Jovana Preteče, praznik apostola Petra i Pavla, kao i apostola Jovana Bogoslova. Ako Božić i Krštenje Gospodnje padne u sredu i petak, onda se post u te dane razrešava. Ukoliko dan uoči Božića (to je obično dan strogog posta) padne u subotu ili nedelju, onda se razrešava hrana sa biljnim uljem.

image


Trapave sedmice (pod sedmicom se podrazumevaju dani od ponedeljka do nedelje) označavaju odsustvo posta u sredu i petak.
Crkva je ustanovila olakšice pred višednevnom postu ili kao odmor posle njega u sledeće trapave sedmice:

-  Od Božića 7.januara (25.decembra) do Krstovdana 18.(5) januara
-  Mitaru i Fariseju - dve nedelje pre Velikog Posta
-  Siropusne sedmice, nedelja pred Veliki Post- cele sedmice su razrešena jaja, riba i mlečni proizvodi, ali bez mesa
-  Svetle Sedmice – sedmica posle Vaskrsa
-  Trojičine – sedmica posle Trojica (sedmica pred Petrovski post).


Kako da poste deca, bolesni i stari ljudi

Stari i bolesni ljudi i deca (do 14 godina), kao i trudnice se oslobadjaju od strogog posta. Medjutim, treba se posavetovati sa sveštenikom u vezi olakšica.

image


Pravila posta od davnina važe prvenstveno za zdrave članove Crkve. Deca, bolesni i prestareli ljudi, koji ne mogu da poste u potpunosti prema Ustavu, ne bivaju lišeni materinske blagosti Crkve, koja deluje u ljubveobilnom duhu svoga Vladike i Gospoda. Tako, crkveni Ustav o poštovanju posta prve sedmice Četrdesetnice kaže: “U ponedeljak ništa ne jesti, kao ni u utorak. Oni koji to mogu da podnesu poste tako do petka. A oni koji ne mogu da ne jedu prva dva dana Četrdesetnice, neka jedu hleb i kvas (rusko bezalkoholno piće – prim.prev.) uveče. Slično važi i za stare”.

U 69-om pravilu svetih Apostola o poštovanju Četrdesetnice stoji: “Ko ne posti četrdeset dana da bude odbačen, sem zbog bolesti: bolesnom se prema snazi razrešava ulje i vino”.

image


Post u posne dane počinje od momenta kako se probudite do kraja dana.Poštovanje posta ne predstavlja uzdržanje od hrane, već udaljavanje od grehova, i onaj ko ograničava post samo na uzdržanje od hrane ga u stvari najviše ne poštuje. Postiš? Dokaži to svojim delima …”

KOJI SVE POSTOVI POSTOJE

Dakle, rešili ste da počnete da postite ili za početak želite da saznate nešto više o tome šta su to pravoslavni postovi.

Prvo, što je potrebno znati je da post nikada ne treba početi tada, kada vi to zaželite, - tada to neće biti post već prosto ograničenje u hrani. U Rusiji se odavno poštuju četiri višednevna posta tokom godine i to svaki u tačno odredjeno vreme.

Veliki Post počinje 49 dana pre Vaksrsa i završava se na Vakrs, pri čemu ne postoji odredjeni datum njegovog početka, kao što i Vaksrs pada u različite dane aprila ili maja.

Petrov post, ili post Svetih Apostola počinje 57 dana posle Vaskrsa i završava se na praznik Petra i Pavla, 12 jula, i takodje uvek različito traje.

Uspenjski dvonedeljni post traje od 14 do 27 avgusta.

Božićni ili Filipov četrdesetodnevni post traje od 28 novembra do 6 januara.

Najbolje od svega je da počnete da postite od Velikog Posta. Ali pritom treba znati da se za post treba najpre spremiti, i post se ne može započeti u trenutku. I duši i telu treba za to odredjena priprema. Ne možemo reći o tome bolje od toga što je rečeno u zborniku episkopa Justina: “Za post se treba pripremati postepeno, jer ne možete odmah da postanete posnik … Neki ljudi nepromišljeno i brzo uzimaju na sebe podvig posta i počinju prekomerno da poste. Njihov post nije postojan, ni koristan, već je štetan: oni ili uništavaju svoje zdravlje, ili od gladi postaju netrpeljivi i razdražljivi – bez razloga su ogorčeni na sve i svja, ili post za njih postaje nepodnošljiv, i oni ga prekidaju …
Svako treba da obrati punu pažnju na svoj želudac i da odredi koliko mu je potrebno hrane i pića u toku 24 časa, a zatim treba pomalo smanjivati količinu upotrebljene hrane i doći do te faze da više nije potrebno smanjivanje, a da pritom ne dodje do slabljenja, iznuravanja, nesposobnosti za rad…”

U stvari, ukoliko smo pre toga jeli onoliko, koliko smo hteli, i čak i više, onda organizam treba prebacivati u drugi režim polako, pomalo. I ato ako ste doneli odluku da postite, nemojte da žurite. Treba se pripremiti i fizički i moralno. Fizička priprema podrazumeva da već uoči posta počnete postepeno da skraćujete količinu hrane, i da razmilsite o tome koliko puta često jedete samo iz navike, čak i ako nemate apetit, I to treba prekinuti, naučiti sebe da ustajete od stola sa osećajem male gladi, a ne prejedanja, a takodje unapred treba razmisliti i o svom meniju za vreme posta i namirnicama koje vam odgovaraju. Moralna priprema podrazumeva saznavanje smisla posta, a poželjno je takodje i da se upoznate sa molitvama, kao i da posetite Crkvu.

Veliki Post zahteva posebnu pripremu. Toj pripremi je posvećena Nedelja uoči posta, koja se naziva mesopusna. Naziv sam govori da već u toj nedelji iako post još nije počeo treba prestati jesti meso, dok se sir, buter, mleko, jaja I riba mogu još jesti. Ali tada je već u toku duhovna i telesna priprema za post, kada čovek kao da sebe proverava, i počinje da projavljuje volju da zadrži emocije i umiri telo.Mesopusna sedmica se završava nedeljom opraštanja – to je poslednja nedelja pred Veliki Post. U manastirima je odavno postojalo pravilo: monasi su pre usamljivanja radi posta, molili jedni druge za oproštaj. Taj običaj su težili da poštuju i mirjani – obični ljudi, predstavnici najrazličitijih društvenih slojeva. Oproštaj je takodje sredstvo očišćenja duše. Zamolivši oproštaj od svojih bližnjih, mi kao da smo se pokajali za svoje grehe pred njima, i oprostivši ih, čovek na neki način skida teret sa duše i ulazi u post laka srca, spreman da posveti nedelje i nedelje posta daljem očišćenju duše i prosvetljenju uma.Eto kakvu pripremu za post je potrebno danas da prodjemo i mi svi koji želimo da počnemo da postimo.
Razmotrimo sad malo detaljnije šta od nas zahteva svaki od četiri pravoslavna posta.

Veliki Post, počinje 49 dana pre Vaksrsa, traje 40 dana, a zatim mu se dodaju još osam posnih dana – Lazareva subota, Vrbica i šest dana Strasne Sedmice:

Strasna Sedmica
je – Sedmica kada je Hristos pretrpeo najveća stradanja, ili kako su govorili ranije, “strasti”. U petak Strasne Sedmice Hristos je izašao na Golgotu i bio raspet na Krstu. Logično je da se ceo Veliki Post provodi upravo u znaku nevolja Raspetog Hrista, u znaku sjedinjenja sa Njim, kako bismo spoznali svoje greške, pokajali se za svoje grehe i bili spremni da budemo zajedno sa Hristom u Njegovim stradanjima, a ne sa onima koji su Ga raspeli. Eto kakav veliki smisao nosi u sebi Veliki Post! Na taj način potvrdjujemo da se ne odričemo Boga čak ni u najtežim trenucima, i da smo uvek s Njim, i to ne samo u radosti, već i u tuzi.

Prva Nedelja Velikog Posta se odlikuje posebnom strogošću. U toku te nedelje ograničenja u upotrebi hrane su maksimalna. Još u XIV veku su Velikoposnim ustavom utvrdjena veoma stroga pravila tog posta. U naše vreme su pravila za mirjane, to jest ljude koji nisu u monaštvu, postala manje stroga. I sada ćemo se upoznati sa tim pravilima koja su prvobitno uvedena za Veliki Post.

Prva dva dana se preporučivalo da se ne jede nikakva hrana uopšte, a dozvoljeno je bilo samo piti vodu – to jest to su dva dana potpunog gladovanja (i to je sačuvano i do danas). Ostalih dana prve sedmice do petka se jeo samo hleb i nekuvana biljna hrana (sirovo povrće), i to jednom dnevno – uveče. U subotu i nedelju je bilo dozvoljeno bareno povrće sa biljnim uljem, kao i mala količina vinogradskog vina ne jačeg od sedam gradi. Dalje, od druge do šeste sedmice se hranilo na sledeći način: od ponedeljka do petka – sirovo povrće s hlebom i voda, a u subotu i nedelju – kuvano povrće sa biljnim uljem i vino. Prva tri dana Strasne Sedmice se takodje jelo samo jednom dnevno sirovo povrće s hlebom i voda. U četvrtak te nedelje je bilo dozvoljeno bareno povrće s biljnim uljem i vino. Na Veliki Petak se ništa ne jede, kao i na Veliku Subotu uoči Vaskrsa, kada je samo u tri sata noću dozvoljeno malo hleba sa vodom.
Na taj način se u toku Velikog Posta praktično ništa nije jelo sem povrća i hleba, a izuzetak su predstavljali samo praznik Blagovesti i Vrbica, kada je dozvoljena riba.
U naše dane pravila za mirske ljude nisu tako stroga. U sve sedmice posta, sem prve, četrvte i sedme je dozvoljeno jesti čak i ribu. Ali treba zapamtiti da je osnovna hrana u toku Velikog Posta povrće, i potruditi se da se druga hrana ne upotrebljava.

Petrovski post ili post Svetih Apostola, nastupa posle Velikog Posta, počevši od 58-og dana posle Vaksrsa i traje do 12 jula – praznika svetih apostola Petra i Pavla.
Uvodjenje ovog posta može na prvi pogled da izgleda čudno, jer tek što je prošlo osam sedmica posle Vaksrsa, koje predstavljaju najradosnije dane za hrišćane, Svetlo Hristovo Vaskrsenje, četrdesetodnevno prebivanje Vaskrslog Hrista na zemlji, Njegovo Vaznesenje na nebesa, i na kraju silazak Svetoga Duha, praznik koji je i postavio temelje hrišćanske Crkve. Reklo bi se da su sva bol i sva stradanja ostali daleko iza zajedno sa danima Velikog Posta, i sada samo radost treba da ispunjava srce.

Ali u realnom životu to baš nije sve tako. Da, za radost zbog sjedinjenja sa Bogom uvek postoji mesto u srcu, ali ne treba zaboraviti na to, kakva su strašna iskušenja prolazile prve pristalice hrišćanstva, koji su bili spremni da pretrpe bilo kakve muke i lišavanja za otkrivenu im Istinu, koju je Hristos doneo na zemlju.

Posle Hristovog Vaznesenja, veliki broj mučenika na zemlji su produžili Njegovo delo. Prvi od njih je bio arhidjakon Stefan, koga je jevrejski savet osudio na kamenovanje. Prvog episkopa Jerusalima, rukovodioca Jerusalimske crkve su bacilli sa krova, a zatim takodje kamenovali. Mnogo hiljada prvih hrišćana su po naredbi rimskog cara Nerona bili spaljeni, raspeti, istjazavani divljim životinjama…Hrišćanstvo na zemlji je utvrdjivano mučeničkom krvlju. Medju tim žrtvama su i apostoli Petar i Pavle. Oni su bili kažnjeni u Rimu za propovedanje Reči Božije.
Petrovski post nas upravo podseća na njihova stradanja, prethodeći prazniku svetih apostola Petra i Pavla.
Ali taj post ne predstavlja samo sećanje na stradanja prvih hrišćana. On je još i opomena da nikada ne treba zaboravljati na ljubav prema Bogu, i da se nikada ne treba vraćati predjašnjim gresima. Ako smatramo da smo sve grehe iskupili Velikim Postom i da sada možemo da vodimo nepravedni život, onda je cena tog posta samo jedan groš. Petrovski post kao da nas upozorava na opasnost vraćanja na predjašnji grehovni život, i ponovo nas poziva na snagu duha i unutrašnju samodisciplinu.Ipak, Petrovski post je veoma blag. U sve dane sedmice, sem ponedeljka, srede i petka, se mogu jesti bilo koja jela bez mesa, jaja i mlečnih proizvoda – to jest dozvoljena su sva jela od ribe i morskih plodova, povrće, voće, orasi, jela od brašna, biljno ulje. Riba i biljno ulje se ne jede samo ponedeljkom, sredom i petkom.

Uspenjski post traje od 14-og do 27-og avgusta, i prethodi prazniku Uspenija Presvete Bogorodice, koji se slavi 28 avgusta. Uspenije je završetak ovozemaljskog života Presvete Bogorodice. I Uspenjski post je opraštanje sa Njom. Ali treba znati da Bogomajka, čak i po prelasku u večni život nije ostavila ljude, jer je već kroz tri dana posle Uspenija stala pred apostole sa rečima: “Radujte se, Ja sam s vama u sve dane”. I od tada je Ona zauvek naša Zastupnica pred Bogom, i mi Joj se obraćamo sa molbom da se moli za nas Njenom Sinu.

Uspenjski post je dosta strog, i riba je dozvoljena samo na praznik Preobraženja Gospodnjeg, 19 avgusta, i povrće sa biljnim uljem se može jesti samo subotom i nedeljom. Ali Uspenjski post se lako podnosi, prvo zato što je kratak, a drugo zato što je u avgustu – to je period izobilja voća i povrća i početak pojave pečurki.

Božićni post traje tačno 40 dana – od 28 novembra do 6 januara, uključujući i te dane. 27 novembra, uoči posta se slavi sveti Filip, pa se taj post još naziva i Filipovim.
Božićni post karakteriše radost, a ne tuga, kao Veliki Post, jer je sav pronizan narednim Rodjenjem Gospoda našega Isusa Hrista, dolaskom Sina Božijeg na zemlju. Zbog čega se tada posti, pitaćete, kada bi trebalo baš nasuprot, slaviti i radovati se!

Evo šta je o tome rekao naprimer arhiepiskop Inokentije (Borisov): “Pre dve hiljade godina, kada su egipatski mudraci saznali o Rodjenju Isusa Hrista, oni su Mu prineli darove, i mi treba da pristupimo tom velikom dogadjaju sa darovima, koji su dostojni našeg Gospoda. Neka ti darovi budu pokajanje, smirenje, molitva, dobra dela i ljubav”.
Ali pošto je Božićni post ipak radostan, onda on naravno nije toliko strog kao Veliki Post. Ograničenja u hrani su takva kao i u toku Petrovskog posta, a posle praznika Svetog Nikolaja 19 decembra riba se razrešava subotom i nedeljom.
Ali poslednjih pet dana Božićnog posta su veoma strogi. Od 2-og do 5-og januara treba jesti samo jednom dnevno, uveče, i to najjednostavniju hranu od biljnih proizvoda. A 6 januara, uoči Božića, treba potpuno prestati sa jelom sve do pojave prve zvezde na nebu – kao sećanje na tu zvezdu koja je obavestila mudrace o Hristovom Rodjenju. Odmah posle pojave prve zvezde se razrešuje posna kaša na vodi, kojoj se može dodati med, ili sočivo. Upravo zbog toga se dan uoči Božića zove Badnjak.

Vidite kako je mudro ustanovljen sistem pravoslavnih postova. Dani radosti i veselja se smenjuju vremenom uzdržanja, smirenja, života u strogosti i duševnoj čistoti, a za danima posta ponovo slede praznici. Upravo takav način života je našim precima donosio i duševno i fizičko zdravlje. To je ono što nam danas nedostaje.

Kao zaključak želimo da navedemo reči Jovana Zlatousta: “Predivan je post, jer čisti naše grehe kao korov, a istinu kao cvet podiže i gaji. Ako si pristupio postu po sopstvenoj želji, onda nemoj da budeš mračan, već se raduj: on očišćava tvoju dušu od otrova … Molitve se uznose sa pažnjom posebno u vreme posta, jer je duša lakša, ničim obremenjena i nije pritisnuta pogibeljnim bremenom zadovoljstava”.

Post čisti i obnavlja ljudske duše, izazivajući kod njih težnju ka pokajanju. Post ispituje snagu našeg duha. Možeš li, hoćeš li izdržati? I ako vam uspe da izdržite i da ne narušite post, da provedete neki vremenski period u trpljenju i smirenju (a to je u naše vreme veoma teško uraditi), onda će vam se otkriti unutrašnja svetlost, život vam neće biti tako težak i strašan i vi ćete pronaći svoje mesto u njemu.

“Postiš? Nahrani gladne, napoj žedne, poseti bolesne, ne zaboravi zatvorenike, sažali se na izmučene, uteši tužne i one koji plaču, budi milosrdan, krotak, tih, dugotrpeljiv, sastradalan, nezlopmativ, pravedan, blagočestiv, da bi Bog primio tvoj post i u izobilju ti darovao plodove pokajanja”, - ovo su ponovo zaista zlatne Zlatoustove reči.

I još nešto. Želim vam sreću, mir i krepost za vreme posta, ali samo zapamtite da treba postiti ne gordeći se i ne hvaleći time, i ne osudjujući one koji ne poste.

Sv. Jovan Zlatoust

Naša današnja stvarnost nikako ne odgovara duševnom i telesnom zdravlju
ljudi. Socijalna, psihička i moralna napetost u društvu je veoka visoka. Mnogi
ljudi su se našli u stanju duhovnog vakuuma. Ne imajući u duši Hristovu veru,
oni su stali na put greha. Ali grehovni život nikada i nikome nije donosio
duševni mir, radost i spokojstvo, a on takodje šteti i zdravlju. Pravoslavni
ljudi u Rusiji odavno znaju koliko je post isceljujući za dušu i telo. Poštujući
post, koji nije samo povezan sa telesnim ograničenjima, već koji pre svega
očišćuje dušu, bolestan čovek, prebivajući u molitvi i pokajanju, nesumnjivo
dobija od Gospoda blagodatno ukrepljenje duševnih i telesnih sila.
Pokušajmo da taj problem razmotrimo u svetlosti nauke. Pokazuje se da pravoslavni
postovi padaju u te vremenske periode u godini, kada se na zemlju iz Vaseljene
zrači povišena količina energije, koja unosi poremećaje u funkcije čovečijeg
organizma. O tome je pisao još A.L.Čiževski u svom radu “Zemaljski eho sunčevih
pega”. Ustanovljeno je da onima koji u to vreme poste ta izračena energija
iz Vaseljene ide na korist, pojačavajući biosintezu. Ukoliko čovek nastavi
da se hrani kao i ranije, ne poštujući post, onda organizam ne prihvata tu
energiju, i ona će izazvati razaranje ćelija i tkiva, a obrazovani slobodni
radikali će zajedno sa neoksidovanim proizvodima razmene belančevina i masti
opterećivati rad unutrašnjih organa, podrivajući njihov životni potencijal,
izazivajući prevremeno starenje i oronulost celog organizma. Zato bakterije
i virusi u tom periodu zbog obilne energije prelaze u aktivno stanje i uspešno
atakuju oslabljeni organizam. Upravo su u to vreme po celom svetu raširene
epidemije gripa (početak zime i proleća). U srednjem veku je u godinama aktivnog
sunčevog zračenja od toga umirala većina evropskog stanovništva.
Razmotrimo sada post sa duhovne strane. Nažalost, mnogo ljudi smatra da se
post završava na ishrani posnom hranom, pri čemu je to dovoljno … Ali to nije
tako. Istinski post je pre svega čovekovo uzdržanje od svake vrste luksuza
i zabava. Hrana treba da bude što je moguće manje slatka, masna i obilna.
Ali je najvažnija pojačana molitva, skrušenost i smirenost srca u pokajanju,
posećivanje Crkve i Pričešće Svetim Hristovim Tajnama, učešće na molebanima
i saborovanju. Uzdržanje u supružničkim odnosima je obavezno. Poslušajmo reči
svetog Jovana Zlatousta: “Kakva nam je korist od uzdržavanja od ptica i riba,
ako bratiju ugrizamo i jedemo?…” Treba znati da post nije samo dijeta, već
i duhovno vežbanje, neophodno za vaspitanje i ojačavanje volje. Onaj ko se
naučio da obuzdava svoj stomak će se lakše naučiti da obuzdava svoj jezik,
misli, osećanja, strasti i prekomerne zahteve. Cilj posta nije prekidanje
upotrebe čajnog maslaca, već nešto suštinskije: pobeda nad strastima, pomirenje
sa bližnjima, duboko unutrašnje smirenje; uzdržanje duše onoga koji posti
od gneva, jarosti, preljube, zlobe i osvete; obuzdavanje jezika od praznoslovlja,
skvernoslovlja, kleveta, osuda i laskanja, laži i svake zlorečivosti; gušenje
sopstvene gordosti, pohote, bluda, licemerja, srebroljublja, naravi, koristoljublja,
lenjosti, visokoumlja i uobraženosti, samoljublja i sličnih strasti.
Za poslednjih nekoliko godina je u naučno-medicinskoj literature opisan veliki
broj slučajeva kada su duševno bolesni ljudi ozdravljali po meri ocrkovljenja,
i Božijoj milosti. Strahopoštovanje postova i posnih dana, pojačano molitveno
bdenje i pričešćivanje Svetim Hristovim Tajnama u korenu menja psihičko stanje
ljudi. Nestaju njihove uporne stravične ideje, halucinacije i značajno se
poboljšava samoosećajnost. Postovi leče i mnoge srčane i plućne bolesti, zatim
patologije želudačno-crevnog trakta, ginekološka i urološka rastrojstva, u
osnovi kojih leži ili jaka prezasićenost organizma, ili narušenost metaboličkih
procesa i biosinteza, koje nastaju kao posledica duhovnog grehovnog čovekovog
pada.
Postovi regulišu i radjanje, sprečavajući začeće u nepogodnim vremenskim
periodima u godini. Analiza datuma rodjenja različitih asocijalnih grupa ljudi
je pokazala, da je u postovima začeto 72% samoubica, 62% kriminalaca, 70%
ekstrasensa (medju kojima 84% osoba koje poseduju neuračunljivu psihu). Najjača
energija koja se u to vreme zrači iz Sunčanog sistema ima nepovoljan uticaj
na formiranje ploda budućeg deteta. Zato začeće posle postova, doprinosi radjanju
fizički jakih i intelektualno nadarenih ljudi. Veoma mnogo ljudi koji su rodjeni
zimi to jest koji su začeti posle Velikog Posta jako dugo žive. Prema podacima
G.J.Vasiljeve i V.P.Kaznačeva, 75% od 1800 istaknutih fizičara, astronoma
i matematičara su rodjeni u zimu.
Duhovni i telesni post nas privodi ka hrišćanskom savršenstvu. Samo ne treba
očajavati ako se ne postigne sve odmah. Trud duhovnog usavršavanja je trnovit
put napredovanja ka poznanju Istine. To je put ka dobru, zdravlju i procvatu
naših potomaka i ponovnom radjanju Rusije.
Nije prva godina da Pravoslavna Crkva, tugujući zbog pomračene slave i životnih
mogućnosti Rusije, uznosi ka Gospodu molitve za njeno obnavljanje. “Odgovor
na to pitanje zavisi od nas samih, - mudro je govorio arhiepiskop Averkije.
– Rusija će vaskrsnuti samo tada, kada mi sami, njeni sinovi i kćeri, koji
smo sačuvali vernost prema njoj, kao Svetoj Rusiji, vaskrsnemo svojim dušama
… I danas je besmisleno raspravljati o tome, kako obnoviti i spasti Rusiju,
ukoliko mi sami sebe ne želimo da spasemo: ukoliko se mi nimalo ne ispravljamo
na bolje, i nastavljamo uporno da živimo kao slobodoumnici i samoljubci; ukoliko
živimo ne znajući za Boga, u moralnoj nečistoti i raspusništvu, odričući se
svog pravoslavnog ruskog (srpskog) imena, razmišljajući samo o ustrojstvu
svoje ovozemaljske sreće, i zemaljske karijere; ako stradajući vlastoljubljem,
nadmenošću i gordošću, koje nas primoravaju da budemo u medjusobnom neprijateljstvu
… mi ne samo da ne želimo da bratski, sa ljubavlju pomažemo i činimo jedni
drugima, ali klevećući i zlobeći, uništavamo jedni druge … “Eto o čemu svako
od nad treba da razmišlja u toku posta, prebivajući u molitvenom pokajanju!
Potrebno je samo zapamtiti da pravoslavni hrišćanin posti duhovno i telesno
ne radi ljudi, već radi Boga, tajno, “jer zna Otac vaš šta vam treba prije
no što zaištete od njega” (Mt. 6, 18): poslaće vam u dušu mir i tihu svetlu
radost, ispunjenu blagodaću Svetog Duha.

SIBIRSKE PRAVOSLAVNE NOVINE: Postimo ugodnim postom

Kako pravilno postiti? Meni se od posta vrti u glavi. Može li se oslabiti
post pri slabom zdravlju, teškom fizičkom radu? – To su osnovna pitanja, koje
ljudi postavljaju sveštenicima u vreme Velikog Posta.
Veliki Post, koji je Crkva ustanovila pred Vaskrs je nastrožiji I najduži
post u godini. Post traje 7 sedmica (49 dana). U te dane se po crkvenom ustavu
ne smeju jesti mesni i mlečni proizvodi; riba se razrešava samo na Blagovesti
7 aprila i na Vrbicu. Na Lazarevu subotu se razrešava riblja ikra. Subotom
i nedeljiom se razrešava spremanje hrane na posnom ulju. U druge dane je suhojedenje,
to jest bez ulja.
Mnoge ljude ovakva strogost posta plaši, tako da oni ili uopšte ne poste,
ili se pozivaju na slabo zdravlje I teški rad, svodeći svoj post na minimum.
Drugi počinju strogo da slede crkveni ustav, ali brzo narušavaju svoje zdravlje:
kod nekoga se pojavljuje čir, nekome se povišava ili opada arterijski pritisak,
i oni po lekarskom savetu bivaju prinudjeni da prekinu svoj post.
Zašto se to dešava? Zar Crkva stavlja na ljude nepodnošljiva bremena (strašne
zahteve)? Ali zar mi svi hrišćani ne verujemo da je Crkva kao Majka koja ljubi,
brine o spasenju (pravilnom ustrojenju života) svih ljudi?
Stvar je u tome da je u periodu bezbožja umnogome bilo prekinuto Crkveno Predanje.
Naša generacija, vaspitana u materijalizmu, ne zna za kulturu posta. Zašto
necrkveni i čak i crkveni ljudi smatraju da se post završava u veoma oskudnom
hranjenju hlebom, vodom, suvarcima, kupusom. I zato oni, koji žive dovoljno
siromašno, kada im se savetuje da drže post, drsko izjavljuju: “Mi I tako
svaki dan postimo, jer nemamo kući šta da jedemo”.
Tako naprimer, kada naši seminaristi u posni dan dolaze sa misionarskim koncertom
u neki svetski insitut ili preduzeće, i tamo ih iz neznanja počinju da hrane
gorenavedenom “posnom” hranom, I oni posle koncerta, gladni, jedva završavaju
sa alma mater.
U manastirima koji se obnavljaju i duhovnim školama je takodje hrana često
oskudna, koju uprava ponekad opravdava neophodnošću za vodjenjem strogog askteskog
života. Ali takva “askeza” ne doprinosi povećanju broja manastirske bratije
i bratije koja uči. Poslušnici se boje da ostaju u takvim manastirima, a studenti
gube svako interesovanje za učenje.
Dakle, isključujući postom iz svog menija meso,mleko, ribu, koji doprinose
razgorevanju duševnih i telesnih osećanja i strasti, i mi treba da se potrudimo
da ih zamenimo dobrim posnim proizvodima. Njih treba pripremiti pre posta,
na jesen i leto. Tu spadaju različiti proizvodi od jagoda, krompira, pasulj,
bob, grašak, zimnica od krastavaca, paradajza, tikvica, kupusa. U proleće
se na prozoru čak i uslovima gradskog stana, može gajiti zelen. To su sve
proizvodi, koji malo podstiču duševne I telesne osećaje, skoro uopšte ne dorpinose
raspirivanju strasti, ali vrlo dobro nadoknadjuju svu energiju koju organizam
izgubi.
A šta da rade oni koji nemaju mogućnosti da pripeme sve te proizvode? U takvom
slučaju oni mogu da ograniče svoj post izbacivanjem mesa i mleka iz ishrane.
Sledeće godine se obavezno treba potruditi da se pripreme svi neophodni proizvodi
za post. Ako se potrudite onda se sa željom i uz Božiju pomoć sve može uraditi.
Pored prakse, post ima svoju teoriju (ideologiju). Ako budete postili samo
za sebe, radi svog zdravlja, onda će vam biti veoma teško da podnesete takav
post. U takvom slučaju vaš post se ništa ne razlikuje od dijete, koju prepisuje
lekar pri bolesti. Ako dijetu možete da izdržite zbog bolesti, post ne možete
s takvim nastrojenjem, jer ne osećate nikakvu bolest. Postiti treba u prvom
redu kako se kaže u slavu Božiju. Postiti treba s mišlju i boli za svoje bližnje
s kojima zbog strasti često ne možemo da nadjemo zajednički jezik, uz razmišljanja
o nesrećnim i bednim ljudima, kojima je potrebna podrška i pomoć. To jest
post treba da doprinosi omekšanju naših zlih i hladnih srca, i obuzdanju naših
duševnih i telesnih strasti. Post treba da pojača našu ljubav prema Bogu i
ljudima. Takav post će nam biti prijatan i spasonosan.
Iguman Markel (Pavuk)



Vladimir: Pomaže Bog! Da li je istina da se pri saborovanju opraštaju
svi gresi koji nisu pomenuti na ispovesti?


Odgovor: Bog ti pomogao i mir ti, Vladimire.
Jeleosvećenje je Tajna, u kojoj se pri pomazanju tela jelejem (uljem) priziva
na bolesnika Božija blagodat, koja isceljuje duševne i telesne bolesti.
“Boluje li ko medju vama? Neka dozove prezvitere crkvene, i neka se mole nad
njim, pomazavši ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vere će spasti bolesnika,
i podignuće ga Gospod; I ako je grijehe učinio, oprostiće mu se” (Jak. 5,
14-15).

image


Izvor bolesti je najčešće greh, a opraštanje grehova se dešava pri pokajanju
na ispovesti. Ali koliko puta je čovek sagrešio u ovom svetu i koliko grehova
je ušlo u njegovu dušu, ne može da odredi niko, jer svi grešimo svakodnevno
– od dana rodjenja do smrti, koja i predstavlja platu za greh. Zato u Tajni
Jeleosvećenja Crkva u vidu svešteničkog sabora (ili jednog sveštenika) prilazi
ka odru bolesnika ili čak čoveka koji umire, kako bi obnovila izgubljenu vezu
sa Bogom zbog znanih i zaboravljenih grehova.
Na ispovesti se opraštaju gresi koje navodi čovek koji se kaje, a pri saborovanju
se opraštaju zaboravljeni gresi, ali ne i oni koji su smišljeno sakriveni,
koji prljaju čovekovu dušu i time rastužuju Gospoda.
A pošto svaki greh udaljava čoveka od beskrajno čistog Boga, onda je njemu
potrebno i očišćenje od zaboravljenih grehova. Da radi njih ne dodje do večnog
udaljavanja čoveka od Boga u adsku tamu, Bog za te grehe dopušta bolesti za
vreme ovozemaljskog čovekovog života. A pošto pri saborovanju dolazi do očišćenja
od tih grehova, onda više nema potrebe za bolest koja očišćuje.
Mogu se navesti veliki broj činjenica kada su teško bolesni ljudi posle saborovanja
ozdravili. Ako je za čoveka nastupio od Boga promisaoni čas prelaska u večni
život, Gospod posle saborovanja prekida stradanje bolesnika, čija duša napušta
telo i nastupa smrt.

Jelej, pšenica i vino kao osnovni elementi Tajne

Ako molitva u Tajni Jeleosvećenja predstavlja njeno najvažnije dejstvo, onda
su njeni osnovni elementi jelej, pšenica i vino. Sam Gospod ukazuje na to
da na rane treba stavljati jelej i vino.

image


Jelej (ulje) se još od davnih vremena smatra isceliteljskom materijom. Ono
je još od starozavetnih vremena označavalo blagodat, radost, oživljenje. Ono
se u Knjizi Levita pominje kao sredstvo za očišćenje gubavih. I apostoli su
pomazivali bolesnike uljem, kako čitamo kod Jevandjeliste Marka: “…I demone
mnoge izgonjahu; i pomazivahu uljem mnoge bolesnike, i isceljivahu” (Mk.6,
13).
Pšenica koja se upotrebljava u Tajni, predstavlja obnovu fizičkog i duhovnog
života i nadu na buduće vaskrsenje.
Vino zamenjuje Krv Hristovu, Koja je prolivena na Krstu za spasenje ljudi,
i u kombinaciji sa uljem predstavlja pravosudje i milosrdje za naše isceljenje
od greha i njegovih posledica.

Kako se vrši Jeleosvećenje

Pri služenju Tajne poželjno je da na saboru prisustvuje sedam sveštenika,
zbog čega se Tajna naziva još i Saborovanjem. Tajnu može da služi i manji
broj sveštenika ili čak i samo jedan. U vreme služenja Tajne čita se sedam
puta Apostol, sedam puta Jevandjelje, sedam puta molitva i sedam puta se pomazuju
odredjena mesta na telu. Svako dejstvo ima svoj duhovni smisao. Broj “sedam”
nije slučajno odabran i predstavlja sedam darova Duha Svetoga, a istovremeno
podseća na sedam Jelisejevih molitvi i poklonjenja, kojima je vaskrsao dete,
a takodje podražava i broju pogruženja Nemana u vodu Jordana, posle čega se
on očistio od bolesti. Čin jeleosvećenja počinje pojanjem tropara i kanona;
poslednja molitva je razrešna molitva od grehova.

image


Služeći Tajnu sveštenici su okrenuti licem prema oltaru ili prema ikonama
(ukoliko se saborovanje ne služi u Crkvi) pred stolom, na kome leži Sveto
Jevandjelje. Takodje oni kade sve ikone i sve one koji su prisutni u Crkvi.
Jelej se priprema za osvećenje, radi čega se u ulje sipa vino, koje zamenjuje
Krv Hristovu. Pre toga se pale sedam sveća postavljenih u pšenicu. I svi prisutni
takodje drže sveće.
Glavni jerej čita molitvu za osvećenje jeleja, u kojoj se moli da Gospod,
Koji isceljuje duše i tela, Sam osveti taj jelej radi isceljenja onih koji
se njime pomazuju i radi očišćenja svake strasti i skverni tela i duha.
Posle čitanja iz Poslanice svetog apostola Jovana o ustanovljenju Tajne Jeleosvećenja,
kao i odgovarajućeg začala iz Jevandjelja vrši se prvo pomazanje bolesnih:
jerej uzima u ruke štapić obmotan vatom, zamače ga u ulje i krstoobrazno pomazuje
čelo, nozdrve, obraze, usne, grudi i ruke. Pritom se čita svetotajinska molitva.
Po završetku pomazanja gasi se jedna od sveća, postavljenih na stolu ispred
ulja.
Sve ove radnje, koje uključuju u sebe čitanje ustanovljenih začala iz Apostola
i Jevandjelja kao i pomazanje, se ponavljaju sedam puta. Posle svakog pomazanja
se gasi jedna od sveća po redu. Po završetku poslednjeg pomazanja sveštenik
stavlja na glavu bolesnih Sveto Jevandjelje i čita molitvu. Oni koji su primili
Tajnu, sa strahopoštovanjem celivaju Sveto Jevandjelje i Krst i tri puta se
obraćaju sveštenicima sa rečima: “Blagoslovite, oci sveti, i oprostite nama
grešnima”.
Preostala pšenica se upotrebljava kao hrana, štapići se spaljuju, a ostaci
sveća se pale za vreme molitvi kod kuće. (Ne treba mešati Tajnu miropomazanja
i jeleosvećenja, kao i pomazanje jelejem u vreme Svenoćnog bdenija).


Galina: Veliko Vam hvala za opširan odgovor na moje pitanje, koje želim ponovo da
aktualizujem: “Ne bi li mogle babe, koje prodaju sveće da budu ljubaznije
prema parohijanima? Ne treba li porazgovarati sa njima i objasniti im da one
seku grane na kojima sede?” Mi znamo zapovesti Božije, i staramo se da ih
se pridržavamo i svakodnevno se po nekoliko puta molimo za one “koji nas mrze
i vredjaju…” Iako dolazimo u Crkvu zbog Boga a ne zbog baba, ne želimo da
sveštenici imaju takav manir ponašanja kao činovnici: treba sve učiniti da
ih više ne uznemiravamo. Jer živeći u našoj državi i tako se svakodnevno susrećemo
sa tim, da i ovima treba oprostiti i onima, … I gde bismo odavno bili da ne
opraštamo? A kada još i one koji služe u Crkvi treba postaviti na taj stepen
… Ponekad se setim glave iz Jevandjelja kada je Hristos bičevao trgovce u
Crkvi … Eto na koju stranu bih usmerila diskusiju o ovom problemu, da došavši
u Crkvu ne nalazim blaženstvo i mir, već se domišljam i pretpostavljam. Još
jednom blagodarim za pouke i rasudjivanja, ali se ipak nadam i u vaše razumevanje
i prosvetiteljski rad medju sveštenicima koji su taj put izabrali sami i niko
ih nije na to naterao. A mi možemo da posećujemo Crkvu i onda kada njih tamo
nema, jer ne trebaju oni nama već mi njima!!!


Odgovor: Poštovana Galina, ne dodajući ništa prethodnom odgovoru na Vaše pitanje,
želimo da Vam predložimo da pročitate za svoju dušu ova kratka razmišljanja
ljudi, koji su davno posećivali Crkvu, o duhovnoj kulturi.
Samo Vaše pismo – ako nemate ništa protiv – smatramo da treba da predamo Arhiepiskopu
Krasnojarskom i Jenisejskom Antoniju …Smatramo da samo Arhipastir može da
odgovori na Vaše toliko uporne sumnje …
A sada – o duhovnoj kulturi (ukoliko je ona za Vas važna i interesantna).
Duhovna kultura predstavlja veoma složen problem. To je nešto što je izgubljeno
i što se danas s trudom obnavlja - ono što su naši pradedovi usadjivali od
detinjstva i što je postajalo skoro prirodno – pravila ponašanja, ophodjenja,
učtivosti, granica, koje su postavljene tokom dugog vremena na osnovu normi
hrišćanskog morala.
Osnovni princip čovekovog odnosa prema bližnjemu je pravednost i iskrenost.
Reč “blagočestivost” koja se tako često upotrebljava u svetootačkoj literaturi,
ima dva korena i nastala je spajanjem dve reči – “blago” i “čast”. Reči “čast”
i “časnost” imaju jedan koren.
Upražnjavanju blagočestivosti treba da bude potčinjen ceo život verujućeg
čoveka. Blagočestivost i duhovno napredovanje su nerazdvojni, i nemoguće ih
je zadobiti bez medjusobnog uvažavanja ljudi. Vrhunac takvog odnosa je ljubav,
i tome se treba učiti ceo život.
Koliko često čujemo žalbe novoobraćenih ljudi, koji su došli u Crkvu, na grubost,
i na nerazumevanje onih koji sebe smatraju ocrkovljenima. Koliko često oni
tamo ne nalaze toplinu i razumevanje, udeo i sastradanje. Sve to može da postane
prepreka za novoobraćene na putu uspona prema Bogu, kao i sablazan za one,
koji su postali uzrok te prepreke. Odnosi izmedju vernika treba da budu ispunjeni
jednostavnošću i iskrenošću, smirenoj spremnosti da ukoliko nismo u pravu
istog momenta zamolimo oproštaj, kao I da sami svima opraštamo.

O ponašanju parohijana, koji nose crkveno poslušanje

Ponašanje parohijana, koji nose crkveno poslušanje (trgovina svećama, ikonama,
spremanje Crkve, čuvanje teritorije, pevanje u horu, prisluživanje u oltaru)
treba da bude ispunjeno strahopoštovanjem i smirenjem.
“Služite Gospodu sa strahom i radujte Mu se s trepetom” – to je princip, po
kome svako treba da radi i služi Gospodu.
Na žalost, stvarnost u našim Crkvama je daleko od toga. Neprijatelj ljudskog
roda se trudi da svakog čoveka odvrati od Gospoda, a tim pre one koji se učvršćuju
u veri, postaju stalni parohijani i još nose neko crkveno poslušanje. Nošenje
poslušanja ne predstavlja samo prosto izvršavanje nekog posla po blagoslovu.
Nošenje poslušanja je dublji pojam, koji u sebe uključuje i to da se onaj
koji to radi nauči da sluša Boga kroz poslušanje čoveku. A to nije sasvim
lako, jer treba savladati u sebi starog čoveka. Taj zadatak se još komplikuje
i zbog toga, što se javlja “navika prema svetinji”, osećaj domaćina (domaćice)
u svojoj Crkvi ili na svom radnom mestu, a odatle i prenebregavanje prema
svima “koji dolaze” da sebe treba brižljivo čistiti pokajanjem. Bogobojažljiv
i crkveno-vaspitan čovek, ukoliko vidi nešto nepristojno u ponašanju drugog
čoveka, treba samo sa ljubavlju i uvažavanjem da iznese svoju primedbu.
Braća i sestre, koji nose poslušanja u Crkvama, treba da budu obrazac krotosti,
smirenja, nezlobivosti, trpljenja, kako bi oni ljudi koji dolaze u Crkvu mogli
da vide dela i plodove naše vere.

O ponašanju ljudi, koji dolaze u Crkvu

S druge strane, ljudi, koji idu u Crkvu, treba da znaju da je Crkva Božiji
Dom, to je poseban svet sa svojim pravilima. Ne treba ići u Crkvu izazovno
odeven: žene ne treba da budu u pantalonama, kratkim suknjama i haljinama,
bez marame, sa šminkom na licu; muškarci ne treba da dolaze u šorcevima, košuljama
sa kratkim rukavima i majicama. Oni takvim svojim izgledom izazivaju opravdanu
reakciju okoline.
Veoma često ljudi, koji dolaze u Crkvu prvi put, ili čak i ne prvi put, ali
su malo ocrkovljeni, i ne znaju skoro ništa o Bogosluženjima, koja se služe
u Crkvi, o tim trenucima u Bogosluženjima, kada je neumesno razgovarati i
odvlačiti pažnju sebi i drugima. Sa najvećim strahopoštovanjem se treba odnositi
prema sledećim trenucima na Liturgiji: za vreme “Heruvimske pesme”, “Milost
mira…”, u toku čitanja Apostola i Jevandjelja. Ako se čovek koji je došao
u Crkvu za vreme službe obraća crkvenim radnicima sa nekim pitanjem ili molbom
upravo u tim trenucima i ne dobija odgovor, on onda izvodi zaključak da su
u Crkvi svi zli i neprijatni. A trebalo je samo sačekati nekoliko minuta da
se završi recimo Heruvimska pesma, i tada bi dobio potreban odgovor. Nemoralno
je vući rukom drugog čoveka, da bi mu se postavilo neko pitanje. Sagovornik
se može dodirivati samo u tom slučaju ukoliko vam je dobro poznat. Nepoznavanje
tih momenata na Liturgiji još ne govori o tome da ste vi u pravu, jer neznanje
ne oslobadja od krivice i od odgovornosti za učinjeno.
“Radi spoljašnje, a za njega će Gospod darovati unutrašnje”
Sveti Oci su govorili: “Radi spoljašnje, a za njega će Gospod darovati unutrašnje,
jer spoljašnje pripada čoveku, a unutrašnje – Bogu”. Pri pojavi spoljnih znaka
vrlina, sama vrlina postepeno uzrasta u nama. Evo kako je o tome mudro pisao
episkop Venijamin (Milkov):
“Ko dočekuje druge dobrodošlicom, iskazuje prema njima uslužnost, poštovanje,
potčinjava im se, ćutke trpi razna ogorčenja i u potpunosti se napreže i misleno
i praktično i u samouniženju taj čovek trpi dosta teških trenutaka za ličnu
gordost.
Ali za bez roptanja i trpeljivo ispunjavanje Božijih zapovesti o smirenju
na njega se Sviše izliva blagodat Svetog Duha, koja omekšava njegovo srce
za iskrenu ljubav prema Bogu i ljudima, i njegova gorka preživljavanja se
zamenjuju sladosnim.
Tako se dela ljubavi bez odgovarajućih osećanja ljubavi na kraju krajeva
nagradjuju izlivanjem nebeske ljubavi u srce tog čoveka. Čovek koji se smirio
počinje da u osobama koje ga okružuju vidi bližnje u Hristu i prema njima
se odnosi dobrodušno”.
U opštenju sa ljudima – crkvenim i necrkvenim – Sveti Oci savetuju da se
uvek sećamo toga da se ne treba boriti protiv grešnika, već protiv greha i
da uvek treba čoveku dati mogućnost da se ispravi, imajući na umu to da se
on možda već pokajao u kleti svoga srca, i da ga je Bog već pomilovao.
Neka nam uvek pred našim unutrašnjim očima budu reči iz velikoposne molitve
prep.Jefrema Sirina: “Gospode, daruj mi da vidim moja pregrešenja i da ne
osudjujem brata svoga, jer Si Blagosloven u vekove vekova. Amin”.




Ljubav: Pomaže Bog! Kako pravilno staviti dete da spava (od 4 godine)?
Odgovor: Bog Vam pomogao i mir Vama i domu Vašem, Ljubav.

image


Kako pravilno staviti dete da spava?
Pravilno pravoslavno vaspitanje zahteva od buduće majke da već u periodu
trudnoće vodi takav način života, koji će potom uticati na čitav detetov život.
Molitva, posećivanje Crkve, sa čestim ispovedanjem i pričešćivanjem treba
da prate trudnoću. Dojeći ga, majka osenjuje dete krsnim znakom, a kasnije
ga uči da se samo prekrsti pre jela, pre nego što legne da spava, kao i ujutru
kada se dete probudi. Dete su uči prvim molitvama.
Kada dete malo odraste, treba ga naučiti kako da celiva ikone, da tiho stoji
na molitvi i da ne smeta odraslima da se mole i u nekim drugim slučajevima.
U detetovoj duši treba da se uzgaja živa potreba za molitvom, saznanje o postojanju
Boga i Njegovoj svemogućnosti i ljubavi prema ljudima.
Prve molitve dete uči čim progovori: “Gospode pomiluj” ili “Gospode pomozi
nam”, “Gospode, sačuvaj tatu, mamu, baku” itd. Zatim treba da nauči “Oče naš”,
a kasnije treba da nauči da izgovara tu molitvu pre jela za sve. Posle “Oče
naš” se može preći na “Caru Nebeski”, “Presveta Trojice, pomiluj nas” kao
i na druge molitve.
Uveče, pre spavanja, roditelji čitaju zajedno sa decom (ili u njihovom prisustvu
ukoliko su ona još mala) večernje molitve, a zatim blagoslove decu pred spavanje,
osenjuju dečiji krevet krsnim znakom, moleći time za Božiji blagoslov za svoju
decu, prizivajući u pomoć svetog Angela-Čuvara. Od večernjih molitvi se može
izabrati molitva “Gospode, Bože naš, sagreših danas …”, u kojoj akcenat treba
staviti na drugom delu: “miran san i bezmetežan daruj mi, Angela Tvoga Čuvara
pošalji …”.

image


Na Krštenju svaki čovek dobija Angela-Čuvara, koji je uvek blizu duše i odstupa
od nje samo u slučaju kada se sam čovek ne moli, ne priziva ga u pomoć, uzdajući
se u svoje snage, ili kada upada u grehe. Tada Božiji Angeli odstupaju, a
duši pristupaju drugi angeli – pali duhovi.
Pali, mračni duhovi su za nas nevidljivi, i zato mogu da deluju na dušu, i
pritom oni koriste sva sredstva i mogućnosti da bi udaljili čoveka od Boga,
sugerišući mu daleko ne dobre misli, koje ukoliko čovek primi uskoro ih ovaploćuje
u takodje loše postupke.
Svoje posebno dejstvo na dušu imaju duhovi tame noću, kada se čovek pogružava
u san i nema kontrolu nad sobom. Oni nam se javljaju u snu u raznim likovima,
koje mi primamo kao naše prijatelje, rodjake i poznanike, opštimo s njima,
razgovaramo itd. Eto zašto nam je ovde potrebna Božija pomoć, koja se dobija
u molitvama.
Molitva i krsni znak je to čega se strašno boje demonske sile, od kojih oni
beže kao od ognja.
Ako je Vaše dete malo, Vi sami čitajte pored njegovog kreveta večernje molitve,
posle čega pokropite detetovu postelju svetom vodicom, i osenite krsnim znakom
nju i samo dete. I neka Božiji blagoslov bude na Vašem detetu.
Molitva Časnom Krstu: Neka vaskrsne Bog, i neka se razveju
neprijatelji Njegovi, i neka beže od Lica Njegova svi oni koji ga mrze, neka
iščeznu kao što izčezava dim, kao što se topi vosak na domaku ognja, tako
neka izginu djavoli pred licem onih koji ljube Boga i koji radosno kliču:
raduj se Časni i Životvorni Krste Gospodnji, Koji razgoniš djavole silom na
Tebi Raspetoga Gospoda našega Isusa Hrista Koji je sišao u ad i satro silu
djavolsku I Koji nam je darovao Tebe, Krst Svoj Časni za prognanje svakog
protivnika. Časni i Životvorni Krste Gospodnji, pomaži mi uvek sa Presvetom
Vladarkom i svima Svetima Tvojim u vekove vekova. Amin.

image


Molitva 5-a (Molitve pred spavanje): Gospode Bože naš,
ako sagreših danas rečju, delom ili pomisli, kao blag i čovekoljubiv oprosti
mi. Pošalji mi Angela Tvoga Čuvara, da me pokriva i čuva od svakoga zla, jer
si Ti čuvar duša i tela naših, i Tebi slavu uznosimo, Ocu i Sinu i Svetome
Duhu, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.




Julja: Recite mi molim Vas, da li se posao kuvara u dečijem vrtiću smatra
grešnim? Jer se često mora spremati sirovo meso i u posne dane kada sam postiš
deca treba da se hrane prema meniju.


Odgovor: Mir i Božiji blagoslov neka bude sa Vama, Julija.
Počnimo od toga da se nijedan posao ne može smatrati grehovnim, ukoliko u
njemu nema narušavanja Božijih zapovesti.
Svaki čovek, koji živi u društvu je pozvan da radi odredjeni posao, kao član
toga društva. I treba da izvršava svoje delo savesno i dostojno ne zaboravljajući
o tome da se u svetu ništa ne dešava Božijeg Promisla ili dopuštenja.

image


Kako posao kuvara u dečijem vrtiću može da bude grehovan? Naprotiv, to je
blagorodni posao usmeren na ispunjenje Božije zapovesti o ljubavi. To je služenje
ljudima, koje je neophodno, korisno i koje zaslužuje svaku pohvalu. I treba
da blagodarite Bogu što Vam je dao takvu mogućnost da u ovom životu poslužite
ljudima, i deci, čija čistota je bliska angelskoj.
Vas smućuje to, što u procesu spremanja hrane imate posla sa sirovim mesom.
Vi smatrate da je to greh?
U peti dan Svog stvaranja sveta Bog je stvorio ribe i ptice, a u šesti dan
– životinje. I On je odvojio jedne životinje (koje je nazvao čistim) od drugih
(koje je nazvao nečistim). On je blagoslovio čoveka da jede čiste životinje,
i da ih upotrebljava kao hranu. O tome možete detaljno da pročitate u Bibliji,
Starom zavetu, u Knjizi Levita, glava 11.

O jelu čistih i nejelu nečistih životinja (Levit 11, 13-34.)

“Treba se gnušati kamile, skočimiša, guštera, rovca i zeca. I ostalih gmizavaca
koji su na zemlji: miša, kameleona, i krokodila. Od riba: jesti one koje imaju
peraja i krljušt.Ptice: gnušati se i ne jesti: orla i grisera, i morskog orla,
i jastreba (kokošara), i sivog jastreba, sokola i slične njima; noja i sovu
i morskog galeba, i njima slične; i svaku vranu noćnu i morske pticu, i slične
njima; i jastreba i slične njemu; i dedeka, i noćnog šišmiša (letećeg miša);
i sve gmizavce ptičje, koji hodaju na četiri noge, neka vam budu mrzost. Ali
da jedete od drugih gmizavaca ptičjih, jer mogu golenice više plesni svoga,
skakati njima po zemlji. I da jedete od ovih: beskrilnog vilinog konjica,
i njemu slične; i atiku iz reda skakavaca, i njemu slične; i arkidu (skakavca,
cvrčka) i njoj slične. Svaka vrsta ptica koja ima četiri noge neka vam bude
mrzost, i njima se ne oskvernjujte. Svako ko se dotiče njihove lešine biće
nečist do večeri”.
U Ustavu Pravoslavne Crkve nema zabrane za upotrebu mesa, sem u toku višednevnih
i jednodnevnih postova, u toku kojih se hrišćani uzdržavaju od mrsne hrane.
A kako ćete drukčije da spremite jelo sa mesom ukoliko se ne budete doticali
mesa? Potpuno uzdržavanje od mesa se strogo poštuje samo u monaštvu. Ljudi
koji su sebe posvetili Bogu u monaškom činu daju posebne zavete (obećanja)
Bogu, od kojih je jedan i zavet posta, koji u sebe uključuje uzdržanje od
mesa. Za sve ostale ljude takva ograničenja ne postoje, sem u posne dane,
o kojima možete da nadjete u svakom pravoslavnom kalendaru.
Pošto život u svetu u mnogome nije u skladu sa crkvenim životom, izvršavajući
svoju društvenu obavezu, verujući ponekad moraju da rade za praznik ili u
nedelju. Ili, recimo, kao u Vašem slučaju da spremaju mrsnu (mesnu, mlečnu)
hranu u posne dane. I to im se ne uzima za greh, ali na ispovesti treba da
kažete duhovniku sve ono što Vas smućuje i da uradite ono što Vam on blagoslovi
i što Vas posavetuje. A takodje, u prvom redu, ne treba zaboraviti da se pred
svako jelo pomolite Gospodu, da Ga zamolite za Njegov blagoslov i urazumljenje
po svim pitanjima, koja Vas smućuju. Sve Vaše nedoumice će razrešiti Sam Gospod,
obraćajte se Njemu češće, u toku rada (i u svako drugo vreme) umom svojim
molitveno opštite sa Bogom, pribegavajte ka pomoći Presvete Bogorodice i svetih
Ugodnika, Vašoj nebeskoj zaštitnici – svetoj mučenici Juliji i Vašem Angelu-Čuvaru.
Što se tiče Vašeg konkretnog pitanja: sami poštujte post prema Ustavu, a
posao radite onako kako se to od Vas zahteva.
Svi mi izvršavamo na zemlji svoje poslušanje Bogu. Sveti Oci savetuju da se
svaki posao radi tako kao da nam ga je dao Sam Bog (jer to i jeste tako u
stvari). Ako se uvek budemo toga sećali, nikada se nećemo prema svojim obavezama
odnositi sa lenjošću, nemarom i nesavesno, nikada nećemo roptati i gnušati
se nekog posla jer nas je Sam Gospod postavio upravo na to mesto, gde treba
da budemo, kako bi ispunili Njegovu volju. Evo šta piše sveti prvovrhovni
apostol Pavle u svojoj Poslanici Korinćanima:
“Svaki neka ostane u onome zvanju u kome je prizvan. Jesi li prizvan kao
rob? Nemoj da brineš, nego ako i možeš postati slobodan, radije se strpi…Svaki,
braćo u čemu je prizvan u onome neka ostane pred Bogom” (1 Kor. 7, 20-24).
Molitve pre jela
Oče naš, Koji si na Nebesima! Da se sveti Ime Tvoje, da dodje Carstvo Tvoje,
da bude volja Tvoja, i na zemlji kao i na nebu. Hleb naš potrebni daj nam
danas i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima našim i ne
uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od lukavog.Ili:Oči svih su Gospode u
Tebe uperene, i Ti im daješ hranu blagovremeno, otvaraš darežljivo Svoju ruku
i ispunjavaš sve živo blagonaklonošću.
Molitva posle jela
Blagodarim Ti, Hriste Bože naš, što si nas nasitio Svojim zemaljskim blagom;
ne liši nas ni Svog Nebeskog Carstva, već kao što si došao medju učenike Svoje,
Spasitelju, dajući im mir, dodji i k nama i spasi nas.
Ilustracija sa sajta: http://www.days.ru/Images/im1051.htm



Pavle: Pomaze Bog! Šta je to Rasofor?
Odgovor: Bog Vam pomogao i mir Vam, Pavle.
“Rasofor” je čisto monaška reč i pojam. U svako vreme su postojali ljudi,
koji su želeli da ceo svoj život posvete Bogu. Oni su odlazili u pustinje,
selili se na usamljena mesta, gde su prebivali u molitvi i postu ceo svoj
život. Pored podvižnika su se naseljavali drugi koji su videli njihov blagočestivi,
molitveni način života, i tako su se obrazovali manastiri. U manastirima su
se sva bratija dobrovoljno potčinjavala jednom starcu – nastojatelju ili igumanu,
kod koga su bili u poslušanju učeći se smirenju i posebnom podvigu potčinjavanja
Božijoj volji preko čoveka, u kome su videli već zadobijeno podvižničko iskustvo.

image


U monaštvu postoje stupnjevi, preko kojih svaki monah postepeno napreduje
sve više i više po lestvici dobrodetelji (vrlina). Prvi stupanj su poslušnici,
to jest bratija-početnici (ili sestre u ženskim manastirima). To je stupanj,
na kome Gospod Bog ispituje, preko nastojatelja i druge bratije, sposobnost
onoga koji je došao u manastir za monaški život. Na osnovu duhovnog napredovanja
poslušnici se postrigavaju posebnim činom postriga u monaštvo, to jest, u
rasofor, preko koga novopostriženi dobija Božiji blagoslov za izabrani podvig,
a od nastojatelja blagoslov da nosi rasu sa klobukom, bez mantije. Takav poslušnik
postaje rasoforni monah. Monah-crnorizac, treba da vodi drukčiji način života,
koji se razlikuje od mirskog. Monasi pri postrigu daju zavete Bogu da će ceo
svoj život prebivati u poslušanju, postu i celomudriju (bezbračnosti) i dobijaju
novo ime u znak toga da je taj čovek umro za ovaj svet, i rodio se za drugi
(večni) svet.

image


Treći stupanj je monaštvo ili kako se još naziva mala shima. Takodje postoji
poseban čin postriga u monaštvo, pri kome se pored rase i klobuka dodaje još
i mantija. Monah daje dublje zavete (obećanja) i takodje dobija novo ime.

image


I četrvti stupanj je velika shima. U veliku shimu se postrigavaju monasi
koji su napredovali u monaškim delima, i koji su zadobili opit molitve. Oni
obično prebivaju u zatvorništvu. Nastojatelj ili iguman stavlja na shimnika
posebnu odeždu, i on dobija Božiju blagodat, koja postriženom daje mogućnost
da prebiva u tom podvigu, koji od njega zahteva njegov čin.

image


“Monasi iz sveta, iz mora zlobe i bezdana tame, iz dubine uzimaju i iznose
bisere i drago kamenje, koji se ugradjuju u Hristov venac, u Nebesku Crkvu,
u novi vek, u svetonosni grad, u angelski sabor” (Sveti Makarije Veliki).

image
image
image


“I živeći u svetu, može se biti ne od ovoga sveta. Ali zar je usred briga
i životne buke, usred neprekidnih iskušenja i susretanja sa grehom, moguće
dostići to moralno savršenstvo, tu svetost u dobrodetelji, koju obećava i
u obilju daje usamljeni monaški život, daleko po strani od ovoga sveta i njegove
sujete?” (Sveti Jovan Zlatoust).
“Monaški život je početak budućeg veka. Naše bogatstvo je Hristos” (Sveti
Grigorije Bogoslov).
Savetujemo Vam da pročitate Svetog Pravednog Jovana Kronštatskog: http://www.orthodoxy.eparhia-saratov.ru/2004/09/13.html

Treći Rim. http://www.hrono.ru/libris/lib_s/skrynn00.html
Leušinski manastir. http://www.leushino.ru/photo/



Margarita: Pomaže Bog! Recite mi molim Vas u koliko sati počinju jutarnja i večernja služba u Crkvi?
Odgovor: Bog ti pomogao i mir ti Maragrita.
Služenje Bogu je neprekidna, visoka i sveta obaveza čoveka, a posebno hrišćanina.
Na to smo prizvani, kao Božija tvorevina, a tim pre kao “sluge Hristove iskupljene”
Krvlju Gospodnjom (1 Kor. 6-20, 7, 22-23). Početak Bogosluženja je postavio
Sam Tvorac kao sedmi dan odmora posle stvaranja sveta. A zatim je posle to
proširio sa zakonom koji je dao Mojseju na Sinaju. Sin Božiji je sišao na
zemlju i tvorio volju Oca Svojega, i sveti Apostoli su svojim primerom i učenjem
pokazali važnost i neophodnost Bogosluženja, učestvujući u njemu, ustanovljavajući
ga i savetujući vernicima da ne napuštaju svete skupove (Mt. 18-20; Lk. 2,
46: Jn. 2, 13; Dela 2, 46; Jevr. 10, 25). Posebno ustanovljenjem svete Tajne
i zapovešću da se ona «tvori» u Njegov spomen, Gospod naš Isus Hristos nam
je ukazao na početak i osnove Hrišćanskog Bogosluženja. Ispunjavajući zapovest
Isusa Hrista i nepokolebljivo sledujući Njegovom primeru i učenju i svetim
Apostolima, Hrišćanska Crkva od prvih vremena neprekidno vrši Bogosluženja,
poučavajući i osvećujući njima svoje vernike».

image


O PORETKU CRKVENIH BOGOSLUŽENJA

U Bogoslužbeni krug ulaze ona Bogosluženja, koja Pravoslavna Crkva služi
tokom 24 časa:
Večernja – služba koja se služi na kraju dana, uveče. Tom službom blagodarimo
Bogu za protekli dan.
Povečerje – služba koja se sastoji iz čitanja niza molitvi, kojima molimo
od Gospoda oproštaj grehova i da nama koji idemo na spavanje On da pokoj tela
i duše i da nas sačuva od djavolskih zamki za vreme sna;
Polunoćnica – služba koja se služi u ponoć, u spomen na noćnu Spasiteljevu
molitvu u Getsimanskom vrtu;
Jutrenje – službna koja se služi ujutru pre izlaska sunca. Tom službom blagodarimo
Bogu za proteklu noć i molimo za Njegovu milost u nastupajućem danu.
Prvi čas – odgovara našim sedam sati ujutru, osvećuje molitvom već nastupeli
dan;
Treći čas – odgovara našim devet sati ujutru, služi se u spomen silaska Svetog
Duha na Apostole;
Šesti čas – odgovara našim dvanaest sati u podne, služi se u spomen na Raspeće
Gospoda našega Isusa Hrista;
Deveti čas – odgovara našim tri sata posle podne, služi se u spomen na krsnu
smrt Gospoda našega Isusa Hrista.
Božanska Liturgija – je najvažnije Bogosluženje. Na njoj se podsećamo na
ceo zemaljski život Spasitelja i vrši se Tajna Svetog Pričešća, koju je Sam
Spasitelj ustanovio na Tajnoj Večeri. Liturgija se služi ujutru pre ručka.

image


Sve te službe su se u davna vremena u manastirima i kod otšelnika služile
odvojeno, u odredjeno vreme. Ali su potom zbog vernika, sjedinjene u tri Bogosluženja:večernje,
jutrenje i dnevno.

image


Večernje Bogosluženje se sastoji iz devetog časa, večernje i povečerja. Jutrenje
iz polunoćnice, jutrenja i prvog časa. Dnevno iz trećeg i šestog časa i Liturgije.
Uoči velikih praznika i nedelje služi se večernja služba, u kojoj su sjedinjene
večernja, jutrenje i prvi čas. To Bogosluženje se naziva Svenoćnim bdenjem,
jer je ono kod drevnih hrišćana trajalo celu noć.

image


Jutarnja, dnevna i večernja Bogosluženja u raznim Crkvama mogu da počinju
u različito vreme, prema nastojateljevoj odluci, uzimajući u obzir mogućnosti
i želje parohijana, tako da oni mogu da učestvuju u Bogosluženjima.




Tatjana: Pomaže Bog! Ja sam od detinjstva bolesna. Moj svet je ograničen zidovima
stana, koji skoro nikada ne napuštam, jer prosto nemam fizičkih mogućnosti.
Logično je da ne mogu da posećujem ni Crkvu. Ima li u krasnojarskim Crkvama
mogućnost ispovesti preko telefona, i uopšte razgovor sa sveštenikom preko
telefona? A sugestija za sajt je: pričajte više o pravoslavnim tradicijama,
ikonama, Svetima. Hvala!


Odgovor: Bog Vam pomogao i Bog Vas blagoslovio Tatjana.
Nemojte da tugujete što je Vaš svet ograničen stanom, jer se samim tim pred
vama otkriva drugi svet, svet večnosti, u koji smo svi mi ljudi prizvani i
prema kome idemo. Koliko je na zemlji bilo Ugodnika Božijih koji su se sami
zatvarali u svoje kelije, ograničavajući svoj vidljivi svet i samim tim proširujući
svoj unutrašnji svet, molitvom približavajući svoju dušu ka Bogu, Kome može
da nas približi samo molitva sa pokajanjem i ispovešću.
Šta je to ispovest?
Ispovest je Tajna pokajanja, koja je sastoji iz dva dejstva:
1. ispovest svojih grehova pred pastirem
2. opraštanje i njihovo razrešenje od strane sveštenoslužitelja.
Na početku ispovesti sveštenik čita za to specijalno odredjene molitve, prizivajući
Božiju pomoć na ljude koji su došli u Crkvu da se pokaju, kako bi oni mogli
da se ispovede iskreno i nelicemerno i da od Boga dobiju razrešenje tih svojih
grehova, koje navedu na ispovesti. Takvo usrdno i iskreno pokajanje je potrebno
radi toga da Tajna na deluje samo na razrešenje od grehova, već i da u otovrenu
dušu udje blagodatno isceljenje, koje ne dopušta da se duša ponovo pogruzi
u prljavštinu greha.

image


Druga, veoma važna strana ispovesti je:
Samo nabrajanje naglas svojih duhovnih bolesti i padova pred duhovnikom, pred
čovekom (a ne telefonom) je značajno jer se njime savladjuje gordost (glavni
izvor grehova) i uninije (beznadežnost svog ispravljanja i spasenja).
Iskazivanje greha već približava ka njegovom izbacivanju iz sebe. Onaj koji
se ispoveda na ispovesti stoji s duhovnikom pored analoja, na kome leži Jevandjelje
i Raspeće. Pri razrešenju grehova sveštenik pokriva ispovednika epitrahiljem
(deo svešteničke odežde), čita mu razrešnu molitvu, a ispovednik celiva Jevandjelje
i Krst, u znak pomirenja sa Gospodom kroz pokajanje.

image


Gospod je Tajnu pokajanja ustanovio posle Svog Vaskrsenja, kada je javivši
se Svojim učenicima, koji su bili zajedno okupljeni,sem Tome, trijumfalno
rekao: “Kao što je Otac poslao Mene, i Ja šaljem vas. Kojima oprostite grijehe,
opraštaju im se; I kojima zadržite, zadržani su” (Jn. 20, 21-23).
Na osnovu goreizloženog Vi već sami shvatate da je ispovest preko telefona
nemoguća.
Druga stvar je razgovor sa duhovnikom o nekim pitanjima, koje čoveku treba
razjasniti. U tom slučaju je moguće razgovarati telefonom, ukoliko za to postoji
mogućnost.
I još jedna veoma važna stvar. Obično kod invalida, prestarelih ljudi i onih
koji zbog nekih ozbiljnih okolnosti nisu u mogućnosti da dodju u Crkvu, rodjaci
ili poznanici pozivaju sveštenika u kuću, unapred se dogovarajući o vremenu
koje odgovara obema stranama. U takvim slučajevima sveštenik ispoveda i pričešćuje
bolesne u domaćim uslovima. Vi ili Vaši bližnji treba da pozovete najbližu
Crkvu i da se o tome dogovrite.
Neka Vas Gospod čuva! Pišite nam.
Ikona Majke Božije “Svih tužnih Radost” se proslavila čudima 1688 godine.
Rodjena sestra patrijarha Joakima (1674-1690) Efimija, koja je živela u Moskvi,
je dugo vreme stradala od neizlečive bolesti. Jednom ujutru je u vreme molitve
čula glas: “Jefimija! Idi u Crkvu Preobraženja Sina Mojega; tamo se nalazi
ikona, koja se zove “Svih tužnih Radost”. Neka sveštenik odsluži moleban sa
vodoosvećenjem, i ti ćeš se isceliti”. Jefimija je saznavši da se ta ikona
zaista nalazi u Moskvi, u Crkvi Preobraženja na Ordinki, izvršila naredjenje
Presvete Bogorodice i iscelila se. To se desilo 24 oktobra 1688 godine.

Tropar ikoni Majke Božije “Svih tužnih Radost”

Svih tužnih Radosti, i osramoćenih Zastupnice, i gladnih Hraniteljko, stranaca
Uteho, vitlanih burom Pristanište, bolnih poseto, nemoćnih Pokrove i Zastupnice,
Žezl starosti, Mati Boga Višnjega Ti si Prečista: molim ti se spasi slugu
Tvojega.



Od Dimitrija Romančuka:
Recite mi molim Vas da li omladina posećuje Crkvu? Kakva je statistika? I
da li po Vašem mišljenju Rusija neće ostati u budućnosti bez vernika?

Odgovor: Božiji blagoslov i mir neka budu na Vama, Dimitrije.

image


Možete da pokušate da nekoliko Nedelja ili prazničnih dana zaredom posećujete
bilo koju Pravoslavnu Crkvu, i verovatno ćete u nekoj meri dobiti odgovor
na svoje pitanje. Danas u Crkvi ima dosta omladine. Druga je stvar što je
još više ima na ulici, u kazinu i noćnim klubovima, dakle van Crkve …
Statistiku kao takvu ljudi ne vode – svi smo izbrojani Drugim, Višim Sudijom


image


Uostalom, u samoj Crkvi postoji i druga tačka gledišta na mesto omladine
u današnjem hramu. Nju je polemički opisao djakon Andrej Kurajev, a ja ću
citirati početak jedne publikacije:
“Broj stalnih mladih parohijama u našim Crkvama je približno jednak broju
oltarnika, zvonara, crkvenjaka, čuvara itd. Shvatate, dečak koji nema stalno
poslušanje, skoro nikada se ne zadržava u pravoslavnoj Crkvi. To je uopšte
karakteristična crta muške, a tim pre tinejdzerske psihologije. On ne može
da bude pasivan, on želi da radi. On ne može da se oseća u Crkvi samo kao
potrošač”. I dalje: “I zato bih želeo da osporim tu tvrdnju, koja se danas
često čuje iz usta današnjih liberalnih puiblicista: Pravoslavlje gubi u odnosu
na sekte, jer je previše strogo, srednjevekovno, dogmatično, a ovi koji su
liberalniji, savremeniji – oni pobedjuju. U stvari ja sam duboko uveren, da
je Pravoslavlje manje privlačno upravo zbog toga što se previše ljubazno odnosi
prema omladini. Dolazi neki dečak da se krsti, i šta mu sveštenik kaže? “Slušaj
dragi kako je dobro što si došao. Evo ti knjižica pa pročitaj. I uopšte, budi
dobar dečak, slušaj mamu i tatu. Dobro uči u školi, i dolazi kod nas na praznike”
(http://www.kos.orthodoxy.ru/molodeg/pg_molodeg.htm).
Smatra se da je problem odredjen striktno i svojevremeno. Nije slučajno poslednji
Arhijerejski Sabor RPC posebno primetio u jednom od svojih zaključnih dokumenata
neophodnost da se u radu sa omladinom koriste za savremenu omladinu tradicionalne
forme slobodnog vremena i opštenja – ispunjavajući ih hrišćanski sadržajem.
U Krasnojarsku omladinskim pravoslavnim pokretom rukovodi specijalno odeljenje
Eparhijske uprave, kojim rukovodi sveštenik Sveto-Nikolajevske Crkve u Nikolajevki,
jerej Viktor Teplicki. S njim se može detaljnije porazgovarati na tu temu,
kao i sa nastojateljem bilo koje Crkve u Eparhiji. Interesantno bi bilo porazgovarati
sa mladim sveštenicima – naprimer nastojateljem Crkve u selu Zajezerskom jerejem
Nikolajem Ši-Ke-Minom, koji mnogo radi na iznalaženju “adekvatnih” formi opštenja
sa mladim pokoljenjem. U Krasnojarsku je takodje taj isti otac Viktor Teplicki,
otac Aleksandar Kitarioglo (u krasnojarskom kadetskom korpusu) … Omladinski
hor “Sofija”, hor “Večni Cvet” … Naravno, sve su to kapi u moru, ali prema
Jevandjelju: “Mnogo je zvanih, ali je malo izabranih…”

image
image

image


Problem je umnogome u tome što je presečena ta sama nit, koja je od detinjstva
davala “moralno predivo”. Uzmite naprimer Srbiju – tamo se ta nit nije prekidala,
i zato u njihovim Crkvama ima mnogo više omladine, nego starije generacije.
Tamo je nemoguće videti mladog čoveka bez pravoslavnog krstića. Danas mnogo
toga zavisi od sveštenika: da li imaju takta, strpljenja, duhovne i intelektualne
snage za donošenje svetlosti u komplikovan omladinski auditorijum…Ima nade
i zbog nedeljnih škola. U njima je taj kvasac koji će potom dati klice i za
celu omladinu. Tim školama je teško ali one ipak postoje. Stare se čuvaju,
nove nastaju, kao kod nas u Sveto-Pokorvskoj Crkvi: s kakvom nadom i željom
tu dolaze mališani! A tu školu smo izgradili na pustom mestu pre nekoliko
meseci…
Ako Vas interesuje ta tema, pogledajte materijale omladinskog odeljenja RPC
(predsednik odeljenja za omladinska pitanja Ruske Pravoslavne Crkve je Arhiepiskop
Kostromski i Galički Aleksandar) ili konkretne omladinske sajtove – naprimer,
možete da idete na interesantan sajt Voronjšeko-Borisoglebske eparhije http://mirvsem.mrezha.ru/)
, sajt Tobolske duhovne seminarije i na druge – tim pre što na svima njima
postoje forumi na kojima se može porazgovarati. Adresa još jednog od sajtova
je http://www.molrus.orthodoxy.ru/. Mnogi različito prihvataju sajt “Ruski
dom”, pa Vi možete i sami da odete na njega http://www.russdom.ru/. O skautskom
pokretu pogledajte sajt Sretenje: http://sretenie.chat.ru/.
Linkovi na omladinske pravoslavne sajtove se mogu naći naprimer na adresi:
http://www.wco.ru/restavros/links.htm ili na sajtu Православное христианство.ru
(http://www.hristianstvo.ru/?from=5288), bez obzira na njegov baner na našoj
glavnoj stranici, to je najpotpuniji portal pravoslavnog interneta, a omladinske
organizacije se mogu pronaći na http://www.hristianstvo.ru/life/organizations/youth/.

A sada o drugom delu pitanja …
Vera je – urodjeno svojstvo duše, koja joj je toliko neophodna, koliko su
za naše fizičko postojanje neophodni vazduh i voda. Bez vere duša propada,
teško boluje, strada, gubi dah i umire, još dok je telo u životu. Nikakva
blaga u životu, ni bogatstvo, ni vlast, ni slava i počasti, ni sposobnosti
i talanti ne mogu da zamene besmrtnoj duši znanje o Bogu i opštenje s Njim,
bez Koga je ona osudjena na pogibiju. A današnje, istinsko znanje o Bogu se
može dobiti samo učestvujući u crkvenom životu i njegovim Tajnama. Niko u
svetu ne može da zadovolji besmrtnu ljudsku dušu. Koliko je na zemlji bilo
velikih pesnika, pisaca, muzičara, koji su imali sve, dobijali slavu i počasti
– i završavali svoj život samoubistvom, samo zato što u svom srcu nisu pronašli
Boga.
Crkva je nastala od trenutka kada je Sveti Duh sišao na Svete Apostole, i
oni su dobili posebnu blagodat od Boga da vrše sve crkvene Tajne, kao i silu
da se bore sa neprijateljem – djavolom. Crkvu je sazdao Sam Gospod, rekavši
ove reči: “…I na tome kamenu sazidaću Crkvu Svoju, i vrata pakla neće je nadvladati”
(Mt. 16, 18). To su reči Samog Gospoda, Koji je Sama Istina, i svaka Njegova
reč je Istina: “Nebo i zemlja će proći, ali Moje reči neće proći” (Mt.24,
35). Sam Hristos i jeste osnova Crkve, njen Krajeugaoni kamen i Glava Crkve.
Kod crkvenih Otaca se često sreće poredjenje Crkve u svetu sa ladjom na moru.
Budući Telo Hristovo, Crkva raste “punoćom Božijom” (Kol.2, 9). Uporedjujući
Crkvu sa zdanjem, apostol poučava, da njena izgradnja nije prekinuta, već
se nastavlja: “sva gradjevina, skladno spojena, raste u hram sveti u Gospodu”
(Ef.2, 21). Taj rast nije toliko u smislu vidljivog, brojčanog širenja Crkve
na zemlji: to je u još većem stepenu duhovni rast, ispunjavanje nebesko-zemaljskog
sveta svetošću. Kroz Crkvu se vrši prednaznačenje Bogom Ocem “za ostvarivanje
punoće vremena da se sve sastavi u Hristu, ono što je na nebu i što je na
zemlji” (Ef. 1, 10).
Crkva je naš duhovni dom. S njom su tesno povezane hrišćaninove misli i dela.
On u njoj , dok živi na zemlji, treba da gradi svoje spasenje, koristeći se
blagodatnim sredstvima osvećenja.
“Ko nije član Hristov, taj ne može da se spase. Mogu se imati počasti, može
se imati tajna, može se pevati “aliluja”, može se odgovarati sa “amin”, može
se držati Jevandjelje, može se imati vera u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha
i propovedati se, ali se nigde sem u Pravoslavnoj katoličanskoj Crkvi ne može
naći spasenje” (Blaženi Avgustin).

image


Zar nije davno procvetao ateizam u našoj zemlji, zar nisu davno naši dedovi
i očevi u crvenim košuljama oduševljeno pevali: “Mi ćemo naš novi svet da
izgradimo…”. Sedamdeset godina ateizma nije moglo da iskoreni veru iz ruskih
ljudi. Znamo za veliki broj primera stajanja za svoju pravoslavnu veru, i
to stajanja do smrti: stotine ruskih mučenika i ispovednika su potvrda za
to. Gde je taj novi svet, koji su izgradili ateisti i koji je reklo bi se
bio tako čvrst i postojan? On je proleteo u jednom trenutku i pretvorio se
u nepostojanje, ostavivši iza sebe opustošene duše, Crkve opljačkane, a manastire
razorene. Ali VERU nije mogao da uništi. Čim su se otvorile Crkve i manastiri,
ljudi izgladneli od bezbožja su odmah krenuli u njih. I ne samo da su krenuli:
oni su počeli da nude svoju pomoć, i fizičku i novčanu za obnavljanje i izgradnju
Božijih hramova. Vi znate Dimitrije kako se gradila Blagoveštenjska Crkva
u Krasnojarsku? Da nije bilo parohijana,ljudi koji su dobrovoljno došli da
pomognu Crkvi, ona ne bi mogla da se obnovi jer je bila u tako zapuštenom
stanju , bez zvona, bez kupola. Zar su mogli sami starci i starice da obnove
toliki broj Crkava i manastira u našoj zemlji, koja se desila bukvalno za
proteklih deset godina?
Istorija ruskog naroda je jedna od najmučnijih istorija: borba sa Tatarima
i mongolsko-tatarski jaram; smutna epoha; raskol; nasilni karakter petrovske
reforme; ugovorno pravo, koje je bila najstrašnija rana ruskog naroda; gonjenja
na inteligenciju; pogubljenje dekabrista, nepismenost narodnih masa i na kraju,
najstrašnij rat u svetskoj istoriji. Ali u Rusiji je uvek postojala želja
za preobražajem života, žedj za verom. U teška vremena Ruska zemlja je poslala
narodu svoga izabranika. To je mitropolit Kiril, zajedno sa knezom Aleksandrom
Nevskim (tatarske horde i horde krstaša), i prepodobni Sergej (vreme nastajanja
Moskovske Rusije, poznata Kulikovska bitka), i prepodobni Serafim Sarovski
(epoha dekabrista, početak previranja u ruskom narodu) i sveštenomučenik patrijarh
Germogen (vreme inostranog inoverskog zarobljeništva), i stotine ruskih podvižnika,
čijim molitvama se održavala, održava i održavaće Ruska zemlja.
U najnemirnija i bezbožna vremena Crkva je popunjavala i svoje svešteničke
redove, mladim ljudima, koji su bez obzira na sveopšti prezir i uništavanje
Crkve, na priziv Gospoda Boga, i svoje duše išli, učili, postajali sveštenici
i do kraja svog života čuvali VERU, predajući je narednom pokoljenju.
A statistiku kao takvo ne vodimo. Da li je ona potrebna? Pravoslavna Crkva
se nikada nije propovedala na neki poseban način, sem istinskog služenja Bogu,
sem crkvenih Bogosluženja, zvonjave zvona i čvrstog stajanja za veru do samog
kraja.
Spasitelj je, dajući punomoćje apostolima pred Svoje Vaznesenje, potpuno im
jasno rekao da On Sam ne prestaje da bude nevidljivi Pastir nad svima i Rukovodilac
Crkve: “Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka” (Mt. 28, 19-20).
Do svršetka veka će postojati i Hristova Crkva, koju je osnovao Sam Gospod.

image


N.V.GOGOLJ O CRKVI

“Posedujemo blago, kome nema cene, i ne samo da se ne brinemo o tome da to
osetimo, već čak ne znamo ni gde smo ga stavili. Kada domaćina zamole da pokaže
najbolju stvar u njegovoj kući, on ni sam ne zna gde se ona nalazi. To je
Crkva, koja se kao celomudrena devojka, jedino sačuvala od apostolskih vremena
u Svojoj neporočnoj prvobitnoj čistoti, ta Crkva, koja kao da je cela sa svojim
dubokim dogmatima i najmanjim spoljašnjim obredima snesena direktno sa Neba
za ruski narod, koja jedina ima moć da razreši sve petlje nedoumica i naših
pitanja, koja može da učini nečuveno čudo, u vidu svoje Evrope, primoravši
svaki naš stalež, zvanje i dužnost da udje u njihove zakonske granice i predele,
i ne izmenivši ništa u državi, davši snagu Rusiji da zadivi ceo svet ustrojstvom
tog istog organizma, kojim je i dosada zastrašivala – i ta Crkva nam je nepoznata!
I tu Crkvu, stvorenu radi života, mi još nismo uveli u svoj život!”
PISMO BOGU
(nadjeno u šinjelu ruskog vojnika, koji je poginuo u Velikom Otadzbinskom
ratu)
Poslušaj Bože …Još ni jednom u životu
nisam s Tobom razgovarao, ali danas
želim da Te pozdravim.
Ti znaš da su mi od detnjstva govorili
Da Tebe nema. i, ja, glupan sam poverovao
Ne sozercavajući nikada Tvoju tvorevinu.
I evo danas sam noću gledao
iz kratera koji je izbila granata
na nebo zvezdano, koje je nada mnom.
I shvatio sam odjednom, očaran tvorevinom,
Kako sam bio u velikoj zabludi.
Ne znam , Bože, da li ćeš mi dati ruku,
Ali ću ti reći i Ti ćeš me razumeti:
Nije li čudno da se usred zastrašujućeg ada
Meni odjednom otkrila svetlost i da sam spoznao Tebe?
A pored toga, moram da kažem
Samo to da sam srećan što sam Te spoznao.
U ponoć idemo u napad,
Ali se ja ne bojim: Ti nas posmatraš…
Signal. Pa šta? Moram da idem.
Bilo mi je dobro s Tobom. Još hoću da kažem,
Da, kao što znaš bitka može biti teška,
I možda ću Ti noćas pokucati.
I evo, iako Ti dosada nisam bio prijatelj
Hoćeš li mi dozvoliti da udjem, kad dodjem?
Ali, čini mi se da plačem, Bože moj. Ti vidiš,
Desilo mi se to da sam progledao.
Praštaj Bože moj, idem. I teško da ću se vratiti,
Ali kako je čudan osećaj, jer se sada smrti više ne bojim.

http://www.pserpuhov.ru/gazeta/200409/20040901.php



Julija:
Hoće li Bog uslišiti moju molitvu, ukoliko se ja kao krštena budem molila
za svoju nekrštenu sestru, kako bi ona prestala da pije. Ili je to beskorisno?


Odgovor: Pomaže Bog, Julija.
U Vašem pitanju se oseća bol, bol za Vašu sestru. I ta bol svedoči o Vašoj
ljubavi prema sestri. Kako Bog, Koji nam je zapovedio da ljubimo bližnjeg
svoga kao samog sebe, može a da ne usliši našu molitvu za bližnjeg?

image


Postoje crkvene i domaće molitve. Crkvene molitve su molitve za naše bližnje
i prijatelje, za koje dajemo cedulje na Liturgiji, zakazujemo Sorokuste i
molebane i druge molitve, koje se služe u Pravoslavnoj Crkvi. Crkva se moli
samo za krštene pravoslavne hrišćane. Ali postoji još i sopstvena, domaća
molitva, u kojoj možemo da se molimo za sve, pa samim tim i za nekrštene.
Posebno je delotvorna molitva čoveka, koji sam učestvuje u crkvenim službama
i Tajnama, i koji se ispoveda i pričešćuje Svetim Božanskim Tajnama.
Molitva je ono što nas približava ka Bogu, upodobljava Angelima, koji neprekidno
slavoslove Gospoda Boga i koji nas uče tome, kada sami to poželimo.
Pošto je Gospod Bog dao čoveku slobodnu volju, On ne može da primora čoveka
da bira izmedju dobra i zla, bez njegove saglasnosti. Pijanstvo je strast
i posledica uticaja zlih duhova na čoveka. Gospod Isus Hristos Svojim dolaskom
nije u potpunosti uništio vlast djavola, već je samo oslabio njegov uticaj
na ljude i dao nam sredstva da se suprotstavimo djavolskim zamkama. Ta dušespasonosna
sredstva su vera, prizivanje Imena Hrista Spasitelja, molitva, post, smirenje,
i naravno Svete Tajne Pokajanja i Pričešća.
Ukoliko u srcu čoveka, koji boluje od alkoholizma ili pijanstva, postoji
mesto za Hristovu veru, onda mu treba napomenuti o tome da je on sputan grehovnim
uzama. Njega treba upoznati sa osnovama Pravoslavlja, navoditi primere isceljenja,
koje Gospod daruje grešniku koji se kaje.
Ukoliko je bolesnik daleko od pitanja vere, rodjaci treba da se usrdno mole
za njega kod kuće i u Crkvi, da se pobrinu za osvećenje stana (ukoliko on
nije osvećen). i naravno treba snažno da se mole verujući u to da je Gospod
milostiv, da je Svemoguć i da može da ispuni svaku našu molbu, ukoliko je
ona dobra i ukoliko Gospod povodom toga nema neku Svoju posebnu volju, koju
mi ne možemo da znamo.

image


U svakom slučaju Julija, ne prekidajte molitve za svoju sestru. Molite se
usrdno Majci Božijoj, jer Ona brzo pomaže u najrazličitijim nuždama. Koliko
je bilo slučajeva, koje su ljudi posvedočili, kada se reklo bi se beznadežna
stvar razrešila lako i brzo, kada je ozdravio čovek koji je bolovao od neizlečive
bolesti – po molitvama i zastupništvu Presvete Bogorodice.
Za one koji piju je dobro da se čita akatist Ikoni Presvete Bogorodice “Čaša
koja se ne ispija”. Uzmite blagoslov od sveštenika i čitajte tokom 40 dana
svakodnevno taj akatist. Dobro je imati ikonu Majke Božije “Čaša koja se ne
ispija” i moliti se pred njom. Ako to nije moguće, onda se možete moliti pred
bilo kojom drugom ikonom Presvete Bogorodice. Majka Božija je – Jedna, ali
se javlja u raznim slučajevima, raznim ljudima u razno vreme preko raznih
ikona. Postoji veliki broj ikona naše Nebeske Zastupnice – Presvete Bogorodice.
Ali to su samo različite ikone, a Ona Sama je – Jedna, i čuje svako molitveno
obraćanje koje joj je upućeno.

Molitva Presvetoj Bogorodici pred Njenom ikonom “ČASA KOJA SE NE
ISPIJA”


O Premilosrdna Vladičice! Tvom zastupništvu sada pribegavamo, ne prezri naša
moljenja, već nas milostivo usliši: ženu, decu, majke i one koji teško stradaju
od pijanstva, i toga radi od majke svoje – Crkve Hristove i spasenja otpale
braću i sestre i srodnike naše isceli.O Milostiva Majko Božija, dotakni se
njihovih srca i brzo ih izbavi od grehovnih padova, privodeći ih spasonosnom
uzdržanju.Umoli Sina Svoga, Hrista Boga našega, da nam oprosti sagrešenja
naša i da ne odvrati milost Svoju od ljudi Svojih, već da nas ukrepi u trezvenosti
i celomudrenosti.Primi, Presveta Bogorodice, molitve majki, koje prolivaju
suze za svoja čeda, žena koje ridaju za svoje muževe, čeda uboga, ostavljena
od zabludelih, i sve nas koji pripadamo Tvojoj ikoni. I da dodje ovaj vapaj
naš, Tvojim molitvama, do Prestola Svevišnjega. Pokrij i sačuvaj nas od lukavih
zamki neprijateljskih, u strašni čas smrti naše pomozi da nesmetano prodjemo
kroz vazdušna mitarstva, molitvama Tvojim izbavi nas večne osude, te da nas
pokrije milost Božija u beskonačne vekove vekova. Amin. (Pogl..: http://www.holyres.org/holyvera/bm/bm_chasha.htm)

image


Od svetih Božijih Ugodnika se u Vašem slučaju može prizivati u pomoć sveti
mučenik Bonifacije, kome je Gospod dao blagodat da pomaže ljudima, koji stradaju
od pijanstva. Poželjno je da se upoznate sa žitijem svetog mučenika Bonifacija
i da mu čitate ili akatist, ili barem jednu molitvu, koja se obično nalazi
na kraju akatista. Ali to treba raditi neprekidno, i ne smanjivati i ne prekidati
molitve.
Za Gospoda nema nerazrešivih problema, neisceljivih bolesti i bezizlaznih
situacija. On čeka naše obraćanje k Njemu, i posebno obraća pažnju na one,
koji se mole za svoje bližnje.
Molitva za one koji stradaju od pijanstva
Gospode, pogledaj milostivo na raba Tvoga, koji je prelešćen stomakom i telesnim
veseljem, i daruj mu (joj) da spozna radost uzdržanja i posta i plodova Duha
koji su njegova posledica.
Molitva Sv.muč. Bonifaciju
O, mnogostradalni i svehvalni mučeniče Bonifacije! Ka tvom zastupništvu sada
pribegavamo, ne odbaci moljenja naša, već nas milostivo usliši, isceli braću
i sestre naše (imena) koji stradaju od teške bolesti pijanstva, i toga radi
od majke svoje Crkve Hristove i večnog spasenja otpadaju.
O sveti mučeniče Hristov, dotakni se njihovog srca danom ti od Boga blagodaću,
brzo ih izbavi od grehovnih padova i privedi spasonosnom uzdržanju. Umoli
Gospoda Boga, zbog Koga si i stradao, da oprostivši nam sagrešenja naša ne
odvrati milost Svoju od ljudi Svojih, već da nas ukrepi u trezvenosti i celomudrenosti,
da pomogne Svojom Desnicom onima koji su dali spasonosno obećanje da će biti
trezni da ga sačuvaju do kraja života, da se dan i noć u Njemu ukrepljuju
i da dobar odgovor za njega daju na Strašnom Sudu.
Primi Ugodniče Božiji, majćinske molitve, koje prolivaju suze za svoja čeda,
žena časnih koje ridaju u mukama; dece uboge koje su ostavljene od pijanica;
i sve nas koji pripadamo tvojoj ikoni. Neka molitvama tvojim dodje ovaj vapaj
do Prestola Svevišnjeg. Pokrij i sačuvaj nas od svih neprijateljskih zamki.
U strašni čas izlaska naše duše pomozi da nesmetano prodjemo vazdušna mitarstva,
molitvama tvojim izbavi nas od večne osude, da bi nas pokrila milost Božija
u beskonačne vekove vekova. Amin.

Ikona, koja spasava od pijanstva

Ikona Majke Božije “Čaša koja se ne ispija” se pojavila pre 120 godina. U
to vreme je u Tuljskoj guberniji živeo, ili tačnije završavao svoj sasvim
kratki vek oficir u penziji. On je mogao duže da živi da nije toliko zloupotrebljavao
alkohol. Propijao je celu svoju penziju, sve svoje jednostvane stvari, postao
je skoro siromah i legao u krevet jer su mu noge oticale, ali je i dalje nastvljao
da pije.
Jednom, jedne od njegovih bespokojnih noći mu se u snu javio velelepni starac-shimnik
i rekao: “idi u grad Serpuhov, u manastir Presvete Vladičice Bogorodice. Tamo
se nalazi ikona Majke Božije “Čaša koja se ne ispija”, odsluži moleban pred
njom i bićeš zdrav dušom i telom”.
Starac se vojniku javio još tri puta, i videvši da čovek nema snage da ustane,
poslednji put mu skoro i zapretio. Čovek je s ogromnim naporom na štakama
dopuzao do Serpuhova. A vratio se već na nogama, s štapom. Kada je oficir
objasnio u manastiru svoje snove, svi su se veoma začudili pošto takvu ikonu
nisu imali, samo je na ulazu u riznicu visila neka ikona, na kojoj je bila
naslikana čaša. Kada su je skinuli, onda su jasno ugledali na poledjini natpis:
“Čaša koja se ne ispija”. Čovek se iz Serpuhova vratio potpuno zdrav i vino
više nikad nije okusio do kraja života …
Ilustracije sa sajtova: http://www.days.ru/Images/ii6886&2435.htm, http://www.holyres.org/holyvera/bm/bm.htm




Galina:
Zašto su ljudi koji prodaju sveće i sličan crkveni inventar tako neljubazni
sa parohijanima, ponašaju se kao da su drugi došli kod njih iz preisposdnje,
a oni su sveti, Isus Hristos je ručao sa mitarima i nije ih se gnušao, i zato
bi želeli da i oni postanu ljubazniji sa parohijanima, jer idemo u Crkvu da
nadjemo mir i pokoj.


Odgovor: Mir Vama i domu Vašem, Galina.
Problem, koji ste voljno ili nevoljno dotakli je veoma aktuelan u životu
današnje Crkve. Ljudska priroda je (posle grehovnog pada) takva, da suočavajući
se u raznim životnim situacijama sa ljudima, koji nas vredjaju, rastužuju,
počinjemo da prema njima osećamo neprijateljstvo, zlobu, a prema sebi – pojačan
osećaj nepravde. Mi svi želimo pažnju, toplinu, ljubav, mir i pokoj. Ta želja
je prirodna i ona se može pozdraviti. Ali stvar je u tome, da se te vrline
zadobijaju dugim životnim putem, putem pokajanja, molitve, učešćem u crkvenim
Tajnama i službama. Taj dug put očišćenja duša prolazi čitav svoj život, koji
joj je zbog toga i dat. I daleko od toga da svi zadobijaju mir i pokoj već
kao plod u jesen, kojoj prethode duga zima, proleće i leto. Čovek je došao
u ovaj život da bi pokajavši se i pomirivši se sa Bogom, nasledio večno Carstvo
Božije, gde već neće biti mesta ni suzama, ni očajanju, ni bolestima, ni smrti.
Nažalost, uvrede ljudi koji nose poslušanje u Crkvi se često dešavaju. Ljudska
slabost je česta, posebno kod ljudi koji nisu moralno spremni za odgovorno
crkveno služenje – i zbog toga, što je čovek bliži oltaru, to mu se više čini
da ima prava i “zasluge” pred Svevišnjim, koje ga izdvajaju “iz mase”. Medjutim,
“Dakle, kada tvoriš milostinju, ne trubi pred sobom, kao što rade licemeri
u sinagogama i na ulicama, da bi ih proslavljali ljudi. Zaista vam kažem:
oni su već primili svoju platu” (Mt.2, 12).

image


To se ne dešava samo u Crkvi: “neofiti”, to jest ljudi koji su nedavno postali
verujući, počinju da se smatraju “izabranima”, “posebnima”, i počinju da gledaju
s visine čak i na ljude koji su u odnosu na njih na višem duhovnom stepenu.
Počinju da osudjuju druge ljude, LUKAVO opravdavajući sebe ovako: “ne govorim
radi osude, već radi rasudjivanja”. I ne daj Bože takvim “pravoslavcima” povod
ili čak i prividan povod za takvo “rasudjivanje”. Takvi ljudi počinju da podsećaju
ne na članove hrišćanske zajednice, već na pristalice neke sekte. I zaboravljaju
pritom kako je Hristos samo jednom frazom prekinuo “pravednu” raspravu mase
sa bludnicom: “Koji je medju vama bez grijeha neka prvi baci kamen na nju…”
(Jn.8, 7). I svaki put, kada mi se pojavi želja da “rasudjujem” grehe svoga
bližnjega, setim se sa stidom ove fraze. I želja da osudim čoveka, koji je
možda po svojimm delima mnogo pravedniji od mene – nestaje …

image


Ukoliko su Vas u Crkvi uvredili onda požalite takvog čoveka, pomolite se
za njegovu grešnu dušu, jer ne zna šta radi … A možda ste i Vi sami dali neki
povod za loš odgovor? Ne? Slava Bogu! Ni u kom slučaju ne stupajte u prepirku,
u objašnjavanje odnosa: u Crkvi, u Domu Božijem, se to nikako ne sme raditi,
jer ćete Vi oskverniti svoju sopstvenu dušu. Ako se neprijatnost i nadmenost
često projavljuje kod ljudi koji nose poslušanje u Crkvi, onda pokušajte da
porazgovarate sa nastojateljem Crkve ili s nekim od sveštenika. Ne žalite
se, već zamolite za pomoć: ne za sebe, već za čoveka koji je zaboravio na
svoju prvu dužnost ljubavi prema Bogu i bližnjemu. Nije isključeno da se i
sveštenik pokaže nadmen i nepažljiv, jer se i tako nešto, avaj, dešava u našim
Crkvama. Pomolite se i za njega … On je takodje nesrećniji od vas: “Teško
vama književnici i fariseji, licemjeri, što zatvarate Carstvo Nebesko pred
ljudima; jer vi ne ulazite, niti puštate da udju oni koji bi htjeli” (Mt.
23, 13)…

image


Gospod nas ispituje, a nečastivi nas kuša, i mnogi od nas su kada su prilazili
Crkvi, avaj, prošli kroz to u suštini nepravoslavno stanje …
Kako je dušu iskvarenu grehom moguće naučiti da vidi u sebi nečistotu, neprkladnost,
i neznanje da voli i oprašta? To je moguće samo kroz razne situacije u koje
dospeva, živeći u ovom svetu. Mi najčešće ne razmišljamo o tome da su svi
ljudi koji nas okružuju samo orudja Božija, uz pomoć kojih nas Gospod ispituje
i kao da Mu svaki dan dajemo ispit sposobnosti da verujemo, da se nadamo,
da volimo, da opraštamo, da pomažemo onome kome je to potrebno itd.
Ocrkovljeni ljudi znaju delotvornost sledeće metode: kada te neko uvredi,
usrdno se pomoli za zdravlje tog čoveka, i zamoli Gospoda da on molitvama
tog čoveka ispravi tebe samog. Ako to uradiš od sveg srca, iskreno, neprijateljstvo
prema onome koji te je uvredio će nestati, a u duši će se zacariti mir i umiljenje,
i želja da svima opraštaš. Postepeno tokom života, susrećući se sa raznim
ljudima, mi zadobijamo iskustvo i mudrost, učimo se da ne primećujemo nedostatke
kod bližnjih, uočavamo sve svoje loše postupke i trudimo se da ih ne ponavljamo.
Umeće voleti Boga i ljude je posebna veština, koja nema cenu i koja se daje
kao venac svih ostalih vrlina.
Najvažnija zapovest je: ljubi Gospoda Boga tvoga. I druga, njoj slična je:
ljubi bližnjega, kao samoga sebe. Da li mi ispunjavamo te zapovesti? Šta treba
zadobiti i šta treba naučiti za tako nešto? Ništa nas tako ne upodobljuje
Bogu kao umeće da opraštamo zlim ljudima, koji nas vredjaju.
(Savetujem Vam da pročitate: Mitropolit Antonije Surožski. Nedelja praštanja.
http://piter.orthodoxy.ru/pspb/n131/ta001.htm).

image


Evo šta po tom pitanju piše jedan od savremenih podvižnika, iguman Nikon
(Vorobjev): “Jedni drugima bremena nosite, i tako ispunjavajte zakon Hristov,
a onaj koji ispunjava zakon će se oseniti i Hristovim mirom, koji nadvišuje
običan ljudski razum. Taj mir nas čini neosetljivim za ovozemaljske nevolje
i stradanja, gasi svako interesovanje za ovaj svet, i privlači čoveka gore
(ka nebu – iz red.), radjajući u srcu ljubav prema svima, koja pokriva sve
nedostatke bližnjega, ne primećuje ih, ne sprečava nas da žalimo drugog čoveka
više nego samog sebe…
A ako toga nema, onda ćemo plakati pred Bogom, da smo siromašni, ubogi, nagi
od svega dobrog, i prestaćemo da osudjujemo i ukoravamo jedni druge, budući
da smo sami loši, i nalazeći se u opasnosti da budemo odbačeni od Gospoda.
Smirjumo se jedni pred drugima i pred Gospodom i oplakujmo svoje neisceljive
rane, i prinudjujmo se po svojoj snazi na ljubav jedni prema drugima. Tada
će i nas Gospod potrpeti zbog smirenja i trpljenja drugih po zakonu: “kojom
merom merite, takvom će vam se i meriti”. Treba sebe lomiti, oplakivati propadanje
svoje sopstvene duše i moliti kao gubavac da nas Gospod isceli i očisti. Molite
i daće vam se, tražite i naćićete, kucajte i otvoriće vam se vrata pokajanja,
plača, umiljenja, od kojih se i radja mir i spasenje. Amin neka tako bude!”

Arhiepiskop Amvrosije (Jurasov): “Kada je naše srce grubo, onda mi ne možemo
da oprostimo bližnjemu … Za tog čoveka se treba pomoliti i činiti mu dobro
… Apostol Pavle piše Korinćanima sledeće: “Vama nije tijesno u nama, nego
vam je tiesno u srcima vašim” (2 Kor. 6, 12). Kada biste samo pronikli u te
reči! Zamislite dobro, sveto čovekovo srce. Ono nije grubo. Ono sve smešta
u sebe. Zašto ono sve smešta u sebe? Zato što su i svi ostali ljudi Božija
tvorevina. Ja i vi ne rasudjujemo. Mi vidimo greh u čoveku, i mi taj greh
ne volimo, a zajedno sa tim grehom ne volimo ni bližnjega. Tu dolazi do narušavanja
Božije zapovesti. Gospod nam je zapovedio da ljubimo bližnjega kao samoga
sebe. Ako mi ne ljubimo bližnjega, i grubo se odnosimo prema njemu, onda mi
ne ljubimo ni Gospoda”.
Molitva za one koji nas mrze i vredjaju
Kao prvomučenik Tvoj Stefan, koji Ti se molio za one koji su ga ubijali,
i mi Ti Gospode pripadamo i molimo da oprostiš svima koji nas mrze i vredjaju,
i neka nijedan od njih ne pogine nas radi, već sve spasi blagodaću Tvojom,
Bože svedobri.
Često moramo da slušamo sledeće opravdanje: “Ja bih mu sa zadovoljstvom oprostio,
kada bi to što je govorio za mene bila istina”. Baš suprotno! Treba se radovati
upravo tome što je za nas izrečena laž, jer bi nas samo mučila savest. Sve,
zbog čega su ukoravali Spasitelja je bilo lažno, i On ne samo da im je oprostio,
već se i Sam molio za Svoje neprijatelje. Tako i mi treba da opraštamo.
Celo hrišćanstvo je praštanje. Crkva nije slučajno pred početak Velikog Posta
ustanovila Nedelju praštanja, zbog toga što je opraštanje uvreda svim bližnjima
– prvi uslov, od koga započinje duhovni rad nad svojom sopstvenom dušom. U
protivnom slučaju, ni molitva, ni post, ni bilo koja druga dobra dela neće
doneti korist duši, neće je očistiti i neće je moći približiti ka Bogu.
Ikona Presvete Bogorodice “Omekšanje zlih srca”(Sedmostrelna)
Istorija ikone


image


Ova ikona Presvete Bogorodice je od davnina svima poznata i svi je poštuju
kao čudotvornu, ali svedočanstva o njoj na žalost nikada nije bilo, i ne zna
se čak ni gde i kada se ona pojavila.Na ovoj ikoni je Majka Božija predstavljena
Sama, prožeta sa sedam mačeva: tri s desne, tri s leve strane, a sedmi je
po sredini. Svi koji Njoj pribegavaju s molitvom vere osećaju da se pri omekšanju
srca omekšavaju i olakšavaju duševna i telesna stradanja, i spoznaju da kada
se mole pred Njom za svoje neprijatelje, tada se popravljaju njihovi neprijateljski
odnosi, i nastupa velikodušniji osećaj milosrdja.Molitva Presvetoj Bogorodici
pred Njenom ikonom “Sedmostrelna”O Mnogostradalna Mati Božija, Uzvišemija
od svih na zemlji po čistoti Svojoj i po broju stradanja, koje si podnela
na zemlji! Primi mnogobolne uzdisaje naše i sačuvaj nas pod Pokrovom milosti
Tvoje. Jer drugog pribežišta i tople Zastupnice osim Tebe nemamo, ali pošto
imaš smelost prema Onome Koji je od Tebe Rodjen, pomozi i spasi nas molitvama
Svojim, da nesmetano dostignemo Carstvo Božije, i da sa svima svetima slavimo
u Trojici Jedinoga Boga, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
Za pomoć u porodičnim poslovimaMolitva za pomirenje neprijateljaBlagodarim
Ti, Vladiko Čovekoljupče, Care vekova I Darodavcu blagi, Koji si razrušio
neprijateljstvo i mir darovao rodu ljudskom, daruj sada i mir sa rabom Tvojim,
ukoreni u njih strah Tvoj i medjusobnu ljubav učvrsti: prekini svaku raspravu,
i sve nesuglasice. Jer si Ti mir naš i Tebi slavu uznosimo Ocu i Sinu i Svetome
Duhu, sada i uvek i u vekove vekova .Amin.Molitva pred ikonom Presvete Bogorodice
“Omekšanje zlih srca”(Sedmostrelna)TroparOmekšaj naša zla srca, Bogorodice
i prekini nastraje onih koji nas mrze, i svaku našu duševnu teskobu razreši,
nas koji gledamo na Tvoju svetu ikonu, ganuti Tvojim stradanjem i milosrdjem
za nas i rane Tvoje celivamo, i strela naših koje Tebe probadaju se užasavamo.
Ne daj nam Mati Blagodatna, poginuti zbog surovosti naše i naših bližnjih,
jer si Ti zaista zlih srca omekšanje.

image
image




Ina:
Pomaže Bog!
Molim Vas veoma da mi pomognete savetom za moju situaciju. Stvar je u tome
što sam se razišla sa svojim mužem posle njgeove preljube. I evo ima već dve
godine kako živimo odvojeno. Problem je u tome što smo se venčali. Pročitala
sam da ukoliko se supruzi posle toga razvedu njihov život ne ide kako treba,
jer oni pokušavajući da žive sa nekim drugim greše pred Bogom. I zaista, muž
živi sa tom ženom, ali se svadjaju, a i ja imam neuspehe u privatnom životu.
Moj život prosto ne postoji, i kao da mi neko ne dozvoljava da budem sa drugim
muškarcem. Šta sada da radimo? Zar je situacija beznadežna?
Unapred hvala za odgovor. Neka Vas Bog čuva.
S poštovanjem, Ina.


Odgovor: Bog Vam pomogao, Ina!
Pre svega – ne klonite duhom, Gospod ni Vas ni Vašeg muža (iako je on učinio
taj greh) neće ostaviti u vašim iskušenjima, jer je Njegovo milosrdje beskrajno.
Molitva pomaže čoveku da savlada i najstrašnije nevolje. Kako kažu u Crkvi,
greh se umiva pokajanjem i molitvom. Dok je Gospod u Vašem srcu ne treba da
očajavate.
A sada nešto o samoj sitiaciji.
Da li je Vaš crkveni brak razveden, ili ste se ograničili samo razvodom gradjanskog
braka? Sudeći po pitanju, takozvanog “razvenčavanja” nije bilo i sa vas nije
skinut blagoslov, koji je sveštenik izmolio od Gospoda u obredu venčanja.

Bez obzira na to što je venčanje jedna od velikih Tajni, snishodeći ljudskom
nesavršenstvu i slabosti, Crkva navodi niz slučajeva kada crkveni brak može
da bude razveden. Jedan od njih je i supružnička preljuba. O tome govori i
Sam Spasitelj (Mt. 19, 9). Crkva je više puta razmatrala osnove za crkveni
razvod. Pomesni Sabor Ruske Pravoslavne Crkve koji je održan 1917-1918 godine
je doneo “Odredbu o uzrocima za raskidanje bračne zajednice, koju je Crkva
osvetila”, gde su navedeni zakonski uzroci za raskidanje crkvenog braka, kao
što su: otpadništvo od Pravoslavlja, preljuba, protivprirodni poroci, nesposobnost
za bračni život, koja je postojala pre braka, bolest sifilis, nepoznato odsustvo,
osuda supruga ili supruge na kaznu, zajedno sa lišavanjem svih prava postojanja,
neizlečiva teška duševna bolest, zlonamerno napuštanje jednog supruga od strane
drugog. Te osnove za razvod braka su potvrdjene i na Arhijerejskom Saboru
RPC 2000.godine.
Kako se razvodi crkveni brak?
Posle razvoda gradjanskog braka, treba se obratiti Sekretaru Eparhijske Uprave
s pismenom molbom na ime trenutnog Arhijereja za raskidanje crkvenog braka.
U molbi treba navesti uzrok razvoda i priložiti mu kopiju svedočanstva o razvodu
gradjanskog braka. Vladika će razmotrivši Vašu molbu, skinuti blagoslov sa
predjašnjeg braka i dati dozvolu za stupanje u novi crkveni brak, ukoliko
za to nema kanonskih prepreka.
Zašto se dozvoljava drugi crkveni brak? Crkva ga dozvoljava opet po snishodjenju
prema ljudskim slabostima. Ako jedan od supruga nije bio u braku, onda se
obred vrši uobičajeno. Ukoliko su oba supruga bili ranije u braku služi se
“pristanak drugobračnih”,za vreme koga se čitaju pokajne molitve.
I još nekoliko reči. To što Vi sa suprugom teško preživljavate tu situaciju,
i to što teško organizujete privatni život, govori o prirodnim duševnim preživljavanjima.
Pored toga što crkveni brak očigledno nije raskinut, uzrok tome je i u onome
što se desilo. Brak zahteva od onih koji stupaju u njega posebnu odgovornost,
spremnost na iskušenja, na samopožrtvovanje i praštanje. Nije slučajno da
je ranije u Rusiji samom obredu venačanja prethodio odvojeno služeni obred
u Crkvi – obred obručenja. Time se ostavljalo vreme da se razmisli i proveri
svoja spremnost za brak. Teško je govoriti o toj situaciji ne znajući je “iznutra”,
ali možda ste vi i suprug napravili grešku kada ste se razveli? Možda je reč,
koju treba izgovoriti “ljubav”, još uvek aktuelna za oboje?
U svakom slučaju Ina, samo ta reč čini srećnim i Vaš lični život, koji nije
uspešan, i lični život Vašeg muža kome je kako pišete jako teško. Nije slučajno
što zaljubljeni ljudi često iščitavaju Poslanicu Apostola Pavla Rimljanima,
u kojoj je on tako nadahnuto iskazao šta je ljubav …
I još jedan savet. Potrudite se da češće budete u Crkvi. Veoma je dobro ako
porazgovarate sa nekim od sveštenika koji nadje vremena da vas sasluša, da
vam da neki savet, da vam pročita molitve koje treba pročitati. Danas, nažalost
nemaju svi parohijani duhovnika, to jest sveštenika koji je duhovni otac,
i koji vas zna, zna Vaš duševni život, koji vas ispoveda, i daje savet u svakoj
situaciji. Ako se odavno niste ispovedili i pričestili, onda to obavezno uradite.
I naravno, bilo bi potpuno hrišćanski posavetovati to isto i Vašem bivšem
mužu – iako se brak raspao, on ostaje vaš bližnji u Hristu … I ako mu još
uvek niste oprostili, onda mu oprostite. Svim srcem i svom dušom. Pomolite
se za njega onako kao to od nas zahteva naša vera …I odmah će Vam biti lakše.
Neka Vas Gospod čuva, želim Vam sreću i molim se za Vas …

Prva Poslanica Korinćanima Svetog Apostola Pavla, Glava 13, st.1-13
Himna ljubavi


Ako jezike čovečije i andjeoske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono
koje ječi, ili kimval koji zveči. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne
i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premeštam, a ljubavi nemam ništa
sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže,
a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi. Ljubav dugo trpi, blagotvorna je, ljubav
ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se, ne čini što ne pristoji, ne traži
svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se
istini, sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi. Ljubav nikad ne prestaje,
dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati. Jer djelimično
znamo i djelimično prorokujemo; a kad dodje savršeno, onda će prestati što
je djelimično. Kad bijah dijete, kao dijete govorih, kao dijete mišljah, kao
dijete razmišljah; a kad sam postao čovjek, odbacio sam što je djetinjsko.
Jer sad vidimo kao u ogledalu, u zagonetki, a onda ćemo licem u lice; sad
znam djelimično, a onda ću poznati kao što bih poznat. A sad ostaje vjera,
nada, ljubav, ovo troje; ali od njih najveća je ljubav.

Poslanica Efescima Svetog Apostola Pavla Glava 1, st.20-23

“Zahvaljujući svagda za sve Bogu i Ocu u Ime Gospoda našega Isusa Hrista.
Pokoravajući se jedan drugome u strahu Božijem. Žene, pokoravajte se svojim
muževima, kao Gospodu. Jer muž je glava ženi kao što je i Hristos glava Crkvi,
i On je Spasitelj tijela. No kao što se Crkva pokorava Hristu, tako i žene
u svemu svojim muževima. Muževi, volite svoje žene kao što i Hristos zavole
Crkvu i Sebe predade za Nju. Da je osveti, očistivši je krštenjem u vodi riječju,
da je stavi preda se, slavnu Crkvu koja nema mrlje ni bore, ili što tome slično,
nego da bude sveta i neporočna. Tako su dužni i muževi da vole svoje žene
kao svoja tijela: jer koji voli svoju ženu, samoga sebe voli. Jer niko nikad
ne omrznu na svoje tijelo, nego ga hrani i njeguje, kao i Gospod Crkvu. Jer
smo udovi tijela Njegova, od mesa Njegova i od kostiju Njegovih. Toga radi
ostaviće čovjek oca svojega i mater i prilijepiće se ženi svojoj, i biće dvoje
jedno tijelo. Tajna je ovo velika, a ja govorim o Hristu i o Crkvi. Tako i
vi, svaki da voli onako svoju ženu kao i sebe samoga: a žena da se boji svojega
muža”.
O crkvenim pravilima koji su povezani sa Tajnom venčanja, možete saznati detaljnije
na http://vladivostok.eparhia.ru/christian/venchan/1/#1



Nikolaj Matvejevič Sorokopud (grad Krasnojarsk) pita:
“Šarden ima sliku “Molitva pre jela”. Da li biste mogli da mi kažete koje
se molitve čitaju pre i posle jela, i ako je moguće da ih navedete na Vašim
stranicama?”


Odgovor: Poštovani Nikolaje Matvejeviču! Porodica sa platna Žana Batista
Šardena pripada očigledno rimokatoličkoj konfesiji. A na slici našeg savremenika
Borisa Egiazarjana “Trpeza: večernja molitva” (1991) “se čuju” pravoslavne
molitve, koje se čitaju pre i posle jela.
U svakodnevnom porodičnom domaćistvu porodica pre početka jela staje pred
ikonom koja se nalazi pored stola i jedan od članova (obično najstariji) čita
naglas najvažniju molitvu pre jela – molitvu Gospodnju “Oče naš”, koju je
Sam Spasitelj dao Svojim učenicima, kada su Ga apostoli molili da ih nauči
da se mole, tekst molitve navode i Jevandjelisti. Ne zaboravite da se osenite
krsnim znakom na početku i na kraju molitve. Redje, obično pre doručka se
čita druga molitva: “Oči svih su Gospode u Tebe uperene, i Ti nam daješ hranu
u odredjeno vreme; otvaraš darežljivu ruku Svoju, i ispunjavaš sve živo Tvojim
dobrima”.
Verujući ljudi često pre jela posle ove, osnove molitve čitaju još tri: “Slava
Ocu i Sinu i Svetome Duhu, i sada i uvek i u vekove vekova. Amin”. “Gospode
pomiluj” (tri puta). “Molitvama Prečiste Majke Tvoje i svih svetih Tvojih
Gospode Isuse Hriste Bože naš pomiluj nas. Amin”.
Kada je za trpezom prisutan sveštenik, on posle glavne molitve blagosilja
trpezu. U porodicama sa starim pravoslavnim tradicijama (koje imaju opit manastirskih
trpeza uz učešće duhovnih lica) se često pre i posle jela čita nekoliko raznih
molitvi u zavisnosti od vremena obeda, kao i molitve sa poklonima – ustavni
molitvenik. I ako za stolom nema sveštenika onda najstariji mirjanin blagosilja
trpezu sledećom molitvom: “Molitvama svetih Otaca naših Gospode Isuse Hriste
Sine Božiji, blagoslovi jelo i piće slugama Tvojim, jer si Svet sada i uvek
i u vekove vekova. Amin”.
Po završetku trpeze svi istovremeno ustaju, odlaze iza stola i prinose zahvalnost
Gospodu za to što je nas je On Svojim milosrdjem nahranio – ponovo najstariji
pred ikonom čita naglas, a ostali u mislima ponavljaju za njim: “Blagodarimo
Ti Hriste Bože naš, što si nas nasitio Svojim zemaljskim blagom; ne liši nas
ni Nebeskog Carstva Tvoga, već kao što si došao medju učenike Svoje, Spasitelju,
dajući im mir, dodji i nama i spasi nas”.
Posle toga se može čitati molitva: «Dostojno je vaistinu, blaženom zvati
Tebe, Bogorodicu, uvek blaženu i Preneporočnu i Mater Boga našega. Časniju
od heruvima i slavniju neuporedivo od serafima, Tebe što neporočno Boga Reč
rodi, suštu (uvek Postojeću – prim.prev.) Bogorodicu veličamo», - i zatim,
te tri gorenavedene molitve, kojima je završena politva pre jela. Ukoliko
je mirjanin u odsustvu sveštenika čitao molitve za blagosiljanje trpeze («Molitvama
svetih Otaca naših ...»), onda on posle trpeze čita: «Molitvama svetih Otaca
naših, Gospode Isuse Hriste Bože naš, pomiluj nas. Amin».
Veoma je važno da se molitve čitaju svaki put (nije važno da li naglas ili
ne) i to razumno, iskreno i ne brzo. I verujte, posle nekog vremena vi već
nećete moći da sednete za sto bez molitve … Ponekad pitaju: šta ako se jede
na javnom mestu i molitva može da razdraži okolinu? Pročitajte molitvu ćutke,
“u sebi”, prekrstite se i mirno sedite za sto.
Ako su za trpezom duhovna lica, sveštenici ili arhijereji, onda je molitveno
pravilo malo složenije – ali pored vas će u tom slučaju biti i drugi iskusniji
vernici. Kao i uvek u takvim slučajevima, savetujemo vam da prosto sledite
njihov primer.
Pripremio Medija-centar “Pravoslavna reč Sibira”
Molitva Gospodnja
Oče naš, Koji si na Nebesima! Da se sveti Ime Tvoje, da dodje Carstvo Tvoje,
da bude volja Tvoja, i na zemlji kao i na nebu. Hleb naš potrebni daj nam
danas, i oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima Svojim i
ne uvedi nas u iskušenje nego nas izbavi od zloga.


Pitanje: * Recite mi molim Vas da li kuma na krštenju može da bude
žena koja je mnogo mladja od samog kumčeta? Objasnite mi molim Vas kako protiče
obred krštenja i kako mu treba pravilno pristupiti. Unapred zahvaljujem.

Odgovor: Kumovi mogu da budu ljudi koji su napunili 17 godina, ukoliko su
oni sami kršteni i verujući. Pre krštenja je neophodno porazgovarati sa sveštenikom
o Tajni Krštenja, i znati Simvol vere. Kumovi su duhovni roditelji, i oni
treba da se brinu o duhovnom vaspitanju svojih kumčića uporedo sa roditeljima.


Pitanje: * Pomaže Bog! Moja prijateljica se sprema da krsti svog
sinčića i želi da ja budem njegova kuma. Recite mi kakvu odgovornost ja preuzimam
na sebe za to dete i kako protiče obred krštenja? Zahvaljujem za odgovor.

Odgovor: Bog Vam pomogao! Ukoliko ste Vi kršteni i znate Simvol vere i druge
molitve, pomagaćete svom kumčetu u duhovnom vaspitanju. Obred Krštenja podrazumeva
pogružavanje u vodu tri puta uz čitanje odgovarajućih molitvi Tajne Krštenja.


Pitanje: * Šta treba da znaju i rade kumovi pri Tajni Krštenja?
Odgovor: Kumovi treba da znaju Simvol vere i da se mole zajedno sa sveštenikom
pri služenju Tajne Krštenja.


Pitanje: * Pomaže Bog! Želim da se krstim, a nemam ni najmanju predstavu
o tome šta treba da uradim, a ustežem se da to pitam u Crkvi. Možete li da
mi kažete šta treba da uradim?

Odgovor: Bog Vam pomogao! Treba da pročitate šta je to krštenje i da prethodno
porazgovarate sa sveštenikom. Ne treba da se ustežete da pitate nešto što
ne razumete.


Pitanje: * Pomaže Bog! Recite mi molim Vas da li kum mome detetu
(ja i muž smo pravoslavni) može da bude Jevrejin koji odlazi u sinagogu. Puno
hvala.

Odgovor: Bog Vam pomogao! Inoslavni ne mogu da budu kumovi.


Pitanje: * Čitam Bogorodičino pravilo, ali nemam vremena da to
radim pred ikonama, već to radim u autobusu, na ulici itd. Da li se to može
raditi?

Odgovor: Možete se moliti na svakom mestu, ukoliko za to nemate specijalno
vreme i mesto.


Pitanje: * Oče blagoslovite! Zaljubila sam se u muslimana, i ne
znam šta da radim! Recite mi molim Vas da li je moguć brak u tom slučaju?
Spasi Gospode!

Odgovor: Bog blagoslovio! Brak sa inoslavnim je moguć samo posle njegovog
primanja Pravoslavlja.


Pitanje: * Pomaže Bog! Molim Vas da me posavetujete. Udala sam
se pre godinu dana i imam dete. Muž i ja veoma želimo da se venčamo, ali je
stvar u tome što nam je to oboma drugi brak. Da li u tom slučaju ima prepreka
za nas? Hvala.

Odgovor: Bog Vam pomogao! Prepreka za venčanje nema ukoliko se ranije niste
venčali.


Pitanje: * Pomaže Bog! Recite mi molim Vas da li se ikone mogu
restaurirati zbog korozije, potamnelih boja itd.?

Odgovor: Bog Vam pomogao! Ikone može da restaurira samo verujući iskusan
restaurator.


Pitanje: * Da li trudna žena može da bude kuma?
Odgovor: Trudna žena može da bude kuma.


Pitanje: * Pomaže Bog, oče! Uskoro treba da postanem kuma sina
svoje najbolje prijateljice. Recite mi molim Vas kako treba da se pripremim
za krštenje, šta treba da imam kod sebe, šta treba da radim i da ponesem,
da li treba da kupim i osvetim krstić za dečaka, i kakav on treba da bude
itd. Hvala!

Odgovor: Bog Vam pomogao! Kuma treba da bude pravoslavne ispovesti, treba
da zna Simvol vere, da nabavi krstić, belu košuljicu i beli peškir.


Pitanje: * Oče, pomozite mi molim Vas sa savetom i poukom. U Crkvi
na službi se osenjujem krsnim znakom bez ikakvog stida. Ali se u svakodnevnom
životu veoma ustežem da se osenim u prisustvu drugih ljudi. Možda se previše
osenjujem krsnim znakom, možda to ne treba svuda? Možda postoje neke obavezne
situacije u kojima vernik treba da se osenjuje krsnim znakom u običnim okolnostima?

Odgovor: Ako se ustežete da se prekrstite medju nevernicima, onda je bolje
da to i ne radite. Za sve postoji odredjeno vreme i mesto.


Pitanje: * Pomaže Bog! Da li je istina da se ne treba baviti jogom,
istočnim veštinama koje su trenutno u modi …, kao ni japanskim načinom uredjenja
svoga doma?

Odgovor: Bog Vam pomogao! Pravoslavni čovek ne treba da se bavi jogom i istočnim
veštinama.


Pitanje: * Pomaže Bog! Recite mi molim Vas da li je moguće krstiti
dete za vreme posta? I drugo pitanje … koliko puta (i koliko dece) mogu da
budem kuma? Zahvalna na odgovoru.

Odgovor: Bog Vam pomogao! Može i jedno i drugo.


Pitanje: U današnjem društvu, saglasno liberalizmu koji se danas
reklamira, se o intimnim stvarima ljudskog života govori potpuno mirno, kao
o nečemu što se samo po sebi podrazumeva, i zato sve to što predstavlja greh
i narušavanje zapovesti na taj način kao da nije nešto skverno, poročno i
predrasudno. Naprimer, rukoblud (koja se medicinski naziva masturbacija) praktikuju
mnogi mladi psihijatri i psiholozi kao potpuno prirodnu, a ona je ponekad
i neodvojivi deo života, objašnjavajući je kao sredstvo za odstranjenje polne
napetosti. A u životu odraslog čoveka se stvari kao što su bludni gresi (česta
promena partnera ili neredovan polni život) smatraju kao potpuno prirodno
čovekovo ponašanje saglasno slobodi izbora. Stvari kao odnosi izmedju istih
polova se takodje smatraju potpuno normalnim (iako sam ja lično veoma dobro
zapamtio reči apostola Pavla o tome). A takva Visoka osećanja kao što je ljubav,
neki psihijatri i psiholozi smtraju za prirodan “životni” instinkt za razmnožavanje.
Medju svojim vršnjacima primećujem negativizam prema Pravoslavnoj Crkvi upravo
zbog zabrana koje se pojavljuju u odnosu na takve nepotrebne stvari kao što
je pornografija, rukoblud i slobodan intimni život, obrazlažući ga ponekad
još i pojavom kompleksa zbog svoje nevinosti. A lekari psihijatri, psihoterapeuti,
psiholozi, psihoanalitičari o drugi govore o tome da ne treba obraćati pažnju
na zabrane, kanone, zapovesti i druge faktore koji ograničavaju čovekovu slobodu.
U vezi sa tim je i pitanje kako da se pravoslavni verujući čovek odnosi prema
tim sablaznima, prema rukoludu (da li se time može neprekidno baviti a zatim
ispovedati na ispovesti), postoji li duhovna literatura nekih pravoslavnih
psihologa čiji su radovi delimično ili u potpunosti posvećeni tim pitanjima,
kako o tome razgovarati sa sveštenikom moleći ga za duhovnu pomoć, kako izgradjivati
intimne odnose sa osobama suprotnog pola i kako opštiti sa ljudima koji ne
prihvataju religiju zbog gorenavednih zabrana. Nadam se Vašoj pomoći i odgovoru.
Spasi Gospode.

Odgovor: Rukoblud, blud bez venčanja, kao i sve ostale intimne stvari van
braka su veliki greh.


Pitanje: * Pomaže Bog! Bila sam udata pet godina i imam sina od
šest godina. Njegov otac ne živi s nama već godinu dana. On se sad venčao
sa drugom. Mogu li da se molim za njegov povratak u porodicu? Sin veoma tuguje
zbog oca. A on nema dece sa tom ženom.

Odgovor: Bog Vam pomogao! Vaš brak je bio nezakonit i zato ne treba razbijati
zakonski brak Vašeg bivšeg supruga.


Pitanje: * Da li se može moliti za nevernika?
Odgovor: Treba se moliti za sve.


Pitanje: * Žena i ja smo pre venčanja krstili jedno dete. Da li
je to greh?

Odgovor: Ne. za krštenje je potreban jedan kum, na osnovu pola kumčeta.


Pitanje: * Nikako ne mogu da se primoram da budem stalni parohijan
Crkve. Dodjem u svoju Crkvu jednom ili dvaput godišnje. Da li biste mogli
da mi date savet kako da pobedim svoju lenjost i postanem pravi član svoje
Crkve? Hvala!

Odgovor: Naučite i češće izgovarajte Isusovu molitvu: “Gospode Isuse Hriste
Bože naš, pomiluj me grešnog”. I Gospod će Vas privesti u Crkvu.
Postoji jedno sredstvo protiv lenjosti – rad na sebi. Ukoliko sam čovek to
ne poželi onda ni Gospod ne može da mu pomogne. Bog ne primorava čovekovu
volju.


Pitanje: * Da li detetova majka i detetov kum mogu da se venčaju?
Odgovor: Ne mogu.


Pitanje: * Od detinjstva su me prijatelji zvali po imenu moga starijeg
brata, i ja sam u početku mislio da nas prosto zamenjuju, ali sada kada je
prošlo mnogo godina ljudi koji čak ni ne znaju moga brata me zovu njegovim
imenom. U početku mi je bilo inetersantno, a sada sam prosto izgubljen. Mama
mi je rekla da su njega hteli da nazovu kao mene ali to nisu učinili. I možda
je zbog toga moj život takav kakav je i sad je sve gori i gori. Lekari uopšte
ne mogu da mi uspostave dijagnozu. Hvala.

Odgovor: Odazivajte se na Vaše kršteno ime i sa tim imenom se i pričešćujte.


Pitanje: * Imam dvoje dece – 7.5 godina i 6 meseci. Oboje su kršteni.
Kako da ih pravilno vaspitavam u pravoslavnoj veri? S ćerkom odlazim u Crkvu,
ali veoma neredovno, iako je naša porodica verujuća, ali smo nažalost sami
vaspitani u sovjetsko vreme i mnogo toga ne razumemo i ne znamo. Odakle početi?
Koliko često odlaziti u Crkvu? Koje molitve treba obavezno znati (ja samo
znam “Oče naš…”)

Odgovor: U Crkvu treba odlaziti nedeljom i za praznik. Osnovne molitve su:
“Oče naš…” i “Bogorodice Djevo radujsja…”. Nabavite molitvenik takodje.


Pitanje: * Pomaže Bog! Imam 40 godina i život mi je veoma komplikovan.
Ne mogu nikoga da krivim, ali nemam više snage da živim u svetu. Razmišljao
sam da odem u manastir. Pomozite bratijo! Sada mi i bivša žena kaže da će
mi tamo biti najbolje. Želim da stanem kao verni sin pred Gospoda našega i
Oca Isusa Hrista. Kako da se prisajedinim Vašem Bratstvu?

Odgovor: Bog Vam pomogao! Najpre treba da počnete da redovno posećujete najbližu
Crkvu, da vodite hrišćanski način života, da se ispovedate i pričešćujete.
Zatim sledi preporuka sveštenika za stupanje u manastir, a dalje će Gospod
ukazati.


Pitanje: * Da li može da se venča porodični par, koji je mnogo
godina proživeo zajedno i već ima i decu?

Odgovor: Može.


Pitanje: * Recite mi molim Vas da li žena može da posećuje Crkvu
za vreme mesečnog ciklusa? Čula sam da je to zabranjeno.

Odgovor: Može da dolazi u Crkvu, ali ne sme da celiva Svetinje.


Pitanje: * Pomaže Bog! Recite mi molim Vas molitvu koja bi meni
i mužu pomogla za začeće deteta. Hvala.

Odgovor: Bog Vam pomogao! Molite se Majci Božijoj svojim rečima i ne očajavajte,
češće se pričešćujte.


Pitanje: * Pomaže Bog oče! Molim Vas da razrešite moj strah. Moja
prijateljica je dobila ćerku i želi da joj ja budem kuma, i ja sam to veoma
želela dok mi nisu rekli da to ne mogu da budem pošto nisam udata i nemam
dece i da mogu da budem kuma samo dečaku, a ne i devojčici jer bi joj tobože
predala svoju sreću?

Odgovor: Bog Vam pomogao! Nemate nikakvih prepreka da postanete kuma. Sve
zavisi od Vašeg duhovnog nivoa.


Pitanje: * Pomaže Bog! Pre trinaest godina sam dobila dete. Živeli
smo zajedno oko godinu dana a potom smo se rastali. Ja sam pokušavao da se
pomirim ali se to njije desilo. Oženio sam se drugi put. U drugoj porodici
sam takodje dobio dete. Kasnije sam uspostavio odnose sa prvom porodicom.
Sada su mi odnosi sa drugom ženom veoma loši i ne uspevam da ih popravim (ona
ne posvećuje detetu dovoljno pažnje, kao ni porodici, vara itd). Htela je
da ode, ali sam se ja tome usprotivio. Ne mogu da dozvolim drugu tragediju.
Starija ćerka je sve vreme rasla bez mene. To je veoma loše. Da li da se vratim
u prvu porodicu? A šta sa mladjom ćerkom? Dete treba da ima oca i majku. Zasad
ne vidim izlaz i trpim. Posavetujte me nešto. Hvala.

Odgovor: Bog Vam pomogao! Molite se usrdno Majci Božijoj i Ona će Vam ukazati
šta da radite.


Pitanje: * Pomaže Bog! Recite mi molim Vas da li čovek može da
oskverni hram ukoliko dodje u njega u nečistoj odeći posle bluda? Može li
nečistota koja je posledica bluda da predje sa oskvernjene odeće na neke predmete
u kući, ako se njima dotakne? Može li ta nečistota da se prenosi sa jednog
predmeta na drugi? I ako neko dodirne nečistu odeću, a da pritom to ne zna,
a zatim dodje u Crkvu, može li tako da oskverni hram? Kako uopšte shvatiti
pojam “oskvernjenje hrama”? Oprostite za ovakvo pitanje.

Odgovor: Bog Vam pomogao! Crkva je sama po sebi sveta, pošto je Njena Glava
Isus Hristos – svet. I ako je čovek došao u Crkvu u nečistoti, on ne može
da oskverni Crkvu, ali mu je samo zabranjeno da celiva svetinje (ikone, prosfore,
krst itd.), pošto bi to bilo njegovo nepoštovanje svetinja.
Ukoliko se čovek iz neznanja dotiče oskvernjene odeće, neće se time oskverniti.
Oskvernjeni čovek sebi šteti. Apostol Pavle kaže da je čovek “hram Božiji
i Duh Božiji živi u njemu”. Sledi da kada se čovek oskvernjuje nečistotom,
onda on greši samo protiv sebe i svog tela.
Crkva može da se oskverni samo kradjom ili nekim drugim bezzakonjima, koja
imaju protivreligiozni karakter.


Pitanje: * Osvećenje prodvnica, kancelarija postaje nešto uobičajeno.
Neke firme pozivaju sveštenike radi osvećivanja većeg broja prostorija i da
li je to neka moderna pojava? Može li sveštenik da spaja duhovni čin i mirsku
službu?

Odgovor: Sveštenik uvek treba da ima na umu to da je postavljen za tu dužnost
da bi svetleo. Kao što sveća svetli na čiraku, tako i sveštenik treba da bude
svestan toga da ljudi na njega uvek gledaju kao na etalon, i obrazac svetosti
– u svemu, pa samim tim i u ličnom životu. I zato sveštenik uvek treba da
se ponaša dostojanstveno.
Kada se ove ili one strukture obraćaju s molbom za osvećenje banki, prodavnica
ili preduzeća, sveštenik treba da bude svestan da samo osvećenje, kropljenje
svetom vodicom treba da pomogne ljudima da se vrate Crkvi i crkvenom životu.
Ne treba očekivati da će se posle molebana, i posete sveštenika sve promeniti.
Ali svako od nas, upućujući se na molbu u ovu ili onu strukturu, iskreno veruje
i nada se da će ta poseta doneti neki plod: neka se samo nekoliko ljudi sete
Boga … Preko molebana i svešteničkog služenja Gospod pomaže onima koji tamo
rade, bez obzira na mesto – prodavnica, zatvor, bolnica … U svakoj službi
sveštenik moli Boga da Gospod pošalje blagoslov na ljude, koji su Mu se obratili.
Kada se ljudi obraćaju sa takvim molbama, to je već početak molitve, početak
kretanja ka Bogu. I zato se ne treba smućivati, ne treba videti nešto loše
ili štetno u tome što sveštenika pozivaju za osvećenje trgovačkih centara,
kancelarija, banki. Treba se truditi da se u tome vidi dobro. Niko ne zna
šta je u čovekovoj duši – niko u nju ne može da zaviri. Lako je zapaziti neku
korist, ali ne treba tako. Crkva je otvorena za sve: tu može da dodje i Predsednik,
i guverner, i običan radnik. Tako je i svaki sveštenik bez obzira gde se nalazi
spreman da pomogne svima … Treba se trudti da se u svemu vidi dobro, a ne
loše – to je glavni princip hrišćanstva.
Kod nas se sve radi sa blagoslovom. I svaki sveštenik, baveći se ovom ili
onom delatnošću u početku uzima blagoslov. Danas sveštenici predaju u školama,
drže specijalne kurseve na univerzitetima – postoje takvi primeri i kod nas
u Barnauli. Smatram da je to pravilno i potrebno.
Ima veoma mnogo takvih primera, kada sveštenik služi službu koja nije povezana
sa hramom i zahteva preoblačenje. Kod nas u eparhiji ima jedan glavni inženjer
– djakon Zaharija. On je u svetu radio 26 godina kao inženjer-graditelj. I
došavši u Crkvu, on veliki deo vremena provodi na gradjevini – rukovodi direktno
svetskim ljudima, gradjevinarima, ukazuje im na greške, ispravlja ih. Smatram
da u tome nema ničeg lošeg.
Uzmite manastire – u svakom od njih postoje i traktoristi, i zemljoradnici
… To je uvek bilo i biće, i u tome nema ničeg lošeg – čovek treba da radi.
Mogu da nevedem primer iz Svetog Pisma: apostol Pavle budući propovednik nikada
ni od koga nije ništa uzimao, a hranio se od svoje rukodelje – pravio je šatore,
prodavao ih i kupovao sebi hranu. Svaki čovek treba da radi. I više od toga,
čovek ne samo da treba da radi da se sam prehrani već treba da pomaže i nemoćnima.
Manastiri i Crkve su se uvek trudili da materijalno pomažu siromašnima, prestarelima.
To je pohvalno.


Pitanje: * Veoma često možemo da čujemo da nije tako važno slediti
postojeća pravila crkvenog života, može čak i da se ne ide u Crkvu, najvažnije
je da se u duši veruje u Boga … Da li je to tako?

Ne tako davno, u vreme sovjetske vlasti i ateizma koji je vladao u zemlji,
ljudi su se bojali da javno iskazuju svoju religioznost – to je moglo negativno
da utiče na njihov lični život i da im smeta u karijeri. Po mom mišljenju,
rezultat tih dugih decenija bezbožja su i takve izjave – ljudi se kao i ranije
ustežu da govore o svoj veri, instinktivno se boje da idu u Crkvu, smatrajući
da “veruju u duši” … Ali to je nepravilno. Ne treba sakrivati svoju pravoslavnu
veru, ustezati se. Mi imamo čime da se ponosimo jer je upravo Pravoslavlje
postalo osnova cele slovenske kulture – prva knjiga koja je napisana na slovenskom
jeziku je bila Biblija … Nije slučajno dan slovenske pismenosti, koji slavimo
krajem maja, postao prvi crkveno-državni praznik. Graditeljska uloga Pravoslavlja
u razvoju države je očigledna.
Treba napomenuti da se “verujućim u duši” smatraju u prvom redu mnogobrojni
predstavnici raznih sekti, koji dolaze u našu zemlju sa Zapada, i koji pune
našu štampu i elektronska sredstva svojim lažnim propovedima.
Ti “propovednici” su teoretski dobro potkovani, savršeno vladaju raznim metodama
uticaja na ljudsku psihu, pa samim tim i psihozom. Izjavljujući svoju veru
u Boga, pozivajući se na “veru u duši”, oni u stvari propovedaju ekstremističke
poglede koji su zasnovani na mržnji prema našoj Pravoslavnoj Crkvi. Zapad
u te sekte ulaže velika sredstva s jednim ciljem – da razdeli i uništi našu
državu.
Cilj Ruske Pravoslavne Crkve je jedinstvo Otadzbine, celovitost države, svetla
budućnost naše dece. Zamislite porodicu u kojoj su roditelji pravoslavni,
sin – baptista, a ćerka – evangelista … Da li bi u toj porodici bio mir? Naravno
da ne. Tako će i u državi doći do deobe, ukoliko to dozvolimo, i ukoliko ne
budemo mogli da se suprotstavimo onima koji dolaze sa Zapada da nas uče pameti.
A možemo da im se suprotstavimo samo u tom slučaju ako se ujednimo oko Ruske
Pravoslavne Crkve – jer Božija blagodat spasava čoveka, i daruje mu se kao
odgovor na iskrenu veru …
U poslednje vreme se u Crkvama može videti mnogo omladine, pa tako i mladih
porodica sa decom. Oseća se da oni to ne rade iz prazne radoznalosti, i to
je dobro. Ali ne treba se ustezati zbog svoje vere, ne treba se bojati dolaska
u Crkvu, jer Crkva uči dobru i ljubavi. Samo ujedinjeni možemo da obezbedimo
svoju budućnost i budućnost svoje dece …


Pitanje: * Kako pravilno ispratiti poslednji put upokojenog hrišćanina?
Želim detaljnije da saznam o činu opela …

Odgovor: Smrt je “velika tajna” prelaska čoveka iz ovozemaljskog privremenog
života u večnost. Razdvajanje duše i tela po Božijoj volji se dešava tako
tajanstveno i nedokučivo za ljudski razum, kao i njihovo sjedinjenje u majčinskoj
utrobi.
Po svom izlasku iz tela ljudska duša dospeva u nove životne uslove. Ona po
svojoj volji već ne može da izmeni svoje stanje, kako je to bilo za života
na zemlji. I ovde najveći značaj dobija duboka duhovna veza umrlog čoveka
sa Crkvom, koja nastavlja da brine o njemu kao i u životu. Živi članovi Crkve
pripremaju telo upokojenog hrišćanina za pogreb i mole se za upokojenje njegove
duše.
Čin opela je zaupokojeno bogosluženje, koje se nad upokojenim služi samo
jednom. U tome je njegova suštinska razlika od drugih zaupokojenih službi,
koje mogu da se služe više puta (naprimer parastosi, litije).
Suština opela, kao i svakog drugog zaupokojenog Bogosluženja se sastoji u
molitvi za upokojene. Prema rečima sveštenika Pavla Florenskog, “samo učenje
Crkve o neophodnosti molitvi za umrle i dobrih dela ne treba shvatati samo
u smislu molitve za njih, već i bukvalno za njih, umesto njih, kada živi umrlima
privremeno daju svoja usta, svoje ruke, svoje životne mogućnosti i čak i svoje
srce i um”. Čin opela ima za cilj da duši upokojenog donese duhovnu korist.
Sveštenik može vda služi opelo bilo kod kuće, u uskom porodičnom krugu, ili
u Crkvi, ili direktno na grobu – to zavisi od želje pokojnikovih bližnjih.
U svakom slučaju opelo će odgovarati crkvenim kanonima. Ali najbolje je da
se ono služi u Crkvi. U današnje vreme na nekim grobljima postoje Crkve ili
kapele, gde se svaki dan mogu služiti opela.
Rodjaci ili bliski ljudi upokojenog zakazuju opelo direktno u Crkvi u mestu
stanovanja ili u mestu pogreba. Da ne bi došlo do nesporazuma, tu važnu stvar
ne treba prepustiti posrednicima. U poslednje vreme u gradu Barnauli nisu
retki slučajevi kada opelo služe ili sveštenici koji su pod zabranom, ili
uopšte slučajni ljudi koji se bave ritualnim obredima. Trebe koje služe takvi
ljudi nisu kanonske.
Treba znati da svi crkveni predmeti koji su neophodni za opelo – krstići,
sveće, ikone – treba da budu osvećeni u Crkvi. Njih ne treba kupovati u nekim
pogrebnim službama koje nemaju nikakve veze sa Crkvom i koje trguju sa tom
robom bez specijalne dozvole za to. Dokument koji daje pravo na trgovinu crkvenim
predmetima je zvanični blagoslov trenutnog arhijereja. Ukoliko prodavac iz
prodavnice rutualnih usluga odbija da pokaže kupcu taj dokument, znači da
on nema pravo da trguje crkvenim predmetima i bolje da se uzdrži od kupovine.
Kupujući osvećene predmete vi pomažete Crkvi, a u protivnom pomažete ljudima
koji se skrivaju iza imena Crkve s ciljem zarade.


Pitanje: Pre godinu dana smo se zajedno sa osmogodišnjom ćerkom
krstili. Od tada se trudimo da češće budemo u Crkvi, posebno za praznike.
Ali se pritom osećamo skučeno: ne znamo gde da stanemo, kada da se preksrtimo
… Recite nam molim Vas kako pravilno treba da se ponašamo u Crkvi.

Odgovor: Crkva nije samo dom za molitvu, već i mesto posebnog prisustva Boga
na zemlji. Na službu treba dolaziti na vreme, pet-deset minuta pre njenog
početka. Ulazeći u Crkvu i izlazeći iz nje, osenjujemo se krsnim znakom.
Muškarci na ulazu treba da skinu kapu ili šešir, a žene ulaze u hram samo
sa pokrivenom glavom. Nažalost, to pravilo se u naše dane ne poštuje uvek,
ali i pored svega ne treba ga prenebregavati.
Ušavši u Crkvu, treba celivati “prazničnu” ikonu, koja leži na analoju nasred
Crkve. Sveće se mogu upaliti pred tom ili nekom drugom ikonom. To je naša
mala lepta, žrtva Crkvi.
U vreme službe se u pravoslavnim hramovima stoji, ali su izuzetak bolesni
i stari. Mitropolit Moskovski Filaret (Drozdov) je po tom pitanju rekao sledeće:
“Bolje je sedeći misliti o Bogu, nego stojeći o nogama”. Ali za vreme čitanja
Jevandjelja i u posebno važnim trenucima na Liturgiji je bolje stajati, ako
to zdravlje dozvoljava. Treba stajati licem okrenutim prema oltaru. Treba
se moliti tako da molitve dolaze iz srca. Osnovne molitve je dobro znati napamet.
One su napisane na crkvenoslovenskom jeziku, i zato je poželjno naći prevod
ili ih sami prevesti, kako vam reči ne bi zvučale besmisleno.
Veoma je važno da onaj koji pristupa molitvi izbaci iz srca nepravde, razdražljivost,
gorčinu. «Pre molitve, - rekao je sveti Tihon Zadonski, - ne treba se ni na
koga gneviti, ne zlobiti, i ostaviti svaku nepravdu, kako bi i Sam Bog otpustio
naše grehe».
Za vreme Bogosluženja se treba krstiti pri slavoslovljenju Svete Trojice
i Gospoda našega Isusa Hrista, za vreme jektenija – na svaki vozglas “Gospode
pomiluj!” i “Podaj Gospode!”, kao i na početku i na kraju svake molitve. Treba
se prekrstiti i pokloniti pre nego što se pridje ikoni i upali sveća. Ne treba
žuriti pri osenjivanju krsnim znakom, jer tada prizivamo Gospodnju ljubav
i blagodat.
Kada sveštenik kadi prema našoj strani, čita Jevandjelje, i izgovara reči:”Mir
svima!”, treba prikloniti glavu.
Postoji blagočestivo pravilo da se na Liturgiju dolazi praznog stomaka, čak
i ako se toga dana ne pričešćujemo.
U Crkvi se ne sme govoriti glasno, držati ruke u dzepovima niti žvakati žvaka.
Bez potrebe ne treba šetati po Crkvi. Sveće treba upaliti i celivati ikone
tako da se ne smeta drugim ljudima koji se mole. Došavši u Crkvu sa decom,
ne treba im dozvoliti da trče, da se šale i da se smeju. Dete koje plače treba
pokušati umiriti, a ako se u tome ne uspe, onda treba sa detetom izaći iz
Crkve.
Kasneći na Liturgiju ili odlazeći pre njenog završetka, čovek projavljuje
nepoštovanje Tajne. Razume se, moguće je otići u slučaju krajnje nužde, ali
samo ne za vreme čitanja Jevandjelja i vršenja Evharistije.
U vreme Liturgije se kleči tri puta: u toku osvećenja Darova (od vozglasa
“Blagodarim Gospoda!” do kraja pesme “Tebe pojem!); kada se iznosi Sveta Čaša
radi prisajedinjavanja; kada sveštenik osenjuje narod Svetom Čašom sa rečima:
“Vsegda, ninje i prison i u vjeki vjekov”. U pashalne dane (do praznika Svete
Trojice), kao i u toku božićne radosti se ne kleči.
Nalazeći se u Crkvi treba brinuti o tome da se ne smeta onima koji stoje
pored, a u slučaju gužve treba puštati decu napred, starije i bolesne. Ako
vidimo da neko narušava red u Crkvi, bolje je da se uzdržimo od primedbi;
u krajnjem slučaju može se to objasniti posle službe.
Najvažnija je uzajamna ljubav izmedju parohijana i shvatanje sadržaja službe.
Ako ulazimo u Crkvu sa blagoslovom, i ako stojeći u Crkvi razmišljamo o tome
da se nalazimo na Nebu, onda će Gospod ispuniti sve naše molitve.
Pravedni Jovan Kronštatski je rekao: “Ulazimo u hram Božiji, kao u Svetinju
nad svetinjama, sa strahom Božijim, s čistim srcem, odbacivši strasti i sve
svoje životne brige, i stojmo u njoj sa verom, strahopoštovanjem, razumno,
s pažnjom, ljubavlju i mirom u srcu, kako bismo izašli obnovljeni, kao nebeski,
da bi živeli u svetinji, svojstvenoj Nebu, ne vezujući se životnim pohotama
i strastima …”


image




Pitanje: Šta je to Crkva?

Odgovor:


Gospod naš Isus Hristos je došao na zemlju radi našeg spasenja i osnovao je Crkvu, gde nevidljivo prisustvuje i danas, dajući sve ono što je neophodno za život večni, gde “nevidljivo Sile Nebeske služe”, kako se kaže u pravoslavnom pojanju. “Jer gdje su dva ili tri sabrana u Ime Moje, ondje sam i Ja medju njima” (Jevandjelje od Mateja, glava 18, stih 20), - rekao je On Svojim učenicima apostolima i svima nama koji verujemo u Njega. I zato mnogo gube oni, koji retko dolaze u Božiji hram. Još više greše roditelji, koji se ne brinu o tome da njihova deca posećuju Crkvu. Setite se Spasiteljevih reči: “Pustite djecu, i ne branite im da dolaze k Meni, jer je takvih Carstvo Nebesko” (Jevandjelje od Mateja, glava 19, stih 14).

“Ne živi čovjek o samom hljebu, no o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božijih” (Jevandjelje od Mateja, glava 4, stih 4), - kaže nam Spasitelj. Duhovna hrana je toliko potrebna ljudskoj duši, kao što je i telesna hrana potrebna za održavanje telesne snage. A gde će hrišćanin da čuje reč Božiju ako ne u Crkvi, gde Sam Gospod nevidljivo poučava one koji su se okupili u Njegovo Ime? Čije učenje se u Crkvi propoveda? Učenje proroka i apostola, koji su govorili nadahnuti Duhom Svetim, učenje Samog Spasitelja, Koji je istinita Mudrost, istiniti Život, istiniti Put, istinita Svetlost, koja prosvećuje svakog čoveka koji dolazi na svet.

Crkva je – Nebo na zemlji; Bogosluženje koje su u njoj služi je – delo Andjelsko. Prema učenju Crkve, hrišćani pri poseti Božijeg hrama dobijaju blagoslov, koji doprinosi uspehu svih njihovih dobrih namera. “Kada čuješ zvuk crkvenog zvona, koje sve poziva na molitvu, i savest ti kaže: poćiću u dom Gospodnji, ostavi tada ako možeš svako delo na stranu i požuri u Crkvu Božiju, - savetuje svetitelj Teofan Zatvornik. – Znaj, da te tvoj Andjeo čuvar zove pod krov doma Božijeg; to je on, nebožitelj, koji te podseća na Nebo zemaljsko, da bi tamo osvetio tvoju dušu Hristovom blagodaću, kako bi nasladio srce tvoje nebeskom utehom, a – ko zna? – možda te on zove tamo i radi toga da bi te sačuvao od iskušenja, koje ne bi mogao da izbegneš ukoliko ostaneš kod kuće, ili da te sakrije pod krov hrama Božijeg od velike opasnosti…”

Čemu se hrišćanin uči u Crkvi? Nebeskoj mudrosti, koju je Sin Božiji, Isus Hristos doneo na zemlju! Tu će on saznati i detalje iz Spasiteljevog života, upoznati se sa žitijem i poukama Božijih ugodnika, i učestvovati u crkvenoj molitvi. A saborna molitva vernika je velika sila! Mnogo može molitva jednog pravednika – za to postoji mnogo primera u istoriji, ali još veći plod donosi usrdna molitva onih koji su se okupili u domu Božijem. Kada su apostoli očekivali silazak Svetog Duha prema Hristovom obećanju, bili su zajedno sa Majkom Božijom u sobi na Sionu u jednodušnoj molitvi. Okupljajući se u hramu Božijem, mi očekujemo da će i na nas sići Duh Sveti. Tako i biva … ukoliko mi sami ne napravimo prepreke.

Naprimer, nedovoljna otvorenost srca smeta parohijanima da se sjedine u hramovnoj molitvi. U naše vreme se to često dešava zbog toga što se vernici u Božijem hramu ne ponašaju tako kako to zahteva svetost i veličina toga mesta.





Pitanje: Šta je to osvećena voda?

O SVETOJ VODI

Ceo naš život pored nas se nalazi velika svetinja – sveta voda (na grčkom “agiasma” – “svetinja”).

Osvećena voda je blagodat Božija: ona očišćuje verne ljude od duhovnih poroka, osvećuje ih i ukrepljuje na podvig spasenja u Bogu.

Mi se prvi put pogružavamo u nju za Krštenje, kada se pri primanju Tajne tri puta pogružavamo u krstionicu, napunjenu svetom vodom. Sveta voda u Tajni Krštenja omiva čovekove grehovne nečistote, obnavlja ga i preporadja za novi život u Hristu.

Sveta voda je obavezan element pri osvećenju hramova i svih predmeta, koji se upotrebljavaju u Bogosluženju, pri osvećenju stanova i bilo kog predmeta iz svakodnevne uoptrebe. Krope nas svetom vodom u litijama, na molebanima.

Na Bogojavljenje svaki pravoslavni hrišćanin nosi kući sud sa svetom vodom, brižljivo je čuva kao najveću svetinju, s molitvom se pričešćuje svetom vodom u vreme bolesti i svake nemoći.


“Osvećena voda, - kako je pisao sveti Dimitrije Hersonski, - ima snagu osvećenja duše i tela svih onih koji je koriste”. Upotrebljena sa verom i molitvom, ona isceljuje telesne bolesti. Prepodobni Serafim Sarovski je posle ispovesti poklonika uvek im davao da piju iz čaše svetu bogojavljensku vodicu.
Prepodobni Amvrosije Optinski je smrtno bolesnom čoveku poslao flašicu sa svetom vodom i neizlečiva bolest je na divljenje lekara nestala.

Starac jeroshimonah Serafim Viricki je uvek savetovao da se proizvodi i sama hrana krope jordanskom (krstovdanskom) vodicom, koja po njegovim rečima, “sama sve osvećuje”. Kada je neko bio jako bolestan, starac Serafim bi blagoslovio da uzima po supenu kašiku svete vode svakog sata. Starac je govorio da nema jačeg leka od svete vode i svetog ulja.

Čin vodoosvećenja, koji se služi na praznik Bogojavljenja se naziva velikim zbog posebno svečanog obreda, prožetog sećanjem na Krštenje Gospodnje, u kome Crkva ne vidi samo tajanstveno omivanje grehova, već i istinsko osvećenje prirodnih voda pogružavanjem u nju Boga u telu.

Veliko vodoosvećenje se vrši dva puta – na sam dan Bogojavljenja, kao i uoči Bogojavljenja (Krstovdan). Neki verujući ljudi pogrešno misle da je voda koja je osvećena u te dane, različita. Ali u stvari na Krstovdan i na Bogojavljenje se pri osvećenju vode služi jedan te isti čin.

Još je sveti Jovan Zlatoust govorio da sveta bogojavljenska voda ostaje ista tokom mnogih godina, sveža, čista i prijatna, kao da je samo pre minut zahvaćena sa pravog izvora. Eto čuga blagodati Božije, koju i danas svako vidi!

Prema verovanju Crkve, agiasma – nije obična voda sa duhovnim značenjem, već je to novo postojanje, duhovno-telesno postojanje, tesna medjusobna veza Neba i zemlje, blagodati i materije.

Evo zašto se velika agiasma prema crkvenim kanonima smatra kao svojevrsni niži stepen Svetog Pričešća: u slučajevima kada se po učinjenim gresima nekom članu Crkve daje epitimija i zabranjuje pristupanje Svetom Hristovom Telu i Krvi, dodaje se i: “da pije agiasmu”.

Krstovdanska voda je svetinja, koja treba da postoji u svakoj kući pravoslavnog hrišćanina. Ona se brižljivo čuva u svetom kutku pored ikona.

Pored krstovdanske vode, pravoslavni hrišćani često koriste vodu osvećenu na molebanima (malo vodoosvećenje), koje se služi tokom cele godine. Obavezno malo vodoosvećenje se služi na dan Iznošenja drveta Životvornog Krsta Gospodnjeg i na dan Prepolovljenja, kada se podsećamo na Spasiteljeve reči sa najdubljom tajnom, koje je rekao ženi Samarjanki: “A ko pije od vode koju ću mu Ja dati neće ožednjeti dovijeka, nego voda koju ću mu dati postaće u njemu izvor vode koja teče u život vječni” (Jevandjelje od Jovana, glava 4, stih 14).

Svetu krstovdansku vodu treba uzimati na prazan želudac zajedno sa prosforom posle jutarnjeg molitvenog pravila, sa posebnim strahopoštovanjem kao svetinju. “Kada čovek uzima prosforu i svetu vodu, - govorio je zatvornik Georgije Zadonski, - tada mu se nečisti duh ne približava, duša i telo se osvećuju, misli se ozaruju za bogougadjanje, i čovek postaje sklon ka postu, molitvi i svakoj dobrodetelji”.

Molitva pre uzimanja prosfore i svete vode

Gospode, Bože moj, neka mi Tvoj sveti Dar – prosfora i sveta voda Tvoja, budu na ostavljenje grehova mojih, na prosvećenje uma mog, na ukrepljenje duševnih i telesnih sila mojih, na zdravlje duše i tela, na savladjivanje strasti i nemoći mojih po beskrajnom milosrdju Tvome, molitvama Prečiste Majke Tvoje i svih Svetih Tvojih. Amin.




Pitanje: Kako treba poštovati Sveto Jevandjelje, Krst, časne mošti, ikone i kojim molitvama se pritom treba moliti?

Odgovor:
O CELIVANJU SVETOG JEVANDJELJA, KRSTA, ČASNIH MOŠTIJU I IKONA

Pri celivanju Svetog Jevandjelja, Krsta, časnih moštiju i ikona treba prilaziti u dužnom redu, ne žureći i ne gurajući se, načiniti dva poklona pre i jedan posle celivanja svetinje. Pokloni treba da budu zemni ili duboko pojasni, uz doticanje zemlje rukom. Pri celivanju Spasiteljeve ikone, treba celivati nogu (pri pojasnom prikazu – u ruku); pri celivanju ikona Majke Božije i svetih – ruku; a pri celivanju ikona Nerukotvorenog Spasiteljevog Lika i Usekovanje glave svetog Jovana Krstitelja – u vlasi kose.

Na ikoni može biti naslikano više svetitelja, ali kada ima više vernika koji čekaju da celivaju ikonu to treba učiniti samo jednom, da se drugi ne bi zadržavali i time narušavao poredak u Crkvi.

Pred Spasiteljevim Likom se može u sebi izgovarati Isusova molitva: “Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog (grešnu)”, ili: “Beskrajno sagreših Gospode, pomiluj me”.

Pred ikonom Presvete Bogorodice se može izgovarati sledeća molitva: “Presveta Bogorodice, spasi nas”.

Ispred Časnog i Životvornog Krsta Gospodnjeg se čita molitva “Krstu Tvojemu poklanjam se Vladiko, i Sveto Vaskrsenje Tvoje slavim”, s odgovarajućim poklonom.




Pitanje: Šta označava blagoslov sveštenika?

Odgovor:

O SVEŠTENIČKOM BLAGOSLOVU

Sveštenoslužitelji (to jest ljudi, koji su kroz Tajnu Sveštenstva dobili blagodat Svetog Duha za svešteničko služenje Hristovoj Crkvi) – episkopi (arhijereji) i sveštenici (jereji) nas osenjuju krsnim znakom. Takvo osenjivanje se naziva blagoslovom.

Kada nas sveštenik ili episkop blagosilja rukom, onda on skuplja prste tako da oni predstavljaju slova IC XC, to jest Isus Hristos. To znači da nas preko sveštenika blagosilja Sam Gospod naš Isus Hristos. Zato sveštenički blagoslov treba da primamo sa strahopoštovanjem.

Kada sveštenici u Crkvi osenjuju narod Krstom ili Jevandjeljen, ikonom ili Čašom, onda se svi krste i prave pojasne poklone, a kada nas osenjuju svećama, blagosiljaju rukom ili kade, izgovarajući reči zajedničkog blagoslova “Mir svima” i druge, onda treba napraviti pojasni poklon bez krsnog znaka; ne treba sklapati ruke kako se to radi pri ličnom blagoslovu, a tim pre ne treba ih posle prinositi ka ustima ili grudima.

Da bi se dobio lični blagoslov od sveštenika ili episkopa, treba krstoliko sklopiti ruke: desnu na levu sa dlanovima nagore, izgovarajući reči: “Oče (ili vladiko) blagoslovite”. Dobivši blagoslov, celivamo ruku koja nas blagosilja, - celivamo je kao nevidljivu ruku Samog Hrista Spasitelja. Kako kaže sveti Jovan Zlatoust “ne blagosilja čovek, već Bog Svojom rukom i ustima”. To je jasno i iz sveštenikovih reči – “Neka Bog blagoslovi!”. Prizivaj Božiji blagoslov ne samo u važnim delima i opasnim poduhvatima, već i u svim običnim životnim stvarima: na hranu da bi je jeo na zdravlje; na svoj častan rad i uopšte na sve svoje dobre namere, kako bi one bile uspešne; na put, kako bi bio srećan; na decu, kako bi odrasli u veri i blagočestivosti; na svu imovinu svoju kako bi se ona umnožila na dobro tvoje i tvojih bližnjih”.

Bez Božijeg blagoslova nijedan posao ne može da ima uspeha. I zato su se naši blagočestivi preci trudili da počinju svaki posao posle molitve i dobivši blagoslov od sveštenika.



Pitanje: Šta je to prosfora, antidor, artos i čemu oni služe?

Odgovor:

O PROSFORI, ANTIDORU I ARTOSU


Prosfora potiče još iz drevnih vremena. Njen praobraz su bili hlebovi predloženja u Mojsijevoj skiniji. U prvim vekovima hrišćanstva vernici su sami donosili sa sobom hleb, vino, jelej (to jest maslinovo ulje), vosak za sveće – sve što je bilo potrebno za služenje Bogosluženja. Taj prinos (grčki prosfora) ili prilog su primali djakoni; imena onih koji su doneli prosfore su unosili u poseban spisak, koji su uz molitvu pominjali za vreme osvećenja darova. Rodjaci i bližnji upokojenih su takodje davali priloge za njihova imena, i imena upokojenih su takodje pominjana na molitvi. Od tih dobrovoljnih priloga (prosfora) se odvajao deo hleba i vina koji su pretvarani u Hristovo Telo i Krv, od voska su se pravile sveće, a slični darovi nad kojima su se takodje čitale molitve su razdavani vernicima. Potom su prosfore počeli da nazivaju samo hleb, koji se upotrebljava za služenje Liturgije. Vremenom su počeli umesto uobičajenog hleba specijalno da peku prosfore u Crkvi, koje su se primale kao prilog pored običnih darova i novca.

Prosfora se sastoji iz dva dela koja se prave od testa odvojeno jedan od drugog i zatim se zajedno sjedinjuju. Na gornjem delu se stavlja pečat, koji predstavlja četvorokraki ravnostrani krst sa natpisom IC XC (Isus Hristos) u gornjem delu, i HI KA (grčki pobeda) u donjem.Prosfora, koja je napravljena od brašna iz zrna velikog broja klasova, označava i ljudsku prirodu, koja se sastoji iz velikog broja prirodnih elemenata, kao i čovečanstvo u celini koga čine veliki broj ljudi. Pri tom donji deo prosfore odgovara zemaljskom (plotskom) sastavu čoveka i čovečanstva, u kome je zapečaćen lik Božiji i u kome tajanstveno prisustvuje Duh Božiji. Božije prisustvo i duhovno načelo prožimaju svu prirodu čoveka i čovečanstva, što se pri pravljenju prosfora simbolizuje dodavanjem svete vode i kvasca u vodu. Sveta voda pritom zamenjuje blagodat Božiju, a kvasac – životvornu silu Duha Svetog, koja daje život svakom stvorenju. To odgovara Spasiteljevim rečima o duhovnom životu, kojim se teži ka Cartsvu Nebeskom, koji On uporedjuje sa kvascem stavljenim u brašno, zahvaljujući čemu se postepeno nadima celo testo.

Deljenje prosfore na dva dela na vidljiv način označava tu nevidljivu podelu čovekove prirode na telo (brašno i voda) I dušu (kvasac i sveta voda), koje se nalaze u nerazdvojnom ali i nespojivom jedinstvu, zbog čega se gornji i donji deo prosfore pravi odvojeno jedan od drugog, ali se zatim sjedinjuju, tako da se dobija jedna celina. Pečat na gornjem delu prosfore označava na vidljiv način nevidljivi pečat Božijeg Lika, koji prožima celu čovečiju prirodu i predstavlja više načelo u njoj. Takvo ustrojstvo prosfore odgovara ustrojstvu čoveka pre grehovnog pada i prirodi Gospoda Isusa Hrista, Koji je obnovio to grehom narušeno ustrojstvo.

Prosfora se može dobiti posle Liturgije na mestu na kome se prodaju sveće, pošto smo pre početka Bogosluženja dali cedulju “za zdravlje” ili “za pokoj duša”. Imena koja su napisana na ceduljama se čitaju u oltaru, i za svako ime se iz prosfore vadi čestica, zbog čega se takva prosfora naziva još i “izvadjena”.

Na kraju Liturgije se ljudima koji su bili na službi deli antidor – male čestice prosfore, iz koje je na Proskomidiji bio izvadjen Sveti Agnec. Grčka reč antidor potiče od reči anti – umesto i di oron – dar, to jest tačan naziv te reči je – umesto dara.

“Antidor, - kaže sveti Simeon Solunski, - je osvećen hleb, koji je bio prinesen u predloženje i čija sredina je izvadjena I upotrebljena za sveštenodejstvo; taj hleb se deli umesto Strašnih Darova, to jest Tajni, onima koji se nisu pričestili”.

Antidor (nafora – prim.prev.) treba primati sa strahopoštovanjem, sklopivši dlanove krstoobrazno, desni preko levog, i celiuvajući ruku sveštenika koji nam daje dar. Prema crkvenim pravilima, antidor treba da se jede u hramu, na prazan želudac i sa strahopoštovanjem, jer je to sveti hleb, hleb sa Božijeg žrtvenika, deo od prinosa Hristovom oltaru, od koga on dobija nebesko osvećenje.

Reč artos (grčki kvasni hleb) predstavlja osvećeni hleb zajednički za sve članive Crkve.

Artos se u toku cele Svetle Sedmice nalazi u hramu na najvidnijem mestu zajedno sa ikonom Vaskrsenja Gospodnjeg i razdaje se vernicima na kraju pashalnog slavlja.

Upotreba artosa počinje sa samim početkom hrišćanstva. Gospod naš Isus Hristos se četrdeseti dan posle Vaskrsenja uzneo na nebo. Hristovi učenici i sledbenici su nalazili utehu u molitvenim sećanjima na Gospoda – oni su se sećali svake Njegove reči, svakog koraka i svakog dela. Okupljajući se na zajedničku molitvu, oni su se sećali Tajne Večere i pričešćivali se Hristovim Telom i Krvlju. Spremajući uobičajenu trpezu, oni su prvo mesto za stolom ostavljali nevidljivo prisutnom Gospodu i stavljali su hleb na to mesto. Podražavajući apostolima, prvi crkveni pastiri su ustanovili da se na praznik Hristovog Vaskrsenja u hramu stavlja hleb kao vidljivi odraz toga da je postradali za nas Spasitelj postao za nas istinski hleb života.

Na artosu je predstavljeno Hristovo Vaskrsenje ili Krst, na kome se vidi samo trnov venac, ali nema Raspetog Hrista, - kao znak Hristove pobede nad smrću.

Artos se osvećuje posebnom molitvom, kropljenjem svetom vodom i kadjenjem prvog dana Svetog Vaskrsa na Liturgiji posle zaamvone molitve. Na soleju se nasuprot Carskim vratima na pripremljenom stolu stavlja artos. Posle kadjenja oko stola sa artosom sveštenik čita posebnu molitvu, posle čega triput kropi artos svetom vodom sa rečima “Blagosilja se i osvećuje ovaj artos kropljenjem ovom svetom vodom u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin”.

Osvećeni artos se stavlja na solej ispred Spasiteljeve ikone, gde stoji tokom cele Svete Sedmice. U sve dane Svetle Sedmice po završetku Liturgije s artosom se svečano ide u litiju oko Crkve. U subotu Svetle Sedmice sveštenik na kraju Liturgije izgovara posebnu molitvu, za vreme koje se artos seče, a pri celivanju Krsta se deli narodu kao svetinja.

Česticu artosa, koju su dobili u Crkvi, vernici sa strahopoštovanjem čuvaju kao duhovni lek od bolesti i nemoći. Artos se upotrebljava u posebnim slučajevima, kao naprimer, u bolesti, i uvek sa rečima “Hristos Vaskrse!”

Prosfora i artos se čuvaju u svetom kutku pored ikona. Pokvarenu prosforu i artos treba sagoreti (ili odneti u Crkvu radi istog) ili pustiti niz reku sa čistom vodom.



Pitanje: Kako pominjati za zdravlje i pokoj duša?

Odgovor:

O POMINJANJU

Glavnu molitvu za zdravlje živih i pokoj duša umrlih pravoslavnih hrišćana Crkvu služi na Božanskoj Liturgiji, prinoseći za njih beskrvnu žrtvu Bogu. Radi toga treba pre početka Liturgije (ili uoči uveče na bdeniju prethodnog dana) dati u Crkvi cedulje sa njihovim imenima (treba upisati samo krštene, pravoslavne hrišćane). Na Proskomidiji će iz prosfora biti izvadjenje čestice za njihovo zdravlje ili za pokoj, koje će na kraju Liturgije biti spuštene u Svetu Čašu i omivene Krvlju Sina Božijeg, u znak omivanja ljudskih grehova Hristom. Zapamtimo da je pominjanje na Božanskoj Liturgiji najveće dobro za one koji su nam dragi.

U gornjem delu cedulje se obično stavlja osmokraki pravoslavni krst. Zatim se piše vrsta pominjanja: “Za zdravlje” ili “za pokoj duša”, posle čega se jasnim rukpisom pišu imena onih koji se pominju, pri čemu se prvi pominju sveštenici i monasi sa ukazom na čin i stepen monaštva (naprimer mitropolit Jovan, shiiguman Sava, protojerej Aleksandar, monahinja Rahilja).

Sva imena treba da budu puna imena.

Broj imena na cedulji nema zančenje; treba samo imati na umu da veoma duge cedulje sveštenik nema mogućnost da pročita pažljivo. Zbog toga je bolje dati nekoliko cedulja, ukoliko želite da se pomenu mnogi bližnji.

Dajući cedulje, vernik daje prilog za potrebe manastira ili Crkve. Da bi se izbegle smutnje treba znati da razlika u cenama predstavlja samo razliku u sumi. Takodje se ne treba smućivati ako niste čuli da su imena vaših rodjaka pomenuta na jekteniji. Kako je gore rečeno, glavno pominjanje se vrši na Proskomidiji pri vadjenju čestica iz prosfora. Za vreme jektenije za zdravlje i pokoj duša moguće je izvaditi svoj pomjanik i pomoliti se za bližnje.

Što se tiče dodatnih podataka o čoveku koji se pominje na Proskomidiji, treba reći sledeće. Jedino što sveštenik koji služi Proskomidiju treba da zna je ime hrišćanina, koje mu je dato pri krštenju ili (za monahe) pri postirgu, kao i sveštenički čin ili stepen monaštva, ukoliko isti postoje.
Mnogi, odista pišu na svojim ceduljama pre imena neke podatke o uzrastu, zvanju ili položaju svojih srodnika, naprimer dete do 7 godina, vojnik, bolestan, zatvorenik, putnik, ubijena.

Pravoslavna Crkva ne pozdravlja taj običaj ali ga i ne podržava. Na ceduljama se ne pišu prezimena, niti mirska zvanja i titule, kao ni stepeni srodstva. Ne treba pisati “stradalni”, “ozlobljeni”, “zabludeli”. Na ceduljama “za pokoj duša”se tokom četrdeset dana piše “novoupokojeni”.

Pored opštih bogosluženja (Liturgija, večernje, jutrenje) u Pravoslavnoj Crkvi postoje pojedinačna Bogosluženja, takozvane trebe (pošto se one služe na zakazivanje vernika), kao i moleban (za žive) i parastos (za umrle). Oni se obično služe po završetku Liturgije i zakazuju se tamo gde se primaju cedulje i prodaju sveće.

Može se zakazati moleban Spasitelju (zahvalni, za bolesne, za putnike itd.), Majci Božijoj (raznim Njenim ikonama) ili poštovanim Svetiteljima – po želji vernika.

Bogu je ugodno da dobijamo pomoć od Njega u svojim nuždama kroz molitve Bogorodici i svetiteljima. Tako, naprimer, molitve pred ikonom Majke Božije “Čaša koja se ne ispija”, svetom mučeniku Bonifaciju, pravednom Jovanu Kronštatskom pomažu od bolesti pijanstva, sveti Nikolaj Čudotvorac je pokrovitelj putnika, a pomaže i pri udaji ćerki, a takodje se i brzo odaziva na različite molbe za pomoć; sveti vojnici Teodor Stratilat, Jovan Vojnik, blagoverni knez Aleksandar Nevski i drugi, kao i Jovan Preteča štite pravoslavne vojnike; u bolestima pribegavamo za pomoć velikomučeniku i iscelitelju Pantelejmonu, svetim vračima-besrebrenicima Kozmi i Damjanu; mnogim ikonama Majke Božije (naprimer, “Svih tužnih Radost”, “Umekšanje zlih srca”, “Mlekopitateljnica”, “Brzoposlušnica”, “Isceliteljka”, “Neopalima Kupina”, “Neočekivana Radost”, “Utoli moju tugu”, “Pogledaj na moje smirenje”) sto govori o tome da je Ona naša usrdna Zastupnica pred Bogom u različitim nuždama.

Na kraju molebana sveštenik obično služi osvećenje ikona, krstića, kropeći ih svetom vodom i čitajući molitvu.

Parastos je služi pred kanunom – posebnim stočićem s Raspećem i nizom čiraka. Ovde se može ostaviti prilog Crkvi za pominjanje upokojenih bližnjih.

Cedulje za moleban ili parastos se pišu na sledeći način: na vrhu se stavlja vrsta cedulje (naprimer, “Zahvalni moleban Spasitelju”, “Moleban Vladimirskoj ikoni Majke Božije za zdravlje”, “Parastos”), a dalje se pišu imena običnim redosledom.

U mnogim manastirima postoji posebna treba – pominjanje živih i umrlih za vreme čitanja Psaltira (to je stari pravoslavni običaj).

U manastrima i Crkvama se mogu dati cedulje za pominjanje živih i umrlih hrišćana 40 dana (sorokoust), pola godine i godinu. U tom slučaju se imena zapisuju u pominalni sinodik i bratija manastria ili Crkve se tokom odredjenog perioda moli za naše srodnike na svakom Bogosluženju.

Znajući da je nešto najveće što možemo da uradimo za naše bližnje (posebno upokojene) da damo cedulju za pominjanje na Liturgiji, ne treba da zaboravimo da se molimo za njih kod kuće kao i da činimo dela milosrdja.


image





Pitanje: Došao sam do zaključka da je moj glavni problem – strašna gordost, koja uništava sav moj život. Možda postoje neke odredjene molitve ili obraćanje svetima, koje mogu da mi pomognu za to. Hvala za odgovor. Neka Vas Bog čuva.

Odgovor: Dragi Stanislave! Gordost je glavni greh čovečanstva. Većina nas upravo zbog gordosti dospeva pod uticaj sila zla. Svetootačka literatura jednoglasno svedoči o tome da je gordost koren svih zala, i da je borba sa njom najteža. Savetujem Vam da pročitate besede o pokajanju prep.Jefrema Sirina, “Dušekorisne pouke” Avve Doroteja i naravno “Lestvicu” prep.Jovana Lestvičnika, u kojoj se asketskoj borbi sa gordošću posvećuje posebna pažnja. Češće se u molitvama obraćajte Presvetoj Bogorodici. Ona je naša glavna pomoćnica u visokoj nauci smirenja.




Pitanje: Kada je jedan od učenika molio Gospoda Isusa Hrista da ga pusti da sahrani svoga oca, Isus mu je odgovorio: “…hajde za Mnom i ostavi mrtvima da sahranjuju svoje mrtve”. Koga ovde Isus naziva “mrtvima”? Ukoliko se duša posle smrti uznosi na nebo, a u grobu se nalazi samo telo pokojnika koje vremenom istruli, koji je onda smisao nadgrobnih spomenika, i posećivanja groblja? Hvala za odgovor.

Odgovor: Poštovani Stanislave!
Fragment iz Jevandjelja koji ste naveli su sveti Oci još iz davnina tumačili simbolički, jer fizički mrtvaci nemogu da sahranjuju druge mrtvake. “Mrtvi” su ovde oni koji su umrli za Život večni, svetski ljudi koji su zaboravili na Boga i koji najviše od svega cene ovozemaljska dobra. Tako da navedeni stih nema nikakve veze sa hrišćanskim pominjanjem umrlih, čiji sastavni deo je i nadgrobni krst i poseta groblju u odredjene dane i naravno pominjanje upokojenih na Božanskoj Liturgiji i parastosu.




Pitanje: S jedne strane hrišćanstvo propoveda smirenje, neprotivljenje zlu, kao i ljubav prema neprijateljima, a s druge strane podržava zaštitu Otadzbine, aktivno suprotstavljanje zlu i agresiji, pomoć posramljenima i pritešnjenima. Pojasnite mi molim Vas gde je ovde granica? Hvala za odgovor.

Odgovor: Dragi Stanislave!
Rat je fizička projava skrivene ljudske duhovne boljke – bratoubilačke mržnje. Ratovi su sastavni deo cele istorije čovečanstva posle grehovnog pada, i prema Jevandjelju, pratiće je i dalje: “A kad čujete ratove i glasove o ratovima, ne plašite se; jer treba to da bude” (Mk. 13, 7).

Rat je zlo. Njegov uzrok je kao i uzrok zla u čoveku uopšte, je grehovna zloupotreba bogomdane slobode, “jer iz srca izlaze zle pomisli, ubistva, preljube, blud, kradje, lažna svjedočenja, hule” (Mt. 15, 19).

Priznajući rat kao zlo, Crkva ne sprečava svoja čeda da učestvuju u vojnim dejstvima, ukoliko se radi o zaštiti bližnjih i uspostavljanju povredjenoj pravdi. Tada se rat smatra iako nepoželjnim, ali prinudnim sredstvom. Pravoslavlje se uvek sa najdubljim poštovanjem odnosilo prema vojnicima, koji su po cenu sopstvenog života čuvali život i bezbednost bližnjih. Sveta Crkva je mnoge vojnike ubrojala u Svete, uzimajući u obzir njihove hrišćanske vrline i primenjujući na njih Hristove reči: “Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje” (Jn. 15, 13).

U današnjem sistemu medjunarodnih odnosa često biva teško da se razdvoji napadački od odbrambenog rata. Granica izmedju prvog i drugog je posebno tanka u slučajevima, kada jedna ili nekoliko država ili svetsko društvo započinje vojna dejstva, motivisani neophodnošću zaštite naroda, koji je žrtva agresije. U vezi sa tim pitanje o podrški ili osudi vojnih dejstava od strane Crkve zahteva odvojeno razmatranje svaki put, kada isti počinju ili kada se pojavljuje opasnost njihovog početka.

Jedan od glavnih znaka, po kojem se može suditi o pravednosti ili nepravednosti onih koji ratuju su i metode vodjenja rata, kao i odnos prema zarobljenicima i mirskom stanovništvu protivnika, posebno deci, ženama i starcima. Čak i štiteći se od napada, može se istovremeno raditi svakakvo zlo i na osnovu toga se po svom duhovnom i moralnom stanju pokazati ne iznad napadača. Rat treba da se vodi sa pravednim gnevom, ali ne i sa zlobom, pohlepom i pohotom (1. Jn. 2, 16) i sličnim adskim porodima. Najpravilniju ocenu rata kao podviga ili naprotiv, kao razbojništva je moguće doneti na osnovu analize moralnog stanja vojnika. “Ne raduj se smrti čoveka, pa makar ti on bio i najveći neprijatelj: seti se da ćemo svi umreti”, - kaže Sveto Pismo (Sir. 8, 8). Human odnos prema ranjenima i zarobljenima hrišćanin zasniva na rečima Apostola Pavla: “Ako je dakle, gladan neprijatelj tvoj, nahrani ga; ako je žedan, napoj ga; jer to čineći zgrnućeš živo ugljevlje na glavu njegovu. Ne daj da te zlo pobijedi, nego pobijedi zlo dobrim” (Rim. 12, 20-21).

U ikonografiji svetog Georgija Pobedonosca se crni zmaj pobedjuje konjskim kopitima, koje se uvek slikaju kao jarko-bele. Time se očigledno pokazuje da zlo i borba sa njim treba da budu apsolutno razdvojeni, jer je važno da se boreći se sa grehom ne prisajedinimo njemu. U svim životnim situacijama, koje su povezane sa neophodnošću primene sile, čovekovo srce ne treba da se nadje u vlasti loših osećanja, koja ga upodobljuju i zbližavaju sa nečistim duhovima. Samo pobeda nad zlom u svojoj duši otvara čoveku mogućnost pravedne primene sile. Takav pogled koji utvrdjuje prvenstveno ljubav medju ljudima, odlučno odbacuje ideju neprotivljenja zlu silom. Moralni hrišćanski zakon ne osudjuje borbu sa zlom, niti primenu silu prema njegovom nosiocu, kao ni oduzimanje života kao poslednje mere, već zlobu ljudskog srca, želju za uniženjem i pogibijom bilo koga.

Ruska Pravoslavna Crkva se trudi da ostvari mirotvorno služenje kako u nacionalnim, tako i u medjunarodnim razmerama, trudeći se da razreši različite protivurečnosti, kao i da usaglasi narode, etničke grupe, vlade i političke snage. Radi toga se ona obraća imućnim i drugim uticajnim društvenim slojevima, a ulaže i napore za organizovanje pregovora izmedju neprijateljskih strana, kao i ukazivanje pomoći onima koji stradaju. Crkva je takodje protiv propagande rata i nasilja, kao i prema različitim projavama mržnje, koja može da isprovocira bratoubilačke sukobe.



Pitanje: Postoji li pojam velikog greha ili malog greha. Može li se reći (i razumeti) da sam “jako pogrešio”, ili “malo pogrešio”? Ili je u tom pitanju važna samo činjenica izvršenja nečeg što nije dozvoljeno: greh je greh bez obzira kakve vrste bio. Hvala. Neka Vas Gospod čuva.

Odgovor: - Pomaže Bog Stanislave! Prema pravoslavnom učenju greh je svesno sopstveno odvajanje od Boga, slobodno sopstveno suprotstavljanje Njemu putem narušavanja zapovesti. Greh je u tom smislu ono što razdvaja Boga i čoveka, i zbog toga rangiranje tipa “jako sam pogrešio”, “malo sam pogrešio” nemaju bogoslovskog smisla. Istovremeno dvehiljadegodišnja crkvena tradicija zna da svaki greh različito deluje na čovekovu dušu. Postoje gresi čije neprekidno činjenje može u potpunosti da uništi čovekovu dušu. Sveti Oci i savremeni duhovnici (naprimer starac Pajsije Svetogorac) smatraju najstrašnijim NEVERJE. Od davnina je poznat pojam “sedam smrtnih grehova”, a u pravoslavnoj tradiciji postoji učenje o “osam smrtnih grehova”. Slično učenje o gresima i borbi sa njima je izloženo kod prepodbnog Jovana Lestvičnika, u njegovoj velikoj knjizi “Lestvica”. Spasi Gospode.




Pitanje: Znam da se Pravoslavna Crkva negativno odnosi prema svim vrstama ekstrasensa, iscelitelja, podrazumevajući da oni prizivaju u pomoć nečiste sile. Ali neki “iscelitelji” čitaju molitve pre ili u vreme seanse, uveravajući da oni imaju dar od Boga. Kakvo je Vaše mišljenje: da li su oni potpuno neiskreni, ili o svakom treba govoriti ponaosob. Hvala. Neka Vas Bog čuva.

Odgovor: - Zaista, Pravoslavna Crkva se negativno odnosi prema ekstrasensima, i isceliteljima. Njihova praksa u 90% slučajeva nema nikakve veze sa hrišćanstvom, čak i ukoliko oni prizivaju Ime Božije. To je za njih najčešće ključ za neka ritualna dejstva. U svakoj praksi ekstrasenosorike postoji značajan udeo magije. U vezi sa tim, obraćanje isceliteljima može značajno da našteti unutrašnjem čovekovom stanju, čak i ako mu donese privremeno olakšanje. Crkva se istovremeno uvek sa uvažavanjem odnosila prema medicini. U Pravoslavlju se poštuju sveti iscelitelji: Kozma i Damjan, Pantelejmon i Ermolaj i mnogi drugi. Ako čovek ima dar lečenja, odgovarajuće obrazovanje, čvrstu veru u Hrista Spasitelja, a u svojoj lekarskoj praksi ne koristi nikakve magijske elemente, onda mu se može obratiti. Neka Vas Gospod čuva.




Pitanje: Muž i ja pred Sveto Pričešće oboje postimo, ali molitve (zajedno sa jutarnjim i večernjim pravilom) čitam samo ja i molim se za oboje. Recite mi oče ima li muž pravo da se pričešćuje?
I još nešto, čitajući literaturu saznala sam da mnogo toga pred Pričešće nisam radila kako treba. Da li to znači da nas blagodat Božija nije posetila u vreme Svete Tajne Pričešća? S poštovanjem, neka Vas Gospod čuva!


Odgovor: Draga Elena!

“Po veri Vašoj neka Vam bude”. Velika blagodat Tajne Pričešća “slabe isceljuje i oskudne rasplamsava”. Ukoliko ste Svetoj Čaši pristupili sa strahom Božijim i iskrenom verom, verujem da Vam je Gospod prišao i blagoslovio Vas. Dobro je to što zajedno sa mužem postite ali telesni post bez molitvenog uzdisaja nema hrišćansko značenje. Trudite se da i supruga prisajedinite ka blagodatnom podvigu molitve. Na Pričešće je neophodno ići svesno. Mogućnost prisajedinjenja Vašeg supruga zavisi od stepena strahopoštovanja i svesti, kao i od svešteničkog blagoslova. Neka Vas Gospod čuva!



Pitanje: Nedelja je jedini dan u sedmici, kada cela porodica može da se okupi. Leti taj dan provodimo u letnjikovcu i logično moramo da radimo. Znamo da je greh raditi nedeljom, ali mi nemamo druge mogućnosti da dodjemo. Šta možete da nam posavetujete u ovoj situaciji?

Odgovor: Poštovana Irina, treba se truditi da nedeljom dolazite u Crkvu, ili da izaberete drugi dan u nedelji (naprimer, subota) za posetu Crkvi, radi učešća u Bogosluženju. Upravo to učešće u Bogosluženju će Vašoj porodici doneti više koristi za dušu nego bilo koju drugi zajednički posao. Ne zaboravite da pravoslavni hrišćanin ne treba da prenebregava Svetu Tajnu Pričešća i da se bar jednom mesečno pričešćuje. Neka Vas Gospod čuva.




Pitanje: Oče objasnite mi molim Vas, kada je Bog stvorio zemlju i sve uslove na zemlji prednaznačene za ljude, On je kao Svemogući mogao da zna da će već prvi ljudi sagrešiti, kao i da će neki angeli koje je stvorio otpasti od Njega?

Odgovor: Poštovani Saša, Bog je Sveznajući, što znači da je On znao da će čovek sagrešiti. Čoveku je data sloboda, i on sam odlučuje kako će sa njom da rukovodi.




Pitanje: Muž i ja ne možemo da imamo decu. Da li je s pravoslavne tačke gledišta dozvoljena spoljna oplodnja? Ako jeste, da li se to može uraditi u toku posta?

Odgovor: S pravoslavne tačke gledišta su moralno nedopustivi svi vidovi vantelesne oplodnje, koji pretpostavljaju konzervaciju i namerno uništavanje “suvišnih” embriona. Pošto se ljudsko dostojanstvo priznaje još u embrionalnom stadijumu, onda njegovo uništavanje je abortus, koji Crkva osudjuje” (Osnove socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve).



Pitanje: Da li je strah pred konkretnom situacijom neverje u Boga? (Strah i uznemirenost su razni pojmovi. Kada Vama ili vašim bližnjim preti neka realna opasnost – strah pomaže da se saberete i da učinite prave postupke. Uznemirenost je – strah bez vidljivog uzroka.).

Odgovor:
Strah je neverje samo u slučaju ako se nečega bojimo ne uzdajući se u Gospoda, Koji može da nas izbavi od te opasnosti.




Pitanje: Moj muž je neverujući. Pokušavala sam da s njim razgovaram o Bogu, o stvaranju zemlje i ljudi, ali nisam mogla da odgovorim na dva pitanja: 1) zašto je Bog stvorio zemlju, kada je On već znao budućnost, grehovni pad ljudi itd. 2) zašto je Gospod “posadio” u raju drvo poznanja dobra i zla, jer da On to nije stvorio, ljudi bi dosad živeli u raju?


Odgovor:

Oba Vaša pitanja se u suštini svode na jedno: “Na koji način je ljudska volja u saglasnosti sa Božijom voljom?” Hajde da problem pokušamo da posmatramo u kontekstu učenja Pravoslavne Crkve o grehovnom padu. Zaista, hrišćani ispovedaju Boga kao Svemogućeg i Sveznajućeg. Medjutim Božije sveznanje ne podrazumeva postojanje apsolutne predodredjenosti – u tom smislu da je Bog pre stvaranja sveta predodredio ga na grehovni pad na čelu sa čovekom, kao i posledične nevolje.

Naprimer, znam da će se čovek koji stoji na prozoru petanestog sprata ako napravi korak napred, neminovno razbiti (razumljivo je da moja znanja za razliku od Božanskih imaju relativan karakter). I pored svega, to nikako ne znači da ja svojim znanjem podstičem čoveka da učini odlučujući korak. Sam čovek može da donese rešenje kako da postupi: data sposobnost se obično naziva sloboda.

Tvorac nas je budući i Sam viši stepen slobodnog Bića, stvorio po Svom Liku i podobiju. Upravo se zato i kaže, da je jedna od karakteristika Božijeg Lika postojanje i naše slobode. Gospod želi od nas slobodnu ljubav prema Njemu. Nemoguće je na silu primorati čoveka da voli bilo koga. Bog je upravo zbog toga, znajući za predstojeći ljudski grehovni pad i pored svega stvorio svet i čoveka, kako bi mu dao mogućnost da slobodno ostvari svoje prizvanje ka bogoupodobljenu u ljubavi, ili naprotiv, da odbacivši darovanu mu slobodu, postane rob grehu. Uostalom, ne sme se rasudjivati u tom smislu da je Božanski Promisao bio unapred predodredjen na neuspeh; Adamov pad je Hristos ispravio, zahvaljujući čemu oni, koji slede za Njim, dobijaju mogućnost da dostignu stanje više od onog u kome se nalazio Adam.

Drvo poznanja dobra i zla je bilo neko sredstvo za dostizanje bogopodobija. Savladjujući iskušenje da jede plodove sa tog drveta, čovek je mogao neprekidno da napreduje u poslušanju Bogu i da na taj način dostigne najtešnje jedinstvo sa svojim Tvorcem. To je bila mogućnost za čoveka da realizuje svoju ljubav prema Gospodu. Nepovinovanje je dovelo do toga da je bilo izgubljeno unutrašnje stanje rajskog blaženstva, a gubitak spoljne sreće je bio samo zakonomerna posledica toga. Izgubivši raj unutar sebe, naši praoci su postali nesrećni, nezavisno od mesta na kome su se nalazili. Zato je naivno smatrati da da je Bog dozvolio Adamu i Evi da ostanu u raju posle grehovnog pada, da bi oni nastavili da prebivaju u stanju blaženstva.



Pomaže Bog!

Sutra (20 oktobra) je 9 dana otkako je moj sin umro od raka. Uznemiruju me sledeća pitanja:
1. Sin je umro 12 oktobra. Od 2001 godine je imao tumor na mozgu. Bio je jako bolestan poslednje godine. Pred smrt je tri dana bio u komi. Umro je tiho, mirno, bez svesti.
2. Noć pred sahranu je proveo u Crkvi. Sahranili smo ga prema pravoslavnom običaju 3 dana – 14 oktobra – na Pokrov Presvete Bogorodice i uvek Djeve Marije.
3. 40 dan pada na njegov ovozmaljski rodjendan – 20 novembra.
4. Tada bi napunio 13 godina.
Recite mi molim Vas da li je to povezano sa nečim ili je to prosto podudarnost?

I još jedno pitanje me uznemirava. U vreme sahrane ja nisam bila u potpuno normalnom stanju i naravno nisam obratila pažnju na to što mi je moj rodjeni brat rekao, da maramu sa majčinskim suzama treba baciti u grob, što smo i uradili. Da li to treba raditi ili ne? Ako ne, onda mi recite šta treba sada da uradim.
S poštovanjem, Ljudmila.


Odgovor: Ne uznemiravajte se, to je prosto podudarnost.



Pitanje: Ako život episkopa ili sveštenika izaziva prigovor, može li se od njega tražiti blagoslov, pričešćivati kod njega i moliti zajedno sa njim?

Odgovor: Sveti Oci složno uče da blagodat dejstvuje i preko nedostojnog sveštenoslužitelja. Tako je naprimer blaženi Avgustin pisao: “Služitelji Božije Crkve ne prestaju da budu orudja blagodati Božije, iako sami nisu sveti. Bez obzira kakav je sveštenik, kada se on moli za narod, njegova molitva se uznosi ka Bogu, - njegove pouke ukoliko sadrže istinu su korisne za druge, - njegova sveštenodejstva imaju silu za vernika. On će sam za sebe dati odgovor Bogu, ali je on za pastvu istinski pastir”. Sveti Jefrem Sirin je učio: “ … Ako i ne znaš o nekom jereju da li je dostojan čina ili ne, nemoj ga prezirati radi Hristove zapovesti. Kao što svetlo zlato ne biva oštećeno ukoliko je prekriveno prljavštinom, kao ni sam biser ukoliko se prisloni nekim nečistim i skvernim stvarima; tako se ni sveštenstvo ne oskvernjuje čovekom, makar on bio i nedostojan”. Zlatoust je govorio još kategoričnije: “ …Ko poštuje sveštenika, taj će poštovati i Boga; a ko je počeo da prezire sveštenika, taj će postepeno doći jednom i do vredjanja Boga …ako ti neko predaje istinitu nauku, onda ne gledaj na njegov život, već na njegove reči … Sin pokriva sve očeve nedostatke, bez obzira koliko ih on ima”.




Pitanje: Zbog čega je Bog stvorio čoveka, ukoliko je On unapred znao da će deo ljudi dospeti u ad?

Odgovor: Bog je savršena Ljubav. Rečeno je: “…Bog je ljubav”. (1 Jn. 4, 8). Ljubav je - Dobro. Sledi da je Gospod Bog izvor dobra za svu Svoju tvorevinu. Sama zamisao stvaranja nosi Dobro svemu stvorenom. Sveti Oci uče da je sama božanska ljubav kretanje. I kao što je poznato ljubav je obostrani process. Boziju ljubav spoznajemo utoliko više, ukoliko uzrastamo u poznanju Boga. Poznavati Boga znači ljubiti Ga to jest starati se u svemu ispunjavati volju Ljubljenog. Ljubiti znači poznavati Ga. Rečeno je: “Onaj koji govori poznao sam Ga, a zapovijesti Njegove ne drži, laža je, i u njemu istine nema; a koji drži riječ Njegovu, zaista je u njemu ljubav Božija dostigla savršenstvo; po tome znamo da u Njemu jesmo” (1 Jn. 2, 4-5).

Dakle mi smo kao i Adam pozvani da čuvamo i uzgajamo “raj” naših medjusobnih odnosa sa Gospodom Bogom. I zato kada se u Svetom Pismu govori da se čovek opravdava samo verom, onda treba imati u vidu tu veru za koju je rečeno: “A vjera je osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih” (Jevr. 11, 1). Kao što vidimo ovde vera je pre svega ostvarenje i tek potom uverenost. To znači da i sa naše strane u ljubavi prema Bogu, u Koga smo poverovali, treba da bude kretanje, to jest dejstvo. I zato onaj koji je odgovorio na Božiji priziv biva zagrljen večnom Ljubavlju, a ko je odbacio taj priziv, taj je postao udaljen do Dobra, Blagosti i Ljubavi (večnog života u Bogu i sa Bogom).

I zato treba direktno reći: Bog nas je sve stvorio radi dobra, ali se nisu svi pokazali sposobni da prime to dobro. Uostalom u Svetom Pismu je rečeno: “A kad Mu sve pokori, onda će se i Sam Sin pokoriti Onome Koji mu sve pokori, da bude Bog sve u svemu” (1 Kor. 15, 28).

Ukoliko se čovek odaziva na Božiji poziv i sve treba da se pokorava Tvorcu, to znači da se ne menja samo čovek već i ceo svet. Apostol Pavle piše: “Evo vam kazujem tajnu: svi nećemo pomrijeti, a svi ćemo se promijeniti” (1 Kor. 15, 51). Sveti Teofan Zatvornik je pisao: “Biće nebo novo i zemlja nova, kaže Gospod. Radi čega svi mi vernici “očekujemo novo nebo i novu zemlju (2 Pet. 3, 13)? Evo prve istinske novosti! Ona će se otkriti u svoj svojoj slavi tek na kraju sveta kada se sve prečisti ognjem; ali pripremanje na nju je započeto još od prvih dana postojanja neba i zemlje i deluje od toga vremena nevidljivo, naravno za telesno oko, ali vidljivo za oko vere”. Tako da je rad na našem spasenju započeo pri stvaranju sveta i završiće se pri njegovoj čuedsnoj izmeni, kada će Bog stvoriti Novo Nebo i Novu Zemlju. I zato nećemo žuriti sa zaključcima.




Pitanje: Koje će biti čovekovo naznačenje u Večnosti?

Odgovor: U napredovanju ka Svevišnjem. Iako je Bog pri stvaranju čoveka rekao “I sve bi dobro” (Post. 1, 31), to ne znači da Bogom stvoreni čovek nije mogao bolje da se usavršava. Pošto je smisao čovekovog života u “sticanju blagodati Duha Svetoga”, onda taj proces postaje beskonačno opitno dostizanje Svetosti Boga. Rečeno je: “Da! Pravedni će slaviti Ime Tvoje; neporočni će obitavati pred Licem Tvojim” (Ps. 139, 14). Obitavati pred Licem Božijim znači nasladjivati se Tvorčevim savršenstvom. Prorok Isaija je govorio: “imaćeš radost u Gospodu, i Ja ću te izvesti na visine …” (Is. 58, 14). Ali čak ni u Večnosti mi ne možemo da dostignemo toliku Tvorčevu Slavu. U Knjizi Jova je rečeno: “Možeš li ti tajne Božije dokučiti, ili dokučiti savršenstvo Svemogućega?” (Jov 11, 7). Dakle, večno dostizanje Svevišnjeg će označavati večno uzrastanje u Njegovoj Dobroti i Ljubavi. I prema učenju svetih Otaca, večnost u Bogu nije jednolikost, već čudesna mnogolikost, o kojoj je pisao apostol Pavle: “…što oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dodje, ono pripremi Bog onima koji Ga ljube” (1 Kor. 2, 9).



Pitanje: Cesto govorite o tome, da se čovek ne spasava delima Zakona a istovremeno često pozivate na strogo ispunjavanje Božijeg Zakona. Kako spojiti ta dva Vaša pristupa?

Odgovor: Rečeno je: “Neka vam je dakle na znanje ljudi braćo da se kroz Njega (to jest Isusa Hrista) objavljuje oproštenje grijehova. I od svega od čega se ne mogoste opravdati u Zakonu Mojsejevu, u Njemu se opradava svaki koji vjeruje” (Dela 13, 38-39). Smisao ovih reči je očigledan: mi treba da težimo da ispunjavamo Mojsijev Zakon, ali tamo gde ne možemo da ga ispunimo nadu na naše spasenje u potpunosti treba da položimo na Gospoda Isusa Hrista. Kako smo pročitali: “I od svega od čega se ne mogoste opravdati u Zakonu Mojsejevu, u Njemu se opravdava svaki koji vjeruje”. A mi bez obzira koliko se trudili ne možemo ispuniti ceo Zakon. Moguće je samo imitirati istinski život prema Tvorčevim Zapovestima, kao što to rade Jevreji i muslimani. A mi znamo kako je napisano u Svetom Pismu: “Ako rečemo da grijeha nemamo, sebe varamo, i istine nema u nama. Ako ispovijedamo grijehe svoje, vjeran je i pravedan da nam oprosti grijehe, i očisti nas od svake nepravde. Ako rečemo da nijesmo sagriješili, pravimo ga lažom i riječ Njegova nije u nama” (1 Jn. 8-10). Dakle svi smo mi grešni i nemamo čime da se pohvalimo jedni pred drugima. Neko kaže: “Da, ja sam grešio, ali tako nešto nisam radio”. Zaista nema razlike izmedju greha, kao što je i rečeno: “ Jer koji sav zakon održi a sagriješi u jednome, kriv je za sve. Jer Onaj koji je rekao: Ne čini preljube! Rekao je i: Ne ubij! Ako dakle ne učiniš preljubu a ubiješ, postao si prestupnik zakona” (Jk. 2, 10-11). Zato je neprijatno pa čak i odurno videti kako jedan grešnik okrivljuje i razobličava drugog grešnika. Mene lično jedna deviza spasava od greha osudjivanja: “…lekaru! Izleči samog sebe…” (Lk. 4, 23).

Dakle nećemo okretati glavu oko sebe ko kako živi, već ćemo se bolje baviti sami sobom. Težićemo gde god možemo da ispunjavamo Božije Zapovesti, a gde se spotaknemo i pogrešimo, tražićemo spasenje u Hristu. Kao što je rečeno, i kao što smo gore pročitali: “I od svega od čega se ne mogoste opravdati u Zakonu Mojsejevu, u Njemu se opravdava svaki koji vjeruje”.




Pitanje: Ako je Bog stvorio djavola, onda se može zaključiti da je Gospod isprovocirao zlo. Kako izbeći sličnu protivurečnost?

Odgovor: Bog ne čini ništa zlo. O celoj Božijoj tvorevini je rečeno: “Tada pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro bješe veoma” (Post. 1, 31). Ne treba pretpostaviti to da su od prvog trenutka stvaranja djavo i drugi pali andjeli osećali neko spontano stremljenje ka zlu. Njihov pad je nastao vremenom i u prostoru. A u početku su kao i cela Božija tvorevina bili “dobri veoma”.

U početku je djavo bio na poseban način blizak Bogu. Rečeno je: “Bio si u Edemu vrtu Božijem” (Jez. 28, 13). I tek kroz neko vreme je pao. Sveti Grigorije Dvojeslov je učio da je glavni od palih angela “stajao na čelu angelsakog vojinstva, prevazilazeći sve svojom svetozarnošću i budući najprosvećeniji” (Beseda 34). I zato se nikako ne može reći da je pao u istom trenutku u kome je bio stvoren. Tajna njegovog pada je u tome da je uobrazio da je sličan Bogu. Ali to podobije nije dostupno Angelima, već je dostupno čoveku, koji je stvoren po Božijem liku i podobiju (Post. 1, 27; 5, 1). Eto u čemu je razlika te strašne mržnje, koju djavo oseća prema ljudskom rodu.

Prema tumačenju sv.Grigorija Dvojeslova, Angeli nisu “stvoreni prema podobiju Božijem, ali…” se nazivaju “…odbleskom podobija” (Beseda 34). I kada je djavo poželeo da prisvoji ono što mu nije pripadalo od momenta njegovog stvaranja, tada je i pao. Pošto Bog nije stvorio djavola kao zlog, odatle sledi da Bog nije izvor zla.




Pitanje: Kako pravilno treba gledati na sebe: kao na grešnika ili kao na pravednika?

Odgovor: Ovo pitanje nije besmisleno. I zaista ako čovek misli o sebi samo da je grešnik, onda to steže njegovo srce, njime ovladava tuga, i od takvog uninija čovek postaje nesposoban da radosno služi Bogu. Ali mi ne možemo sebe ni da smatramo pravednicima, jer je u Svetom Pismu rečeno: “…jer svi sagriješiše i lišeni su slave Božije” (Rim. 3, 23). Mi svi treba sebe da smatramo pomilovanim grešnicima, koji nadu na spasenje u potpunosti stavljaju na Hrista. Na taj način mi ne upadamo ni u uninije (od velikog broja naših sagrešenja), ni u gordost (zbog osećaja lažne blagočestivosti). Rečeno je: “ali blagodatni dar nije tako kao prijestup, jer ako prijestupom jednoga pomriješe mnogi, mnogo se više blagodat Božija i dar u blagodati jednoga čovjeka Isusa Hrista izobilno izli na mnoge” (Rim. 5, 15). Čak štaviše, sama reč BLAGODAT znači blago to jest besplatno i ne zaradjeno, to jest dar.




Pitanje: Šta za nas označava Hristovo Vaskrsenje?

Odgovor: Zaista, svi praznici imaju za nas praktično značenje. Hristovo Rodjenje svakoga od nas zbližava sa Sinom Božijim. Njegova Smrt na Veliki Petak je prinos žrtve umilostivljenja za naše grehe; na Vaskrs, vaskrsnuvši Svoga Sina iz mrtvih, Bog Otac je pokazao da je prineo tu žrtvu. Hristovo Vaznesenje je uznošenje same naše ljudske prirode (a znači i svakoga od nas) u tajanstveni život Svete Trojice. Rečeno je: “I nas, koji bijasmo mrtvi zbog grijehova, oživi sa Hristom – blagodaću ste spaseni. I s Njim zajedno vaskrse i zajedno posadi na nebesima u Hristu Isusu, da pokaže u vjekovima koji dolaze preveliko bogatstvo blagodati svoje dobrotom prema nama u Hristu Isusu” (Ef. 2, 5-7). To jest, sve što se s nama dešava, dešava se u Hristu i sa Hristom. S Njim se radjamo i s Njim umiremo, s Njim ćemo i vaskrsnuti, a u Njemu smo već i postavljeni na nebesa (kao Njegovo telo) sa desne strane Oca. Rečeno je: “Jer ste blagodaću spaseni kroz vjeru; i to nije od vas, dar je Božiji. Ne od djela, da se ne bi ko hvalisao” (Ef. 2, 8-9). A to da je Crkva Njegova i jeste Njegovo telo, rečeno je: “A vi ste tijelo Hristovo, i udovi ponaosob” (1 Kor. 12, 27). Kao Njegovo Telo, mi smo i bili vazneseni u Njemu na nebesa i seli u Njemu sa desne strane Boga Oca. A upitaćete, kako se zna da će Bog Otac vaskrsnuvši Svoga Sina vaskrsnuti i mene i vas, onda ću vam odgovoriti rečima apostola Pavla: “Ako li živi u vama Duh Onoga koji je vaskrsao Isusa iz mrtvih, Onaj Koji je podigao Hrista iz mrtvih oživjeće i vaša smrtna tjelesa Duhom svojim koji živi u vama” (Rim. 8, 11).




Pitanje: Kako čovek tačno može da zna da ga Bog voli?

Odgovor: U Svetom Pismu je rečeno: “Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe” (Is. 49, 15).

O tome, kako je Gospod često projavljivao Svoju ljubav prema svakome od nas, mi ćemo saznati tek u Večnosti. Ali već sad možemo da kažemo da bez Njegove brige i ljubavi ne bismo mogli da proživimo ni jedan dan.

Sveti Jovan Zlatoust nas uči: “Bog nas više voli nego što može da nas voli otac, majka ili prijatelj, ili bilo ko drugi, ili čak i više nego što mi sami sebe volimo, zato što se On više brine o našem spasenju, nego čak o Svojoj sopstvenoj slavi, što svedoči to što je On poslao u svet na stradanje i smrt (u ljudskom telu) Svoga Jedinorodnog Sina samo radi toga da bi nam otvorio put spasenja i večnog života” (tumačenje na 113-I psalm).

O Božijoj Ljubavi je u Svetom Pismu rečeno: “Jer Bog tako zavolje svijet da je Sina Svojega Jedinorodnoga dao, da svaki koji vjeruje u Njega ne pogine, nego da ima život vječni” (Jn. 3, 16). To znači da je Gospod zavoleo svakoga od nas bez obzira na našu grehovnost.

Dakle, sa Svoje strane, Bog je sve učinio za nas, sve neophodno za život večni. Tu Nadu o kojoj je rečeno: “Jer se nadom spasosmo …” (Rim. 8, 24) I još: “A nada ne postidjuje, jer se ljubav Božija izlila u srca naša Duhom Svetim koji je dat nama” (Rim. 5, 5).

Govoreći o Ljubavi Božijoj, treba znati da nas je Gospod zavoleo bez ikakvog razloga, isključivo radi Svoje Milosti. Spasavajući nas, On je prosto projavio jedno od Svojih svojstava, a to je upravo – MILOST. Rečeno je: “Ne za djela pravedna koja mi učinismo, nego po Svojoj milosti spase nas banjom novoga rodjenja i obnovljenja Duhom Svetim” (Tit. 3, 5). Ako nas On “nije spasao prema delima koja smo učinili”, to znači da nas je zavoleo još onda kada smo bili mrtvi po svojim prestupima. To jest Bog nas je prineo kao neku bludnu decu u Očevo naručje, onakvi kakvi smo i došli k Njemu iz daleke zemlje. To znači da je Gospod spreman da primi svakoga čoveka sa svim njegovim problemima i gresima to jest, takvog kakav je on grešnik u stvari. Bog ga prima i ne odbacuje ga i pomaže mu da se ispravi, preobrazi.

Ovde želim ponovo da citiram reči sv.Jovana Zlatoustog, reči toliko zadivljujuće, toliko poražavajuće i tačne. Sveti Jovan Zlatoust je učio o Ljubavi Božijoj: “Bog nas više voli nego što može da nas voli otac, majka ili prijatelj, ili bilo ko drugi, ili čak i više nego što mi sami sebe volimo, zato što se On više brine o našem spasenju, nego čak o Svojoj sopstvenoj slavi, što svedoči to što je On poslao u svet na stradanje i smrt (u ljudskom telu) Svoga Jedinorodnog Sina samo radi toga da bi nam otvorio put spasenja i večnog života”

"BLAGOVEST"


image





Pitanje: Rekli su mi da je posle smrti bližnjeg neophodno prekriti ogledala. Zbog čega se to radi i koliko vremena? Recite mi molim Vas koliko dugo se nosi crnina posle majčine smrti?
Sluškinja Božija Natalija.


Odgovor: Ne postoji nikakvo crkveno pravilo koje se odnosi na prekrivanje ogledala, medjutim tradicija je uporna i ispunjava se svuda. Ogledalo se u narodnom verovanju smatra nekim magijskim predmetom, koji otkriva neku nepostižnu stranu postojanja – prostor iza ogledala kroz koji se može zaviriti u onaj drugi svet.

Objašnjenja prekrivanja ogledala su sa tačke gledišta savremene svesti smešno naivna. Ogledala se prekrivaju zato da se duša pokojnika ne uplaši kad se ugleda. Druga varijanta tumačenja je da pokojnik ne uplaši rodjake. Postoji čak verovanje da ukoliko čovek vidi pokojnika u ogledalu da će uskoro umreti.

image


Iz gore rečenog je očigledno da prekrivanje ogledala treba smatrati kao obično sujeverje, koje nema nikakvog značenja ni za mrtve ni za žive. Tako mnogi i smatraju, medjutim za svaki slučaj ipak prekrivaju ogledala.

Mnogo je važnije pitanje o tome koliko da se nosi crnina. Crnina je mirska reč a ne crkvena. Ona označava vreme posebnog sećanja na upokojenog bliskog čoveka, kojoj odgovaraju odredjeni atributi: boja odeće, ponašanje itd.

U Crkvi se smisao tog vremena mnogo produbljuje, jer samo sećanje nije dovoljno, i zato se pravoslavni hrišćani pominjući pokojnika, trude da mu istinski pomognu da dospe u večni život. To su molitve Crkve za upokojene.

Blagočestivo crkveno predanje je ustanovilo četrdeset dana (sorokoust) posebnog pominjanja upokojenih, u koje se za njih služi Božanska Liturgija, uznose se molitve i čini se milostinja. Sve to upokojenog oslobadja od greha i prevodi njegovu dušu u bolje stanje zagrobnog postojanja. Posebno blagotvoran uticaj na sudbinu upokojenih ima prinos beskrvne žrtve za njihovo spasenje, ili služenje Božanske Liturgije. Na Liturgiji se kroz pogružavanje čestica izvadjenih iz prosfora u tajanstvenu Krv Hristovu, omivaju gresi pomenutih živih i umrlih.

Sveti Jovan Zlatoust ovako govori o molitvi i milostinji za umrle: “Postoji istinska mogućnost da se olakša pokojnikova kazna, ukoliko to želimo. Ako se za njega budemo često molili, ako budemo davali milostinju, onda iako je on sam bio nedostojan, Bog će nas uslišiti … To je u skladu sa Božijim čovekoljubljem. Mnogi su dobili korist od milostinje koju su drugi činili za njih. Ukoliko i nisu u potpunosti pomilovani, onda su u krajnjoj meri dobili neku utehu”.

Sveto Pismo navodi primere molitvenog pominjanja upokojenih i dobrih dela radi njihovog pomena i oproštaja njihovih grehova. U starozavetnoj Crkvi je postojao običaj da se nad upokojenim prelome hlebovi i da se na njihovim grobovima dele siromašnima (Tov. 4, 17). Bio je običaj da se u slučaju smrti bližnjih počne sa postom: kada su stanovnici Javisa Galaadskog sahranjivali cara Saula i njegove sinove, oni su “uzeli njihove kosti i pogrebli ih pod hrastom u Javisu, i postili sedam dana” (1 Car. 31, 13), naravno uz odgovarajuće molitve.

Medjutim suštinska razlika crnine od hrišćanskog pominjanja je u tome što je crnina očajna tuga za bližnje koji su izgubili život, progutan grobom, besmisleno uništen smrću. Hrišćansko pominjanje je molitveno sećanje na čoveka koji se rodio za večni, blaženi život u Isusu Hristu.

Jeromonah Serafim (Kalugin),
grad Astrahanj.
16.09.2005




Pitanje: Kako se izbaviti od prokletstva?

Recite mi molim Vas šta da radim, ukoliko su nas naši bližnji prokleli – nekoga pre a nekoga posle rodjenja. Kako neutralizovati dejstvo prokletstva. I kako se može pomoći onima koji su proklinjali i onima koje su kleli?

Odgovor: Prokletstvo je Božija kazna, osuda za posebno teške grehe. Prorok Jeremija kaže: “Proklet bio ko nemarno radi djelo Gospodnje” (Jer. 48, 10). Delovanje prokletstva se projavljuje u bolestima, a često i u smrti. Ovde se mogu napomenuti reči Apostola Pavla: “Tako koji jede ovaj hljeb ili pije Čašu Gospodnju nedostojno, biće kriv Tijelu i Krvi Gospodnjoj. Jer koji nedostojno jede i pije, sud sebi jede i pije, ne razlikujući Tijela Gospodnjega. Zato su medju vama mnogo slabi i bolesni, i dosta ih umire” (1 Kor. 11, 27, 29-30). Tako je strašno delovanje prokletstva.

Poznati su slučajevi kada su sveti Božiji ljudi, pravednici prizivajući sud Božiji na nekoga, proklinjali ga. Tako je pravedni Noj prokleo Hama za nečasno ismejavanje oca. Prorok Jelisej je prokleo decu koja su ponižavala Božijeg čoveka. Nije teško primetiti da su u ovim slučajevima proklinjali pravedni ljudi, nosioci i čuvari Božije pravde. Kletva koju su izgovarali ne samo da im se nije upisivala u greh, već se i potvrdjivala Božanskim sudom.

Šta se dešava u našem svakodnevnom životu? Mi naravno nemamo takvih orijentira kao što su imali biblijski patrijarsi i proroci, i zato ljudi često proklinju u nemoćnoj zlobi, što je potpuno nerazumno, tokom običnog praznoslovlja, a često i u pijanom stanju. Takvo prokletstvo je težak greh. Blagodatni starac Pajsije Svetogorski je objašnjavajuči onima koji su ga pitali o dejstvu prokletstva govorio: “…ako ja nekome činim zlo, i on me proklinje, onda njegovo prokletstvo ima snagu. Bog dopušta da prokletstva imaju snagu, slično tome kao što dopušta naprimer jednom čoveku da ubije drugoga. Medjutim ukoliko nije bilo nepravde, onda se prokletstvo vraća nazad – onome od koga je poteklo”.

Na taj način, vidimo da je prokletstvo zlo, koje se pokreće našim rečima u svakom slučaju, nezavisno od toga ko je u pravu – onaj koji proklinje ili onaj koji se proklinje. Božija zapovest kaže: “Ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze i molite se za one koji vas vrijedjaju i gone” (Mt. 5, 44). “Blagosiljajte, a ne proklinjite” (Rim. 12, 14), - poučava nas Apostol Pavle. Ali ako se tako nešto već desilo i kletva je izgovorena, onda se treba potruditi da se to ispravi iskrenim pokajanjem pred Bogom. Ukoliko su se roditelji setili da su kleli svoju decu, treba odmah da se za to pokaju, i da kažu svojoj deci da pred Bogom skidaju sa njih svoje prokletstvo. Ukoliko ste saznali da vas je neko nekada prokleo treba da se obavezno pomirite sa njim kako bi on skinuo svoje prokletstvo. Ako se desilo da je onaj koji je proklinjao ili koji je proklinjan umro, treba se pomiriti sa njim posredstvom crkvene molitve i pominjanjem upokojenog.

Jeromonah Serafim(Kalugin)
grad Astrahanj.
9.09.2005




Pitanje: Da li se može za sve moliti?

Mnogo puta sam čitala o tome da neki ljudi – molitvenici, podvižnici – preuzimaju na sebe grehe drugih ljudi. Kako se to dešava, i mogu li oni uzimati na sebe grehe bližnjih, koji se ne odlikuju nekim posebnim duhovnim darovima? Znam da se treba moliti i za žive i za mrtve, ali su neki starci upozoravali svoja duhovna čeda: “Nemoj da se moliš za sve”. Sigurno kada se molite za druge, a posebno za ljude koji žive grehovnim životom ili su umrli u grehu, bez pokajanja, neki od njihovih grehova se preuzimaju se sebe? Da li to svi mogu da nose? I kako pravilno shvatiti reči Svetog Apostola i Jevandjeliste Jovana Bogoslova: “Ako neko vidi brata svojega gdje griješi grijehom ne na smrt, neka se moli i daće mu život; onima koji griješe ne na smrt. Ima grijeh na smrt, za njega ne kažem da se moli” (1 Jn. 5, 16).
Elena, Baskirija.


Odgovor: Molitva, prema učenju Svetih Otaca ne zna za prostor, i zato je nama koji nismo učinili ni prvi korak u tom podvigu i ne znamo za to blaženo stanje, teško da govorimo o njemu jednim jezikom, jer će svako govoriti pre svega na osnovu svog iskustva. Medjutim mi ipak pokušavamo da postavimo neke konture odgovora na ovo složeno pitanje.

Veliki molitvenici, stari i savremeni, govore da je naš priziv da se molimo za ceo svet, kako je Hristos učio svoje apostole da se mole: “neka bude volja Tvoja i na zemlji kao i na nebu”.

“Molitva predstavlja opštenje i sjedinjenje čoveka i Boga. Ona je po dejstvu osnova svetu …most preko iskušenja …prekidanje borbe, angelsko delo, izvor dobrodetelji…Molitva je za istinskog molitvenika porpište, sud i presto Gospodnji, pre prestola budućeg” (prepodobni Jovan Lestvičnik). Čak i on, prepodobni Jovan Lestvičnik, koji je našao takve reči za opis molitve, je ukazivao da se ne može govoriti o svakoj molitvi, već samo o onoj koju je čovek dostigao u svom iskustvu, dok je onima koji su se obraćali za više stupnjeve savetovao da se obraćaju starcima, koji su dostigli savršenstvo.

Moleći se za svoje bližnje mi ne možemo bukvalno da govorimo o tome, da uzimamo na sebe njihove grehe, mi samo svojim molitvenim udelom saosećamo sa njima, pomažemo im da iznesu bolesti, koje nastaju zbog svakog grehovnog postupka (nije slučajno jedna od osnovnih karakteristika o spasenju Istočne Crkve spoznaja greha kao bolesti, a ne kao prestupa). Razumljivo je da proizilazeći iz našeg sopstvenog stanja i stepena našeg duhovnog napredovanja mi “ ne možemo da se molimo za sve”, kako savetuju duhonosni oci svojim čedima.

Prepodobni Serafim Sarovski je iskazao tu misao rečima, koje su danas poznate skoro svakom Pravoslavnom Hrišćaninu: “stekni mir duševni, i hiljade oko tebe će se spasti”. Drugim rečima, mi možemo da pomognemo bližnjima samo onoliko koliko smo već pomogli sebi.

Reči Jovana Bogoslova o onima koji su sagrešili na smrt treba shvatiti tako da nije svaka molitva ugodna Bogu, ali postoji i udeo naše molitvene smelosti. Veliki ruski bogoslov XIX veka Sveti Filaret, Mitropolit Moskovski je ovako tumačio ove reči u jednoj od svojih beseda o pominjanju umrlih: “…Treba očekivati da će nas Sveto Pismo u potpunosti zadovoljiti po pitanju za šta da se molimo, ali ce nas i upozoriti zabranama da se ne molimo za to što Bogu neće biti ugodno. Ili pitaju – nije li nekorisna molitva za one koji su umrli u grehu? Odgovaram vam da molitva nije korisna za umrle u smrtnom grehu, smrću duhovnom, i koje je u tom stanju zatekla telesna smrt, - za one koji su po svojoj vnutrini otpali od duhovnog tela Crkve Hristove i od života po veri, svojim neverjem, neraskajanošću, odlučnim i konačnim protivljenjem Božijoj blagodati”.

Dakle, Apostol tvrdi da ukoliko naše molbe budu u saglasnosti sa Božijom voljom, onda će oni biti i ispunjene. Ukoliko nelicemerno volimo svoga brata i molimo se za njega, onda će mu Gospod darovati Život večni. Ukoliko brat ne pokazuje nikakvo obraćenje, ne prinosi pokajanje, onda naša molitva neće biti uslišena, pošto Bogu nije ugodna.

Jeromonah Serafim (Kalugin)
grad Astrahanj.
03.06.2005



Pitanje: Molim Vas za savet u sledećoj situaciji: jedan od ruskih staraca mi je dao blagoslov da idem u manastir. Bila sam u manastiru pet meseci i nisam izdržala, već sam izašla. Sada imam sve sem duševnog mira. Takodje me muči samoća.
Ne razmišljam o udaji, jer osećam da to nije za mene. Proističe da ni u svetu nisam “svoja”, niti sam sposobna za manastirski život. Imam 25 godina. Posavetujte me kako da dalje živim. Pomozite mi savetom jer nekad upadam u očajanje.
Marija.

Odgovor: Pomaže Bog Marija. Prvo što mogu da ti posavetujem je da se sa tim pitanjem obratiš svome duhovniku, koji jedini može dovoljno da zna tebe i tvoju situaciju. Ja mogu da se ograničim samo najopštijim savetima. Počnimo redom.

Blagoslov starca nije naredjenje, ni želja pa čak ni savet – to jest on nema nikakvo imperativno značenje. Prvo, on znači da tvoja namera da ideš u manastir nikako ne protivureči hrišćanskoj veri i hrišćanskom načinu života. Drugo, blagoslov starca je znak njegove molitvene podrške, priziv Božije blagodati i pomoći u tvojim dobrim namerama. Medjutim, blagoslov treba uzimati onda kada si našla takav manastir, koji odgovara tvojoj duši, gde si se već ispitala, živela, radila, tamo gde te čekaju i gde ti duša stremi. Tako se to radi u praksi.

Izlazak iz manastira ne znači nikakvo rušenje tvog života ili tvoju nesposobnost. Ti prema tome treba da se odnosiš mirno, kao prema Božijem ukazu na taj stepen na kome se trenutno nalaziš u svom duhovnom razvoju. Veruj da je to mnogo bolje, nego proživeti ceo svoj život u manastiru a ne približiti se monaškom ustrojenju – poslušanju, smirenju, trpljenju, pokajanju.

Ukoliko i dalje osećaš monaški priziv, onda treba da odbaciš svako uninije, da nadješ duševni mir i snagu da taj podvig započneš odmah, nalazeći se na tom mestu gde te je postavio sveblagi Božiji Promisao. To je razumno ponašanje u svakoj životnoj situaciji, tim pre pri počinjanju najtežeg podviga – monaštva.

U osnovi monaškog delanja je smirenje. Dobar monah je smireni monah, zaobilaznih puteva nema i za to se treba unapred pripremiti. Evo šta po tom pitanju kaže u svojim poukama lavrski starac Arhimandrit Kiril (Pavlov): “Pitaš kako da se smiriš? Smiruj se u životnim okolnostima. Gospod će ti u toku dana poslati mnogo takvih situacija. Nemoj ih propuštati. Vikao je šef – smiri se, osudili su te – ne osudjuj kao odgovor na to, uvredili su te nečim u porodici – trpi, i tako dalje. Na tim konkretnim slučajevima ćemo se iz dana u dan učiti smirenju”.

Drugi ukras dobrog monaha je trpljenje nevolja. Gospod ne želi da se mi mučimo, ali dopušta iskušenja radi duhovnog uzrastanja i ukrepljenja u veri. Starac Pajsije Svetogorac ovako govori o tome: “Mi hrišćani treba da volimo nevolje i da ne želimo oslobadjanje od njih, jer su nevolje neophodno sredstvo za usavršavanje”.

Vaskrsli Hristos neka ukrepi tvoje dobro srce u tom podvigu, koji si izabrala i neka te podrži Svojom blagodaću na spasonosnom putu, “jer je velika pomoć Božija koja zakriljuje čoveka, ali mi ne možemo da je vidimo svojim očima” (Ava Pimen, Drevni Paterik).

jeromonah Serafim (Kalugin)

image


Na snimku: ovu fotografiju nepoznate monahinje sa početka prošlog veka su nam dali u Tihvinskom manastiru iz grada Buzluk Orenburške eparhije. Ona je u redakciji zamirotočila i blagouhala…




Pitanje: Poštovani svešteniče! Imam ozbiljan problem sa mužem. Stvar je u tome da je trenutno u toku post, i ja se trudim da postim kako mogu (ograničavajući se u hrani), da čitam molitve, ali me on poziva na ispunjenje supružničkih obaveza, iako ja za to nemam želju. Ja ga odbijam, a on se vredja i ismeva me, iako kaže da u duši veruje u Boga, i da nije obavezno postiti. Šta da radim? Kako da mu pomognem da pridje ka veri i da ne ogrezne u gresima, a da ni ja s njim ne sagrešim?
Olga, Kaluzska oblast.

Odgovor: Pomaže Bog Olga. Govoreći o postu, treba pre svega znati da je post posebno vreme uzdržanja. On podrazumeva uzdržanje u hrani, u supružničkom opštenju, ali je to takodje i vreme ljubavi, milosrdja, dobrih dela. O neophodnosti supružničkog uzdržanja nam govori Reč Božija: “Žena nije gospodar od svojega tijela, nego muž; tako i muž nije gospodar od svojega tijela, nego žena. Ne zabranjujte se jedno drugome, sem po dogovoru privremeno, da bi se predali postu i molitvi, pa opet da se sastanete, da vas satana ne iskušava vašim neuzdržanjem” (1 Kor. 7, 4-5).

Primetite posebno da Apostol savetuje da se taj podvig uzima na sebe samo po dogovoru, bez koga je on očigledno nemoguć.

To pitanje je postavljano još u prvim vremenima hrišćanstva, kada se dešavalo da su žene hrišćanke bile u braku sa muževima-paganima. Da li su one trebalo da ostave svoje muževe i da s oslobode te obaveze povinovanja njima? Ne, one po svojoj volji ne treba da se rastaju od njih i obavezu povinovanja muževima treba smatrati svetom.

Govoreći o supružništvu, Apostol Pavle podvlači posebnu odgovornost verujućih supruga za neverujuće: Jer se neverujući muž posveti verujućom ženom, u nadi da verujuća žena, nastavljajući da živi sa neverujućim mužem može da ga spase (pogl. 1 Kor. 7, 14, 16). To isto kaže i Apostol Petar dotičući se tog pitanja. Evo šta on savetuje ženama hrišćankama u odnosu prema njihovim muževima – paganima: “žene, budite pokorne svojim muževima, da ako neki ne vjeruju riječi, onda ponašanjem žena i bez riječi budu pridobijeni, kada vide čedno ponašanje vaše sa strahom” (1 Petr. 3, 1-2).

Period posta je vreme duhovnog podviga. Crkva nas poziva na pokajanje, na pojačanu molitvu, uzdržanje, čuvanje osećanja, borbu sa strastima. Svaki podvig, koji hrišćanin uzima na sebe iz ljubavi prema Gospodu, počinje sa smirenjem. Kada se podvig vrši sa gordošću, onda on ne donosi blagodatne darove, i vodi u samoobmanu (slovenski – prelest). “Ako se ne obratite i ne budete kao deca, nećete ući u Carstvo Nebesko” (Mt. 18, 3). Tako nas Božija Reč poziva na dečiju jednostavnost, smirenje, poverenje. Videći našu slabost, Gospod ne zahteva od nas veliki podvig – smirenje pred mladjima ili na neki način slabijim ljudima. Mi treba da se smirimo samo pred našim najrodjenijim i najbližim. Jer post nije samo vreme strogosti prema sebi, već je i vreme snishodjenja prema slabostima naših bližnjih.

Ukoliko je suprug slabiji duhom, onda žena hrišćanka treba u vreme posta da uzme na sebe njegove slabosti i da ponese njegove bolesti (pogl. Mt. 8, 17), prema Hristovoj zapovesti. Povinovanje mužu uz čisti i bogobojažljivi život može da olakša vas trud na obraćenju muža. Vi možete da ga privučete ka hrišćanskoj veri i bez reči i posebnih napora – potpunom samopožrtvovanom ljubavlju i trpljenjem.

jeromonah Serafim (Kalugin)




Pitanje: Imam jedno pitanje. Kako se može uticati na muža pomoću sveća sa venčanja ili molitvi (i kojih ). Živela sam s mužem u braku 6 godina, venčani smo i nase porodice su verujuće. Ja sam mu bila verna žena, a on me je pre godinu dana prevario, ja sam mu oprostila, ali je problem u tome što je on podneo zahtev za razvod (preteći mi), jer želi da ode od mene kod te devojke. Ali ja ga veoma volim i želim da živim samo sa njim, a vidim i po njemu da se i on koleba. Podozriva sam da ga je ona opčinila, jer me je on veoma voleo, i sada i sam odlazi i plače. Znači, nešto ipak oseća prema meni … Kako da ja pomognem našoj porodici u raspadu, jer veoma želim da je sačuvam bez obzira na sve …Posavteujte me molim Vas.
Viktorija.


Odgovor: Pomaže Bog Viktorija. Zaista je u naše teško vreme sve teže sačuvati porodicu. Izopačivanje i pad morala dovodi do toga da ne postoji zadrška u prestupima prema najbližima, rodjacima, dragim ljudima. Na muža se ne može uticati pomoću sveća sa venčanja, jer su dejstva sa predmetima koji su osvećeni u vreme Tajne Venčanja (sveće, podnožje, slični predmeti) magijska praksa, bogohulna su i neprihvatljiva za Pravoslavnog Hrišćanina.

image


Sveće sa venčanja su porodična svetinja. Blagočestivi običaj nalaže brižljivo čuvanje sveća sa venčanja kao uspomene na Tajnu sklapanja braka. One se nekad stavljaju u kiot ikone, koja je dobijena kao roditeljski blagoslov za brak. Sveće sa venčanja se mogu na kratko zapaliti u vreme raspada porodice. Takodje treba znati da njihovo paljenje ima snagu samo uz usrdnu molitvu Bogu za svoje zabludele bližnje.

Još treba znati da čovek nije u zabludi po svojoj zlobi ili nemilosrdnosti, već zbog gubitka moralnih orijentira, koji su zasnovani na Jevandjeljskim zapovestima. Tada on može da postane lak plen za zle ljude, i podsmeh za djavola.
Božija zapovest kaže da samo požrtvovana ljubav vodi ka sreći: “I živite u ljubavi kao što je i Hristos nas ljubio …blud i svaka nečistota i lakomstvo da se i ne spominje medju vama…Muževi, volite svoje žene kao što i Hristos zavole Crkvu i sebe predade za nju” (Ef. 5. 2, 3, 25). Treba samo verovati da postoji čvrsta stena, koja nas ogradjuje od životnih nevolja i večne pogibije duše, a jaram Hristovih zapovesti je blag i lagan.

Jedan dovoljno uman čovek mi je nedavno rekao: “Imam ženu i dete, i veoma ih volim, i brinem za njih, ali sam se ja izgubio. To je takav bol, koji ne može da se uporedi sa fizičkim bolom. Kada bi bio verujući čovek, kako bi mi bilo lako da razrešim tu situaciju”.

Za zaštitu porodice od svake napasti treba se moliti Svetim mučenicima Guriju, Samonu i Avivu. Oni su poznati medju pravoslavnim hrišćanima kao pokrovitelji supružništva, braka, srećne porodice, i njima se treba moliti “ako muž bez krivice omrzne svoju ženu”.

A vi, blagočestivi žene i deca, trpljenjem spasavajte duše svoje, zato što će se spasti samo onaj koji pretrpi do kraja (Mt. 24, 13).

jeromonah Serafim (Kalugin)



Pitanje: Moja sestra Irina i ja smo se krstile 2000 godine. Irini je sada 33 godine, ona je porodičan čovek i ima decu. Svi članovi porodice su posle Krštenja postali stalni parohijani samarske Crkve Jovana Bogoslova. Pre godinu dana su se upoznali sa partohijanom Petropavlovske Crkve grada Samare Aleksandrom Vasiljevičem Vasinim. On im je preporučen kao veliki molitvenik i čovek pravednog života. Aleksandar Vasiljevič je uskoro postao čest gost u kući moje sestre. On ju je pitao o rodjacima i bližnjima, davao savete i brzo je zadobio poverenje Irine i njenog muža. Često je “prorokovao” ljudske sudbine. Tako je meni uporno predlagao da se udam za njegovog prijatelja. Kada sam odbila da sledim njegove savete, Irina je izjavila da ne želi više da me vidi u kući, pošto sam narušila Božiju volju i nikada više neću biti srećna.

U Irininoj porodici su se uskoro pojavili problemi u odnosu sa roditeljima. Vasin je govorio da njihovi roditelji ne idu u Crkvu i zato “oduzimaju blagodat od svoje dece i unuka”. Uskoro su se Irina i njen muž odvojili od svojih roditelja i zahtevali svoj deo nasledstva. A Vasin je predložio da se za veliku sumu novca očita molitva za isterivanje zlih duhova jednoj našoj rodjaki. A potom je i sve nas počeo da naziva posednutima i predlagao je da prodjemo i mi tu njegovu “molitvu za posednute”. Roditelji su se obraćali za savet nastojatelju Crkve Jovana Bogoslova protojereju Nikolaju Mezinovu. Otac Nikolaj je rekao da se oko Vasina obrazovala svojevrsna sekta i da se sam Aleksandar Vasiljevič nosi idejom da spasi Crkvu od zlih duhova i gatara. U parohijskom listiću te Crkve, vernici su upozoravani da ne veruju Vasinu i da ne prolaze njegovu “molitvu za posednute”.
Jednom me je Irina ipak pustila da dodjem kod nje kući, ali je odmah rekla: “ti si posednuta i treba ti molitva za isterivanje zlih duhova”. Čim sam odbila, oni su me isterali. Irina se ošišala do glave i nije odgovarala na pitanja o deci. Jedna od njenih ćerki kojoj je 11 godina već više od godinu dana ne ide u školu i živi u stanu kod Vasina. Pokazalo se da se devojčica razbolela i Vasin ju je “iscelio”, i sada su mu svi za to zahvalni …
Šta da radim, kako da pomognem sestri? Ni ja ni roditelji ne znamo šta da preduzmemo. Eto zašto smo se obratili za savet svešteniku-misionaru Samarske eparhije.
Tatjana Aleksandrova, grad Samara.


Odgovor: “Sazidaću Crkvu Svoju i vrata pakla neće je nadvladati” (Mt. 16, 18), - tim rečima je Spasitelj utvrdio postojanje Crkve na zemlji. Već više od dve hiljade godina djavo bezuspešno pokušava da Je uništi. Ukoliko mu to ne uspeva preko spoljnih gonjenja, onda pokušava da je razruši preko unutrašnjih raskola i razmirica. Sedamdesetogodišnje ateističko ropstvo i najsurovija gonjenja na Crkvu su takodje učinili svoje. Lišeni religioznog obrazovanja i opštenja sa nosiocima blagodati, starcima, kojih danas skoro više da i nema, umesto da slede savetu Svetog Ignjatija Brjančaninova da čitaju Svete Oce IiSveto Pismo, vernici ponekad izgradjuju svoje sopstveno mišljenje o duhovnosti, koje smatraju jedino ispravnim. Na tom tlu oni sami upadaju u djavolske mreže i uvlače druge. Iako oni nisu protiv Crkve, ipak se nalaze u stanju teške duhovne bolesti, koja se naziva “duhovna prelest” ili samoobmana. Oni svojim dejstvima smućuju ljude koji su tek prišli Crkvi ili formiraju neke pravce unutar Pravoslavlja, čiji duh odstupa od svetootačke tradicije, kao i od celokupnog učenja i istorije Crkve.

Tako postoji i izvititoperena pojava nekih zaklinjača-egzorcista, koji uz pomoć nekih sopstvenih molitvi i čitanja Jevandjelja pokušavaju da “izgone zle duhove” i da “leče” ljude.

Iz istorije Crkve je poznato da je u prvim vekovima Hrišćanstva, Sveti Duh pri Krštenju izlivao obilne darove na sve krštene. Medju njima je bio i dar zaklinjanja zlih duhova. Taj dar je bio raširen medju hrišćanima u vreme gonjenja. Vremenom su molitve zaklinjanja ušle u čin krštenja. I zato je prestala potreba za posebnim egzorcističkim činom. Zbog prenebregavanja harizmatičnih darova rastao je broj slučajeva zloupotrebe zaklinjanja, zbog čega je Crkva bila prinudjena da utvrdi odredjene službe od strane klira. U 24-om pravilu Laodikijskog Sabora egzorcisti se prisjedinjuju “crkvenom činu”, a prema 26-om pravilu, licima koja nisu postavljena od strane episkopa se zabranjuje da vrše zaklinjanje u Crkvama i časnim kućama.

U naše vreme pravo da vrše zaklinjanje imaju sveštenoslužitelji (uglavnom monasi), koji imaju posebnu dozvolu od trenutnog Arhijereja ili Patrijarha. Pri čemu su to ljudi koji su zbog svog podvižničkog života dobili posebnu blagodat Božiju i dar isterivanja zlih duhova. S druge strane, posednutost je poseldica grehovnog čovekovog života. Iz Jevandjelja znamo da zli duhovi nisu mogli sami čak da udju ni u svinje. Tim pre tako nešto ne moće da se desi čoveku bez Božijeg dopuštenja. I prepodobni Jovan Kasijan Rimljanin piše da “zli duh pre nego što ovlada čovekom, ovlada njegovim umom”. I zato isterivanje zlog duha podrazumeva ne toliko čitanje molitvi zaklinjanja, koliko pokajanje za grehe preko kojih je zli duh ušao u čoveka, i čistotu života. Bez Božije volje i ličnog učešća čoveka, ni sveštenik ne može da istera zlog duha. U Jevandjelju se čak opisuje slučaj kada čak ni Apostoli nisu mogli da isteraju zlog duha iz posednutog čoveka. Samovoljno prisvajanje prava “isterivanja zlih duhova” nije svedočanstvo o svetosti života toga čoveka i njegovoj umešnosti da “izadje na kraj sa zlim duhovima”, koliko o tome da je sam nesrećnik posednut duhom gordosti i samouverenosti. To isto važi i za Aleksandra Vasiljeviča Vasina. Sve je to samovolja i sopstveno služenje čina. Čak i ako rukopoloženi sveštenik počne da čita odgovarajuće molitve zaklinjanja, to nije garancija isceljenja posednutog. Dešavali su se slučajevi kada je zli duh ulazio u samog sveštenika zbog njegove gordosti. U “Znamenitim pričama o životu svetih otaca” postoje svedočanstva da su čak otšelnici visokog duhovnog života po svom smirenju odbijali da isceljuju posednute, smatrajući sebe poslednjim grešnicima. A ako je i dolazilo do isceljenja, dovoljno je bilo nekoliko reči podvižnika, da bi zli duh ne trpeći najveće smirenje izašao iz čoveka. Opisuje se slučaj, kada su na predlog da se isplati novac za dobjene korpe doveli otšelnika u kuću radi isceljenja posednute devojke njen otac i njen prijatelj-monah. Posednuta je potrčavši udarila otšelnika po licu, a starac joj je podmetnuo i drugi obraz, i zli duh je ne podnoseći smirenje podvižnika, izašao iz devojke. U žitiju svetog mučenika Trifona se kaže da je zli duh napustio bolesnicu tri dana pre svetiteljevog dolaska, jer toliko nije mogao da trpi njegovo prisustvo. Sveti prepodobni Jovan Kasijan Rimljanin u “Razgovorima egipatskih otaca” piše: “Ko želi da naredjuje zlim duhovima, ili da čudesno daje zdravlje bolesnima, ili da pred narodom pokazuje neko divno znamenje, taj iako priziva Hristovo Ime biva Mu stran, jer nadmen gordošću ne sledi Učitelju smireno … I zato naši oci nikada nisu nazivali dobrim i slobodnim od sujete one monahe koji su želeli da se proslave zaklinjanjima i koji su radi toga sa najvećom nadmenošću razglašavali o sebi da su zaslužili ili se nadaju da će uskoro dobiti tu blagodat. Veće čudo je osloboditi se svojih poroka nego isterati zle duhove iz drugih”.

image


Blaženi starac Pajsije Svetogorac u knjizi “Duhovna borba” kaže: “Ukoliko primimo samo jednu gordu pomisao, kao naprimer, pomislimo: “Evo sada ću svojom molitvom da učinim tako da će zli duh kao metak da izleti iz čoveka”, - onda takva pomisao odmah sprečava Božiju pomoć, i time pomažemo djavolu da ostane u nesrećnom čoveku”. Iz svega ovoga je očigledno, da svaki pokušaj narušavanja pravila hrišćanskog života i crkvenih kanona, kada neko pokušava da izvrši zaklinjanje nad posednutim, preti opasnošću samom zaklinjaču. Treba reći da se danas ljudi koji stradaju od nekih psihičkih ili fizičkih bolesti, kao što je naprimer Parkinsonova bolest ili uklještenje nekog nerva, iz nekog razloga smatraju posednutim. Takav čovek dolazi u manastir i postaje predmet pažljivog posmatranja od strane nekih ljudi, koji su spremni da u svakom vide gatara ili posednutog. Da bi izbegao upadanje u mreže te lažne duhovnosti, pravoslavni hrišćanin u savremenom svetu treba da bude veoma oprezan. Slični lažni zaklinjači stvaraju oko sebe neku zajednicu sa svim znacima sekte: poštovanje rukovodioca, samozatvorenost, samospasenje, osudjivanje ostalih članova Crkve, odsustvo crkvenog autoriteta, to jest Pravila Sabora i dela Svetih Otaca. Neofitu je u prvo vreme teško da razabere gde je dospeo, pošto se slične grupe zalažu za obnavljanje drevnog poretka, i očišćenje Crkve od mnogovekovnih naslaga – to jest vraćanje apostolskim vremenima. Treba znati da je Crkva živi organizam. I zato čak i naočigled blagočestiva želja da se osnuje institut egzorcista, kao što je to bilo u davno vreme, preti upadanjem u lažnu duhovnost, modernizam i neoobnovljeništvo. Koliko bi se lažnih zaklinjača razglasilo, koji zastupaju svoja prava za čitanje zaklinjačkih molitvi?! I to u vreme kada caruje razvrat, bezzakonje i gaženje svih pravila i morala. Zato je lična blagočestivost i pravilan duhovni život garantovana zaštita od posednutosti i upadanja u mreže neoegzorcista.

jerej Aleksej Bogdan



Pitanje: Pomaže Bog, oče!

Ocrkovljena sam i idem u Crkvu već više od četiri godine. Čitam pravoslavnu literaturu i gledam pravoslavne filmove. Ali imam jedno pitanje na koje još nisam našla odgovor. Pomozite mi molim Vas. Imam prijatelja koji je veoma dobar čovek. Zove se Dima. Poznajemo se već oko 10 godina. Veoma želim da mu pomognem. Sasvim nedavno sam saznala da još nije kršten. Želela bih da shvati neophodnost toga. Ali težak krst bolesti ga ne približava već udaljava od Crkve. On ne shvata zbog čega strada, i zbog kakvog teškog svog greha ili svojih predaka mora da podnosi takve muke. Bog je Ljubav, ali zašto ga ta ljubav nije stvorila kao zdravog čoveka – to pitanje mi je on postavio. Odgovorila sam mu da čovek sam sebe kažnjava, odvajajući se od Boga, od Njegovih zapovesti. Očigledno je u familiji postojao takav slučaj i samo pokajanje i vera mogu da iscele tu bolest. Razumete, ja nisam mogla da ga u to ubedim. Njegovo pitanje: “Zbog čega ja stradam zbog moje familije?” me prosto tera u ćorsokak.

Osećam da me sluša i možda ću uz Božiju pomoć uspeti da izmenim taj njegov pogled. Ali naravno potrebna mi je pomoć. Biću Vam zahvalna ako mi posavetujete neku literaturu po tom pitanju. I naravno biću Vam veoma zahvalna za Vaš odgovor.
Nina.


Odgovor: Pomaže Bog, Nina. S zadovoljstvom odgovaram na vaše pitanje. Verujući čovek doživljava ovozemaljski život kao podvig spasenja duše. Trpljenje bolesti je samo jedan vid tog podviga. Evo šta piše starac Grigorije Svetogorac: “Bolesti nam se nekada popuštaju zbog greha, a ponekad po Božijoj dobroti, da bi preko njih stekli večno blaženstvo na nebesima”. Ovde treba obratiti pažnju na poslednju reč, pošto su sva naša pitanja u odnosu na Božansku pravednost u vezi našeg ovozemaljskog života, pri čemu zaboravljamo na večni život.

Težak krst bolesti ne može da udalji od Boga. Od Boga nas udaljava naša gordost, neverje. Pošto je Bog Ljubav, i mi od Njega dobijamo Život večni, to najveće blago, a zdravlje, novac i sreću Gospod nam daje toliko koliko svako od nas može da ponese.

Sveti Jovan Zlatoust stavlja nevolje iznad dobrodetelji, a bolesti još više od nevolja, jer je trpljenje njih teže od trpljenja nevolja. On kaže da se za nevolje i bolesti dobijaju svetli venci, nego za dobrodetelji; a ko je grešan, njima se čiste njegovi gresi.

Iz literature se po tom pitanju mogu navesti žitija i pisma savremenih podvižnika: svetog Jovana Kronštatskog, optinskih staraca, svetogorskih staraca Josifa i Pajsija, i mnogih drugih. Mnogi od njih su bili veoma bolesni ljudi. Starac Pajsije je naprimer govorio o svojoj mučeničkoj predsmrtnoj bolesti, i o tome da je ona njegovoj duši donela više koristi, nego duge godine podvizavanja, i čak se za to i molio da mu Gospod pošalje rak. Kada se okolina čudila zbog čega se Amvrosije Optinski ne isceli od bolesti, koja ga je iznurivala mnogo godina, on je odgovarao da mu je bolest korisna. Kada govorimo o Božanskoj poseti, onda ne treba da se pozivamo na neko porodično prokletstvo ili neki drugi uzrok. Sveblagi Božiji Promisao je toliko nepostižan za nas, da nismo u stanju da shvatimo uzrok Božijih dela. O besmislenosti pokušaja da izmerimo Božanski Promisao o nama našim ovozemaljskim razumom lepo se govori u poslednjim glavama Knjige o Jovu: Tada odgovori Gospod Jovu iz vihora i reče: ko je to što zamračuje savjet riječima nerazumno? Opaši se sada kao čovjek; Ja ću te pitati, a ti mi kazuj. Gdje si ti bio kad Ja osnivah zemlju? Kaži, ako si razuman. Ko joj je odredio mjere? Znaš li? Ili ko je rastegao uže preko nje? Na čemu su podnožja njezina uglavljena? Ili ko joj je metnuo kamen ugaoni? Kad pjevahu zajedno zvijezde jutarnje i svi sinovi Božiji klikovahu. Ili ko je zatvorio more vratima kad kao iz utrobe izide? Kad ga odjeh oblakom i povih tamom; kad postavih za nj uredbu svoju i metnuh mu prijevornice i vrata; I rekoh: dovde ćeš dolaziti a dalje nećeš, i tu će se ustavljati ponositi valovi tvoji…A Gospod opet odgovarajući Jovu iz vihora reče: Opaši se sada kao čovjek; Ja ću te pitati a ti mi kazuj. Hoćeš li ti uništiti Moj sud? Hoćeš li Mene osuditi da bi sebe opravdao? Je li u tebe mišica kao u Boga? Grmiš li glasom kao On? Okiti se sada čašću i veličanstvom, u slavu i krasotu obuci se.

Takav zadivljujući odgovor daje Gospod Bog čoveku koji je odlučio da izučava Njegov Promisao, i da ispituje sudbe Božije.

Neizlečivu, tešku bolest treba trpeti da bi se dobila nagrada, treba je trpeti sa blagodarnošću, a ne kriviti Boga za nemilosrdje i nepravednost. Tada će taj podvig doneti plod još za ovog života – najveću utehu od Gospoda, a u budućem veku – spasenje duše.

jeromonah Serafim (Kalugin)



Pitanje: Pomaže Bog!

Desilo se tako da živim u Americi skoro 9 godina. Moja priča povratka Pravoslavnoj Crkvi je veoma komplikovana. Ja sam se po sopstvenoj želji krstila u Rusiji kada mi je bilo 20 godina (sada imam 41). Nažalost posle Krštenja dugo vremena sam optala od Crkve, ali je Gospod projavio Svoju milost prema meni i pre nekoliko godina počeo da odredjuje moj put povratka Bogu. Nije čudno da je to u početku bila baptistička zajednica u Americi. Kada sam se vratila u Rusiju na neko vreme, ja sam nažalost uticala na svoju majku, koja je upravo u to vreme (1997 godine) počela da odlazi u Pravoslavnu Crkvu i to ne samo za praznike. Ja sam je privela u baptistički molitveni dom, koji su osnovali američki misionari. I ona je tako i ostala u toj zajednici, na moju veliku sadašnju ogorčenost.

Ja sam se sama vratila u Pravoslavnu Crkvu u februaru ove godine, kada je majka gostovala kod nas u Americi. Ja sam počela da joj “doturam” Pravoslavnu literaturu, i ona je u početku sa gundjanjem i nepoverljivošću počela da čita, a potom je počela sve više i više da proniče u pravoslavni pogled na svet. Istina, kod nje su se periodično pojavljivala sporna pitanja, ali sam ja nekada uspevala samostalno da odgovaram na njih, a ponekad uz pomoć našeg sveštenika. Odmah moram da se ogradim: živimo u pravoj američkoj pustinji, i ovde u blizini nema Crkve RPZC (najbliža Crkva je nažalost udaljena 500 km I više). Iskreno sam se začudila kada sam saznala da se u našem gradu nalazi Antiohijska Pravoslavna Crkva. Sveštenik je naravno Amerikanac, ali ja dobro znam engleski jezik (ja sam maturantkinja engleskog odseka na Unverzitetu), i zbog toga ne postoji jezička barijera. To je zbog toga što moram da se ispovedam na engleskom, i sve službe su takodje na engleskom.

U junu ove godine majka se vratila u Rusiju posle 6 meseci boravka kod nas u gostima, i na naše zaprepašćenje su joj postavili dijagnozu rak grudi. Njoj su već uradili operaciju, i sada već prolazi hemoterapiju. Nevolja je u tome da je posle svog povratka kući mama opet počela da ide u baptistički molitveni dom. Prijateljice iz baptističke zajednice su je okružile pažnjom i brigom (daj im Bože zdravlja naravno!) I sada mama već ne govori o tome da će se vratiti u Pravoslavnu Crkvu, iako je dok je bila ovde u Americi, samo o tome i govorila da će se vratiti Pravoslavnoj Crkvi, i čak je obećala našem svešteniku da će obavezno postati parohijanka Pravoslavne Crkve, kada se vrati u Rusiju. Avaj, ali to se nije desilo. Kada sam je zamolila da ode i da se pokloni moštima Blažene Ksenije, onda sam od nje čula standardni baptistički odgovor: “Ja se poklanjam Bogu Živome”. Ja grešna sam izgubila kontrolu nad sobom, sama sam se rasplakala i mamu sam dovela do histerije. Danas sam već opreznija po tom pitanju. Uostalom, sva moja opreznost se završava na tome, da ne provociram više diskusije na Pravoslavne teme i podržavam samo razgovore na te teme, na kojima se ne razilazimo od baptista. Boga radi mi oprostite što ovako opširno izlažem, ali drugačije ne bih mogla da postavim pitanja. Moje prvo pitanje je:mogu li da zakažem moleban za mamino zdravlje u Novospaskom manastiru (tamo se nalazi ikona “Svecarica”), bez obzira što mama sada još nije zvanično pravoslavna (ona je bila krštena sa 45 godina, a sada ima 66)? Iako ne mogu da kažem da ona kategorički odbacuje sve što je u vezi sa Pravoslavljem: u njenoj kući ima mnogo ikona, i ona u svojim molitvama koristi pravoslavne molitvenike. Kraće govoreći, ne mislim da je ona pripadnica baptističke zajednice na osnovu svojih ozbiljnih bogoslovskih razlaza sa Pravoslavnom Crkvom. Ona nema nikakvu odlučnost po pitanju svojih religioznih pogleda, i ja čak mislim da sam ja bila tamo u Rusiji da bi se ona vratila u Pravoslavlje. U baptističkoj veri je drže samo društvene veze. Baptistička zajednica je za nju više klub interesovanja nego mesto za molitvu.

Moje drugo pitanje. Nekoliko puta sam čitala akatist Presvetoj Bogorodici “Svecarica”, iako nemam tu ikonu. Da li to mogu da nastavim to da radim? A ako ne, koje bi molitve, kanoni ili akatisti došli u obzir u toj situaciji?

I poslednje pitanje. Koliko je za mamu opasno njeno trenutno duhovno stanje, s tačke gledišta spasenja duše? Razgovarala sam na tu temu sa svojim američkim duhovnikom, on je izuzetan čovek i predivan duhovni otac, ali po mom mišljenju ponekad liberalno pristupa ovim ili onim pitanjima. Bilo bi interesantno da saznam Vaše mišljenje.
Svetlana. SAD


Odgovor: Blagosloven Bog, Koji hoće da se svi ljudi spasu i da dodju u poznanje Istine (1 Tim. 2, 4)…Pozdravljam Vas Svetlana!

Prvo što treba uraditi je odbaciti svako uninije i obratiti se Bogu sa usrdnom molitvom za Vašu majku, i njen povratak u Pravoslavlje, jer imate primer Vašeg sopstvenog života, kada Vas je Gospod priveo tom čudnom pristaništu – Svetoj Crkvi.

Postavljajući pitanje o molebanu, Vi očigledno imate u vidu neka ograničenja u pogledu pominjanja onih koji su otpali od Crkve. Ljudi koji su otpali od Crkve su lišeni evharistijskog pominjanja. Pominjanje se završava time da se na kraju Liturgije čestice izvadjene iz prosfore za žive i mrtve, sjedinjuju u jednoj Čaši s Hristovim Telom i Krvlju u jedinstvu crkvenog opštenja. Razume se da je jedisntvo takve vrste moguće u odnosu prema ljudima koji se nalaze u okrilju Crkve. Nemoguće je prinudno objediniti u jednu zajednicu ljude, kojoj oni ili ne žele ili ne smatraju da treba da pripadaju, ukoliko se ne ispovedaju kao pravoslavni hrišćani, već se smatraju ljudima sa drukčijim religioznim pogledom. To ne znači da mi donosimo sud o njihovom konačnom udelu. Možemo da kažemo da su oni ostavljeni na sveblagu, voljenu ali istovremeno i pravednu volju Oca našeg Nebeskog. Pritom je naravno dozvoljeno i moguće moliti se za inoslavne ili čak neverujuće van evharistijskog pominjanja. Ovde na zemlji za razliku od stanja posle smrti, postoji mogućnost - svako za sebe to dobro zna, - promene volje sa loše na dobru, ili avaj, ponekad sa dobre na lošu. Svaki hrišćanin je pozvan na to da želi spasenje svima koji ga okružuju pa samim tim i da se moli za to, da se naši bližnji urazume, i pronadju pravi put ka spasenju. Takvo pominjanje je moguće pre svega na molebanima.

Crkva se moli za ceo svet rečima molitve Gospodnje: neka bude volja Tvoja i na zemlji kao i na Nebu. Postoji čin molebnog pojanja za zabludele, u kome postoji sledeća molitva: utvrdi u pravoverju i jednomisliju našu braću; zabludele i otpale od pravoslavne vere urazumi i sjedini sa svetom Crkva Sina Tvoga. Moleban se može zakazati i za čoveka, koji se u datom trenutku nalazi u sektaškoj ili inoslavnoj zabludi.

Što se tiče drugog pitanja treba reći da su svete ikone neophodne za molitvu, medjutim uopšte nije obavezno imati pred očima upravo tu ikonu kojoj se čita akatist. Može se moliti pred bilo kojom Bogorodičinom ikonom, znajući da je Ona Svecarica, i da čuje naše molbe i smelo nas zastupa pred Svojim Sinom i Bogom.

Ovde treba upozoriti na to, da je krajnje opasno za vreme molitve izazivati u svesti razne likove, pa samim tim i ikone (Presveta Bogorodica koja sedi na tronu, Raspeće itd.). treba znati da je svaka osećajna meditacija potpuno strana pravoslavnoj molitvi, čiji je osnovni uslov bestrasno stajanje čoveka pred Bogom i trezvenost. Ne treba se moliti toliko za isceljenje od telesne bolesti, koliko za obraćenje i opštenje sa istinskom Crkvom. “Ištite najpre Carstva Božija i pravde Njegove, a ostalo će vam se dodati” (Mt. 6, 33).

“Izlišna” liberalnost vašeg duhovnika je potpuno objašnjiva: on predivno vidi i zna da je Vaša majka budući da nije sektašica po uverenju, u teškom trenutku otišla kod tih ljudi, koji su joj predložili pomoć, i uzeli učešće u njenoj nevolji. Ali ipak treba reći da je njeno stanje opasno, toliko koliko se euforija sektaške ljubavi razlikuje od blagodatnog dejstva istinske Božanske Ljubavi.

jeromonah Serafim (Kalugin)

image


Na snimku: krst koji sija na kupoli samarske Crkve Svetih Carskih Mučenika



Pitanje: Pomaže Bog! Veoma me muči jedno pitanje. U avgustu 2003 godine sam se krstila. Pre krštenja sam učinila jedan strašan greh – abortus. Poznato mi je da se svi gresi posle krštenja opraštaju. Da li i tako strašan kao moj? Da li treba da ga pominjem na ispovesti ili je bolje da zaboravim? Hvala Vam, čekaću odgovor.
Evgenija.


Odgovor: Bog Vam pomogao Evgenija. Sa zadovoljstvom odgovaram na Vaše pitanje. Svi mi smo u Svetom Krštenju primili na sebe obraz pokajanja. U Tajni Krštenja se čovek očišćuje od svih grehova, nezavisno od uzrasta, u kome je prišao toj Tajni: “Ili zar ne znate da svi koji se krstimo u Hrista Isusa, u smrt Njegovu se krstimo? Tako se s Njim pogrebosmo kroz krštenje u smrt, da bi, kao što Hristos ustade iz mrtvih slavom Očevom, tako i mi hodili u novom zivotu. Jer ako postadosmo sjedinjeni sa oblikom smrti Njegove, onda ćemo i sa Vaskrsenjem. Znajući ovo, da se stari naš čovjek razape sa Njime, da bi se uništilo tijelo grjehovno, da više ne robujemo grijehu. Jer ko umrije oslobodi se od grijeha. Ako li umresmo sa Hristom, vjerujemo da ćemo i živeti sa Njime” (Rim. 6, 3-8). Ovaj deo iz Apostola se čita pri Krštenju. U Pravoslavnom Simvolu vere se kaže: “ispovedam jedno Krštenje za ostavljenje grehova”. To jest iz kupelji Svetog Krštenja čovek izlazi potpuno omiven od svakog lično učinjenog greha. A dalje duhovno naporedovanje zavisi od naše rešenosti da služimo Bogu, i od toga koliko smo zamrzeli greh. O tome prepodobni Jovan Damaskin kaže: “…otpuštanje grehova se kroz Krštenje daje svima podjednako, a blagodat Duha – po meri vere i predočišćenja” (dela, M., 2002, str. 294).

U vašem slučaju možete da ne ponovite taj greh na ispovesti, ali duhovnik koga izabrete, treba da zna za njega. Opraštanje grehova dobijamo po milosti Božijoj, ali osećaj krivice pred Bogom može da ostane za ceo život. Taj osećaj postepeno prestaje da bude bolestan, i on čak može da postane neprekidan izvor zahvalnosti Gospodu za Njegovu ljubav i dugotrpeljivost.

A svoji gresi se ne smeju zaboravljati. Sveti Oci kažu da svakom grehu prethodi upravo zaborav: pre svakog grehovnog pada zli duhovi navode na čoveka sledeće strasti: mračni zaborav, to jest nečovečnu i zversku zlobu, i neupućenost, kao tamu bez svetlosti. Te tri strasti prethode svakom grehu, jer čovek neće učiniti nijedan greh pre nego što se prethodno okrene ka svakom zlu ili zaboravom, ili gnevom, ili neznanjem. Od njih nastaje duševno neosećanje, to jest um – duševno oko – biva potamnjeno i biva zarobljen svim strastima. “Od zaborava grehova nastaje gordost; pamćenje grehova je – uzrok smirenja” – kaže Jovan Lestvičnik.

Ukoliko su gresi (pa samim tim i smrtni) učinjeni posle Krštenja, čovek dobija oproštaj pri iskrenom pokajanju. Sveti Dimitrije Rostovski piše: “Da li se uvek opraštaju gresi, ukoliko se za njih kajemo uz dužno ispravljanje? – Da, uvek se opraštaju i to onda kada grešnik zavapi ka Gospodu uz usrdnu skrušenost, i biva uslišen kao mitar, Zakhej, Manasija, David, bludnica i drugi” (Kelejni letopis, M., 2000, s. 595).

Ne treba takodje tugovati o udelu ubijenog deteta, već treba sve prepustiti bezgraničnoj milosti Gospodnjoj.

jeromonah Serafim (Kalugin)




Pitanje: Recite mi molim Vas kako se shvata greh “hula na Duha Svetog” – u čemu se on sastoji?
Eršov.


Odgovor: Greh hule na Duha Svetoga se spominje u Jevandjelju kada su jevreji iz svoje zavisti i zlobe govorili da Gospod izgoni zle duhove silom Veelzevula, kneza zlih duhova. Gospod im odgovara: svaki greh i hula će se oprostiti ljudima; a hula na Duha se neće oprostiti ljudima.

S hulom na Duha Svetoga su povezani najteži gresi, u koje čovek upada po svojoj gordosti i za koje ne može da se pokaje. To je direktno protivljenje Bogu. Taj greh je u prvom redu samoubistvo. Čovek dobija život po svom upodobljavanju Bogu. Bog je apsolutno Biće, koje čoveku daruje relativnu prirodu, kako bi se on umnoživši svoj talant približio Tvorcu i upodobio Mu se. Odbacujući život po svojoj volji, čovek umištava Božiji dar. Sporo samoubistvo je narkomanija, alkoholizam. Čovek koji se predaje takvim porocima oskvernjuje Crkvu u kojoj obitava Duh Božiji.

Drugi greh protiv Duha Svetog je satanizam, sklapanje saveza sa bogoprotivnikom. To je toliko težak greh, da se još skoro za života isključuje mogućnost povratka u Očev zagrljaj. Upodobljavajući se satani, čovek gubi svaku nadu, upada u očajanje, i ustremljuje se u adsku bezdan.

Još jedan greh protiv Duha Svetog je crkveni raskol, jeres. Taj greh oci nazivaju kidanjem Hristovog tela, to jest Crkve. Sveti Amvrosije Milanski kaže: “vodjeni duhom djavolskim su oni koji razdeljuju Crkvu Gospodnju, medju kojima su i odstupnici svih vremena; jer se svaki greh tvori protiv svakog pojedinačno, a ovaj protiv svih zajedno”.

Hula na Duha Svetog je svesno, nepovratno protivljenje Bogu, krajnji stepen zlobe, beskrajna gordost, nemogućnost pokajanja.

Jeromonah Serafim (Kalugin), grad Astrahanj



Pitanje: U 1-oj poslanici Korinćanima sam pročitala o tome, da «svaka žena koja se gologlava moli ili prorokuje, sramoti glavu svoju» (1 Kor. 11, 5). U Crkvama se naravno sve žene mole u maramama. Ali kada predju prag Crkve, većina žena skida marame. Na ulici, na poslu – sve idu bez marama. Da li je obavezno stavljati maramu ili ne?
Natalija Mulenkova, grad Samara


Odgovor: U naše vreme se ta tema praktično i ne razmatra s bogoslovskih stanovišta, već se samo prihvata kao stvar koju ne razmatraju. Neki se podsmevaju blagočestivim ženama, koje poštuju tu tradiciju, a druge pokrivaju glavu pred ulazak u Crkvu, samo zato da ne bi sablaznile ostale vernike. Odlazak žene u hram Božiji pokrivene glave je stari hrišćanski običaj, zasnovan na rečima apostola Pavla u njegovoj poslanici Korinćanima: “…zato žena treba da ima vlast na glavi, radi Andjela” (1 Kor. 11, 10). Apostol Pavle razmatra u svojoj poslanici, da žena koja se moli gologlava sramoti svoju glavu, jer je to isto kao da je obrijana. Mišljenje o tome da glavu treba da pokriva samo udata žena, je jasno izraženo u rečima apostola: “Ali muž ne treba da pokriva glavu, jer je slika i slava Božija; a žena je slava muževljeva. Jer nije muž od žene, nego žena od muža” (1 Kor. 11, 7-9).

image


Apostol govori o tome da je pokrivalo znak vlasti muža nad ženom. I zato iz konteksta sledi da neudata devojka ne treba da pokriva svoju glavu. Medjutim u Pravoslavnoj Crkvi postoji blagočestiva tradicija da i devojke pokrivaju glave po primeru Presvete Bogorodice, Koja je i ako je ostala Djeva, pokrivala Svoju glavu u znak smirenja.

Muž i žena imaju jednaka prava u odnosu na Boga, ali što se tiče ustrojstva porodice, oni nisu jednaki. To je jerarhijska supodredjenost. U skladu sa Božijim zakonom, glava porodice je muž.

Blaženi Teofilakt objašnjava zašto žena ne treba da pokriva svoju glavu ili nosi dugu kosu: “Onaj, koji je od Boga stvoren kao slobodan i samovlastan, ali unižava sam sebe kao potčinjenog, sramoti Hrista, Koji je njegova glava”.

Za savremenu ženu-hrišćanku je pravilnije da oblači skromne stvari, koje ne privlače posebnu pažnju. To je što se tiče odeće, obuće i marame. Što se tiče domaće molitve, ovde je bolje rukovoditi se merama koje su prihvaćene u porodici. Ukoliko se žena potčinjava crkvenim pravilima, i pokriva glavu, stajući na molitvu, ona dobija nagradu od Gospoda, za svoje smirenje i poslušanje Crkvi. Ako to narušava porodični mir, i umesto molitvenog mira donosi sablazan i razdore medju bližnjima, tada je potrebna još veća mudrost, i još veće smirenje, to jest treba se moliti tajno, i Otac tvoj Koji vidi tajno, uzvratiće tebi javno (pogl. Mt. 6, 18).

jeromonah Serafim (Kalugin), grad Astrahanj




Pitanje: Čula sam da se dečije duše, koje su majke pogubile za vreme abortusa nalaze u Avraamovom Narucju. Da li je to tačno i šta je to Avraamovo Naručje?Kakav je njihov udeo tamo? I šta mogu da urade majke kako bi olakšale stanje njihovih duša? Objasnite mi molim Vas.
Irina.


Odgovor: Pomaže Bog Irina. Sveto Pismo nam ništa ne govori o zagrobnom udelu beba. O tome govori Predanje Svete Crkve. Nema sumnje u to da krštene bebe nasledjuju Carstvo Nebesko. A evo kakav je udeo nekrštenih beba. Sveti Oci o tome različito govore. Grigorije Niski, ne procenjujući uticaj naslednog greha smatra da duše beba koja su umrle, mogu da dostignu punu meru blaženstva. Blaženi Avgustin ide po tom pitanju u drugu krajnost: “nikakvo večno spasenje, van večnog Hristovog spasenja nije obećano bebama. Ono im nije obećano ni Svetim Pismom kome se daje prvenstvo u svakom ljudskom rasudjivanju”. Ne treba ni reći da se duh ove izjave malo slaže sa predstavom o Tvorčevoj milosti i čovekoljublju. Očigledno je da najtačnije crkveno mišljenje po tom pitanju iznosi sveti Grigorije Bogoslov: “Drugi čak nemaju mogućnosti da prime darove krštenja ili zbog maloletstva ili zbog sticaja nekih drugih okolnosti koje od njih ne zavise, i zbog kojih se ne udostojavaju blagodati. Poslednje pravedni Sudija neće ni proslaviti ni kazniti, jer iako nisu ni zatvoreni nisu ni zli i najviše su sami pretrpeli, nego što su učinili štete, jer nije svaki nedostojan kazne, dostojan i časti”.

Sveti Grigorije pretpostavlja da se bebe nalaze u nekom trecem neodredjenom stanju, koje se razlikuje od stanja osude, kao i od stanja proslavljanja. To pitanje nije dovoljno tačno rešeno u bogosloviji, ali i pored svega Crkva ne deli krajnosti blaženog Avgustina koji smatra da se nekrštene bebe neizbežno upućuju u ad. Avraamovo Naručje je to mesto u adu gde su pre Hristovog dolaska dospevali upokojeni starozavetni pravednici. Tamo je bio i Mojsije, Isus Navin i svi oni koji nisu bili osudjeni na mučenja zbog svog pravedničkog života. Adske muke nisu bile na tom mestu. Posle Svog proslavljenja Hristos Spasitelj je sišao u ad, izveo je odatle pravednike i odveo ih u Carstvo Nebesko.

Recimo i još nešto drugo. Ne treba da se zaborave ni one majke na kojima je krivica mrtvorodjene dece, a ne govoreći već o onima koje su se već odlučile na takvo zlo delo – da unište plod u svojoj utrobi.

Sveti Jefrem Sirin piše: “Teže je onoj koja je uništila začeti plod u svojoj utrobi, da ne vidi današnji svet; njoj Bog neće dati da vidi novi svet, jer mu nije dozvolila da se nasladjuje životom i svetlošću u novom veku, tako će i On nju lišiti svetlosti u onom veku”.

Roditelji, koji su upali u takvo zlo delo, treba da požure da prinesu svoje pokajanje dok za to postoji mogućnost; jer nema greha, koji nadvišuje Božije milosrdje, za one koji Mu se obraćaju sa verom (Žitije prepodobne Marije Egipatske).

Roditelji se mogu moliti za nerodjenu decu sa verom u Božije milosrdje; svaka majka, koja plače za svoju decu, bez sumnje može da se obraća Čovekoljupcu Gospodu sa sledećim rečima: “Gospode, pomiluj decu moju, koja su umrla u mojoj utrobi, zbog moje vere i suza, i radi milosrdja Tvojega Gospode, ne liši ih svetlosti Tvoga Božanstva!” (Iz Palestinskog listića Vitlejemskog manastira).

jeromonah Serafim (Kalugin)



Pitanje: Po čemu se razlikuje vračanje od molitve?Ako se ljudi u vračanju takodje obraćaju Bogu, Majci Božijoj, svetiteljima, da li se to može smatrati molitvom? Da li se vračanje može koristiti u dobre ciljeve, naprimer radi sopstvenog isceljenja i bližnjih od bolesti.
Nina.


Odgovor: U naže smutno vreme vračevi, magovi, i “scelitelji” su dobili slobodni pristup ljudskim dušama. Njihovo postojanje je postala takva svakidašnjica, tako da čak i oni koji sebe smatraju hrišćanima, veoma često ne samo da se obraćaju magovima i isceliteljima, već se i sami koriste elementima primitivne magije.

Vračanje i zaklinjanje je usmena formula, koja po sujevernim predstavama ima čudno dejstvo da utiče na prirodni tok stvari. Vračanje je magija, koja se razlikuje od molitve po tome, što njegova snaga nije u Bogu, već u rečima koje izgovara vračar. Vračanje obično nema lice kome se obraća, i često predstavlja besmisleni skup reči. Ponekad se vračanje maskira crkvenom molitvom, ali se vračar pri vračanju ne obraća Božijoj milosti, niti zastupništvu Presvete Bogorodice i svetih Ugodnika, već se samo uzda u snagu svojih sopstvenih reči.

Obraćanje vračarima je veliki greh. Sveti Oci i pravila Svetih Sabora odlučuju od crkvenog opštenja kako same vračeve, tako i one koji traže njihovu pomoć.

Nažalost ljudima koji su boelsni, posebno teško i beznadežno, onaj koji obećava da ih izbavi od bolesti, postaje nepobitan autoritet. I naravno onome čoveku koji žudi za brzim i lakim isceljenjem ne pada na pamet kolika je cena takvog isceljenja. Dobijajući privremeno olakšanje od fizičkog stradanja, čovek će po svojoj naivnosti i religioznoj nepismenosti, platiti za to previše visoku cenu. On uništava i svoju dušu i svoje telo. Obraćanje magiji se može nazvati okultnom bolešću, koja je simptom duhovne učmalosti našeg društva. Crkva daje ljudima samo ono što je ugodno Božijoj volji i predstavlja za njih istinsko blago i pritom zahteva od čoveka odredjene duhovne napore. Istinski verujući čovek zna da su telesne bolesti posledice greha, našeg grehovnog života, nepoštovanja Gospodnjih zapovesti, otpadništva od Svete Crkve. Bolest primorava čoveka da se zamisli o svom odnosu prema Bogu, i da izmeni svoj život. Tada nastupa isceljenje, za čoveka, nepreimetno i bez javnog čuda. A dešavaju se i slučajevi čudesnog isceljenja radi ukrepljenja onih koji se kolebaju u veri. Iscelitelji se često koriste pravoslavnom simbolikom i elementima: ikonama, molitvenim rečima, lažu o tobože posedujućem blagoslovu sveštenika i čak i Arhijreja, čak šalju svoje klijente da krste, ispovedaju i pričešćuju. Tako se gradi iluzija saradnje izmedju vračara i Crkve, čoveku se ubacuje misao u glavu da je u vlasti dobrih, svetlih sila, a još se ostvaruje najtajniji cilj: bogohuljenje i oskvernjivanje svetinja, i sugerisanje magijskog pristupa crkvenim Tajnama. “Kakvu zajednicu ima svjetlost sa tamom? – kaže apostol Pavle. – A kakvu saglasnost ima Hristos sa Velijarom?” (2 Kor. 6, 14-15). Te sile, koje stoje iza dejstva iscelitelja, svoje usluge po isceljenju tela ukazuju samo u zamenu za bogohuljenje, oskvernjenje crkvenih Tajni i svetih predmeta.

Iz gore rečenog je očigledno kakav “dobri”cilj mogu da imaju vračari, zaklinjači i slične djavolske mrzosti, tako da se ne treba doticati nečistote, kako bismo bili deca Božija.

jeromonah Serafim (Kalugin)



Pitanje: Moj otac uvažava samo one, koji se prema njemu loše odnose, i često ponavlja da u ovom svetu treba misliti samo na sebe. Ja se s njim ne slažem, i zbog toga me on smatra glupom i mnogima govori, da ja nemam budućnosti. A kada mu umre neki njegovi prijatelj sa kojim pije, on upada u takvo strašno uninije, napija se i danima priča o upokojenima …Moja majka je umorna da se bori sa njim, prima njegova razočarenja I daje mu poslednji novac za piće i cigarete, koje puši u krevetu i nekad izaziva požar. Posavetujte me kako da pomognem roditeljima i kako da se odnosim prema ocu, da ne narušavam zapovesti? Neka Vas Gospod spase!

Sluškinja Božija Nadežda, 14 godina



Odgovor: Pomaže Bog Nadežda. Šta da ti odgovorim? Ti si potpuno odrasla devojka i možeš da se snadješ u toj tužnoj situaciji u kojoj su se po Božijem dopuštenju našli tvoji bližnji i ti sama. Otac-alkoholičar je očigledno zadovoljan sa svim i ne želi ništa da menja u svom životu. Njegovi pogledi (razmišlja samo o sebi, “njegovo dete nema budućnost”, pijane suze za “prijatelje”) jasno svedoči o alkoholičarskoj deformaciji ličnosti, i ti ne treba da slušaš njegova pijana buncanja. To nije zato što ne uvažavaš oca, već zato što je to štetno za tvoje duševno zdravlje.

Ti si potpuno u pravu, što misliš da ne treba misliti samo na sebe. Zato i razmišljaj o onima, kome možeš da pomogneš i učiniš neko dobro delo.

Ukoliko tvom ocu nije korisno da bilo šta govori, to ne znači da ga je Gospod potpuno odbacio. Za Boga nema beznadežnih. On samo čeka tvoje molitve za spasenje njegove duše, jer Gospod ne voli samo pravednke, vec i grešnike priziva na pokajanje. On je došao kod nas, hodio po našoj zemlji, pretrpeo gonjenja, smrt, vaskrsao iz mrtvih, kako bi prizvao grešne i očistio ih i darovao im život večni.

Razmisli o svojoj majci. Od koga ona može da očekuje pomoć, ako ne od tebe, njenog deteta, najbližeg i najdrazeg čoveka! Potrudi se da je nekako utešiš, da joj pomogneš u domaćinstvu, i da je zaštitiš od slučajne uvrede, uninija i očajanja.

I još poslednje, ali i najvažnije. Desilo se tako da si se zbog nerazumnog pijanstva skoro lišila svog rodjenog oca, ali zato treba da nadješ duhovnog oca. Za to treba početi češće ići u Crkvu, prilaziti sveštenicima, ispovedati se i pričešćivati. Tada će ti Gospod videvši tvoju želju ukazati na onoga, kome će uručiti tvoju dušu radi duhovnog rukovodstva. To treba da uradiš bez odlaganja, jer je to zaista važno. A zapovest naravno treba pamtiti i ispunjavati: “Poštuj oca tvoga i majku tvoju, kako ti je naredio Gospod, da bi se produžili dani tvoji, i da bi ti bilo dobro na toj zemlji, koju ti daje Gospod, Bog tvoj” (Utor. 5, 16).

jeromonah Serafim (Kalugin)



Pitanje: U Vašoj rubrici sam pročitala odgovor na pitanje: “Da li se može raditi na praznik?” hvala Vam. Ali ja imam pitanje koje je nastavak te teme, ukoliko dozvolite. Radim svaki dan od ponedeljka do petka, i kući se vraćam oko 8-9 sati uveče. Imam porodicu i dete. Nedeljom ujutru obavezno idemo na službu, a ponekad (veoma retko) se dešava da budemo na subotnjoj večernjoj službi. Često moram da slušam da je hriščanin obavezan da bude na službi i uveče u subotu, i ujutru u nedelju, a pored toga nedeljom ne treba raditi niti ići u prodavnicu. A moja situacija je takva da svi domaći poslovi ostaju za subotu i nedelju. U duši mi je nemir zbog toga, i ne napušta me osećaj krivice, ali je na meni odgvornost za porodicu. Recite mi molim Vas kako da postupim. Mislim da nisam samo ja u ovoj situaciji.
S poštovanjem, Galina


Odgovor: Na takva i slična pitanja se često mora odgovarati, pošto je “dan subotni” (kod nas – nedelja) jedini dan kada mnogi mogu da se bave domaćim poslovima.

Bog je zapovest o subotnjem danu dao jevrejskom narodu još u davno vreme. Poštovanje subote se smatralo kao jedan od znaka zaveta izmedju Boga i ljudi. Narušioci subote su prema starozavetnom zakonu bili kamenovani (Čisl. 15, 32). Jevreji su strogo poštovali mir prazničnog dana, da su jednom pobedili neprijatelje, koji su ih napali u dan subotni, a da nisu ni uzeli oružje u ruke. “mi svi umiremo u nevinosti našoj”, rekli su oni: i oko 1000 ljudi su dopustili da budu ubijeni, ne uzevši oružje (1 Mak. 2, 37). Treba znati da se u Starom Zavetu upravo bukvalno ispunjavanje zakona uzimalo za pravednost. Književnici i fariseji, učitelji i ispunitelji zakona su se smatrali najblagočestivijim predstavnicima jevrejskog naroda. “Sećaj se dana subotnjeg da bi ga poštovao; šest dana radi sve poslove tvoje, a dan sedmi je odmor Gospodu Bogu tvojemu” (Ish. 20, 8-10). Hrišćanine, ispunjavajući zapovest o poštovanju sedmog dana, praznuj nedelju, jer je tog dana Hristos vaskrsao iz mrtvih, pobedivši Svojom smrću smrt, ad i djavola, i celom čovečanstvu darujući život večni. I Sveti Oci govore da delo čovekovog spasenja (bogoovaploćenje, stradanja, smrt, Hristovo Vaskrsenje i Vaznesenje) nadvišuje po svom značaju stvaranje sveta. To jest spasenje čoveka je akt najveće Božije ljubavi prema čoveku, veće od stvaranja sveta. I zato praznujemo nedelju. Poštovanje nedelje je započelo od vremena Hristovog Vaskrsenja. U knjizi Dela apostolskih se spominje okupljanje učenika, Hrišćana, “u jednu od subota”, to jest u prvi dan nedelje, ili nedeljni dan, radi lomljenja hleba, to jest radi Tajne Pričešća (Dela 20, 7). U Otkrovenju Jovana Bogoslova se takodje spominje “dan nedeljni” (Otkr. 1, 10).

Jevandjeljske priče veoma često govore o tome da zakonici i fariseji krive Hrista za narušavanje subote. Oni su tu kriivicu “rušenja zakona” smatrali jednom od najvažnijih, jer su Ga osudili na smrt. Hristos je propovedao da se u subotu mogu isceljivati bolesni, isterivati zli duhovi, činiti milosrdna dela, kao i ono što je najneophodnije, pristupajući poštovanju subote s tačke gledišta zdravog razuma, a ne jote zakona: “…I odgovarajući reče im: Koji od vas ne bi svojega magarca ili vola, da upadne u bunar, odmah izvadio u dan subotni?” (Lk. 14, 5), “subota je za čoveka, a ne čovek radi subote” (Mk. 2, 27).

Gospod Isus Hristos je ustanovljavajući novi Zavet sa Svojim narodom, koji se odnosi na nas Hrišćane, dao uzvišeniji duhovni zakon: “Kad biste pak znali šta je to: Milost hoću a ne žrtvoprinošenje, ne biste osudjivali nevine” (Mt. 12, 7).

Očigledno je da prema tom pitanju treba da se odnosimo u duhu jevandjeljskih zapovesti. U uslovima savremenog života posvetiti praznični dan Bogu – znači doći na svenoćnu službu uoči praznika, i na sam praznik, moliti se na Božanskoj Liturgiji, ispovedati se i pričešćivati Svetim Hristovim Tajnama. Vrativši se kući ne treba uključivati televizor, niti se svadjati sa susedima, već se treba truditi sačuvati duševni mir, tu duhovnu radost koja nam se tako obilato daje u Božijem hramu.

jeromonah Serafim (Kalugin)




Pitanje: Moja prijateljica je duboko verujuća i mnogo se moli. Ali ona veruje da svaka kuća ima svog kućnog duha. Ja sam je ubedjivala da je kućni duh – nečista sila, ali to nije pomoglo. Molim Vas da u novinama napišete o tome. Mnogi i danas nastavljaju da veruju u svakojake “babaroge”. Vama će verovati jer je pretplaćena na časopis “Blagovest”.
Valentina Najdenova, Tatarstan, Kamsko-Uspenjski region, selo Varvarino


Odgovor: Kućni duh je još jedna sujeverica, koju smo nasledili iz drevnog ruskog paganstva. Kućni duh je “idealni domaćin” koji tobože pomaže porodici. Poreklo tog sujeverja je poštovanje duhova predaka, koji su poznati pod imenom “čurilo” ili “predak”. Ljudi su se u slučaju nevolje obraćali za pomoć “čuru”. Trudili su se da umilostive kućnog duha, prinosili su mu žrtve – kašu, piroge (vrsta ruskih kolača – prim. prev.).

Smatralo se da kućni duh živi ispod peći i predstavljan je u vidu malog starčića, koji po liku liči na glavu porodice. Kućni duh je sav obrastao mekim maljama, koje su čak i na dlanovima, ali je lice oko očiju i nosa golo. On je po naravi večni marljivac, gundjalo, ali brižan. Ljudi su se trudili da sa kućnim duhom održavaju dobre odnose, da se brinu o njemu kao o počasnom gostu, i tada je on, kako su mislili pomagao da se kuća održi u redu i upozoravao je na preteću nesreću. Seleći se iz kuće u kuću, kućni duh je uvek uz pomoć magije pozivan da predje na drugo mesto zajedno sa porodicom.

On je neobičan vragolan: koga zavoli, ili čiju kuću zavoli, tome služi, a koga ne voli, toga istiskuje. Njegova uloga je takva da on čisti, mete, struže noćima po kući, a posebno se brine za konje: čisti ih, gladi, raspliće grivne i rep, postrigava uši; ponekad noću seda na konja i ide po selu. Ukoliko mu se konj ne svidja onda ga on vredja: ne daje mu da jede, uvija mu grivnu u kiku itd.

U narodu postoji verovanje kako i gde se domaći duh može videti, ukoliko se to mnogo želi. Čak se i pri letimičnom pogledu može primetiti da je jedno od najrasprostranjenijih «božanstava» u sistemu paganskih verovanja drevnih Slovena – duh pretka-domaćina. To sujeverje je toliko snažno i trajno, da čak vekovi hrišćanstva u Rusiji, koji su mogli da razbiju mnoge druge karakteristike paganske svesti, malo su šta mogli da urade po pitanju verovanja u kućnog duha. U vezi sa zamiranjem ruskih sela i rastom gradova, demon-kušač se preselio u gradske stanove, poprimio novi oblik i promeno ime. Sada je on «barabačka» ali su mu dela ista. On nastavlja da bude bezobrazan, zatvara se u noćne ormariće, lupa vratima, donosi strah svojim novim domaćinima, koji su nezaštićeni od zlih duhova. Kao i u slučaju sa drugim sujevericama, formira se ritual poklonjenja tvari a ne Tvorcu, život po sistemu pravila, nametnutih od strane neprijateljske duhovne realnosti. To se javlja zbog slabe vere u budući život, i u Božije svemogućstvo, jer obraćanje duhovima i odstupanje od Boga proističe radi toga da bi udobno i bezbrižno proživeli ovaj prolazni život, ne radeći na spasenju besmrtne duše. Zemaljska sreća se kupuje suviše skupo: po cenu duševne pogibije. Treba znati da će starim paganima, koji nisu znali za Hrista, Gospod suditi manje strogo, nego nama koji smo prizvani i koji smo dali obećanje pri svetom Krštenju da se «odričemo satane i svih njegovih dela, i sve njegove gordosti i služenja» i prisajedinjujemo Hristu. Zbog toga je za pravoslavnog hrišćanina obraćanje paganstvu, i poklonjenje svim mogućim «duhovima» veoma težak greh, jednak odricanju od Hristove vere. Na takve «pravoslavce» se odnose reči iz Jevandjelja: «A onaj sluga koji je znao volju gospodara svojega i nije pripravio niti učinio po volji njegovoj, biće mnogo bijen; a koji nije znao, pa je učinio što zaslužuje batine, biće malo bijen» (Lk. 12, 47-48).

jeromonah Serafim (Kalugin)



Pitanje: Želela bih da postavim pitanje koje me već odavno interesuje. Kako se Pravoslavna Crkva odnosi prema sujevericama? Da li je istina da sva sujeverja nisu od Boga? Zbog čega se onda neka predskazanja i sujeverja obistinjuju?
Irina.


Odgovor: Pozdravljam te Irina. Sujevreje je sujetna vera, čiji su koreni u skvernim paganskim kultovima, magiji, okultizmu i sličnim mrzostima, koje se postepeno slažu na čisto Pravoslavno učenje.

Kako se to dešava? Stvar je u tome, da je neprijatelju ljudskog roda – djavolu – potpuno svejedno u kakve mreže hvata verujuće Pravoslavne hrišćane. Za jedne je pripremio alkoholizam, narkomaniju, za druge – zavist, za nekoga – mržnju, a pravednicima priprema gordost, prelest, ili kao u našem slučaju – sujeverja.

Pogledajte šta se dešava: verujući čovek ide u Crkvu, redovno se ispoveda, pričešćuje, čini dobra dela … Ali u šta još veruje! Ako sretne crnu mačku, veruje da treba da se vrati i zaobidje kvartal, ukoliko je prosuo so, onda veruje da će zapasti u takvo stanje očajanja, što se po pravilu završava skandalom. Takodje sam video takve “verujuće” koji so ni ne stavljaju na sto. Boje se predmeta za sečenje, a ako naidju na nekoga sa praznim kantama, onda veruju da treba obavezno da se vrate i čekaju da prodje neko sa punim kantama. I imaju i mnoga druga verovanja, po kojima počinju da izgradjuju svoj život.

Zašto se predskazanja ipak obistinjuju? Zato što naš nerpijatelj mrzi naše spasenje, on je “čovekoubica od početka”, “laža i otac laži” (Jn. 8, 44). On ne može da trpi kada živimo po Božijim zapovestima. “Ako me ljubite, zapovijesti Moje držite” (Jn. 14, 15), - kaže Gospod. I lukavi zli duh počinje da vam podmeće svoje zapovesti umesto Božijih.

Sveti Oci kažu da je neprijatelj nemoćan, da ne može da zna budućnost, niti da čini prava čuda. Ali tu njemu u pomoć pritiče naše sujeverje – sujetno verovanje neprijatelju. Verom u preskazanja, mi svojevoljno odstupamo od Boga, i činimo neprijatelja našeg spasenja svemogućim. Tada počinju “čuda” i “proročanstva”. Naprimer, da bi neko poverovao u predskazanja potrebno je da se ona i dešavaju. Medjutim ne poznajući budućnost neprijatelj na osnovu svog ogromnog iskustva može da je pretpostavi. I tada počinju da se dešavaju sva moguća predskazanja i znaci, i nastupa najdalje odstupanje od Boga.

Da, mnoga predskazanja se obistinjuju, i mnoga gatanja se ostvaruju. Ali Gospod nas upozorava: “Po veri vašoj neka vam bude” (Mt. 9, 29). Ono u šta verujete će vas i rukovoditi životnim putem. Bog nas poziva da potčinimo svoju volju Njegovoj Svetoj volji, koja je usmerena na naše dobro. I zato verujući u predskazanja, mi sami postajemo uzrok mrzosti zlih duhova koja sve više napreduje u svetu, navodimo vodu na njihovu vodenicu, i pomažemo mu da pogubi nove i nove duše, rizikujući svoje spasenje.

jeromonah Serafim (Kalugin)




Pitanje: Pomaže Bog! Zovem se Olga i imam 21 godinu. Pola godine sam se vidjala sa mladim čovekom i veoma sam ga volela, i bila sam bliska s njim i dušom, i telom. On je neverujući, a ja sam pre dve godine počela postepeno da prilazim veri, i počela sam da osećam ne duševnu, već duhovnu odbojnost prema njemu. U Crkvi sam se negde u to vreme pokajala za taj greh bluda, i čula sam od sveštenika celu propoved o tome da su vanbračni odnosi jedan od 3 najteža ljudska greha, kojim se prlja ne samo duša već i telo! On mi je rekao da živim čak i gore nego nevernici, jer vernici ne mogu tako da se ponašaju, a da ako mu ne obećam da više nikada neću učiniti taj greh neće mi dozvoliti da se pričestim! Za mene, koja sam tek stala na pravi put je to sve bilo kao nož u srce, a reči “blud” sam pridavala sasvim drugo značenje … Ne znam šta dalje da radim, jer moj mladić nije shvatio sve to i pomislio je da nisam pri pameti. Šta sad da radim – da ga ostavim i da se ni sa kim ne vidjam? – jer danas je veoma teško naći razumevanje od strane mladića, i bojim se da ukoliko počnem da se vidjam s nekim drugim, da on neće želeti samo duševno opštenje. Da i zbog uverenosti u to, da naši odnosi mogu da se završe svadbom …

Odgovor: Bog pomogao, Olga. Zahvaljujem se za pitanje. Ono je veoma složeno i u kontekstu “pitanje-odgovor” se ne može razrešiti, i zato mogu da kažem samo sledeće: prvo što treba da uradiš je da se postaraš da nadješ duhovnika, koji će do detalja znati tvoju situaciju, kod koga ćeš se redovno ispovedati i kome ćeš potpuno verovati, kome ćeš otvoriti dušu. On će se moliti za tebe zajedno sa tobom, i najvažnije je da će shvatati tvoje reći onako kako ih izgovoriš.

Drugo – treba da se oslobodiš od straha pred neopredeljenošću. Tvoja greška je u tome što misliš da odnosi treba da se “završe svadbom”. A u stvari, svadba je početak zajedničkog života, deklaracija pred Bogom i ljudima te odgovornosti koju preuzimaš na sebe za stvaranje porodice, za radjanje i vaspitanje dece, i tog porodičnog podviga, za koji se spremaš da nosiš ceo život. Zato tom dogadjaju treba prići kao jednom od najvažnijih u tvom životu, u čistoti, celomudrenosti, u punom procvatu te devstevene moći, koju Gospod tako darežljivo daje mladima. Eto šta vodi ka svadbi.

A ako je već učinjena neka greška, onda se treba zaustaviti, sabrati i s Božijom pomoći obnoviti u sebi te izgubljene snage, to veliko blago – celomudrenost. (Reč “celomudrenost” je crkvenoslovenska i znači bukvalno “zdravomislije”, potiče od glagola “celiti” ili prideva “celi” – jak, zdrav – i od glagola “mudrovati” – rasudjivati, razmišljati).

Odgovornost je jedan od najvažnijih zakona u sistemu ljudske moralnosti. Čineći neodgovorni postupak, mi prenebregavamo taj zakon, a zakoni se ne smeju prenebregavati, to je opasno.

O tome kako je bio razvijen osećaj opasnosti od greha kod naših dedova, kada je naš narod još bio narod-pobednik, govori i sledeći slučaj koji mi je ispričao jedan sveštenik. Veoma stari čovek ga je pozvao kući radi ispovesti i pričešća Svetim Tajnama. Sveštenik je shvatio da je to verovatno poslednja starčeva ispovest i odlučio je da ga detaljnije ispita o njegovim gresima, kako bi duša što je moguće čistija otišla u bolji svet. I on ga je pitao da li je nekada prevario svoju ženu.
A on je na to odgovorio: “Šta ti je oče, pa kakav je to greh!”

Tako sam se nedavno začudio samom pitanju o sličnim gresima, i čudimo se kada grehom nazivaju nešto što je tako brzo ušlo u naš svakodnevni život.

jeromonah Serafim (Kalugin)



Pitanje: Čovek se sastoji iz tela, duše i duha. U čemu je razlika izmedju čovekove duše i duha?
Vitalij, grad Astrahanj


Odgovor: Zahvaljujem Vam se za pitanje i potrudiću se da Vam odgovorim na osnovu svoje moći. Treba primetiti, da taj pogled nije i jedini pogled Crkve na čovekovo biće. Učenje Svetih Otaca i crkvenih pisaca govori o ljudskoj prirodi kao o spoju duha, duše i tela – takozvani trihotomizam, kao što je i sjedinjenost duše i tela – dihotomizam. Još jednom primetite da Crkva prihvata oba ta učenja. To je važno. Medju Ocima i Učiteljima Crkve je bilo i dihotomista (sv.Kiril Jerusalimski, sv.Vasilije Veliki, blaženi Teodorit, blaženi Avgustin – katolički Zapad sledeći njegovo učenje je uvek priznavao samo dihotomizam, sv.Jovan Damaskin) i trihotomisti (Tertulijan, sv.Justin Filozof, sv.Jefrem Sirin). Medjutim u XX veku je većina ruskih pravoslavnih autora sklona trihotomizmu. Razlika izmedju pristalica trihotomista i dihotomista se uopšteno govoreći svodi na terminologiju: dihotomisti vide u “duhu” višu sposobnost razumne duše, sposobnost, posredstvom koje čovek ulazi u opštenje s Bogom. Čovekova ličnost uključuje u sebe sve delove tog prirodnog sastava, koji postoji u svakom čoveku, i koji se preko nje i ostvaruje. Ličnost je lik Božiji, ona je nepromenljivi početak promenljive ljudske prirode, koja uvek stremi spoljnjem cilju po svojoj volji. Može se reći da je ona saobrazna Bogu, usmeravajući prirodu ka Bogu, u kojoj čovek treba da nadje punoću svoga bića. “Ljudska duša, - kaže sveti Tihon Zadonski (XVIII vek), - kao Bogom stvoren duh, ni u čemu drugom ne može da nadje zadovoljstvo, pokoj, mir, utehu i radost, sem u Bogu, od Koga je po obrazu i podobiju i stvorena; a kada se odvoji od Njega onda je prinudjena da traži zadovoljstvo u različitim strastima, i da se hrani roščićima, ali tada ne nalazi odgovarajući mir i radost, I tako umire od gladi, jer je duhu potrebna duhovna hrana”.

Duh treba da nalazi sebi hranu u Bogu, i da živi Bogom; duša treba da se hrani duhom; telo treba da živi dušom, - to je bilo prvobitno ustrojenje čovekove besmrtne prirode. Otpavši od Boga, duh umesto toga da daje hranu duši, počinje da živi na račun duše, hraneći se njenom suštinom (time što mi obično po mirski nazivamo “duhovnim vrednostima” – umetničkom literaturom, muzikom); duša tada počinje da živi životom tela, a to je začetak strasti; i na kraju telo je prinudjeno da sebi traži hranu u bezdušnoj materiji, i na kraju nalazi smrt. Ljudski sastav se raspada.

Zbog toga su u pravoslavnoj askezi i pastirstvu nastali najvažniji pojmovi – duševnosti i duhovnosti. Kada niže (duševno) preovlada nad višim (duhovnim), onda ga ono proguta, iscrpi, a kada preovladava više, - onda ono obogaćuje i usmerava celog čoveka ka Bogu. Duhovni čovek je neminovno razvijen duševno, i prosto svetlost preobraženog duha baca u zasenak sopstveno duševno bogatstvo. Duhovni razvoj obezbedjuje pravilan duševni razvoj.

jeromonah Serafim (Kalugin)




Pitanje: Mir Vam, oče! Spalio sam tetovažu, koja je predstavljala rok-zvezdu, i to na veoma grub način, tako da sad imam na ramenu veliki i ružan ožiljak. Sveštenik mi je blagoslovio da je uklonim bez upotrebe znčajnih materijalnih sredstava i kozmetičkih trikova. Da li sam to pravilno uradio, i kako da tu rugobu na telu u budućnosti objasnim svojoj deci? Naravno želeo sam da uklonim tetovažu, ali mi sada slična pitanja smućuju dušu. Da li je za hrišćane dozvoljeno slično “ispravljanje” svojih grešaka? Neki bližnji to smatraju glupošću, gordošću i povodom za sujetu itd. Unapred zahvalan za Vaš odgovor. Spasi Gospode.
sluga Božiji Georgije

Odgovor: Mir ti dragi Georgije, odgovaram redom na tvoja pitanja. To što si nosio na svome telu takvu rugobu, lik čoveka, koji je život protraćio na to da bi su upodobio satani je bio veliki greh i od toga je trebalo izbaviti se u svakom slučaju, što si i uradio.

To, što ti je sveštenik blagoslovio da postupiš upravo tako, a ne drugačije, to ja ne znam, je složeno pitanje. Postoje naravno razni načini duhovnog rukovodstva, ali pre svega ti prosto nisi nešto shvatio. U postojećoj crkvenoj praksi svaki hrišćanin donosi sam odluku, sa punom odgovornošću, a duhovnik samo sledi za ispravnošću tih rešenja, njihovim uskladjivanjem sa hrišćanskim moralom, veronaukom. Duhovnik može samo da da savet. To je svrsishodno za duhovno napredovanje uzrastanje pastve.

Što se tiče ožiljka, za njim ne treba žaliti. Naravno ožiljci nisu lepi, medjutim oni imaju dubok duhovni smisao i mogu da donesu ogromnu korist. Mnogi podvižnici i askete su videli uzrok svih ljudskih grehovnih padova ni u čemu drugom nego u zaboravu, stanju koje pomračuje um i odvlači od spasonosnog puta, jer svaki greh koji učinimo donosi bol, stradanje (slovenski – strast) i ostavlja neki trag na duši, a ponekad i na telu. Tako zaborav dovodi do neprestanog ponavljanja jednih te istih grehova. Ljudi koji dolaze na ispovest veoma često pitaju: “Ja sam se davno pokajao za taj greh i verujem da mi je Gospod oprostio, ali zašto nemam mira i sve vreme ga se sećam?” To i jeste taj ožiljak koji je ostao od davno načetog čira, posledica tog sakaćenja, koje sebi nanosimo svojim gresima.

Tako Georgije, ne sumnjaj, sve si pravilno uradio. Što se tiče tvoje buduće dece, ožiljak može veoma da ti pomogne u njihovom vaspitanju, jer ona od najranijeg detinjstva počinju da pitaju: šta je to? Tada ćeš im reći da je to posledica dečije gluposti, i ako su ona pametna deca, ne treba da se uče na svojim nego na tudjim greškama.

Za hrišćane je ne samo dozvoljeno, već i neophodno slično ispravljanje svojih grešaka, jer Gospod u Svetom Jevandjelju zahteva od Svojih pristalica samoodricanje: ko hoće za Mnom da ide neka se odrekne sebe, i uzme Krst svoj i podje za Mnom (Mk. 8, 34), to jest za hrišćanina nema ništa važnije od sledovanja za Hristom, uzevši svoj krst.

Što se tiče sujete i gordosti o kojoj govore bližnji, taj ožiljak sam po sebi u duhovnom životu nije ni rugoba, ni ukras. Sam hrišćanin, prolazeći putem duhovne izgradnje može ili da se ukrasi smirenjem ili da se naruži gordošću.

jeromonah Serafim (Kalugin)



Pitanje: Majka mog bivšeg mladića je odlazila kod vračare s mojom fotografijom i ona joj je rekla da sam ja “vampirka”, jer imam tobože crvene oči (na fotografijama uvek imam crvene oči zbog blica, a imam plave oči). Ona je inače išla kod nje zbog svoje ćerke (koja je tada bila trudna), i gatara joj je rekla da treba da abortira, jer će tobože roditi mrtvo dete. Ona je tako i uradila. Posle toga su u mom životu počeli problemi: mama se razbolela, otac se opijao, umrla je baka, ukrali su nam automobil, i ja nemam sreće u ličnom životu. Da li je ta gatara mogla da me urekne? Ne znam šta da radim. Možda u nečemu grešim?Natalija.

Odgovor: Pomaže Bog Natalija, zahvaljujem se za pitanje. “Zato izidjite iz njihove sredine i odvojte se, govori Gospod, i ne dohvatajte se nečistog, i Ja ću vas primiti. I biću vam Otac, i vi ćete biti sinovi i kćeri, govori Gospod Svedržitelj. Imajući, dakle, ovakva obećanja, o ljubljeni, očistimo sebe od svake nečistote tijela i duha, tvoreći svetinju u strahu Božijemu” (2 Kor. 6, 17 – 7, 1).

Obraćajući se Korinćanima, koji su često otpadali od Hrista i obraćali se u paganstvo, Apostol Pavle citira jednog drevnog proroka. Ove reči su kao nikada aktuelne za nas u vreme kada je sveto Pravoslavlje dobilo slobodu i kada se otvaraju nove Crkve. Otac naš Nebeski nas poziva. Ali Njegov narod ne čuje Njegov glas. Ljudi su umesto toga krenuli ka vračevima, gatarama. Samo po sebi obraćanje djavolu preko njegovih sluga je veliki, smrtni greh (smrtni greh je greh koji ubija dušu, duša postaje mrtva).

image


Gospod u Svetom Jevandjelju kaže: “Po plodovima njihovom poznaćete ih. Eda li se bere s trnja groždje, ili sa čička smokve” (Mt. 7, 16).

Kakve plodove mogu da prinesu sluge djavola? Ljudi koji im se jednom obrate, potpadaju pod njihov uticaj zadugo, s nekim strahopoštovanjem slušaju besmislice gatara, daju poslednji novac da bi “skinuli urok”, “postavili zaštitu” i mnogo toga drugog.

To isto se i tebi desilo. Pri čemu slučaj koji si ti opisala primorava da se jako posumnja u savest te gatare. Iz kratkog razgovora se može nazreti šta klijent zaista hoće. Tako je ona odmah shvatila da žena ne želi da se njen sin druži sa devojkom koja je na fotografiji. Znači treba izružiti tu devojku i uveljivo reci da oni nisu jedno za drugo. Zatim je njoj bilo veoma jednostavno da pogodi da je dete koje nosi njena ćerka krajnje nepoželjno, pa joj je dala “blagoslov” za ubistvo, pošto će se dete ionako roditi mrtvo. Rezultat svega toga je: rastali su se ljudi koji se vole, koji su mogli da osnuju porodicu i da žive u zakonitom braku, a dve žene su postale ubice nerodjenog deteta. To su plodovi obraćanja djavolu. Djavo je prevarant, “otac laži” (Jn. 8, 44), “čovekoubica od početka”, i ne sme mu se verovati čak iako govorii nešto istinito. A princip je jednostavan: onaj ko plaća, taj naručuje i muziku, i ona svira.

A sada nešto u uroku. Pojam “urok” je necrkveni, sujeverni, i nema nikakve veze sa hrišćanskom verom. Ne čini takvu grešku, nemoj ići kod lažnih iscelitelja. Oni će ti odmah reći da te je neko urekao, pri čemu će ti obavezno reći ko ti je to uradio (kako bi te dugo mučili mržnjom prema tom čoveku). Uostalom, odmah će ti predložiti da se skine sredstvima “narodne medicine”, kojima oni naravno savršeno vladaju. Nemoj da im se obraćaš.

Kako se zaštiti od uroka?
Prvo, treba da potpuno zaboraviš na njega, jer on postoji samo u tvojoj glavi. I urok je opasan onoliko koliko veruješ u njegovu “snagu”. Drugo, treba biti svestan toga da su realne nevolje i problemi koji nas snalaze posledica grehovnog života. To je delovanje Božije blagodati, koja nas poziva na pokajanje. Treće, treba se odazvati na taj priziv, doći u Crkvu Božiju, ali ne samo učestvovati u “sensama” ispovesti, već se sa iskrenom željom isceliti od svjih grehova, s namerom da se svim srcem primi crkveno učenje i blagočestivost, s željom da se prisajedinimo blagodati crkvenih Tajni,koje nas isceljuju i radjaju za novi život u Hristu.

Neka nam Gospod pomogne u tom ne lakom delu.

jeromonah Serafim (Kalugin)




Pitanje: Želeo bih da detaljnije saznam o običaju karminisanja, kako bi argumentovanije mogao da govorim o tome…
Sluga Božiji Vasilije

Odgovor: Taj običaj je toliko star, da teško da mogu da kažem nešto o njegovom poreklu, ali tu tužnu pojavu treba razmotriti u duhovnom smislu. Grigorije Bogoslov ima primedbu da ono što ne može da se savlada treba ostaviti onako kako jeste. Vi vidite koliko je to stara, štetna i neodoljiva zaraza! Sveti Jovan Zlatoust je pokušao s tim da se bori. On je razobličavao staru caricu i uticajne dvorjane da umesto toga da ukrašavaju dušu vrlinama, oni mažu svoje lice bojama. Dva puta su ga zatvarali, a drugi put je ne stigavši do zatvora, poginuo…

Naš podvigopoložnik Gospod Isus Hristos kaže: “Teško vama književnici i fariseji, licemjeri, što ste kao okrečeni grobovi, koji spolja izgledaju lijepi, a unutra su puni kostiju mrtvačkih i svake nečistote” (Mt. 23, 27). On ih naziva licemerima, to jest ljudima koji se maskiraju, koji jedno govore, ali nisu pravedni. Čak ih uporedjuje sa grobovima. Zbog toga su Ga toliko zamrzele uzrailjske vodje, a potom i raspeli. Odakle takvo neprijateljstvo prema onima koji razobličavaju? Stvar je u tome što ljudi koji žele da se pokažu kao pravedni, sveti, divni, duboko u sebi su svesni da su prevaranti. A prevarant se najviše od svega na svetu boji razobličavanja. Istinski ukras ljudskog lica je čistota, devstvenost, celomudrenost, čestitost. Onaj ko je krao, bludničio, ubijao, ili ga proždire zavist, želja za tudjim, jednom rečju ko narušava Božije zapovesti ne može da sačuva tu Bogom datu lepotu. Njegovo lice postaje sivo, bezživotno. Tada čovek mora da se maskira, da se pretvara da je čestit, i celomudren. Odatle je očigledno i nastalo ukrašavanje lica.

image


Zbog čega da se ukrašava žena, koja verno i celomudreno živi sa svojim mužem, i čiji brak je častan i postelja neoskvrnjena (Jevr. 13, 4)? Zbog čega da se ukrašava simaptična mlada devojka, koja gleda na svet široko otvorenih očiju, koju je Gospod stvorio toliko predivnom, da svaka boja ne samo da će je ulepšati, već će samo unakaziti njeno lice?

I još nešto, najvažnije, slugo Božiji Vasilije, što hoću da Vam kažem. Kada počnete “argumentovano da govorite”, potrudite se da ljudi shvate kako je dobro biti sluga Božiji, da sluga Božiji više nikome nije sluga. On je slobodan od svoje gordosti, od svojih strasti, jer nije najvažnije skinuti šminku s lica, već privesti čoveka u Crkvu, kako bi i on takodje poželeo da postane sluga Božiji.

Jeromonah Serafim (Kalugin), grad Astrahanj




Pitanje: Zovem se Alina, a kršteno ime mi je Angelina. Desilo se tako da je moja kuma, kada sam bila beba, bila moja rodjena majka. Molim Vas da mi objasnite: da li je moje krštenje u takvoj situaciji pravilno? Savetuju mi da se krstim još jednom, ali ja sada nisam spremna za to. Ili sam ipak krštena?

Odgovor: Pomaže Bog, Angelina. Krštenje dece se po postojećoj praksi u Pravoslavnoj Crkvi vrši po veri roditelja i kumova. Oni nose odgovornost za hrišćansko vaspitanje dece, njihovu veru i obavezni su da podele roditeljske napore za njegovo vaspitanje.

image


Od onih koji kao odrasli pristupaju Tajni Krštenja se zahteva vera i pokajanje. Krštenje je stupanje u Hristovu Crkvu. Pritom čovek koji stupa u Crkvu prima na sebe lik pokajanja, daje obećanje da ce ceo svoj naredni život čuvati neuprljanom i neporočnom odeću, koju mu je Gospod dao na krštenju, savladjujući svoje grehovne sklonosti i moliti za to blagodatnu pomoć od Boga.

Što se tiče krštenja odraslih, uzima se u obzir uzrast onoga koji se krsti – ali ne samo onaj plotski, koliko njegov duhovni uzrast. Ukoliko čovek pristupa krštenju svesno, znajući osnove vere i sam može duhovno da uzrasta i usavršava se bez rukovodstva sa strane, onda odluka o prisustvu ili odsustvu kuma leži na svešteniku, a ukoliko čovek prilazi krštenju bez ikakvih predstava o Pravoslavlju, s ovozemaljskim kriterijumima, a ne kao prema Tajni, već kao prema nekom magijskom obredu, posle koga treba da mu bude lakše da živi u svetu – onda je kum veoma potreban takvom čoveku. To su osnovne norme savremene crkvene discipline koje se odnose na kumove.

Od davnina su kumovi bili zastupnici za svoje kumčiće pred Svevišnjim. Danas kumovi mogu da postanu ti ljudi koji imaju neposredan odnos prema Crkvi, koji se spremaju da izvrše taj čin po svim propisanim pravilima, uz poštovanje tradicije za pripremu ka obredu. Kada rodjena majka drži dete na rukama pri krštenju, zbog neke neophodnosti, onda ona nije kuma. U tom slučaju se kumovi mogu izabrati naknadno. To će biti ljudi koji će na sebe uzeti odgovornost za religozno vaspitanje deteta. Što se tiče postavljenog pitanja, to naravno Krštenje je održano i u to ne može biti nikakve sumnje. To ne zavisi od toga ko je bio kum ili kuma, već od dejstva Božije blagodati koju Bog šalje onome ko se krsti. Spoljnje okolnosti ovde ne igraju ulogu. A u kojoj meri ste vi mogli da primite tu blagodat, zavisi od toga kako praktikujete crkveni život, kao i od vaše odlučnosti da služite Bogu.



Pitanje: “Sasvim nedavno su na trećem kanalu prikazali fim “Posednut djavolom”, u kome je prikazana praksa isterivanja duhova u katoličkoj crkvi. Da li postoji slični obred egzorcizma u istoriji Ruske Pravoslavne Crkve? Šta da rade oni koji su posednuti zlim duhovima, kome da se obrate za pomoć?
Anton Maznov, grad Novokujbiševsk Samarske oblasti


Odgovor: Interesovanje za isterivanje zlih duhova se veoma povećalo u poslednje vreme. S čime je to u vezi? Već zamišljate kako je to lako: čovek misli da je posednut zlim duhom, dolazi kod sveštenika koji se time bavi, tri puta mu čita molitvu, prisustvuje na Liturgiji, pričešćuje se i zli duh odlazi. Ali najvažnije je da skoro nikakav drugi napor nije potreban. I evo hiljade ljudi dolaze na molitvu za isterivanje zlih duhova u nadi da će se bez truda izbaviti od posednutosti, psihoza, narkomanije, alkoholizma, i sličnih bolesti koje cvetaju u našem savremenom društvu u velikom broju.

Naša Ruska Crkva hiljadu godina nije znala za taj čin. Nijedan sveštenik se time nije bavio. Svi su znali da samo sveti čovek može da naredi zlom duhu da izadje iz čoveka, i to ne ritualom, već silom Božijom: “Ovaj se rod izgoni samo molitvom i postom” (Mt. 17, 21). Samo onaj, ko je u sebi iskorenio strasti i koji je pobedio duhove zla u sebi samom, može da ih istera iz drugog čoveka. Ukoliko takvog nema, onda nastaje nevolja, koja se desila sa sedam sinova judejskog prvosveštenika, koji su izgonili zle duhove, i kojima je posednuti odgovorio: “Isusa poznajem, i Pavla znam, ali vi ko ste?” (Dela 19, 15), - istukao ih je, iskidao im odeću i oni su u takvom stanju bežali od njega po ulici. Iskustvo pokazuje da oni koji se bave takvim stvarima zapadaju u problematično duhovno stanje. Egzorcizam je imao mesto u drevnoj Crkvi na osnovu posebnih darova, koje je ona davala u tom periodu, ali se sa njim prekinulo. “Apostolske postavke” (III v.) već zabranjuju postavljanje egzorcista. Samo onaj ko je dostigao bestrasnost je sposoban da bez štete po bolesne i po samog sebe stupi u otvorenu borbu sa duhovima tame.

Zle duhove su mogli da izgone sveti, i to ne sve, već samo one na koje im je ukazivao Sam Gospod. Jer su to bila čuda, jedinstvene pojave, a da nije bilo tako onda bi oni mogli da iscele sve posednute. Pri tom su sveti isceljivali “prosto” molitvom, uglavnom unutrašnjom, koja je za druge nevidljiva, a redje spoljašnjom, vršeći tajnu Pokajanja, Saborovanja, Evharistije, ali bez nekog posebnog činodejstvovanja, pošto se ono služi već nad svakim vernikom pred tajnu Krštenja i predstavlja čin njihovog osvećenja odricanjem od satane Iisvih njegovih dela.

Gospod je branio da se razgovara sa posednutim, i sveti Oci su kategorički zabranjivali da se oni slušaju kao i da se ulazi u bilo kakav kontakt sa duhovima koji govore, jer u vreme molitve za isterivanje duhova, oni dobijaju potpunu slobodu da “propovedaju”, da uvode prisutne u zabludu, da ih zaraze svojim duhom lukavstva, gordosti, telesnih strasti itd.

U poslanici pod imenom svetog Klimenta Rimskog “O devstvu” asketama se preporučuje da “…posećuju posednute zlim dusima i da čitaju molitve nad njima. Postom i molitvom neka zaklinju, a ne lepim i biranim rečima, već kao muževi koji su dobili od Boga dar isceljivanja”.
Kod prepodbnog Kasijana Rimljanina “O Božanskim darovima” nalazimo sledeće. “Čovek koji se predaje očiglednim porocima, može ponekad da čini zadivljujuća dela i da se zbog toga smatra svetim i slugom Božijim … I sam onaj, koji je uveren u sebe, da poseduje dar isceljenja, i nadmen gordošću srca je u najtežem palom stanju. Iz ovoga proističe da se demoni pokazuju pored ljudi koji nemaju nikakve osobine svetosti, dok ih svetost prži i oni su prinudjeni da beže od posednutih”.

Prepodobni Vasranufije Veliki kaže: “Djavolu ne mogu da protivureče svi, već samo oni koji su jaki u Bogu, kojima se zli duhovi povinuju; ako im protivureči neko slab, njemu se zli duhovi rugaju, jer se on nalazi u njihovoj vlasti”.

Još želim da napomenem upozorenje Prepodobnog Teofilakta Bugarskog: “Onima koji su se oslobodili zlih duhova postaje još gore kasnije, ukoliko se ne isprave”. To je u duhu jevandjeljske priče o pometenom domu i sedam najzlobnijih duhova.

Bog dopušta bolesti, pa samim tim i posednutost, ne zato što želi da mi budemo bolesni (takvo razmišljanje je bogohulno), već zato što je bolest neophodna radi toga da bismo razmislili o sebi, setili se Jedinog Darodavca života, našeg Spasitelja i Iscelitelja – Oca Nebeskog – i svojim trudom učinili prvi korak u susret Njemu.




Pitanje: Otprilike jednom u pola godine zbog bolesti u kičmi moram da pribegavam lečenju akupunkturom. U početku pogoršanja bolesti, ja sam koliko sam mogao trpeo, nadajući se da ce proći samo od sebe, i shvatajući kao Pravoslavni Hrišćanin da mi je bolest poslata zbog greha kao i da je korisno postradatiiI istrpeti zbog greha. Ali svakom trpljenju postoji granica, a sem toga treba i da radim. Obraćao sam se evropskoj medicini, narodnim sredstvima. Često čak nema ni olakšanja. Na kraju sam odlučio da odem kod Kineskinje, koja za ledjima ima medicinski fakultet i koja leči iglama. Ona je tu veštinu nasledila od majke, a njena majka opet od svoje majke itd. Posle 2-3 seanse akupunkture se osećam dobro. Organizam se kroz neko vreme u potpunosti oporavio. Da li je dozvoljeno lečenje akupunkturom s tačke gledišta Pravoslavnog sveštenika i lekara? Uopšte se sa podozrenjem odnosim prema svemu sa istoka. Ko zna, možda se zajedno sa iglama u mene useljava nečista sila. Posle lečenja akupunkturom sam počeo da osećam sanjivost i razdražljivost. Sanjivost prodje veoma brzo, a razdražljivost traje dugo. Uostalom, sanjivost je prisutna i pri običnom lečenju. A razdražljivost se pojavila posle upotrebe igala.
Sergej Jakovljev

image


Odgovor: Spasi Gospode, Sergej! Nedavno sam, govoreći o homeopatiji, nekorektno zaobišao drugu vrstu lečenja – akupunkturu, rekavši da nju ljudi redje upotrebljavaju. Naravno postoje i njene pristalice.

Ako postoji uznemirenost i “podozrenja” hajde da se pomolimo i razmotrimo sve po redu. Bolest je naravno od Boga i nije uvek zbog greha – seti se samo slepca na kome su se projavila dela Božija (Jn. 9, 3). I u telesnim bolestima postoji Božiji Promisao o našem spasenju. Ako postaneš svestan toga, onda ćeš uvideti i Put ka spasenju – Hrista. Znaj da gde nema Hrista, tamo je tama, bezdan, blato … tamo su zablude i obmane. Budeš li stremio prividnim ciljevima, na kraju češ se naći zajedno sa bogatašem iz jevandjeljske priče (Lk. 16, 19-31) i ugledaćeš Lazara u Avraamovom naručju: “Sve mi je dozvoljeno, ali mi sve nije na korist” (1 Kor. 10, 23), upozorava Apostol Pavle. Ako ne vidim Božiju volju u mom isceljenju, onda tražim kratak put ka isceljenju. Možda su te igle pralik djavolksih kandzi, kojima on uvlači svoje žrtve u večne muke. Dobićeš privremeno zdravlje? “Kakva je korist čoveku, ako zadobije ceo svet, a duši svojoj naudi” (Mt. 16, 26). Naučnici kažu da je racionalna osnova akupunkture takodje zagonetka za zapadne mislioce, kao i sam nastanak te veštine. Kina je otadzbina akupunkture i čžen-czju terapije. Smatra se da je nastala u VII veku pre Hristovog rodjenja. O Kinezima interesantno piše duhovni pisac Sergej Nilus: “…sve u njihovom ukusu je satansko, posvuda je nešto zubato, dvorogo; svuda su nokti i rep djavola ...»

Teoretska osnova tradicionalne kineske medicine je filozofija daosizma. Dao (kineski bukvalno – put) je jedna od osnovnih kategorija kineske filozofije. Čovek koji sleduje dao, napušta ciljnu aktivnost, i dostiže jedinstvo sa prirodom i savršenstvo. Dao je zakonomernost izmena sila inj-jan.

Za nas Hrišćane je cilj Carstvo Nebesko, i njega može da dostigne svako ko se bori sa grehom, smirujući se pred Božijim Promislom, i budući deo Hristovog Tela – Crkve. I mi ispovedamo samo jednu Silu – Hrista, Koji je sada i uvek i u vekove vekova neizmenjeni Put i Istina i Život!

Kinezi suštinu delovanja akupunkture objašnjavaju na sledeći način. Oni smatraju da većina bolesti u ljudskom telu nastaju zbog disharmonije “inj” (duha) i “jan” (krvi), koji su delimično ekvivalentni za žene i muškarce. Pretpostavlja se da oni teku po kanalima koji predstavljaju 12 osnovnih “meridijana”, koji se projektuju u 361 tački na površini tela. Po mišljenju Kineza, disharmoniju “inj” i “jan” na jednom kraju kanala je moguće uspostaviti putem oslabljenja ili oslobodjenja energije (uz pomoć igle) na drugom kraju. Po uverenju savremenih kineskih lekara problem je u tome da se uzrok disharmonije krije u silama koje nisu u vlasti razuma, i koje se ne mogu izučavati savremenim naučnim sredstvima.

A mi koji nismo od ovog sveta, znamo uzrok disharmonije (bolesti). To je greh! Sila greha je – smrt, koju je Gospod pobedio Svojim stradanjima, smrću i Vaskrsenjem. Podražavaj Hristu, sledi za Njim i pobedićeš!

S molitvom Gospodu za tvoje zdravlje,
Jerej Valerij Bahtin




Pitanje: “Recite mi molim Vas, da li se svojim rodjacima ili prijateljima mogu poklanjati krstići i ikonice. Kažu da ako nekome pokloniš krstić, onda mu predjaeš svoj krst. Da li je to tako? Aleksandar”.

Odgovor: Ne, Aleksandre, to nije tako. Krstići i ikone se mogu poklanjati. Važno je samo da vaši prijatelji imaju vaše strahopoštovanje prema svetim predmetima.

“Ne dajte svetinje psima; niti bacajte bisera svojih pred svinje, da ih ne pogaze nogama svojim, i okrenuvši se ne rastrgnu vas” (Mt. 7, 6). Tako kaže Reč Božija. Najčešće prema tim predmetima ne postoji strahopoštovanje, već sujeverni strah. To je neka paganska predstava o svetinji u duhu šamanske primitivne magije.

Mi poštujemo krsni znak i likove svetih ali ne kao magijski ispunjene predmete (amajlije, zaštite i sl.), već kao sećanje na praobraze koje predstavljaju. Hristos je došao na zemlju i pretrpeo krsnu smrt, i vaskrsao ne radi toga da bi nam učinio zlo, već da bi nam darovao život večni. I mi postajemo pričasnici tog života i Vaskrsenja samo raspinjući se zajedno sa Hrisom. (radi poredjenja: hrišćanska Tajna Krštenja pogružavanje u vodu – pogrebenje zajedno sa Hristom). Zbog čega se bojimo krsta? Taj strah je povezan sa neverovanjem u večni život. Sveti Ignjatije Brjančaninov kaže da je svakom čoveku dat krst nevolja i bolesti, i to je krst ljudski; ali naš krst postaje Hristov, kada ga uzimamo na sebe, to jest trudimo se da pretrpimo sve s verom i nadom. “Uzeti svoj krst znači dobrovoljno pretrpeti teški nevidljivi napor, nevidljivi bol i muku, radi Jevandjelja, uz borbu sa sopstvenim strastima, sa grehom koji živi u nama, s duhovima zlobe koji će sa gnevom ustati na nas i surovo nam se suprotstaviti kada namerimo da skinemo sa sebe jaram greha i potčinimo se Hristovom jarmu” (Svetitelj Ignjatije Brjančaninov. Pouke u treću nedelju Velikog Posta “O nošenju Krsta”. Dela u 7. tomu, T.4. “Aksetska propoved”).

Eto šta znači hrišćansko shvatanje nošenja Krsta. Shodno tome, cilj hrišćanina nije da se izbavi od krsta, niti da ga preda drugome, već da ga svojevoljno nosi do kraja svojih dana.

Nošenje krsta sa Raspećem (krstić) je znak prepoznavanja vojnika Carstva Nebeskog. Ako vojnik pristupajući zemaljskom caru brine o svojim znacima prepoznavanja, kao i o lepoti i čistoći svoje uniforme, ne trebamo li mi, vojnici Carstva Nebeskog, tim pre da se brinemo?



Pitanje: Muž i ja imamo dvoje dece, i drugi put se srećemo sa dijagnozom: adenoidi. Tradicionalna medicina ne može u tom slučaju da predloži ništa drugo sem hirurške intervencije, ali ne želimo da to već drugi put preživljavamo. Homeopatija predlaže svoju pomoć, “bez noža”. Medjutim čula sam nešto o tome da ta metoda nije blagoslovena od strane Pravoslavne Crkve. Veoma bih želela da čujem kvalifikovani odgovor od sveštenika sa medicinskim obrazovanjem, jer se svi homeopatski preparati izradjuju od lekovitih trava i minerala, što je svakako bolje od lečenja sintetičkim farmaceutskim proizvodima?
Elena, grad Uzlovaja Tuljske oblasti


Odgovor: Spasi Gospode, Elena za pitanje. Nikada nisam duboko razmišljao o značenju homeopatije, smtrajući je šarlatanstvom svoje vrste. Sada sam za nekoliko nedelja mnogo toga pročitao, uporedio, ocenio mnoge činjenice. Ja sam po svojoj profesiji lekar-pedijatar. i došao sam do zaklučka da homeopatija nije šarlatanstvo. To je opasna duhovna zabluda, koja je obavijena tajanstvenošću, i pseudonaukom, koja svima obećava zdravlje.

Idemo redom. Danas je dobar deo lekarskih sredstava u po apotekama – homeopatski, i ljudi zbunjeni od svega novog što nas danas okružuje, sve manje veruju tradicionalnoj medicinskoj pomoći.

Šta je to homeopatija? Homeopati smatraju da je bolest udaljavanje neke “životne sile” od normalnog stanja. U vezi sa tim, oni teže da obnove tu “životnu silu” uz pomoć lekova. Karakteristično je da se biraju takva lekarska sredstva, koja kod zdravog čoveka izazivaju simptome svojstvene datoj bolesti. (termin “homeopatija” u prevodu sa starogrčkog znači “slično stradanju”). Ali to još nije ništa. To je samo prvi princip. Drugi i osnovni princip homeopatije je potenciranje preparata, koji predstavljaju višestruko deljenje materije, praćeno njenim energičnim potresima ili drobljenjem (ukoliko je nerastvorljivo). Kao rezultat potenciranja, uvereni su homeopati, proističe prelazak “isceliteljske sile” materije u rastvarač i njena snaga se istovremeno kao toksične materije smanjuje.

Princip ispitivanja lekova se delimično primenjuje na zdravim ljudima radi jasnije slike bolesti, da bi se zatim u malim dozama primenjivali u borbi sa pravom bolešću slične simptomatike. Najčešće se naravno koriste biljke. Ali to nije fitoterapija, kada se trave, koren i kora specijalno pripremaju u vidu soka, ekstrakata. Isceliteljski efekat u fitoterapiji, kojim se koristi svaka domaćica u domaćim uslovima, nastaje zahvaljujući biološki aktivnim biljnim materijama. U homeopatiji po pravilu nema hemijskog prisustva aktivne biljne materije (šećer i sl.), ili je ono minimalno. Materija se deli na desetine, stotine i hiljade puta. Naš sunarodnik – Korsakov je izmislio čudan po jednostavnosti metod deljenja homeopatskih materija. U čašu se stavlja jedan procenat osnovnog materijala i 99 procenata rastvarača, promućka se i sve se prospe, dok na zidovima šolje ostaje samo “jak” lek. Zatim u taj vlažni sud sipaju još 99 procenata rastvarača, promućkaju, proliju i na zidovima ostaje još “jači” lek …itd. – do po njihovom mišljenju potrebnog stepena razlaganja. Doza i broj primene je stvar tehnike. Glavno je da se pacijent ubedi da će dati “lek” ispraviti njegovu “životnu silu” i pomoći mu da se bori sa bolešću.

Osnivač ove laži je nemački lekar Samuil Ganeman (1755-1843). On je ispitivao različite otrove na samom sebi i svojim bližnjima, tražeći u toksičnim dejstvima otrova projave već poznatih bolesti. Ovaj istinski idol homeopata se setio drugog idola – Hipokrata, koji je jednom neodredjeno rekao: “slično se leči sličnim”. Ganeman je mislio da je bolest – oštećenje, a da otrov vodi ka smrti. Videvši kao lekar u svemu samo materiju, on nije ni pomislio da početak i kraj bolesti traži u duhvnom životu. Zato je on otrov lečio otrovom samo u malim količinama.

Savremene pristalice homeopatije uporedjuju čoveka sa kompjuterom, a “životnu silu” sa programom; bolest je prekid programa, i ne treba ga lečiti “gvoždjem”, niti gomilom lekova, već programskim, homeopatskim sredstvom. Pitanje autorstva tog programa se uvek prećutkuje. Kaže se samo da je za milione godina evolucije ova ili ona materija postala program za organizam. Homeopate treba samo da ga pronadju, otvore i primene. Čitava ta mrtva mehanika organizma će oživeti, ukoliko se u nju udahne ta ista ganemanovska “životna sila”. To već liči na okultizam!
Sjedinjena sa reklamom i biznisom, homeopatija može da postane medicina budućnosti za većinu stanovništva. To je oslonac ekstrasensa, joge, magije. Ovim se mogu sablazniti i izabrani. Stražite! Suština je u tome da neprijatelj našeg spasenja obavezno meša laž sa istinom., Koliko god da je covek nasamaren, on zna da je “životna sila” u njemu – duša. Ali ljudi u vancrkvenom društvu ne znaju šta izaziva oštećenje te “životne sile” i kako je treba lečiti. Mi verujemo da je upravo greh – smrt, a znači i bolest, i “oštećenje” duše. A Gospod isceljuje od greha. A bolnica je – Crkva – Njegovo Sveto Telo.

Adenoide obavezno lečite onako kako vam lekar savetuje. Posebnu pažnju posvetite vaspitanju dece u strahu Božijem, poštovanju molitvenog pravila i postova. Cela porodica treba da se redovno ispoveda i pričešćuje.

Sveštenik Valerij Bahtin




Pitanje: “Oče, odgovorite mi molim vas, - da li sveštenik ili mirjanin može da se moli o čoveku zakodiranom od pijanstva? Čula sam da ne može. Hvala. Tajana”.

Odgovor: Prvo što treba da kažem Tatjana, kada nešto čujete obratite pažnju od koga ste to čuli. I zato kada imate neko pitanje, možete da dodjete u Crkvu, u koju obično idete, da pridjete poznatom svešteniku, kome se uvek obraćate, i on će vam dati odgovor na vaše pitanje. Takva je praksa crkvenog života.

A sada o suštini samog pitanja. Treba znati da sveta Pravoslavna Crkva smatra pijanstvo teškim grehom. I zato je za savladjivanje ove bolesti potrebno iskreno pokajanje pred Bogom u Tajni ispovesti, i molitva Presvetoj Bogorodici i svetim Božijim Ugodnicima. Šta je to kodovanje? Metod predstavlja jednu od varijanti emocionalno-stresnog hipnotičkog uticaja i zasnovan je na emotivnom šoku i sugestiji. Crkva ne dopušta primenu hipnoze i lečenja koje je s njim povezano. U osnovi tog lečenja leži strah pred alkoholom, po principu “popićeš – umrećeš”. Čovek koji je narušio tu zabranu može da plati različitim rastrojstvima. Medjutim pri takvoj metodi lečenja obnavljanje psihičkog i fizičkog stanja je spontano. Eto zašto mnogi ljudi osećaju odredjeni psihološki nekomfor posle kodovanja: želi da pije, a ne sme. Nervni sistem bez uobičajenog dopinga ostaje napet, tako da se razmena materije i rad unutrašnjih organa teško ponovo uspostavlja.

Kodovanje sprečava upotrebu alkohola, ali pritom ne odstranjuje uzroke, koji su doveli do alkoholizma. I zato ne prihvataju svi pacijenti takvo lečenje kao oslobodjenje od zavisnosti od alkohola. Svaki čovek treba da traži svoj put izbavljenja od te bolesti.

Kao što vidimo, slika nije baš tako utešna. Šta je potrebno čoveku koji je ostavio alkohol? On kao da postaje trezan. To je slično tome kada počinju da vode “pravednički” život nesrećnici koji dospevaju u totalitarnu sektu, jer “nema potrebe za manjom pagubom, ako vec postoji velika” (Jovan Lestvičnik). Njemu treba zameniti porok, kome je da sada služio, sa vrlinom, inače se praznina koja ostaje u čoveku brzo zamenjuje drugim porokom. Evo jednog značajnog mesta iz Jevandjelja: “A kad nečisti duh izidje iz čovjeka, ide kroz bezvodna mjesta tražeći pokoja, i ne nalazi. Onda kaže: da se vratim u dom svoj otkuda sam izišao; i došavši nadje prazan, pometen i ukrašen. Tada otide i uzme sa sobom sedam drugih duhova gorih od sebe, i ušavši boravi ondje; I bude potonje gore čovjeku onome od prvoga. Tako će biti i ovome rodu zlome” (Mt. 12, 43-45). I zato je čoveku koji se podvrgao utiacju kodovanja potrebna neprekidna usrdna molitva njegovih bližnjih, koji su spremni da ponesu njegove teškoće i bolest, i posebno molitva Crkve (dobro je zakazati sorokoust ili godišnji pomen, moliti sveštenika za molitve). Medjutim najvažnije i najteže je ubediti samog bolesnika da počne sa praksom crkvenog života: da nadje sebi duhovnika, da redovno pristupa crkvenim Tajnama – da prisustvuje Liturgiji, da se ispoveda i pričešćuje.

Jeromonah Serafim (Kalugin), grad Astrahanj




Pitanje: Da li hrišćanskom moralu protivureči metoda sprečavanja neplanske trudnoće uz pomoć vanmaterične spirale? Nedavno smo saznali da ta metoda ima abortivni karakter to jest da ne daje mogućnost da se u materici razvije već oplodjeno jajašce, spremno za dalji razvoj. Reči “abort” i “abortivni” su srodne.
Svetlana.


Odgovor: ”O rode neverni i pokvareni! Dokle ću biti s vama? Dokle ću vas trpeti?” (Mt. 17, 17) – govori nam Gospod.

Jedini zakonski put za supružničko opštenje muškarca i žene je Božiji blagoslov za brak kroz Tajnu venčanja. U molitvama te Tajne sveštenik se moli: “…pomeni Gospode sluge Tvoje i blagoslovi ih, daj im plod utrobe, dobru decu …”

Radi odgovora na pitanje koje si postavila sestro, nećemo razmatrati da li se venčana ili ne, da li si hrišćanka ili paganka. Bog je Evi u raju rekao: “…u mukama ćeš radjati decu…” – i to se dešava i danas svim ženama na svetu. Gospod Isus Hristos, Koji je ispravio grehovnost tvog tela Svojim Svetim Stradanjima i Vaskrsenjem, daje čudan zavet: spašćeš se radjanjem dece! Čuješ li, o ženo! Spašćeš se kroz tvoju prirodu, poštujući zakon, pretrpevši trudnoću, radjanje, vaspitanje svoje dece. Treba li se onda čuvati od spasenja?! Kako si se “drznula” da planiraš Večni Život? Naravno, naše mešanje u život embriona, bez obzira da li je njemu samo sat ili nedelja je – greh deteubistva.

Uzdržanje supruga, koje ne dovodi do začeća, opet narušava Božiji zakon, pošto je to svesno izbegavanje ploda utrobe i vodi ka razuzdanosti strasti, ogrubljenju osećanja, i s medicinske tačke gledišta hormonalnom disbalansu, posebno kod žena.

Ne treba misliti o sprečavanju začeća, već o Krstu. Svako ima svoj Krst. Naše prabake su radjale po petanestoro dece i bile su srećne. Zašto je to danas nemoguće? Gospod ti daje Krst po tvojoj snazi. Tako je i sa radjanjem dece. Tvoj Tvorac zna kako da te spase, zna i kako da zatvori tvoju utrobu, da ne radjaš. Postoji i Krst bezdetnosti, ali i ta sestra će se spasti ili delima milosrdja, ili u monaštvu. Postoji krst bolesti, pri kojoj je radjanje dece fizički nemoguće ili nosi opasnost od smrti. Treba osećati Božiju volju, tražiti savet duhovnika, smiravati se, i u zakonitom supružništvu živeti kao brat i sestra, ispunjavajući reći Apostola Pavla: “… I onaj koji ima ženu kao da je nema”. To je rečeno za poslednja vremena, ali ja ne znam ni dana, ni časa …Da se jaram pokaže kao dobro, ukoliko postoji navika uzdržanja u postovima.
Traži u svemu Božiju volju, a Njegova volja je da se spaseš i vratiš u raj.

Jerej Valerij



Pitanje: Imam 39 godina. Počela sam da idem na Bogosluženja u Crkvu jednom nedeljno i praznicima; koliko mogu izučavam i poštujem pravila crkvenog života. Za ljude koji su me znali poslednjih nekoliko godina je to neobjašnjivo. I meni biva teško da ljudima odbijem slavljenje rodjendana, mirskih praznika, posebno kada su oni uoči Tajni. Ljudima je potpuno nerazumljivo zašto se ne sme previše jesti, i popiti malo alkohola? Šta da radim kada se poklapaju mirski i crkveni praznici (nemoguće je dobro se spremiti za njih)?

Da li se može skinuti krstić sa tela, naprimer u bazenu, u kupatilu (da drugima ne pokazujem da sam verujuća) i kući noću (da slučajno ne pokidam lančić i ne izgubim krstić)?
Moj muž Aleksandar je rodjen 3 maja. U crkvenoj radnji su pogledali u kalendar i posavetovali mi da za njega kupim ikonu Aleksandra Nevskog. A prema drugim izvorima – to je prezviter Aleksandar, prepodobni Aleksandar Ošenevski. Šta da radim? Da li da mu ostane ikona Aleksandra Nevskog ili treba da kupi neku drugu koja više odgovara danu rodjenja? Pored toga ikone nekih svetitelja je veoma teško naći.
Olga.


Odgovor: Mir ti, Olga! Zaviri u svoje srce i videćeš da nema nikakvih sumnja u pogledu izbora tvoga ponašanja. Odlaziš u hram Božiji, znači slušaš Jevandjelje; čitaš Zakon Božiji – ukrepljuješ svoju veru znanjem. Razmišljaš logično i o spasenju duše, nadajući se da će te Gospod prizvati u Carstvo večno i da se neće ustezati da te nazove Svojom učenicom. Uzdajući se u to, i ti nemoj da se ustežeš zbog Imena Božijeg, neka Njegove zapovesti ne ustežu tvoju volju, već neka je učine istinski slobodnom. “Ko ne sabira sa Mnom, taj rasipa” (Mt. 12, 30), govori Gospod. Stala si na put očišćenja i ukrašenja svoje duše. I zato se ne vraćaj nazad, već živi za Boga i dušom i telom. Neka ti u postu ne bude veći praznik od ispovesti i Pričešća; neka ti najbolja hrana bude razmišljanje o svojim gresima, a najsladje piće – suze pokajanja. Neka tvoje srce ne ohladni u ljubavi prema bližnjima, ukoliko ti nisi s njima za trpezom u dane crkvenog posta. Moli se za one koji se prejedaju i opijaju u toku posta, ali ne osudjuj. I Gospod će ti dati krepku veru, visinu nade, silu ljubavi. A krstić nikad ne skidaj sa tela! A da tvoja vera ne bi bila pokazna ni za ljude ni za zle duhove, češće se osenjuj krsnim zankom. Moli se sa mužem Svetom Blagovernom knezu Aleksandru Nevskom i naravno da vam je potrebna njegova ikona. Ne mudruj previše. Češće se pričešćujte zajedno i otvoriće vam se novi horizonti vere, a sve što vas sada uznemirava će se pokazati besmislenim.

S ljubavlju u Gospodu, jerej Valerij




Pitanje: Zovem se Darja i imam 25 godina. Oče, želela bih da se posavetujem sa Vama. Po obrazovanju sam menadzer, zvuči strašno, ali kada sam upisala taj institut, nisam ga upisala po prizivu, već iz mode i možda zato sada ne mogu da nadjem svoje mesto. Imam iskustvo rada u četiri firme, svuda sam se suočavala sa zavišću, zlom i sličnim gresima. Moja duša stremi vrlinama i nazidanju. Trenutno radim u gradskoj bolnici, a nedeljom pomažem u brizi za bolesnike.
Ali ne znam šta dalje da radim. Želim i da ostavim sadašnji posao menadzera, i da se u potpunosti posvetim služenju bližnjemu i Bogu, ali s druge strane ako sam već dobila takvo obrazovanje, možda treba da iz toga izvučem neku korist za društvo. Potpuno sam zbunjena.


Odgovor: Pomaže Bog Dašenjka! Dečiji stil tvog pisma, čistota pomisli i dela milosrdja koje činiš mi govore da u tebi ne vidim menadzera. Gospod ti je dao drugo obrazovanje, stvorio te je kao ženu! Ti si obavezna da ne zakopaš taj talant, već da ga umnožiš dobivši kao nagradu večno spasenje. Tvoje služenje Bogu i bližnjima je radjanje dece kroz zakonsko supružništvo. Ukoliko to nije moguće onda će ti Gospod pokazati put. Možda je i dobro da osećaš “zbunjenost”. Znači da je pred tobom izbor. Traži Božiju volju, a ona je u tome da se spaseš od greha i živiš večno. Pri kom poslu je to nemoguće? Odgovor ćeš mislim dati i sama! Hajde da se pomolimo jedni za druge.

jerej Valerij Bahtin



Pitanje: U jednoj od novina, koju su adresirali stariji ljudi, objavljen je članak “Da bi vas novac voleo” u kojoj se čitaocima predlaže da “…iskreno zavole novac” i radi toga izbave od “psihologije siromaštva”. Čak su reklo bi se i dobre moralne osobine – savladjivanje zavisti, svesno gajenje dobrog odnosa prema ljudima, čestitost itd., u članku uslovljeni korisnim motivom zadobijanja željenog rezultata u ovladavanju “psihologijom bogatstva”…
Taj članak mi je uneo smućenje i uznemirenost. Nije li to što je rečeno u njoj greh? Kako pravoslavni pravilno treba da se odnose prema novcu?
Valentina Makejeva,
grad Samara


Odgovor: U članku koji je izazvao uznemirenost čitateljke, reč očigledno ide o tome kako savladati “psihologiju siromaštva”, i posredstvom niza svesnih postavki ovladati “psihologijom bogatstva”. Već najmanje dve decenije slični principi i metode se mogu čuti na svemogućim biznis-seminarima, kursevima, psiholoških praktikumima, koji često prikrivaju fasade piramida izvlačenja novca od stanovništva. Suština ostaje približno ista, varirajući u pozivanju na autoritete, - D.Karnegi, B.Franklina, ili Vasi Pulikna.

image


Da li se iza toga krije neki tekst na koji pravoslavni hrišćanin treba da obrati pažnju? –Da, bezuslovno. Ako se začeprka sasvim duboko, onda izvore tih postavki treba tražiti u Luterovim reformacionim idejama i u najkasnijim protestanstskim i kalvinističkim tokovima i sektama. Ali u protestantskom učenju je iako izopačeno, ipak prisutno hrišćansko, jevandjeljsko načelo; u svakom slučaju svet je, - Božija tovrevina, a “hrišćanin-izabranik postoji radi toga …da bi ostvarivao u svom ovozemaljskom životu zapovesti u slavu Svevišnjeg”. Ljubav prema bližnjemu se pojavljuje u društvenoj delatnosti, a pre svega u ispunjavanju profesionalne obaveze, radi čega je neophodno projavljivati dobronamernost, gajiti čestitost, poredak, skrupuloznost u poslovima, - i tada će tvoji napori biti ugodni Bogu i nagradjeni bogatstvom i srećom. Sledovanje vrlinama je sredstvo za napredovanje ugodno Bogu, čak i ako prema našem pravoslavnom pogledu napredovanje veoma podseća na lakomstvo.

Ali u savremenom svetu, koje je “prekoračilo” Hrišćanstvo kao zastarelo, etičke vrline kao što su: biti “dobronamernan”, “častan”, “brižan” itd., iako su se i zadržale ali u čudnom obliku nemaju ništa zajedničko sa Hrišćanstvom, a njihove religiozne osnove kao cilj i izvor to jest – Bog, su se pokazale odbačene. Ljubav prema bližnjemu je preživela istinski ubistvenu metamorfozu. Ljubav prema bližnjemu koja se propoveda skoro kao TV reklama se sastoji u tome da se dobronamerno i učtivo ne dozvoli skraćivanje rastojanja izmedju sebe i bližnjih, kako se ničemu i nikome ne bi dozvolilo narušavanje granica svog egoizma. Ako je radi očuvanja unutrašnjeg komfora i zdravog varenja hrane ugodno propovedati moralne vrline – a u njihovom propovedanju postoji direktna korist, - onda će se one naravno i propovedati. U suvom ostatku imamo takve teorije ili učenja, gde cilj nije Bog, već mamon – “bogatstvo”, “mračno blago” u Novom Zavetu kao ime zlog duha koji podstiče lakomstvo. “Lakomac, koji je idolopoklonik, nema nasledja u Carstvu Hrista i Boga” (Ef. 5, 5).

Nema nikakve posebne “psihologije siromaštva” ili “psihologije bogatstva”, već postoji svodjenje čoveka kao Božije tvorevine na potrošača, na elementarni biološki organizam, koji ostvaruje svoj život pod devizom “ti si toga dostojan (dostojna)”, ili drukčije govoreći, ako si i bio radi nečega stvoren onda je to radi poslednje marke usisivača. Zvuči cinično, ali se potrošačka logika svodi upravo na to, i upravo ona leži u osnovi prebacivanja robe na pijacu.

Novac je samo uslovna jedinica, simbol, koji je neophodan radi medjusobnog obračunavanja medju ljudima u nabavci robe i usluga u datom društvu. Novac nije ni loše ni dobro sredstvo zadovoljenja potreba, koje samo po sebi nije ni loše ni dobro. Da bi se novac projavio u ovoj ili onoj osobini potreban je čovek, to jest tačnije – usmerenost njegove volje kao i za sve ostalo. Odnos prema novcu kao i rukovanje njim otkriva mnogo toga o samom čoveku, čak i to da nije podozriv ili naprotiv da bi hteo na sve načine da ga sakrije. Po pitanju novca, kao i u svim životnim pitanjima, neizbežno dolazimo do toga u čemu čovek postavlja cilj svog postojanja, i šta odredjuje njegov smisao. Nikada kao danas novac nije značio toliko mnogo. I nikada pre, do najnovijih tehnoloških revolucija, novac nije otvarao toliko mogućnosti, kao danas. I nikada nije bio toliko apstraktan i uslovan kao danas. I nikada svet, koji nam je u svakom slučaju blizak, evropski hrišćanski svet, nije toliko duboko izgubio osećaj za Boga. U svetu, koji je skoro izgubio žive izvore hrišćanske metafizike, novac, a ne Duh “oživotvorava” čovekovo postojanje, ali ga “oživotvorava” do umrtvljenosti i pogibije, zajedno sa svim odgovarajućim komforom.

…Razgovor o novcu se ne može svesti na izbor argumenata kao i svaki drugi razgovor o duhovnom usavršavanju. Nesumnjivo da odnos hrišćanina prema novcu treba da proističe iz delatnog postizanja principa hrišćanske askeze.

Sveštenik Aleksandar Šantajev



Pitanje: Danas su mnogi izvori vode osvećeni po blagoslovu episkopa. Različita akcionarska društva sipaju vodu u plastične flaše, a na etiketama su imena svetih, kojima su posvećeni izvori. Posle korišćenja vode, mnogi ljudi bacaju te flaše u djubre, kao što se i pravoslavni kalendari po isteku godine bacaju, kao i nalepnice za vaskršnja jaja sa likovima Spasitelja i Bogorodice se posle jela nalaze u kanti za djubre. Kako postupiti u tom slučaju a da se svetinja ne oskverni?
Valentina Krupenja, grad Kislovodsk


Odgovor: Postoji narodna izreka: “U peć ili u reku …” Tako i vi postupite u tom slučaju. Ostatke osvećenih proizvoda je moguće ili spaliti ili pustiti niz reku. Stare ikone i krstiće je bolje dati u Crkvu. Stare crkvene novine, kalendare i nalepnice je takodje bolje spaliti.
Ali pogledajte šta se oko vas dešava! Čak se i na votki nalaze kupole i krstovi, a na trotoaru čak i posude sa naslikanim hrišćanskim svetinjama. A pogledajte druge oskvernjene sasude – ljudska tela – staništa Duha Svetoga. A licemerje, a hladjenje ljubavi i vere … Božije Ime i Ime Njegove Majke se sve više i više oskvernjuje našim jezikom, kada se izgovaraju skverna ruženja. Od bolesti naših duša proističe i sve ostalo bezorazno. “Gledajte i ne užasavajte se jer treba sve to da bude”. Dešavalo se da vidim kako su deca sakupivši po kućama vaskršnje čašćenje, gadjali jedni druge jajima koja su osvećena u Crkvi! A šta je danas – da li se tvori milostinja? Svako će primiti po svojim delima, a posebno roditelji i kumovi koji svojim ponašanjem često sablažnjavaju svoju decu. Hajde da svako počne od sebe i svoje porodice. Neka naša “mala Crkva” bude čista i u delima i u mislima. Gledajući na nas spašće se možda i hiljade ljudi!




Pitanje: Ja sam glava porodice. Popravka televizora je glavni izvor prihoda u našoj porodici. Ali, zaradjujući na taj način za svoju decu ne postajem li ja učesnik u trovanju duša druge dece, koja ne odlaze od TV ekrana i dobijaju sve nove doze duhovnog otrova? Jedno vreme sam prestao da poravljam televizore, direktno izjavljujući da sam vernik i da neću da radim «ikone zveri». Mi kod kuće nemamo televizor. Možda Vi možete da mi kažete kako da rešim ovaj duhovni problem?
Devjatkov


Odgovor: Da, danas je televizor zaista “ikona zveri”, kada u porodici nema neophodne “cenzure” programa. Najbolje je isključiti antenu. Ali mnogi vernici ni ne gledaju ništa na televizoru sem duhovnih kaseta i pravoslavnih emisija. I kompjuter može da posluži za Božije delo, sve zavisi od čovekove slobodne volje. Tako da profesija popravke televizora ne predstavlja duhovni problem. To je specijalnost koju treba časno obavljati.

Ko je nama dao pravo da osudjujemo bližnjeg? Gospod će suditi svakome – kako smo živeli i čemu smo se poklanjali. Jednim nožem se lako seče hleb, a šta ako on dospe u ruke ubice? A kod hirurga na sto dospevaju i banditi, i bludnice, i satanisti … I šta on treba da radi – da odbije da im pomogne?




Pitanje: U iskazima Svetog Vasilija Velikog o Pslatiru postoje sledeće reči: “Čemu se sve nećeš naučiti iz Pslatira?! Nećeš li spoznati iz njega I veličinu hrabrosti, strogost parvednosti, časnost celomudrenosti, savršenstvo trezvenosti, način pokajanja, meru trpljenja i svako dobro koje god zamisliš?!”

U tom iskazu su i reči: “mera trpljenja”. Znači trpljenje verujućeg čoveka ne treba da bude neograničeno, već i ono ima meru, i moguće je usprotiviti se ljudima?
Sluškinja Božija Rima, grad Samara


Odgovor: Samu reč “trpljenje” mi nažalost kao i mnoge druge reči pogrešno razumemo. Koreni te reči su u grčkom jeziku, i označavaju – uzdanje, nadu. Uzmimo naprimer naš život. Muž pije, deca su raspuštena, na poslu sukobi sa upravom . ..Može li trpljenje biti bezgranično? Ako se govori o samoljublju, onda se naravno nema snage da se sve to iznese. I opet se mera – granica takvog EGO-trpljenja odredjuje subjektivno. O kakvom trpljenju govori Vasilije Veliki? Gde je mera trpljenja i drugih vrlina? Poslušaj šta se poje u toku Posta: “Izmedju dva razbojnika Merilo pravedno se nalazi – Krst Tvoj”. Pokazuje se da je ta Božija Mera uvek pred nama. A car David direktno izjavljuje: “Jer Ti si trpljenje moje Gospode, Gospod je uzdanje moje od mladosti moje”. Dakle, Sam Gospod, nemajući greha, trpi stradanja i smrt na Krstu zbog naših greha. To je način trpljenja u borbi sa grehom! Raspni telo svoje sa strastima i pohotama i izbavićeš se od greha i naslediti život večni. Trpljenjem vašim spasavajte duše vaše. Pošto je duša besmrtna, tako i nošenje Krsta treba obavezno da bude radosno.

Tako ja, grešni shvatam meru trpljenja i znam da ju je krajnje teško ispoštovati! Zato što pripada oblasti duha, a mi nažalost živimo telesno. Ali, na sreću imamo stotine svetih od kojih možemo i treba da se učimo sticanju Duha Svetoga. Kažete to je neka “hladovina” – neprotivljenje zlu. Ne! moj greh je zlo i s njim se borim uzdajući se u Gospoda. A ako slabog vredjaju, suseda pljačkaju, onda stavi svoju tugu na Gospoda i postupaj po savesti, jer “nema veće Ljubavi od te, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje” (Jn. 15, 13).

Jerej Valerij Bahtin



Pitanje: Kod nas u Petrogradu odavno radi krematorijum. Mnoge ljude, čak i vernike, ne sahranjuju u zemlju, već ih spaljuju. To je mnogo jeftinije, a stari ljudi često nemaju novaca za skupe sahrane. Može li se pribegavati “uslugama” krematorijuma? Ili je to kategorički nedopustivo? Da li je greh ako su dozvolili da se rodjak kremira? Kako se pokajati za taj greh? Kako se moliti za one koji se podvrgavaju kremaciji? Mogu li se za njih zakazivati parastosi? Šta uraditi ako je sam rodjak tražio da budem kremiran? Kako se odnositi prema prahu čoveka spaljenog bez tvoje saglasnosti?

Konstantin, Sankt - Peterburg


Odgovor: Hrišćanski pogreb sleduje po svojoj suštini Gospodnje pogrebenje. Da se “vrati prah u zemlju” (Ek. 12, 7), kaže se u Bibliji. U činu opela postoje reči: “zemlja si i u zemlju ćeš otići”. Ljudsko telo, stvoreno od zemljanih elemenata, potpavši posle Adamovog grehovnog pada truljenju i smrti, - se posle smrti vraća u materiju i raspada na elemente. U tome je prisutan dubok smisao: stvoreni bukvalno iz “ničega” Voljom i Promišlju Božijom, u složenom sastavu duše i tela, mi posle smrti gubimo ovostrani deo sebe – telo – do trenutka kada ćemo ga po vaskrsenju zadobiti kao novo, koje više ne podleže smrti.

image


Kremacija je ubrzano neprirodno ili protivprirodno uništavanje tela umrlog spaljivanjem, strana hrišćanskoj kulturi i hrišćanskom duhu. U kremaciji se kao savremenom načinu pogrebenja, možda najizražajnije projavljuje strašan razdor izmedju sekularne to jest civilizacije odvojene od Crkve – i vere, koja je hiljadu godina preobražavala taj pali Iisurov ljudski svet. Kada se vera stavlja na marginu društvenih vrednosti, onda se pokazuje bezobrazna i bezdušna suština tih samih “slobodnih vrednosti”, koje nemaju osnove u Božijoj Svetosti. I odista, nije slučajno da se prvi projekat krematorijuma pojavio u vreme francuske revolucije, a kremacija se kao promišljeno uništavanje ljudskih ostataka razvija u Evropi u XIX veku, u epohi trijumfa Darvinove evolucione teorije.

Kremacija ne odgovara hrišćanskom moralu i ne može biti uključena u listu pravoslavnih običaja pogrebenja. Ali kremacija je samo jedan, možda samo izražajniji primer velikog broja drugih nehrišćanskih normi društvenih odnosa (potrošačka kultura, dokolica, individualizam), koje ne primećujemo zbog njihove rasprostranjenosti.

U kremaciji ne treba videti neki mističan duhovni smisao ili čak i praobraz “geenskog ognja”. Ona je lišena ocrkovljavajuće sile hrišćanskog obreda, koji svakidašnjim stvarima pridaje nebesku meru. Ona je prazna, bezdušna, ravnodušna i nežalostibva prema čoveku, kao i drugi predeli savremenih megapolisa.

Ukoliko postoji mogućnost da se upokojeni bližnji, dragi čovek sahrani u grobu, u zemlji, onda treba uložiti sve sile i to i uraditi, pa neka je to povezano i sa teškoćama i rashodima. Ukoliko nema takve mogućnosti, i znam da takvih slučajeva ima mnogo, onda se mora kremirati. To nije greh, već prinudna mera, koja je uslovljena spoljnjim okolnostima, kojima ne možemo da se suprotstavimo. Ako se pritom zbog nečega treba i kajati, onda je to zato što nismo blagovremeno uložili snage da bi telo bliskog čoveka izbeglo kremiranje.

Upokojeni hrišćanin, koji je primio sveto Krštenje i po smrti se udostojio opela saglasno činu Pravoslavne Crkve, koji je umesto pogrebenja u grob kremiran, može i treba da bude pominjan na Liturgijama i parastosima, kao i drugi upokojeni, koji su završili svoj život u miru sa Crkvom. Nisu mi poznati kanoni ili pravila koja tvrde drugačije.

Prema prahu kremiranog čoveka se treba odnositi kao prema svakom prahu – predati ga zemlji, napraviti nešto slično grobu, i postaviti Krst ukoliko mesto to dozvoljava.

Imao sam prilike da čujem pogrešno mišljenje da je kremacija zamena za obično truljenje tela u grobu, koja na neki način otežava telesno vaskrsenje iz mrtvih. To je zabluda. Sveti Grigorije Bogoslov se obraća onima koji sumnjaju u mogućnost vaskrsenja u sopstvenom telu: ako ti držeći u svojoj ruci pregršt semena, i bez truda razdvajaš jedno voće od drugog, zar onda kod Gospoda, Koji u Svojoj Ruci drzi ceo svet, nešto može da iščezne ili da se izgubi? A prema drugom svetom Grigoriju – Niskom, duša daje telu odredjenu formu (ideju), ona je zapečaćena u telu posebnim otiskom ili pečatom, koji je postavljen iznutra a ne spolja. Za identičnost vaskrslog tela sa ovozemaljskim je potpuno neobavezno sjedinjenje tih istih materijalnih elemenata: dovoljan je samo taj pečat.

jeromonah Serafim (Kalugin)


image





Pitanje: Oče blagoslovite!
Molim Vas da mi odgovorite na jedno pitanje koje me veoma muči: u kakvom su odnosu u Pravoslavlju ljubav prema Bogu i ljubav svešraštajuća, dugotrpeljiva prema konkretnom živom čoveku? Ljubiti bližnjega svoga može da se odnosi na sve ljude koji vas okružuju, čak i na one koji kod vas izazivaju ravnodušnost ili neprijateljstvo. A šta je ljubav prema jednom konkretnom čoveku, radi čega je ona? Nigde ne mogu da nadjem odgovor u pravoslavnoj literaturi. Posavetujte me šta da pročitam jer ja postepeno dolazim do Šopenhauervove misli da je ljubav samo prirodna zamka da bi ljudi radjali decu. To nije tako! Ali nigde u Novom Zavetu nisam našla reči o ljubavi prema konkretnoj osobi, već se govori samo o ljubavi prema Bogu. Ako se oseti ta ljubav prema Bogu (a ja već nisam daleko od te spoznaje), onda se javlja osećaj da mi bliski čovek uopšte nije potreban. Čak se i ulica može prelaziti na crveno svetlo samo zato što je sve u Božijim rukama. Zbog čega onda postoji porodica, deca, i kako da ona nastanu bez tog trepeta ljubavi? Zaključuje se da devojke treba da idu pravo u manastir, kao i deca. Čovečanstvo će izumreti ukoliko svi budu poštovali celomudrenost u toku celog života. Kako onda biti bez svoje “polovine”, bez uznemirenosti srca i bez tog osećaja koji zahvata čitavo biće?
Molim Vas da mi odgovorite ukoliko za to postoji mogućnost. Oprostite što imam tako mračne poglede, ali mi je veoma stalo da to shvatim. Unapred zahvalna. Marina


Odgovor: Poštovana Marina! Pre nego što pokušam da odgovorim na Vaše pismo, smatram da je neophodno definisati reč “ljubav”. U našoj savremenoj civilizaciji koja je prema rečima Čestertona puna “hrišćanskih vrlina, sišavših sa uma”, očigledno je da je analogna duševna poremećenost nastala i sa pojmom “ljubavi”. Pod tom rečju se može shvatiti ono što vam je ugodno, i kako vam je ugodno – od krajnje svojevoljnosti i egoizma, do izopačene osećajnosti. Kada neko sluša u Crkvi propoved o ljubavi prema bližnjemu ili sa biračke tribine govori o “ljubavi prema narodu”, to još ne garantuje to da je taj čovek uneo “razumne” ideje u toj reči. Naprotiv, on ne može da nadje ni u propovedi, niti u knjigama svetih Otaca, pa čak ni u etimološkom rečniku nikakvu saglasnost tom pojmu “ljubavi” koju trenutno preživljava i oseća. Nije pitanje reči kao termina, već osećanja. Osećanje može da bude bezodnosno, neutralno, neopširno, nesveobuhvatno, - stvar je naše lične volje, koja ima slobodu da kako hoće raspolaže osećanjem – da ga odbaci u stranu, - ili mu dozvoli da te zahvati, pri čemu može da se razvije do sveporažavjućeg plamena. Mi uglavnom zbog gordosti mislimo da je to saglasno našoj (mojoj) volji da raspolažemo osećanjima, - njime se ili zanosimo ili ga nasuprot tome zadržavamo. Ali volja dolazi iz srca, a naše srce avaj nije čisto. Srce je u bukvalnom smislu mesto duhovne borbe, ili prema misli apostola Pavla – mesto bitke izmedju Života i Smrti, ili na kraju citirajući Dostojevskog, mesto gde se Bog sukobljava sa djavolom za našu dušu. Treba reći da postoji veliki broj ljudi koji su prešli na neprijateljsku stranu, ostavivši Boga, ali koji i dalje koriste reč “ljubav”.

image


Naš ruski jezik koji je hiljadu godina negovan i organski nastao unutar hrišćanskog kosmosa, odbacio je u svom shvatanju Ljubavi hrišćanski maksimalizam. Jednom te istom rečju “ljubav” se odredjuje odnos i prema Bogu i prema čoveku. Glagolskom formom “ljubiti” iskazujemo to osećanje i prema bližnjemu i prema daljnjemu, ka apsolutnom i skrivenom, prema Otadzbini i prema cvetiću …U grčkom jeziku koji je jezik bogoslovlja i filozofije postoje četiri glagola ljubavi: eros-strast; organska rodbinska veza; agapska ljubav – razumna, trezvena; i “filija” – duševno iskrena, požrtvovana ljubav. Složićete se sa mnom da je ono što se danas najčešće podrazumeva pod ljubavlju erotska, telesna strast. To je strast privlačnosti, želje, zadovoljstva, nenasitog posedovanja …To je ono što se na starom crkvenoslovenskom jeziku naziva “pohota”: “Pohota ploti, pohota očiju i gordosti žitejske”. “Pohota” u našem rečniku nema nikakve smislene veze sa rečju “ljubav”. Eros nije stran hrišćanstvu, ali ne onaj pali, tamni i demonski, već mistično preobraženi do čiste bez ikakvog interesa želje za Bogom – «Ljubav: njena priroda je slična Bogu ...njeno delovanje – zanosu duše» (prep. Jovan Lestvičnik). Pali eros je posledica grehovnog pada, ulazak zla i smrti u sastav čoveka. To je konačno pol, kao neprohodna podela, i seksualnost koja teži vladanju dušom i ličnošću, «jer su smrt i seksualnost dvoje blizanaca, koji unose u svet pečat zverstva» (prepodobni Jefrem Sirin).

Pišete da “nigde u Novom Zavetu niste našli reči o ljubavi prema konkretnoj osobi, suprotnom polu, već se samo govori o ljubavi prema Bogu”. Nikako s Vama ne mogu da se složim! – Sav Novi Zavet, sva Jevandjelja, a posebno Jevandjelje od Jovana su prožeta beskompromisnom i prostorno konkretnom idejom ljubavi, satkani tim jedinstvenim uslovom medjusobnih odnosa u Vaseljeni – “Jer Bog tako zavolje svijet da je Sina Svoga Jedinorodnoga dao” (Jn. 3, 16); “U tome je ljubav ne što mi zavolesmo Boga, nego što On zavole nas” (1 Jn. 4, 10), i na kraju ono ključno “Bog je ljubav” (1Jn. 4, 8)… Obraz, ikona naše ljubavi je – Sam Hristos; ponavljam: ikona ljubavi je – Ljubav Samog Hrista, a Hristova Ljubav je bezinteresna i žrtvena. Hristova Ljubav “dugo trpi, blagotvorna je, ne zavidi, ne gordi se, ne nadima se. Ne čini što ne pristoji, ne traži svoje, ne razdražuje se, ne misli o zlu, ne raduje se nepravdi, a raduje se istini”. (1Kor. 13, 4-6). Nema drugih važnijih konatsanti hrišćanske ljubavi. Ima veliki broj vrsta i osećanja “ljubavi”, ali istinitost i ako hoćete svetost naše ljubavi možemo da izmerimo jedino u odnosu na lik i podobije Hristove Ljubavi. I pre svega u ljubavi prema suprotnom polu, gde suština nije u tome da se brišu granice izmedju polova, ili da se naprotiv beskrajno ukrepljuje i uzvišuje (kako se to radi recimo u feminističkim “polnim” pokretima), već da napreduje u preobražaju.

Na kraju, što se tiče poslednjeg dela Vašeg pisma koji se odnosi na “trepet uznemirenosti srca i osećaj koji zahvata čitavo biće”, a povodom crkvenog shvatanja osećajne strane u odnosima izmedju muškarca i žene, dozvoljavam sebi da navedem umesni citat iz rada savremenog bogoslova protoprezvitera Aleksandra Šmemana: “…suština stvari je u tome da odnosi izmedju muškarca i žene u braku ili van braka, u tom stepenu u kome se poistovećuju sa pohotom, u potpunosti pripadaju ovome svetu, čije “obličje prolazi” i koji u svom sadašnjem obliku neće naslediti Carstvo Božije”. Odnosi su potčinjeni zakonu a ne blagodati. Potčinjen zakonu ne znači da je osudjen, ali to znači da treba da se upravlja u saglasnosti sa opštim ustrojstvom sveta, da se potčinjava tom ustrojstvu, da bude u okvirima tog poretka, koji za ovaj svet predstavlja njegovu jedinu zaštitu od mračnih iracionalnih sila samouništenja. Ukoliko se odnosi zabranjuju van braka i razrešavaju u braku, to je upravo zbog toga što je brak bez obzira na svoju izopačenost u palom svetu – pripada višem vidjenju, sposoban da nasledi Carstvo Božije. Zakon ne osvećuje odnose i ne proklinje ih. Ali otkrivajući čoveku istinu o njima, njihovu neizbežnu tragičnu dvoličnost, on mu pomaže da sačuva unutar sebe shvatanje svoje istinske prirode i da se bori za njenu celovitost ili drugim rečima da traži blagodat”…

Sveštenik Aleksandar Šantajev
Na snimku: Ikona “Začeće Pravedne Ane”.




Pitanje: Pomaže Bog! Objasnite mi zašto ljudi umiru, kad ih mi volimo, delimo sa njima sve radosti i tuge, i kada su nam potrebni. Zašto je moj otac, koji je toliko toga bio lišen u svom životu, umro sa 50 godina, a drugi koji muče porodicu i druigima ne daju da žive, žive dugo? Zašto je to tako nepravedno? Imam samo majku, i samo pri pomisli da mogu da je izgubim suze počinju spontano da mi idu. U čemu je stvar? Zašto je to tako bolno?
S poštovanjem, Lilija


Odgovor: Bog Vam pomogao, poštovana Lilija!

Vaše pismo sadrži dva različita pitanja. Prvo “zašto ljudi umiru?” je sveopšte i sveobuhvatno, i pretpostavlja samo uopšteni veroučiteljski odgovor. Drugo pitanje je specifičnije: “zašto umiru oni koji su nam dragi, tada kada drugi manje dostojni po vašem mišljenju žive duže?”

Dakle: zašto ljudi umiru? Svi ljudi su kao što znamo nastali od zajedničkog praoca Adama, i odgovor na pitanje o smrti treba tražiti u samim izvorima ljudskog postojanja, tačnije u grehovnom padu. Učenje Svete Pravoslavne Crkve koje se nalazi u Svetom Pismu, Predanju i delima Svetih Otaca, opredeljeno tvrdi: “Bog nije stvorio smrt” (Prem. 1, 13). Grčki bogoslov mitropolit Jerotej (Vlahos) piše: “Greh – čija je posledica smrt, - je Adamov pad u raju sladosti. Bog je dao zapovest čoveku da ne jede od zabranjenog ploda, a istovremeno ga je obavestio: “U dan, u koji okusiš od njega, umrećeš smrću” (Post. 2, 17). I zaista, posle učinjenog tog greha smrt je ušla u ljudsku prirodu; najpre, smrt duhovna, koja podrazumeva odvajanje ljudske duše od Boga, a zatim telesna smrt koja podrazumeva razdvajanje duše od tela”. Adam je otpao od Boga, Koji je Život; on je umro pre svega duhovno, a posle realnosti duhovne smrti je usledila u svoje vreme i fizička smrt. Prema učenju svetih Otaca, mi nasledjujemo posledicu njegovog greha, koja i jeste smrtnost, fizička i biološka prolaznost u ovom svetu. Kako primećuje jedan od velikih učitelja Crkve, prepodobni Jovan Damaskin, Bog je stvorio čoveka po Svom Liku – razumnim i slobodnim: “On ga je stvorio kao netručežnog … I uzneo ga je do netruleži. Posle toga, pošto smo se mi prestupanjem zapovesti pomračili i izopačili karakteristike Božijeg Lika u nama, onda smo postavši zli lišili se opštenja sa Bogom, …našli smo se van života i potpali smo truležnoj smrti”.

image


Može se reći da ljudi umiru pošto je kroz Adamov prestup smrt ušla u svet, koji je postao pali i prolazan. Ali bilo bi nepravilno zaustaviti se samo na tom zaključku, pošto smrt nije apsolutna. Smrt nije veličina koja nam se suprotstavlja,a tim pre ne Bogu. Koliko je poguban Adamov greh, toliko je štetna i njegova posledica – smrt, truležnost, koja je “nebiće”, koja je projava zla, ali pojava koja ima svoje prostore i svoju konačnost. Za smrt takodje postoji smrt, i to je Gospod naš Isus Hristos, Koji je “smrću smrt uništio”, kako pojemo u vaskršnjem slavlju. Hristova smrt je po najdubljem značenju Liturgije Liturgije Sv.Vasilija Velikog – “životvorna” Smrti! Gde ti je žalac?”, - uzvikuje apostol Pavle (1 Kor. 15, 55). Uništivši žalac greha svojom krsnom Smrcu, Hristos je uništio smrt kao duhovnu realnost, kao odvajanje čoveka od Boga, što je u stvari odvajanje od Života. Radi tog Iskupiteljnog dara, te žrtve za nas je i došlo do Hristovog Ovaploćenja, kao i Njegovo Raspeće i Vaskrsenje. Radi toga mi primajući sveto Krštenje, umiremo sa Hristom i vaskrsavamo sa Njim. I kao i ranije umiremo fizički (telesno) dotle dokle traje istorija sveta do Drugog Dolaska, i u duhovnoj realnosti nemamo i ne možemo imati smrt kao kraj svega.

I Vaš otac poštovana Lilija nije umro, nije nestao i prestao da postoji. On može da umre za Vas, ako Vi sami verujete u smrt, ako je pojava smrti za Vas veća, nego pojava Hrista u Vašem srcu. Ali ako Vas čak od tuge zbog gubitka napušta i vera, život neponovljive ličnosti Vašeg oca se nije prekinuo ni na tren, samo se privremeno izmenila njegova forma. I Vaše opštenje sa bliskim čovekom posle njegove smrti ne treba da se prekine, već samo mesto našeg opštenja, kako piše episkop Dioklijski Kalist, - “nije gostinska soba, već Crkva pri služenju Evharistije. Jedina zakonska osnova tog služenja je molitva, pre svega u liturgijskom smislu. Mi se molimo za njih (upokojene), a istovremeno smo ubedjeni da se i oni mole za nas, ujedinjeni u takvom medjusobnom zastupništvu – van granica smrti, u nepokolebljivom i nerazdvojnom savezu”.

Predjimo na drugo pitanje iz Vašeg pisma. U njemu se ne oseća samo toliko stradanje zbog gubitka, koliko bol egoistične nepravde. Nepravda možda prekriva tugu, i zbog toga ste vi nepravedni u svojim prigovorima. Hajde da se setimo priče iz Jevandjelja od Luke o siromašnom Lazaru (Lk. 16, 19-31). Postojao je ubogi čovek Lazar, beskrajno iscrpljen, bolan, ležao je pored vrata jednog bogataša, i čak su i “psi dolazili i lizali njegove noge”. On je želeo da se najede mrvica sa bogataševe trpeze, ali ni njih nije bilo. Prošavši kroz veliki broj stradanja i proživevši pretpostavljamo ne dug vek, Lazar je umro i Angeli su ga odneli u Avraamovo Naručje – mesto naselja pravednika. Umro je i bogataš i dospeo je na mesto mučenja – u ad. Dalje možete i sami da pročiatate,a ja bih da napomenem tumačenje svetog Jovana Zlatousta na tu priču, čiji smisao prenosim po sećanju i svojim rečima. Neki ljudi prožive svoj život pun lišavanja i nevolja u ovom veku – s tim, što se ne lišavaju nade i mogućnosti za istinsku sreću i punoću u Večnosti. Drugi opet budući možda zli i pokvareni i surovi, žive u raskošu i izobilju, i čak kao da se rugaju siromaštvu i stradanjima onih koji ih okružuju. Predvidjajući njihovu budućnost, ali ne smejući da naruši njhovu volju, Gospod im daje mogućnost zadovoljstava u ovom svetu. A u budućem veku, kaže Spasitelj, kada se nadju na mestu, koje im je pripravljeno zbog njihovih grehova, oni neće imati pravo da ukoravaju Boga i da Ga krive zbog Njegove nepravednosti, jer su meru svoje sreće dobili u potpunosti.

I još jedan principijelni momenat, pre moralan – hrišćanin ne treba da iznosi sudove o drugim ljudima i da vaga na svojoj pristrasnoj vagi meru smisla i neophodnosti tudjeg života. U proceni, s naše tačke gledišta, u besmislenosti našeg života se krije najjače izopačenje Hristovog Jevandjeljskog načela. U takvom pogledu je nesumnjivo zlo koje zahteva pokajanje.

Sveštenik Aleksandar Šantajev
Na snimku: ikona Hristovog Vaskrsenja




Pitanje: U mojoj porodici je otac katolik, a majka muslimanka. Ja sam jedini pravoslavan. Krstio sam se pre pet godina. Suština pitanja su jutarnje i večernje molitve, kada treba da se molim i za roditelje a ja ne znam kako? Sva moja rodbina je nepravoslavna…
I još jedno pitanje: kako da se čitaju jutarnje i večernje molitve po skraćenom pravilu?
Dimitije


Odgovor: Pozdravljam te Dimitrije i želim ti dobro zdravlje! Što se tiče molitve za inoverce, za njih se može moliti, jer se Hristova Crkva moli za ceo svet. U molitvi za ljude druge vere, treba moliti za to da ih Gospod urazumi, jer je On došao da spase celo čovečanstvo. A tim pre su to tvoji najbliži ljudi – roditelji.

Mi ne treba da pominjemo inoslavne i inoverne na Evharistijskom Bogosluženju, na Liturgiji, zato što se Evharistijsko pominjanje odnosi samo na one, koji su pravi članovi Hristove Crkve, koji se smatraju pravoslavnim hrišćanima, a veštački uvlačiti u tu zajednicu one, koji joj ne pripadaju, koji se ne nalaze s nama u Evharistijskom opštenju, bilo bi nepravedno. Ali to naravno ne znači da nemamo pravo da se za njih molimo. Crkva se na svakoj Liturgiji u jektenijama moli za blagostojanje svetih Božijih crkava i sjedinjenje svih, to jest sjedinjenje sa Pravoslavnom svetootačkom verom i onih koji se trenutno ne nalaze u njoj.

Medjutim, najpristupačnije vreme za takvu molitvu je domaće molitveno pravilo (jutarnje i večernje molitve). Ako sami želite da se pomolite za nekoga ko nije pravoslavan, onda se za njega možete moliti Bogu i svojim rečima. Crkvene molitve ovde nisu prikladne jer se tamo spominju “verne sluge Tvoje” ili o “slugi Tvome” itd. Vi možete da se molite za njih izgovarajući njihova imena na sledeći način: “Za prosvećenje neprosvećenog …” , to jest u prvom redu se treba moliti za prosvećenje, kako bi ih Gospod kroz sveukupnost životnih okolnosti priveo ka poznanju istine i punoće jedinstva vere. Uostalom, dozvoljeno je da se pomolimo za njihovo dobro zdravlje i za uspeh njihovih dela i nekih drugih životnih okolnosti, i za to nema nikakve crkvene zabrane. Mi samo ne možemo da se zajedno molimo crkvenim činom, ali kući možemo da se pomolimo za njih.

O jutarnjim i večernjim molitvama se može reći sledeće: molitveno pravilo koje je Crkva propisala za svakodnevno čitanje je i tako dovoljno kratko (pri brzom čitanju oduzima samo dvadeset minuta), tako da se može skraćivati samo u krajnjim slučajevima. Jedan od najvećih molitvenika, Prepodobni Serafim Sarovski, koji je molitvu smatrao kao najvažniji podvig i sredstvo za sticanje Svetog Duha, savetuje da se molimo neprestano: i za vreme rada, i u šetnji i čak i u krevetu. Poznato je Serafimovo pravilo za one mirjane koji zbog svojih životnih okolnosti ne mogu da čitaju obična jutarnja i večernja pravila. Ujutru pre jela i uveče se tri puta čita “Oče naš”, tri puta “Bogorodice Djevo, radujsja”, jednom “Vjeruju”; baveći se odredjenim poslom od ujutru do ručka treba izgovarati Isusovu molitvu: “Gospode Isuse Hriste Sine Božiji, pomiluj me grešnog” ili samo “Gospode pomiluj”, a posle ručka do večere – “Presveta Bogorodice, spasi me grešnog”.
Prepodobni Serafim je govorio da ispunjavajući ovo pravilo sa smirenjem, može se dostići hrišćansko savršenstvo i u mirskom životu.

Jeromonah Serafim (Kalugin), grad Astrahanj



Pitanje: Često se dešava da putuješ autobusom, a pored tebe mladi i stari razgovaraju i ubacuju psovke, nimalo se ne ustežući. Čini mi se da hrišćanin u takvoj situaciji ne treba da ćuti. Ja im kažem: “Znajte da oni koji skvernoslove neće naslediti Carstvo Nebesko. Vi rastužujete Presvetu Bogorodicu i svoju majku”. Takve reči deluju otrežnjujuće i to obično pomaže. Da li postupam pravilno?
Sluškinja Božija Ljudmila, grad Samara


Odgovor: Postupate pravilno, kada uzimate na sebe trud da razobličavate nečasne ljude. Najvažnije je da se u vašem srcu ne useli gorda farisjeska misao, da ste bolji od onih koje razobličavate.




Pitanje: Postoji dobar običaj da se na praznik Krštenja Gospodnjeg osvećuje stan sa krstovdanskom vodicom. Koliko često se to može raditi u toku godine? I da li čovek sam može da pali tamjan? Ako može, kako to pravilno uraditi i koje molitve se pritom čitaju?
Natalija, grad Samara


image


Odgovor: Takav običaj zaista postoji. Odmah posle Velikog vodoosvećenja, na praznik Krstovdan, došavši kući, pravoslavni hrišćani krope sve prostorije i staje gde se drže domaće životinje. Pritom se poju praznični tropari: “Vo Jordanje krešćajušćsja Tebje, Gospodi…”

U toku godine se kuća može okropiti onda kada vam to duša poželi. Pritom se kaže: “U Ime Oca i Sina i Svetoga Duha”. Takodje se može čitati 50-i ili 90-i psalm ili molitva: “Neka vaskrsne Bog …” u vaskršnje dane treba pevati vaskršnji tropar: “Hristos vaskrse iz mrtvih…”

Tamjan se može paliti svaki dan, i dobro je ako za to postoje svi uslovi. U skoro svakoj Crkvi se prodaju kadionice za mirjane, ugalj i tamjan. Sa kadionicom treba obići sve sobe, držeći je za ručku u desnoj ruci. Rukom sa kadionicom treba napraviti krsni znak na sve četiri strane sveta i čitati 50-i psalm, “Neka vaskrsne Bog…” i druge molitve.

Ali pre nego što se uselite u kuću, obično se poziva sveštenik, koji služi specijalan moleban “za osvećenje kuće” i blagosilja kuću pomazivanjem svetim uljem na četiri strane sveta. U tako osvećenoj kući prebiva posebna blagodat, i živeti u takvoj kući je radosno i lepo.




Pitanje: U kolektivu u kojem radim ima mnogo neverujućih saradnika. Mi zajedno ručamo, i oni mi često u toku posta predlažu da probam mrsnu hranu. Kako da se postavim u takvoj situaciji? I kako da postupim, ako se pored njih ustežem da se pomolim pre jela?

Odgovor: Pravoslavni hrišćanin treba uvek da ima na umu reči Gospoda našega Isusa Hrista: “Jer ko se postidi Mene i Mojih riječi u rodu ovome preljubotvornom i grješnom, i Sin će se Čovječiji postidjeti njega kad dodje u slavi Oca svojega sa svetim Andjelima” (Mk. 8, 38).

Uvek je teško učiniti taj prvi korak i prelomiti u sebi to ustezanje, koje je u stvari lažno i proističe od nesavršenstva našeg života, to jest greha, jer mi u stvari treba da se ustežemo samo zbog svojih loših (grehovnih) postupaka.

Ne zaboravimo da zvanje hrišćanina, nalaže na nas veliku odgovornost pred celim spoljnjim svetom, jer našim lošim delima Ime Božije može da bude porugano, a dobrim, nasuprot tome, proslavljeno medju ljudima! To jest naše ponašanje je naše nemušto propovedanje Hrista. Okolina više iziskuje od verujućih ljudi, spontano čekajući od njih potvrdu vere u njihovom životu.

Drugo pitanje je kako da to ostvarimo u svakom konkretnom slučaju? Ako počnemo da se kitimo našom verom i da se prema svima odnosimo s visine, onda se upodobljavamo farisejima koje je Gospod osudio.

Mi treba da budemo bezkompromisno strogi i zahtevni samo prema samima sebi. Prema svima ostalima treba da budemo trpeljivi i dobronamerno-snishodljivi.
Ako vam u postu predlažu mrsnu hranu, vi treba iskreno da se zahvalite i odlučno da odbijete, pozivajući se na nemogućnost da odbijete to što je za vas veoma važno. Ali pritom da pokažete nadu da ćete ih posle posta vi sami ugostiti nečim ukusnim i da ćete sa zadovoljstvom sedeti s njima za mrsnom trpezom.

Molitva pre jela se može pročitati u sebi, kako se okolina ne bi smućivala. Psihološki je mnogo teže oseniti se krsnim znakom, pre nego što se sedne za sto. Ali to treba bezuslovno uraditi, savladavši svoj lažni stid. Potom će sledeći put biti mnogo lakše. Saradnici će se na to naviknuti i odnosiće se prema Vama čak sa uvažavanjem.

Ali ako na to vaše vidljivo ispovedanje svoje vere usledi negativna reakcija i vi trpite od svojih saradnika uvrede, tada vam se prosto može pozavideti, jer se u tom slučaju na vama ispunjava Božija zapovest: “Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rdjave riječi, zbog mene. Radujte se i veselite se, jer je velika plata vaša na nebesima, jer su tako progonili i proroke prije vas” (Mt. 5, 11-12).

Ali ovde još treba odgovoriti na pitanje: da li ste spremni da pretrpite ta gonjenja, jer je rečeno: “I svi će vas mrziti zbog Imena Moga; ali koji pretrpi do kraja taj će se spasti” (Mt. 10, 22).

Daj nam Gospode snage da pretrpimo sve do kraja.



Pitanje: Recite mi molim vas zašto se dobrim znakom smatra poklapanje sa crkvenim praznicima, naprimer, datumi smrti ili dani posebnog pominjanja? Čula sam i mnogo puta sam čitala u žitijima velikh pravoslavnih podvižnika, da se takvom poklapanju pridaje veliki značaj. Kako se treba odnositi prema tome?
Sluškinja Božija Elena


Odgovor: To što vi pitate ne pripada sferi dogmatskih ili kanonskih pitanja. Ali pošto ta pojava zaista ima svoje mesto u pravoslavnoj tradiciji kao neko verovanje, hajde da razmotrimo tu temu. Pre svega treba shvatiti, da se svi datumi odnose na vremenski poredak stvari, to jest oni van vremena gube svoje značenje. Rekao sam “svi”, ali ne i bilo koji. Ako uzmemo crkvene praznike, oni iako postoje u vremenu, istovremeno zalaze van njegovih predela i pripadaju večnosti. Narpimer, na praznik Vaskrsa – Svetlog Hristovog Vaskrsenja – čujemo pozdrav: “Hristos Vaskrse! – I odgovaramo: “Vaistinu Vaskrse!” A kada bi taj pozdrav čuli recimo u decembru ili januaru, znači li to da bismo odgovorili: “Ne, još nije vaskrsao. Hajde da sačekamo Vaskrs”? Naravno, to bi bilo apsurd. Mi znamo da se Hristos već i rodio, i bio raspet, i umro na Krstu, i vaskrsao treći dan po Pismu. Ali mi svi ipak trepetno očekujemo posebno proslavljanje tih dogadjaja u Crkvi.

Tajna je u tome da je Bog stvorio vreme kao pripremu za večnost. I zato su svi crkveni praznici iako nadvremenski dogadjaji dati nam u vremenu, da bi nas pripremili za večnost. Veliki crkveni praznici osvećuju samo vreme, čine ga blagodatnim i spasonosnim za one, koji svom dušom učestvuju u tim praznicima. Ali ne zaboravimo da na te praznike ne učestvuju samo oni koji žive na zemlji, već i Angeli i duše upokojenih. I zato dokle god na zemlji postoji vreme, ono postoji i na nebu iako u drugim kategorijama, ali ipak postoji.

Prema crkvenom učenju, na praznike slavi Nebo i zemlja. Da, znamo da je Hristos vaskrsao, ali to na poseban način osećamo na Vaskrs. Znamo da se On rodio, ali na Božić osećamo trepetno dušom i radosno srcem, kao da se taj dogadjaj danas odvija. I kroz taj osećaj mi kao da prelazimo iz vremena u Večnost. Ali taj dogadjaj ne oseća samo razumna tvorevina, već i cela priroda doyivljava praznik: voda upravo na Krstovdan menja svoju prirodu, kada se služi Tajna.

A sada nešto o poklapanju datuma. Verujući čovek ne veruje u slučajna poklapanja i dogadjaje. Pravoslavni hrišćanin veruje da poklapanja u njegovom životu nisu slučajna, već predstavljaju posebnu milost Božiju prema njemu, grešnom. Kada čovek umire naprimer na Vaskrs, a pre toga je postio i pričestio se, onda svi veruju da je to poseban Božiji znak, koji pokazuje da je pokojnik dobio nagradu za svoj blagočestivi život.

I zato na vaše pitanje, kako se odnositi prema tome, ja odgovaram: prema tome se odnosite mirno i radosno. Na osnovu toga ne treba graditi neke posebne pretpostavke o udelu pokojnika, sećajući se reči Svetog Pisma: “Svaki je čovek laža” (Ps. 115, 2). I zato je naša obaveza da neprekidno uznosimo molitve za njih, a u prvom redu u posebne dane pomena. I ako se ti dani poklapaju sa velikim crkvenim dogadjajima, onda je to bolje i za nas i za naše upokojene.




Pitanje: U kojim slučajevima se može davati zavet? Da li za to treba uzeti blagoslov od sveštenika? Po čemu se zavet razlikuje od zakletve? Šta raditi ako se zavet ne ispuni iz nekog razloga?

Odgovor: Zavet je obećanje, to jest kada čovek dobrovoljno uzima na sebe pred samim sobom, pred Bogom ili čovekom, odredjene obaveze. Zavete ne daje samo čovek, već i Bog. Tako naprimer Bog daje Avraamu obećanje da će njemu i njegovom potomstvu predati u večnu vladavinu zemlju koja se zato i naziva Obećanom. Ali Bog je čoveku dao obećanje, uslovljeno odredjenim obavezama od strane čoveka, to jest izmedju Boga i čoveka se zaključuje neka saglasnost koja se u Bibliji naziva Zavet. Pre Hristovog Dolaska taj Zavet je postojao izmedju Boga i Izrailja. Novi Zavet je zaključen izmedju Gospoda našega Isusa Hrista i Crkve. Gospod nam daje obećanje da ćemo za ispunjavanje jevandjelskih zapovesti biti nagradjeni večnim blaženstvom. Bog je obećao upravo ono što Sam poseduje to jest Večnost i Blaženstvo.

Zakletva je za razliku od zaveta obećanje, koje se garantuje nekim svečanim obećanjem. Naprimer, čovek obećava govoreći: zaklinjem se svojom kućom i celim imanjem. Pri neispunjenju obećanja on treba da preda svoju imovinu (on na to ima moralno i pravno pravo). Ukoliko se čovek zaklinje svojom glavom (to jest životom), onda se ovde već treba zamisliti: ima li on na to pravo? Jer mu je Bog dao život i s tačke gledišta pravoslavne vere čovek njime ne može da raspolaže kako on hoće (eto zašto je samoubistvo najteži greh).

Ponekad čujemo od osoba uglavnom neruske nacionalnosti takva uveravanja svojim obećanjima (koja oni retko ispunjavaju): “zaklinjem se svojom majkom. To nije ništa drugo nego bogohuljenje, iako čovek smatra tu zakletvu najvažnijom. Ali ako je majka najdraže biće na svetu, mogu li se njome potvrdjivati svoja prazna obećanja?!

Takve zakletve loše izgledaju, i njih je Gospod osudio u Jevandjelju. Kako čovek može da se kune nebom ili zemljom, ukoliko oni pripadaju Bogu?! U slučaju neispunjenja obećanja, ko od njega može da preuzme tu neprikladnu zakletvu? Zato je Gospod osudio takvo bogohulno praznoslovlje. Prema Jevandjelju, čovek može da obeća ili da ne obeća, ali jedno je nesumnjivo: pre nego što obeća, čovek treba ozbiljno da razmisli i sve izmeri (može li on da ispuni to obećanje). Ukoliko je čovek odlučio da učini nešto dobro na spasenje svoje duše ili na korist svojim bližnjima, onda ne treba da žuri da gordeljivo daje zavet, već ispitujući sebe, smireno treba u molitvi da moli za Božiju pomoć u toj stvari. Pre nego što izgovori monaške zavete, čovek nosi ne manje od tri godine teška poslušanja u manastiru, kako bi se proverio. To važi I za mirjane – sve treba premerirti i obavezno zatražiti blagoslov od duhovnika.

Navešću primer. Kod mene je došla jedna vernica i zamolila za blagoslov za to, da da Bogu zavet da uopšte neće jesti meso. Blagoslovio sam joj da ne jede meso 40 dana. Kada je došla posle 40 dana, rekavši da je ispunila poslušanje, blagoslovio sam joj da ne jede meso cele godine. Ako to izdrži, onda laka srca mogu da joj blagoslovim njen zavet.
Dakle, vidimo da hrišćanin ne treba da se zaklinje, ali može da daje Bogu zavete. Medjutim, postoje slučajevi kada zakletva hrišćanina ne protivureči jevandjeljskom učenju. Naprimer, zakletva vojnika na vernost Otadzbini. On se zaklinje da će dati svoj život štiteći Otadzbinu, i na to ima puno pravo jer time ispunjava Hristovu zapovest: “Nema veće ljubavi od te, da ko položi dušu svoju za prijatelje svoje”.

Protojerej Nikolaj Agatonov






Pitanje: Šta raditi u slučaju da vam sveštenik ne daje blagoslov za neko delo? Treba li ga poslušati ili je moguće uraditi po svome? Stvar je u tome, što je naša domaća mačka postala veoma agresivna, i opasna za okolinu. Strašno je za decu a i za mene. Ali sveštenik kome sam prišla za blagoslov da otrujemo mačku mi nije dao blagoslov. Kako postupiti u toj situaciji?
Natalija Kožakova


Odgovor: Ukoliko ste uzeli blagoslov od sveštenika onda treba i da ga ispunite. Hajde da razmislimo: da li od sveštenika treba tražiti blagoslov bukvalno za sva životna pitanja? Često se iza reči “kako blagoslovite” skriva prosta neželja da sami odlučujete i da sami razmišljate. Ukoliko pogledate na savremene pastire, onda možete da primetite da se oni često čitavim danima bave rešavanjem pitanja svoje pastve – pitanjima koja nemaju nikakve veze sa njihovim duhovnim životom. Često se mogu videti duhovna čeda koja su “iznad” duhovnika. Pitanja njihovog ličnog života prema njihovom uverenju treba da rešavaju pastiri, pošto su pod predlogom “života u punom poslušanju” oni su potpuno odučili da uzimaju odgovornost na sebe. Ali u tome nema istinskog smirenja. Istinsko osećanje smirenja se kod pravednih ljudi projavljuje pre svega u umešnosti da budu snishodljivi prema slabostima i nedostacima bližnjih, da velikodušno opraštaju uvrede, da ukazuju sve moguće usluge itd.

A sada konkretno nešto o vašoj situaciji. Sveštenik je postupio pravilno, odbivši da vam da blagoslov za ubijanje mačke. Prema kanonskim pravilima Crkve, sveštenik koji prinosi beskrvnu Žrtvu Božanske Evharistije, nema pravo da ubije čak ni životinju. Naprimer, on ne sme da zakolje kokošku za ručak. Dati blagoslov, znači postati saučesnik toga dela za koji daješ blagoslov. Ekzjuperi je pisao: “Mi smo odgovorni za one, koje smo pripitomili”. Čini mi se da se to odnosi pre svega na vaše prijatelje-životinje, koje žive s vama. Ukoliko je čovek psihički bolestan i postaje opasan za okolinu, onda ga izoluju u specijalnu bolnicu. Za mačke ne postoje takve bolnice. Ali vi sami treba da razmislite kako da izolujete vašu mačku, koja je postala opasna za članove vaše porodice, a posebno za decu. Možda da napravite neki kavez ili da je negde odvedete.

Iz svega gorenavedenog treba izvesti zaključak: pre nego što odete kod sveštenika po blagoslov, treba sve dobro premeriti i razmisliti, da li sadržaj vašeg pitanja odgovara njegovom duhovnom činu i da li na njega treba prebacivati odgovornost u slučajevima kada sami treba da odlučujemo na osnovu naše hrišćanske savesti.



Na pitanja čitalaca odgovara sveštenik Vaskrsenjske Crkve grada Samare, protojerej Nikolaj Agatonov

Pitanje: Kako pravoslavni čovek treba da se odnosi prema strahovanju za život, ili ako automobil stane?
Antonije, grad Samara


Odgovor: Najlakše od svega bi bilo odgovoriti da je strahovanje za svoj život ili imovinu – stvar ličnog izbora pravoslavnog hrišćanina koji ne nanosi nikakvu štetu njegovom duhovnom životu. Ali mi se čini da je to previše površan pogled. Pokušajmo zato da to pitanje razmotrimo malo dublje.

U Svetom Pismu je rečeno: “Ako Gospod neće graditi doma, uzalud se muče koji ga grade; ako neće Gospod čuvati grada, uzalud ne spava stražar” (Ps. 126, 1). To jest niko sem Boga ne može da nam garantuje da ćemo sačuvati svoj život i imovinu. I zato istinski verujući čovek, sećajući se Hristovih reči o tome, da ni dlaka neće pasti s naše glave bez Božije volje, u svemu se uzda u Njegovu svetu i blagu volju.
Mnogostradalni Jov je izgubivši decu, svu imovinu i zdravlje, u smirenju uzviknuo: “go sam izašao iz utrobe matere svoje, go ću se i vratiti onamo. Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno Ime Gospodnje” (Jov. 1, 20). A kada je žena počela da nagovara Jova da pohuli na Boga i umre, nego da tako strada, on je odgovorio: “Govoriš kao luda žena: dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati? (Jov. 2, 10).

Ali da li su svi pravoslavni hrišćani danas spremni da se uspnu na tako visoki stepen potpunog uzdanja u Božiju volju, koja se na kraju uvek pokazuje promisaonom i blagom? Slučajnih nevolja i nesreća nema: sve one su za nas – signal od Boga da je nešto loše u našem životu. A dešava se da Bog dopušta gubitak zdravlja ili imovine, kako bi za nas oslobodio vreme ili mesto u našoj duši za večno spasenje.

Strahovanje za život i imovinu u nadi da se dobije neka materijalna korist kao kompenzacija samo po sebi nije greh, ali je istovremeno indikator koji proverava našu spremnost (ili nespremnost) da se u svemu uzdamo u promisaonu Božiju volju.

Univerzalan odgovor na sva slična životna pitanja je dao znameniti ruski filozof Lav Karsavin: “Svaki čovek treba da ima pred sobom Isusa Hrista i da s Njim usaglašava sve svoje postupke, jer je svaka Mesijina reč bila tesno povezana sa celim Njegovim životom i delom. I zato svaki čovek možem da proveri svoj unutrašnji glas u odnosu na Njega, shvativši da li je njegova odluka u konkretnoj životnoj situaciji saglasna sa Hristom”. Ako to prihvatimo kao pravilo, onda su u datom pitanju za nas aktuelne Spasiteljeve reči: “Ištite najpre Carstva Božija i pravde Njegove, a ostalo će vam se sve dodati. Ne brinite se dakle za sutra; jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svoga”. (Mt. 6, 33-34).



image






Fotinija pita:
Oče, pomozite mi šta da radim?! Mom sinu Ivanu je 3 godine, i meni ponestaje snage vaspitavajući ga, molim se, kažnjavam ga, neprekidno ga poučavam (ne preostaje mi vremena za 9-mesečnu ćerku i domaćinstvo). On je buntovan, za sva moja dela on pronalazi nešto suprotno, sestru vredja i tuče, ne priznaje nikakve autoritete, neprekidno traži nešto da mene pecka, bogohuli na ikone, i blagosiljajući me za noć krsnim znakom (to je video od mene) trudi se da to uradi sporije, ne onako kako treba, kako bi ja duže ostala u poklonu ... Neprekidno auče i puzi, kao da je sestrica. A kada ja plačem (od nemoći), smeje se i ruga mi se. Uveče ga muž kazni kaišem bez reči. I ja sam pokušala da ga tučem zbog svega toga, ali ne vredi ...Pričešćujem ga i religiozno vaspitavam. Možda je neko od nas bolestan? Dragi oče, pomozite!


Odgovor:
Poštovana Fotinija! Nije lako napraviti granice izmedju nervne bolesti, s psihičkim anomalijama na toj osnovi, i demonskog uticaja, koji može da se pojavi kod deteta, skoro do posednutosti. Zato mislim da u ovom slučaju treba isprobati i duhovna, i lekarska sredstva. U slučaju prisutnosti demonske sile, vi kao roditelji treba da se pokajete za svoje grehe, a posebno ukoliko ste pre sinovljevog rodjenja imali abortus. Treba redovno osvećivati stan, u kome živite. Veoma je dobro čitati Jevandjelje noću nad detetom, a takodje po mogućnosti 90-i psalm i molitvu “Neka vaskrsne Bog”. Možete da zamolite sveštenike da nad detetom pročita molitvu za isterivanje demona, ukoliko druga sredstva nisu efikasna. Ne treba projavljivati svoje emocije u odnosu na dete: tući ga ili naprotiv, plakati zbog njegovih postupaka. To će ga još više provocirati. Svrshishodnije je da se kao kazna s njim ne razgovara, i da se na njega ne obraća pažnja. Treba ga po mogućnosti smirivati, naprimer posle ruganja roditeljima ne treba odgovarati na njegova pitanja – mislim da će to biti efikasnije od fizičke kazne, koja u takvim slučajevima može još više da ga ozlojedi. Treba znati da deca stradaju i prouzrokuju roditeljima stradanja radi naših greha. Neka Vas Gospod čuva.




Jurij pita:
Oče, moje pitanje se odnosi na dijalog sa muslimanima, čiju veru je Jovan Damaskin nazvao “pretečom antihrista”, a koje se pojavilo posle čitanja glave iz Vaše knjige “Tajna spasenja”, u kojoj govorite kako pravoslavni treba da razgovara sa pripadnicima drugih konfesija. Ne znam da li sa muslimanima treba uopšte razgovarati o veri. Oprostite što nisam odmah formulisao pitanje kako treba. Ali, oče nemojte da mi odgovarate na to pitanje. To je sve lutanje mog uma. Umoran sam od njega. Ako možete dajte mi savet kako da napravim prvi korak ka “intelektualnom podvigu” da verujem bez rasudjivanja” (iz Vaše knjige “U potrazi za istinom”). Isusova molitva mi pomaže da se borim sa maštanjem i uobražavanjem. Ali šta da radim sa umom? A nedavno sam se “dosetio” čak i toga da Gospod nije slobodan – jer On ne može da izabere zlo…


Odgovor:
Jurij! Naše logično rasudjivanje prestaje da deluje u oblasti metafizike, slično kao što u kosmosu ne deluju Njutnovi zakoni mehanike. Razume se da je to samo primer. Ako bi realnost duhovnog sveta bilo moguće poznati samo razumom, onda bi sama vera nestala pretvorivši se u znanje. Ako Vam je teško da se pomirite sa mišlju o ograničenosti ljudskog razuma, onda se koristite oružjem svoga protivnika: pročitajte dela Seksta Empirika i proanalizirajte njegove zaključke svojim razumom, i uvidećete kako logizmi mogu da se pretvore u alogizme. Što se tiče slobode, ona nije samovolja, već uslov punoće Postojanja. Čovek je utoliko slobodniji, ukoliko više ostvaruje ideal čoveka, a u Božanstvu se sloboda sliva sa Njegovim postojanjem. Ti pojmovi su u Bogu apsolutni, i zato je sloboda Boga istovetna Samom Sebi. Zlo ograničava biće; ono porobljava slobodu, kao agresivna biću nesvojstvena sila. I zato Bog, budući apsolutno slobodan, ne može da bira antislobodu greha. Za naše savremenike je pojam “um” analogan “rasudjivanju”, a u drevnoj antropologiji um predstavlja sveukupnost svih poznavalačkih čovekovih moći, uključujući i intuiciju, a u nekim slučajevima je bio sinonim za duh. Neka vam Gospod bude u pomoći.




Jurij pita:
Blagoslovite oče Rafaile! U odgovoru na pitanje o neispunjenom zavetu, posavetovali ste me da se obratim svešteniku, kako bi mi pročitao molitvu “Za ponišatavanje postojećih”. Koliko ja shvatam ta molitva se čita neposredno nad čovekom i zato ja verovatno ne mogu Vama da se obratim sa takvom molbom? Još ste mi posavetovali da promenim zavet na drugi, jači. Oče oprostite što dosadjujem, ali recite mi još jednom – da li obavezno treba da uzmem drugi zavet? Može li da prodje i bez toga? Ja tek sada shvatam koliko je to odgovoran korak. Ako je to obavezno, onda me posavetujte da li je u redu zavet da u večernjem pravilu svakodnevno čitam molitvu (“Za upokojenog”), pošto je neispunjen zavet bio u vezi sa njim? Hvala. Neka Vam Bog da zdravlja!


Odgovor:
Jurij! Molitvu za skidanje zaveta treba da ti pročita sveštenik tvoje Crkve, kod koga se ispovedaš. Pitanje toga, kako novi zavet može da zameni neispunjeni zavet, treba da reši sam sveštenik, uzimajući u obzir okolnosti Vašeg života. U principu sveštenik može da Vam ne da drugi zavet, ali se bojim da će Vam u tom slučaju umesto zamene zaveta biti poslata neočekivana nevolja. Za oca treba da se molite bez ikakvog zaveta i epitimije. Prizivam Božiji blagoslov na Vas.



Andrej pita:
Oče Rafaile! Ujutru nemam vremena za molitvu, pošto idem na fakultet. Koje molitve biste mi posavetovali da “tvorim u srcu” dok putujem autobusom?


Odgovor:
Andreje! Izgovarajte one jutarnje molitve koje znate napamet, a zatim Isusovu molitvu kombinujte sa molitvom Majci Božijoj: “Bogorodice Djevo radujsja”.




Konstantin pita:
Blagoslovite oče Rafaile. Obraćam Vam se prvi put. Moleći se za razrešenje svojih problema ja sam davao zavete, i to pre svega svetom Nikolaju Čudotvorcu i dobijao sam pomoć Sviše, ali je većina zaveta ostala neispunjena, i sada želim da ih ispunim ali ne mogu svih da se setim. Posavetujte me šta da radim. Spasi Gospode! Kostja


Odgovor:
Poštovani Konstantine! Potrudite se da ispunite zavete, kojih se sećate i koji su po vašoj snazi; a što se tiče ostalih, zamolite sveštenika kod koga se ispovedate, da Vam ih on zameni drugim zavetima, koje smatra celishodnim i korisnim. Prizivam na Vas Božiji blagoslov.




Andrej pita:
Blagoslovite oče Rafaile! U Vašoj propovedi o isceljenju žene u sinagogi i osam strasti, Vi ste pored strasti napomenuli i 6 grehova koji vapiju ka Nebu, 4 greha protiv Svetog Duha i 2 satanska greha. Da li biste mogli da nabrojite te grehe, ili da mi ukažete na Vašu propoved, u kojoj se mogu pročitati. S poštovanjem, Andrej.


Odgovor:
Poštovani Andreje! Gresi koji vapiju ka Nebu su: voljno ubistvo, nasilje, rastuživanje roditelja, bogohuljenje, neuispunjavanje zaveta datih Bogu, ugnjetavanje siromašnih. Dva satanska greha su: mržnja prema Bogu i mržnja prema čoveku. Prizivam na Vas Božiji blagoslov.



Elena pita:

Oče Rafailo blagoslovite. Zahvaljujem Vam za odgovore na ranije poslata pitanja. Molim Vas za pomoć kako bih naučila iskreno i u potpunosti da se ispovedam. Sve svoje grehe iz mladosti (pa samim tim i smrtne) sam ispovedila u Lavri, a sada se ispovedam kod parohijskog sveštenika i samo nabrajam da grešim osudjivanjem, lažju, razdraživanjem i tome sličnim gresima i starstima. Nemam porodicu, moj spoljnji život izgleda blagočestivo, trudim se da se udržavam u odnosima sa drugim ljudima i svi me smatraju dobrom i čistom, i zato se ispovedam tako što nabrajam negativne crte svog karaktera, ali ne svaki pad posebno, jer ne mogu da razmatram sa sveštenikom na ispovesti svaki slučaj odvojeno jer bi to uzelo mnogo vremena i ličilo bi na otkrivanje pomisli. Ali posle ispovesti ne osećam olakšanje i muči me neki osečaj nezadovoljstva. Oče Rafaile, recite mi KAKO da naučim da se ispovedam skrušena srca i sa suzama? Molim za Vaše molitve. S poštovanjem, Elena


Odgovor:
Poštovana Elena! Treba moliti Boga da nam On otkrije naše grehe. Vidjenje grehova je dar blagodati, slično svetlosti, koja je ozarila dno naše duše. Što se tiče mislenih grehova, oni se mogu ispovedati uopšteno, ali ako Vas neka misao posebno muči onda treba da je detaljnije otkrijete na ispovesti. Ukoliko sveštenik nema dovoljno vremena, onda uzmite blagoslov od njega i pismeno izložite ispovest, kako bi je pročitao kada ima vremena. Treba se truditi ne samo na ispovesti, već i u svojoj duši neprestano se kajati za grehe i svako veče proveravati kako smo proveli dan. Prizivam na Vas Božiji blagoslov.




Sergej pita:
Oče Rafaile, oprostite što postavljam jedno od najrasprostranjenijih pitanja o ispovesti. Recite mi koliko detaljna treba da bude ispovest grehova (posebno telesnih). Stvar je u tome što se na ispovesti uvek vraćam na već izgovorene grehe, spominjući neke detalje ili okolnosti. Uvek me uznemirava pitanje da li sam pravilno i u potpunosti sve rekao, da li sam sve nazvao svojim imenom, da li me je sveštenik potpuno razumeo. S jedne strane znam da previše detaljna ispovest nije korisna, a s druge se uvek pitam da li sam se dovoljno pažljivo ispovedio. Još jednom oprostite.


Odgovor:
Poštovani Sergeje! Mnogi ljudi su prošli kroz takvo stanje u kome ste Vi trenutno, i ako kod Vas postoje sumnje onda je bolje da se ispovedate ponovo, nego da greh ostavite neispovedjenim. Obično takvo stanje unutrašnje uznemirenosti vremenom prolazi.




Evgenija pita:
Pomaže Bog, oče! Želim ove godine prvi put da počnem da postim, ali praktično ne znam od čega i kako da počnem. Znam samo to da ne treba jesti meso, mlečne proizvode, jaja. Ne treba se veseliti kao i mnogo toga drugog. Imam veoma puno prijatelja katolika. Oni za vreme Velikog Posta ne smeju da jedu pre podneva. Želela bih da saznam kako je to kod nas i gde mogu da dobijem više informacija na tu temu? Iskreno Vam zahvaljujem, Evgenija


Odgovor:
Poštovana Evgenija! Mislim da je za početak sasvim dovoljno da se u vreme Velikog Posta uzdržavate od proizvoda koje ste nabrojali, a da se poslednje Strasne Sedmice ukoliko možete uzdržite od posnog margarina. Savetujem Vam da pročitate propovedi Inokentija, arhiepiskopa Hersonskog na Veliki Post. Neka Vas Bog čuva.



Tatjana pita:
Oče blagoslovite. Može li pravoslavna devojka da se uda za mladića, koji veruje u Boga, Isusa Hrista, ali koji ne priznaje Crkvu, Tajne i sveštenike, u nadi da će se on ocrkoviti uz njenu pomoć. Kada je ona rekla da dete treba da se pričešćuje kroz neko vreme odmah posle rodjenja, on je upitao: “Šta će biti od njega?” To pitanje je postavio zbog toga što nikad u životu nije probao ni vina, i ništa drugo sem piva. Mladi čovek ima samo 24 godine. Može li i treba li devojka sa tim pitanjem da li je to prava osoba za nju da ide kod starca.


Odgovor:
Poštovana Tatjana! Hrišćanski brak nije samo telesno, već i duhovno jedinstvo, i zajedništvo u prolaznom i večnom. Neslaganje u duhovnim pitanjima može da izazove medjusobno otudjenje. Teško je konkretno odgovoriti na Vaše pitanje ne poznajući čoveka. Ukoliko postoje starci visokog duhovnog života, onda se može otići kod njih po savet, ali pritom zapamtite da starčev blagoslov treba ispuniti. Neka Vas Bog čuva.




Sergej pita:
Pomaže Bog oče Rafailo! Moje pitanje se odnosi na obred Krštenja. Kršten sam 2003 godine u Crkvi Svetog Simeona Stolpnika. Medjutim moj otac je slovenske nacionalnosti, a majka je Jevrejka (iako pravoslavne vere). Davno sam čitao da je za ljude jevrejske krvi potreban neki poseban obred Krštenja zbog toga što su Jevreji, kako je tamo rečeno “Hrista rapseli”. Da li je moje Krštenje važeće? Iskreno govoreći, u istoriji i literaturi se sreće termin “Hristove izdajice” i osećaš se nekako nepunovrednim. S poštovanjem, Sergej. Želim Vam Božiju pomoć i dobro zdravlje. Molim za Vaš Blagoslov.


Odgovor:
Poštovani Sergeje! Postoje posebni danas retko primenjivani činovi pri prelasku iz inoverstva i inoslavlja u hrišćanstvo. Oni se koriste radi toga da bi čovek svesno izvršio izbor i shvatio od čega se odriče a šta prima, i kakve obaveze nalaže na njega Krštenje. U tim činovima je bilo odricanje od zabluda i saglasnost sa opštim principima Pravoslavlja; zatim je sledilo Krštenje, koje se ni po čemu nije razlikovalo od običnog Krštenja. U svom životu sam imao sreće da se susretnem sa starcima, koji se danas mogu nazvati velikim, i nijedan od njih nije bio antisemista. Hrista su pre svega raspeli i raspinju naši gresi. Što se tiče napada tuge, primite ih kao iskušenja, koja treba podnositi sa trpljenjem i krotošću. Apostol Pavle piše da u Hristu nema “ni Judeja, ni Skita, ni Jelina”. Budite spokojni što se tiče nad Vama izvršenog Krštenja – ono ne zahteva nikakvu dopunu.




Elena pita:
Pomaže Bog oče Rafaile. Duša me boli za moju tetku koja ide u evangelističku crkvu. Šta će biti sa njom??? S poštovanjem, Elena


Odgovor:
Poštovana Elena! Molite se, a budućnost je u Božijim rukama.

image




Oče Rafaile! Zbog čega je Crkva osudila Origenovo učenje kao jeretičko posle njegove smrti? Jer u njegovo vreme hrišćansko bogoslovlje nije bilo razvijeno, pa shodno tome Origen nije mogao da zna da izlaže nepravilno učenje. Jeretik je onaj koji poznajući učenje Crkve svesno ide protiv njega. Da li je Origen mogao da zna da izlaže jeres ukoliko Crkva nije o tome govorila? Moje glavno pitanje je zašto Origena nisu anatemisali za njegova života?

Odgovor:
Andreje! Bogoslovlje se ne razvija već otkriva; ono ostaje ono isto koje je bilo u apostolsko vreme, samo se precizira više i diferencira se bogoslovska terminologija. Origen je u toku svog života dva puta bio osudjen na pomesnim saborima, ali se nije pokajao; a jeres je greh koji se ne omiva čak ni mučeničkom krvlju. V Vaseljenski Sabor je konačno završio sudjenje Origenu, koje je započeto još u toku njegovog života.



Galina pita:
Pomaže Bog oče Rafaile. Posle razvoda sam se upoznala sa jednim čovekom i do sada živim u gradjanskom braku. Medjutim, on je nestao pre nekoliko godina i ja sam otišla da tražim pomoć od shimonahinje Ljubavi u grad Djadkovo. Pitala sam je da li treba da se udajem i da tražim tog čoveka, ona mi je rekla da je brak za mene – grob, i kada sam izrazila svoju sumnju i nesaglasnost, ona je rekla: “Zašto idete protiv Božije volje?” Kada se taj čovek pojavio pokazalo se da strada od alkohola i da se periodično opija. Ali mi ga je bilo žao i nisam mogla da ga ostavim. Kodovao se ali mu je to malo pomoglo. Preda mnom stoji pitanje: da li treba da se venčam i koliko je to za mene opasno?


Odgovor:
Poštovana Galina! Otišli ste kod shimonahinje Ljubavi da saznate od nje volju Božiju, i dobili ste od nje odgovor i blagoslov. Pitati starca i staricu i ne ispunjavati njihov blagoslov znači kušati Boga, tim pre što je shimnica rekla da je to Božija volja za vas. Neispunjen blagoslov je kamen spoticanja koji će biti na vašem putu, i zato vas upozoravam da se u suprotnom mogu očekivati nevolje. Nije svaka tuga od Boga.




Valerij pita:
Pomaže Bog oče Rafaile. Već duže vreme mi vračaju. Trenutno umirem od toga, i možda ću skrenuti i s pameti, možda ću završiti sa životom. Molim Vas da umolite Gospoda da me izbavi od ovih iskušenja. Znam da je volja Gospodnja spasonosna, ali sam ja već iza te granice kada nešto može da zavisi i od mene. A ako umrem neću se spasti. Ne znam kako da to objasnim, ali to je tako. Još jednom Vas molim da se molite Gospodu za mene. Molim Vas oče Rafaile. Oprostite. Valerij.


Odgovor:
Valerij! Čitajte svaki dan 150 puta molitvu “Bogorodice Djevo radujsja”, i nekoliko puta tropar Arhistratigu Mihailu. Ako imate ulje sa svetih mesta, onda njime pravite krst na čelu svako jutro i veče. Neko stavlja u vodu kamenje donešeno sa svetih mesta, pije tu vodu i umiva se njom. Pri jakim napadima izgovarajte prve reči psalma: “Neka vaskrsne Bog i neka se razveju neprijatelji Njegovi, neka beže od lica Njegova koji ga mrze”. Dobro bi bilo da nadjete duhovnog oca, kome biste bili u punom i besprekornom poslušanju. Prepodobni Serafim Sarovski je imao poslušnika, plemića Nikolaja Motovilova, kome je zbog gordosti popuštena posednutost demonima. Ali on je trpeo i po molitvama prepodobnog Serafima se potpuno iscelio. Ako imate mogućnosti idite na poklonjenje moštima prepodobnog Serafima. A ako nemate, onda posećujte sveta mesta koja su nedaleko od vas, a posebno izvore. Ispovedite se kod sveštenika za ceo svoj život, počevši od detinjstva. Prepodobni Ilarion Optinski je davao blagoslov za takvu ispovest pre čitanja molitve za izgonjenje demona. Molite se na brojanice svetim mučenicima Kiprijanu i Justini, po pola brojanica dnevno (50 puta). Želim Vam milost Božiju. Molim za vaše molitve za sebe.

image




Marina pita:
Oče Rafaile, molim Vas za blagoslov! Imam prijateljicu, koja je veoma osećajan čovek, a istovremeno častan i beskompromisan. Nju veoma muči jedno pitanje, pitanje o Božijoj Ljubavi. Ona ne može da shvati kako Gospod može da voli sve i da svima želi spasenje ukoliko unapred zna da će se milioni ljudi mučiti u adu? Kako može da voli Onaj, Koji je stvorio čoveka, znajući da će on sagrešiti i otići u ad sam kao i većina njegovih potomaka? Zbog čega Gospod dozvoljava da se rode ljudi koji se neće spasti? Evo njenih reči: “Gospod od nas očekuje ljubav, a ukoliko ne možemo da Ga zavolimo, onda će nas On grejati u adu Svojom Ljubavlju”, i još:”Ja idem u Crkvu, pričešćujem se i trudim da ne grešim zbog toga što se bojim da ne dospem u ad. Ali za Agape se treba žrtvovati, a za to je potrebno boriti se sa egoizmom, a to je veoma bolno”. Ja ne mogu da odgovorim na ta njena pitanja, mislim da mi nedostaje nešto možda ljubavi. Za mene je to pitanje vere. A nju često muči to pitanje, čak često i plače pri spomenu Ljubavi Božije. To pitanje je kamen spoticanja za moju majku, ona nije verujuća. Pomozite ako možete. Molim za Vaše molitve za sluškinju Božiju Nataliju, Ljudmilu, Mariju.


Odgovor:
Poštovana Marija! Pitanje o poreklu i postojanju zla je uznemiravalo i uznemiruje mnoge. Počećemo od jednostavnog primera. Ako nekome treba da se rode dvoje deteta – blizanaca, i taj čovek zna da će jedan od njih postati pravednik, a drugi grešnik, da li da zbog budućeg grešnika liši života pravednika? Bog je čoveku dao više nego što možemo da zamislimo i smestimo u reč “spasenje”. – On nam je dao mogućnost bogoupodobljenja; prema rečima svetog Atanasija Velikog: “Naredio je tvorevini o prirodi da postane Bog po blagodati”. Kako usaglasiti postojanje zla sa božanskom ljubavlju? Radi toga, da bi se isključila mogućnost grehovnog pada treba čoveka lišiti slobodne volje, ali bi tada nestala mogućnost bogoupodobljenja, i čovek bi ostao moralno-neutralni predmet u ovom svetu. Ljubav je slobodan izbor, i upravo je zato spojena sa dva rizika za čoveka: sve dobiti ili sve izgubiti. Ta varijanta, koju predlaže vaša prijateljica – da se unište potencijalni grešnici, još pre njihovog rodjenja po Promislu, - čini slobodu volje fikcijom, a ljubav se bez slobode pretvara u neophodnost – u program koji je ubačen u čoveka. To suštinski govoreći predstavlja odbacivanje postojanja ličnosti, i budistički izbor nepostojanja. Mi sudimo o Božanskoj Ljubavi po analogiji sa ljudskom ljubavlju, kao sa duševnom emocijom; a Božanska Ljubav je ontologija Božanskog postojanja – apostol Jovan je rekao: “Bog je Ljubav”. Ljubav upućena ka svetu, to je blagodat Duha Svetoga, čije odbleske su dozivljavali sveti podvižnici i zadivljavali se Božanskom Ljubavlju. Bog je čoveku dao nešto uzvišenije – postojanje ličnosti, i stvorivši čoveka kao ličnost, dobrovoljno ograničio Sebe ljudskom voljom, - onim što se naziva proizvoljnošću. On ju je stvorio autonomnom i ne meša se nasilno u njenu oblast; inače bi čovek bio “uništen” od strane Boga i izgubio bi svoju individualnost. Adske muke grešnika nisu muke prouzrokovane samom ljubavlju, već svesni gubitak ljubavi, koja se ničim ne može nadomestiti. Onaj ko kaže: “Zašto je Bog stvorio, ako je predvideo” u suštini govoreći se odriče od svog dostojanstva, kao Božijeg lika i podobija, od ljubavi kao slobodnog samoopredeljenja i pretpostavlja ništavnost – moralnu nulu, to jest – ne biće. Božija Ljubav je stradalna ljubav. Sveti mučenik Ignjatije Bogonosac je nazvao Hrista “Raspetom Ljubavlju”. On tuguje zbog pogibije grešnika, ali ne može da pronikne u dušu koja nije sposobna da ga primi. Hristos stoji pored vrata ljudskog srca, ali želi da čovek sam otkrije ta tajanstvena vrata. Mislim da vašoj prijateljici treba objasniti da je njena sopstvena ljubav duševna i strasna, i zato ona ne zna, šta je to Božanska Ljubav. Ako hoće da je spozna, ne treba da počne sa protestom, već sa podvigom traženja te Ljubavi i života radi nje. Spasenje je bogoopštenje i bogoupodobljenje. Ono je nemoguće bez ljubavi a ljubav bez moralne slobode, sadrži u sebi mogućnost izbora dobra i zla. Slava Bogu Koji nas trpi! Prizivam na vas Božiji blagoslov.




Ekaterina pita:

Pomaže Bog! Moj muž je narkoman sa stažem. Imam malog dečaka. Veoma smo umorni, ali mi je žao da ga ostavim jer je on veoma dobar čovek. Molim Vas da mi kažete neku molitvu za njega, koja može da mu pomogne. Hvala.


Odgovor:
Ekaterina! U narodu je prihvaćeno da se u takvim slučajevima moli svetom mučeniku Bonifaciju i prepodobnom Mojsiju Murinu. Savetovao bih vam da čitate kanon Majke Božije Odigitrije. Neka Vas Bog čuva.




Jurij pita:
Oče Rafaile! Pomozite mi da se snadjem. Moj otac je pre pet godina operisao rak. Bio je Veliki Post. Ja pored “Oče naš” nisam ništa znao ni shvatao. Ali je majka držala postove i učila me. Uplašivši se za oca, ja sam pao na kolena pred ikone i rekao Gospodu, da ukoliko otac ostane živ da ću ja početi ceo život i uvek (ne samo u vreme postova) da postim. Nisam održao reč. Otac je živeo još godinu dana posle operacije. Slava Bogu, umro je spokojno, pošto je zaspao, i sedam dana pre smrti se ispovedio (prvi put u životu) i pričestio. Moj zavet mi sada ne daje mira. Tim pre, što me upravo očeva smrt podstakla na spasonosni put. Već više od godinu dana ne jedem meso (ostavio sam ga iz nekoliko razloga – postao sam svestan neophodnosti posta plus godine i problemi sa zdravljem). Ali sada, kada se uz Božiju pomoć trudim da se promenim ne znam šta da radim. S jedne strane hoću da održim reč koju sam dao Bogu, ali se bojim da je prisutna i gordost. Razum mi govori da će Gospodu biti ugodnije ukoliko ne pravim od sebe velikog posnika (on je već video moje srce i tada, pa ga vidi i sada), a išao sam srednjim putem – uzdržavao sam se (bez povratka mesu) i poštovao postove po Ustavu. Rasudite i blagoslovite.


Odgovor:
Jurij! Savetujem vam da zamolite sveštenika da vam pročita molitvu “Za prestanak postojećih zaveta” i da vam blagoslovi drugi koji vam više odgovara. Prizivam na vas Božiji blagoslov.



Aleksandar pita:
Hvala Vam oče za Vaš odgovor. Hteo bih malo da preciziram. Autor knjige “Proročanski znaci” je Avelj (Semenov), a ne Krasnov, pogrešio sam. I knjiga govori o dobrovoljnom a ne prinudnom usvajanju INN u današnje vreme u Rusiji, kao i elektronskih biometričkih pasoša. U knjizi se kaže da je to preteča budućeg antihristovog pečata i da se ne sme ni u kom slučaju primati. Bogoslovska komisija MP RPC nije to ni osudila ni podržala, ostavivši sve na savest svakog pojedinca. Moja lična uboga savest mi govori da su autori te knjige u pravu. I zato se danas mnogi ljudi brinu šta da rade. Recite nam mnogogrešnima Vaše mišljenje koje je mnogo važno za nas. Neka Vas Gospod spase. Sluga Božiji Aleksandar.


Odgovor:
Poštovani Aleksandre! Hrabrost hrišćanina treba da bude povezana sa trezvenošću i revnošću prema Bogu – sa poslušanjem. Kada putnik ide po planinskoj stazi onda je opasno da odstupa i na levu i na desnu stranu. Car Solomon piše: “Mudrost je u mnogim savetima”. U Gruziji taj problem nije aktuelan i nije mi dovoljno jasan. Ali ako nastane, mislim da bih otišao kod Patrijarha, i upitao ga kako da postupim ne uzdajući se u svoj razum. Čini mi se da antihrist koji dolazi, i o kome se govori u Otkrovenju, neće stavljati pečat lukavošću i prevarom, već tako da čovek zna da se odriče od Hrista, i primi to odricanje svesno. Nažalost ne mogu da odgovorim konkretnije na Vaše pitanje jer nemam potrebnog znanja. Neka Vas Bog čuva.




Olga pita:

Pomaže Bog! Recite mi molim Vas da li se sveštenicima u Crkvi dozvoljava da služe čin isterivanja nečiste sile? Da li hrišćanin može da posećuje takvu Crkvu? U našem regionu postoji takav sveštenik u jednom od sela. Službe se vrše noću, kada sveštenik izgoni nešistu silu. Ljudi dolaze sa svih strana i idu peške i po hiljadu kilometara. Ostaju u Crkvi po nekoliko dana koliko sveštenik kaže. Čula sam da je to dozvoljeno samo nekolicini sveštenika na celoj teritoriji Rusije. Šta Vi o tome znate? Unapred zahvalna za odgovor. Olga.


Odgovor:

Bog vam pomogao! Za pravoslavnog sveštenika ne postoje kanonske zabrane za čitanje molitvi za isterivanje demona. Ali za to je potrebna velika unutrašnja priprema, i poželjan je lični blagoslov od arhijereja. Te molitve se nalaze u Velikom Trebniku i mogu se čitati u Crkvi, tako da ne oklevajte da odlazite u hram. Za tog sveštenika, koji je uzeo na sebe opasni podvig – isterivanje demona – se treba posebno moliti, pošto demonska sila podvrgava te ljude mnogim nevoljama i iskušenjima. Neka vas Bog čuva.



Irina pita:

Pomaže Bog oče! Čini mi se da u meni živi nečisti duh. Sve je počelo od toga kada sam se pričestila. Tada sam bila daleko od Crkve, ali sam verovala u Boga i smatrala se pravoslavnom. Prijateljica me je pozvala da se pričestim. Iskreno govoreći, moja ispovest nije bila potpuno iskrena, jer nisam bila spremna da menjam način života. Prosto nisam znala šta je potrebno raditi. Od samog dana u koji sam se pričestila, meni je veoma teško na duši. Kao da neko guši moju volju i nemam nikakve želje da dalje živim. To traje već osam godina. Ispovedala sam se zbog toga više puta, ali se sve ponovo vraća. Posavetujte me molim Vas kako dalje da živim. S poštovanjem, Irina


Odgovor:
Poštovana Irina! Savetujem vam da ukoliko ste u mogućnosti odete u Divjejevski manastir i pokloonite se moštima prepodobnog Serafima Sarovskog. Neka vam Gospod pomogne.



Aleksandar pita:
Oče blagoslovite! Za mene je veoma važno da znam Vaše mišljenje o knjizi o.Avelja (Krasnova) “Proročanski znak”, jer je sve tako ozbiljno. Šta raditi sa dvoje male dece, žena ne radi i još pritom ne veruje u Boga, a tim pre ne veruje u sve ovo. Posavetujte molim Vas, kako u nastupajuća vremena spasti svoju dušu i duše tebi bliskih ljudi. Hvala i pomolite se za sluge Božije Aleksandra, Olgu, Ekaterinu i Antona. Neka Vas Gospod čuva. Sluga Božiji Aleksandar


Odgovor:
Poštovani Aleksandre! Iako knjigu oca Avelja nisam čitao, uznemirenost koja se oseća u vašem pitanju primorava da se pretpostavi njen sadržaj. I zato ću vam odgovoriti u najopštijim crtama.”Otkrovenje” svetog Jovana Bogoslova je knjiga koja sadrži proročanstva o nastupajućim katastrofama, i koja ne ostavlja u čovekovoj duši ni smutnju ni uznemirenost, već mir i nadu. Reči staraca koje sam imao prilike da slušam su takodje ispunile duše spokojstvom i tihom duhovnom radošću, pošto su oni bili prožeti blagodaću.

Reči svetih ne ostavljaju iza sebe neuverenost, uznemirenost, zbunjenost. Gospod nam je dao dva velika obećanja: “vrata ada neće odoleti Crkvu” i “Ja sam s vama u sve dane do svršetka veka”. Znači Gospod prebiva u Crkvi, čuva je, štiti je, i neće dozvoliti hrišćanima koji se nalaze u Crkvi kao u kovčegu da poginu, kakve god da su bure. Kormilo broda kojim plovimo je jerarhija, i to ne jedno bilo koje lice, već jerarhija, kao božanska ustanova. I zato treba osluškivati njen glas. Nadajte se i molite se; sećate se dogadjaja opisanog u Jevandjelju kada je Hristos sa apostolima plovio na brodu po Galilejskom jezeru, i počela je bura. Hristovim učenicima se činilo da ladja može da potone, a njihov Učitelj je za to vreme spavao, i oni su počeli da viču: “Učitelju, ginemo!”. Hristos je bio s njima, a oni su se uplašili od razbesnele stihije bukvalno zaboravivši da je Bog s njima. Gospod im je rekao: “Što se bojite, maloverni?” I naredio je buri da utihne. Gospod je s nama i u tome je naša snaga i nada. Molim za Vaše molitve i prizivam na vas Božiji blagoslov.




Dimitrije pita:
Oče Rafaile! Kako da se naučim da vidim u ljudima dobro a ne zlo? Shvatio sam da je bolje gledati svoje grehe, ali mi to mnogo ne pomaže. Što se više trudim da u sebi pronadjem ono što je loše, to mi odmah upada u oči ono loše kod drugih, tako da ne znam šta da radim.


Odgovor:
Dimitrije! Ne treba samo uvudjati svoje grehe, već se treba i moliti da vam ih Gospod otkrije. Ne treba se samo truditi da se u drugima vidi dobro, već i moliti Boga da nam On pokaže to dobro u njima. U početku se naučite da ne osudjujete naglas ljude, već da govorite o njima samo dobro, ili da ćutite o tudjim delima. Ukoliko nekoga osudite, napravite za njega nekoliko poklona. Imajte spisak osoba koje su vam posebno neprijatne, i molite se za njih svakodnevno; ako su verujući onda dajte da se pominju njihova imena na Bogosluženju. Trudite se da ukoliko je to moguće učinite za njih nešto korisno ili prijatno. Po mogućnosti izbegavajte sporove. To je prvi stepen, ali ga nije lako savladati. Ukoliko vam odmah ne uspe nemojte upadati u uninije. Dešava se da šegrt pokvari mnogo materijala, dok ne ovlada zanatom i ne postane majstor.




Evgenije pita:
Blagoslovite oče Rafaile. Roditelji moje žene nisu verujući i kada smo mi rešili da se venčamo, njen otac nije bio protiv naše svadbe, a majka je bila sumnjičava (ili je čak bila protiv nje). Moji roditelji su mene blagoslovili. S tim pitanjem smo se obratili svešteniku kod koga se redovno ispovedam i on nas je blagoslovio da se venčamo što smo i uradili. Nedavno je mojoj ženi jedan od sveštenika u privatnom razgovoru rekao da je to veliki greh pošto ona nije poslušala roditelje udavši se za mene i da treba da se kaje za taj greh. Da li je to tako? I još jedno pitanje – taj sveštenik izučava psihologiju – kako Vi na to gledate?


Odgovor:
Poštovani Evgenije! Počeću s kraja. Savremena psihologija je po svojim principima i duhu strana hrišćanskom učenju, i čovek koji se istovremeno bavi i psihologijom i bogoslovljem može da dodje do najčudnijih i ne veoma lepih zaključaka. Uvažavanje roditelja ne treba da prelazi u ropsko i slepo potčinjavanje, tim pre što savremeni roditelji često imaju ateističku prekaljenost. Kako može postojati blagoslov od neverujućih roditelja, kada im je sama reč “blagoslov” nepoznata i strana. Savremena psihologija ignoriše postojanje Boga, preporod duše kroz blagodat, a na molitvu gleda kao na meditaciju i autosugestiju. Hrišćanska antropologija je učenje o čoveku, koja razmatra čoveka pre svega kao Božiji lik i podobije; a savremena psihologija je umnogome privatizirana od strane Frojda i njegove kompanije, smatrajući čoveka seksualnom životinjom, i usmerena je na instinkte, koje nazivaju oblašću nesvesnog. Psiholozi kopaju po mračnim sećanjima iz detinjstva, koje smatraju trougaonim kamenom psihe, razmatraju snove, kao projave nesvesnih želja preko likova i asocijacija. Mislim da je taj sveštenik shvatio da se kod vaše žene stvorio bolestan kompleks zbog unutrašnjeg straha, što nije poslušala svoje roditelje, i shvatio je da se kroz pokajanje i spoznaju tog kompleksa on može uništiti. Uopšteno govoreči, da bi izlečio glavobolju kucnuo je kamenom po glavi. Naravno, pokajanje ima veliku snagu, pošto u njemu deluje Božija blagodat. Ali teško da je potrebno osećati krivicu što supruga nije poslušala neverujuće roditelje i što ste se venčali. Savetujem vašoj supruzi da se drzi na rastojanju od sveštenika-psihologa, sveštenika-ekstrasensa i tome sličnim, i da izabere jednostavnog i verujućeg oca radi ispovesti i saveta.



Veronika pita:
Oče Rafaile! Zahvaljujem Vam za tako brz odgovor. Odgovorite mi molim Vas na nekoliko pitanja koja me muče: 1) Kako se boriti sa maštanjem i sujetom? Šta se može čitati za to? 2) Kako se odnositi prema predskazanjima svetih o poslednjim vremenima, rokovima antihristovog dolaska? Da li uopšte korisno takvo čitanje? Mene često slična literatura smućuje i dovodi do uninija. Spasi Gospode.


Odgovor:
Veronika! Odgovaram na vaša pitanja. 1. Sa maštanjem se treba boriti pomoću pažljive Isusove molitve, to jest truditi se da um bude skoncentrisan na reči molitve, a ukoliko se udalji u maštanja, onda ga treba ponovo uvoditi u izgovarane reči. To u početku nije lako, ali treba biti strpljiv i ne napuštati to. Da bi se borilo sa maštanjem treba ograničiti spoljne utiske, a posebno one koji su povezani sa snažnim emotivnim preživljavanjima. U prilog borbi sa sujetom, savetujem vam da pročitate “Lestvicu” prepodobnog Jovana Sinajskog. U njoj je tom pitanju posvećena cela glava, kao i 2-i tom Dobrotoljublja. 2. predskazanja svetih o poslednjim vremenima imaju ograničeno značenje, delimično zbog toga da se mi ne bi čudili i padali u uninije od zla i greha koji se u svetu povećava. U svim istorijskom vremenima se može spasti i poginuti. I zato je najvažnije stražiti nad sobom, truditi se ispunjavati jevandjelske zapovesti, i uključiti se u crkveni život. Previše veliko bavljenje predskazanjima o budućnosti može da odvuče našu pažnju od sadašnjosti, a apostol Pavle kaže: “Danas je dan spasenja”.




Vadim pita:
Oče Rafaile, recite mi molim Vas ukoliko se par verio u hramu može li imati bliske odnose to jest odlučili smo da se kroz dve godine venčamo. Mogu li oni da imaju supružničku vezu i da li će to biti greh bluda?


Odgovor:
Vadime! Veridba je obred a ne tajna, i zato je stupanje u bračni život pre venčanja za hrišćane nedopustiv kao blud. Sama reč “venčanje” sadrži u sebi svedočanstvo da su supruzi sačuvali čistotu do venčanja.




Marija pita:
Poštovani oče Rafaile, blagoslovite! Da li se može saznati Vaša tačka gledišta na pitanje monaštva kao izbora životnog puta – da li je ono za sve ili samo za izabrane. Ukoliko je samo za izabrane, ko su oni. I drugo pitanje, da li je monaštvo u poredjenju sa mirskim životom bolji (ili “udobniji” kako je već bila naslovljena ne sećam se više čija brošura) put spasenja?


Odgovor:
Poštovana Marija! Monaštvo je poseban priziv ljudske duše koja je spremna da odbaci sve radi jedinstva sa Bogom, drugim rečima zbog ljubavi prema Bogu. Izabrani su oni koji ne vide drugi životni put sem monaštva. Čini mi se da su reči “bolji” i “udobniji” u tom kontekstu jedno te isto. Ali čovek treba da pronadje svoj put saglasno svojim duhovnim i duševnim potrebama. Za one koji nisu skloni monaštvu, ili su zbog gordosti precenili svoje snage, ne ispitavši se, monaštvo može da postane tragična greška.



Aleksandar pita:
Blagoslovite! Zašto je Gospod rekao – Carstvo je Božije unutar u vama, a potom “Doćiću i useliću se u njemu (čoveku)”, postoji protivurečnost …Spasi Gospode.


Odgovor:
Aleksandre! U čoveku kao Božijem liku je založena mogućnost bogoopštenja, i ono se ostvaruje ulaskom u dušu blagodati Duha Svetoga, koja je Carstvo Božije i obitavanje Hrista u čoveku.




Roman pita:
Pomaže Bog oče Rafaile, blagoslovite! Sva dole navedena pitanja su nastala zbog toga što život u svetu nije pažljiv i sistematičan, I ne daje “koren” ili “snažnu osnovu”. 1) Da li se večernje molitve iz Molitvenika mogu čitati sat-dva pre spavanja? Naprimer, počnem da čitam večernje molitve u 20.00 i legnem da spavam u 22.00. 2) Večernje pravilo se može podeliti na dva manja. Prvo su molitve po molitveniku. A drugo je Isusova molitva. I razmak izmedju njih je oko pola sata. 3) Da li je dobro legati i ustajati u odredjeno vreme ili je to nevažno? Ako možete posavetujte mi nešto kao početniku u svetu. 4) Da li se u toku posta može ujutru posle molitve doručkovati, pre ručka? Da li je korisno večerati neposredno pred spavanje, ili je bolje naprimer večerati u 19.00, pomoliti se u 21.00, i leći spavati u 22.00. Ne smatrajte ovo pitanje za malovažno i beznačajno. Unapred zahvalan.


Odgovor:
Poštovani Romane! 1. Večernje molitve se mogu čitati sat pre spavanja, ukoliko se posle toga budete bavili Isusovom molitvom. 2.U periodu vremena izmedju molitvi po molitveniku i Isusove molitve može se pročitati žitije svetitelja toga dana. 3. Dobro je legati i ustajati u odredjeno vreme ali to nije obavezno. Da bi vam posavetovao neko molitveno pravilo treba da znam čovekov način života. 4. Vreme jela treba uskladiti sa zdravljem i službenim okolnostima. Sveti Oci nisu savetovali da se rano doručkuje, dok čovek još ne ogladni, kao i da se ne večera neposredno pred spavanje, što nije korisno ni za dušu ni za telo. Smatram da je normalno večerati tri sata pre jela. Prizivam na vas Božiji blagoslov.




Jurij pita:
Blagoslovite oče Rafaile! Pišete da je za razumevanje knjiga Svetih Otaca potrebno da se i sam čovek menja. Trudim se, ali nisam mogao ni da zamislim koliko je to teško i bolno. Mnogi pozivaju u Crkvu, ali malo ko upozorava na neophodnost sopstvene promene i na bolnost tog procesa. 1. Mnogo godina nisam video ćerku. Ona je odrasla i živi s majkom. Osećam se krivim pred njima. Neprestano mi se vrzma misao po glavi da treba u lice da im kažem «Oprostite». Stvar je u tome što susret sa njima neće dovesti ni do čega dobrog. One me prosto neće razumeti i misliće da ponovo želim neke odnose itd. Oče Rafaile to nije kukavičluk, već ce prosto umesto željenog «mira» (ja odlično shvatam da sada zbog svoje krivice neću imati mira do same smrti), u njihovoj i mojoj porodici kao i u mojoj duši biti pometnja. Da li je dovoljno iskreno pokajanje pred Bogom? (A kako odrediti stepen iskrenosti?). Molim se za ćerku. 2. U Vašim knjigama nisam video da spominjete «Nevidljivu borbu» - da li je preporučujete? Hvala Vam i neka Vam Bog da zdravlja.


Odgovor:
Jurij! 1. Ja mislim da ste vi u takvom stanju da ne treba žuriti sa susretom sa ćerkom, niti pre vremena odbacivati taj susret. Treba se moliti da Gospod ispuni vaš budući susret sa ćerkom medjusobnim praštanjem i unutrašnjim pomirenjem. Vi ste već unapred sugerisali sebi da vaš susret neće dovesti ni do čega dobrog. Ali postoji Bog koji menja srca. Posle toga, kada čovek iskreno zamoli za oproštaj, oseća kao da mu se kamen svalio sa ramena. A ako vas u najgorem slučaju čak i ne shvate, to je njihova stvar: vi treba da se rukovodite vašom savešću. Iskreno pokajanje pred Bogom podrazumeva da se zamoli oproštaj od čoveka. 2. Mitropolit Zinovij kao i drugi starci su savetovali da se čita knjiga “Nevidljiva borba”. Prizivam na vas Božiji blagoslov.



Viktor, Veliki Novgorod pita:
Ekranizacija Bogosluženja (100 godina proslave prep.Serafima Sarovskog, u našoj Crkvi u Njujorku je TV montiran na trotoaru tako da može da se posmatra direktno sa ulice itd.) po mom mišljenju vodi ka virtualizaciji samih Bogosluženja, i mogućnosti montaže (to jest promene, kvarenja), i privikavanju pastve na virtuelnost to jest na nerealno opštenje. Kakav je vaš pogled na taj problem. Hvala. Viktor.


Odgovor:
Viktore! U potpunosti se slažem s Vama da je ekranizacija Bogosluženja banalizovanje Bogosluzenja, i o tome sam pisao u svojoj knjizi “Hrišćanstvo i modernizam”.




Stepanova Veronika pita:

Oče Rafaile! Udata sam već dve godine, muž je verujući, zajedno idemo u Crkvu, po pitanjima vere smo jednodušni, i naši odnosi su dobri i topli. Imamo ćerku od 9 meseci. Pre udaje mi je jedan monah rekao: “u monaštvu je dobro”, ali su moji roditelji neverujući i nisam mogla da pobegnem tajno od kuće u manastir. Mogla sam da posećujem manastire, ali sam se čak i bojala da će videti kako se molim. Trenutno me neprekidno uznemiravaju misli da je monaški put spasonosniji, da je radjati decu u ovakvom svetu strašno, šta će s njima potom biti itd. To je verovatno iskušenje? Kako pronaći mir u duši?


Odgovor:
Veronika! Prošlost se ne može vratiti, ali treba umeti ceniti ono dobro što imate u sadašnjosti. Najvažnije za spasenje je ispunjavati Božije zapovesti. U manastiru je dobro, ali manastir nije za sve. Moguće je da je vaša tuga za monaštvom iskušenje, koje vas lišava duhovnog mira. Ukoliko ste predodredjeni za monaštvo, Gospod vam ga može dati pri kraju života. Nama nije dato da znamo budućnost naše dece. Do kraja sveta će biti onih koji se spasavaju i ginu. Trudite se da vaspitate decu u hrišćanskom duhu i prepustite ih Božijem Promislu.




Andrej pita:
Oče Rafaile! Pre nekog vremena sam postavio pitanje o jereticima, raskolnicima, samoubicama itd govoreći da im je bolje da umru u majčinoj utrobi, kako ne bi osetili svu silu ognjene geene. Vaš odgovor po tom pitanju je kod mene izazvao nedoumicu. Po vašoj logici proističe, da je čovek sam sebi sudija i da se Bog ne meša u njegov život, niti u sferu slobodnog čovekovog duha. To liči na deizam i agnosticizam. Pomozite mi da se snadjem sa ovim pitanjem!


Odgovor:
Andreje! Ukoliko bi Božije Providjenje unapred kažnjavalo grešnika, onda bi ljudska slobodna volja bila fikcija. Dar slobodne volje pretpostavlja uslove za razvoj dobra i zla. Bog ne vrši prevremenu selekciju nad čovečanstvom. Što se tiče deizma i agnosticizma, ta dva filozofska sistema nisu spojiva jedan sa drugim. Zato vam savetujem ili da ne upotrebljavate malopoznate termine, ili da ih izučavate i saznate šta oni predstavljaju. Uostalom mogu i da vam kažem to. Deizam je filozofski pravac koji priznaje Boga kao Tvorca, ali Ga odbacuje kao Promislitelja sveta. Zato je deizam jedan korak od teizma u stranu ateizma. Agnosticizam je učenje o tome, da čovek ne može da pozna uzroke i posledice pojava, kao ni suštinu stvari - nousa, s njihovom atributikom, dinamikom i modalnošću. Agnosticizam se u tom smislu približava pozitivizmu i skepticizmu.



Viktorija pita:
Pomaže Bog poštovani Arhimandrite Rafaile! Ja bih želela da saznam nešto više o Mariji Magdaleni. I još nešto, da li biste mogli da mi objasnite značenje reči “Alkedama”, stvar je u tome što su me jednom tako nazvali. Veoma se nadam na vašu pomoć. Unapred veliko hvala!


Odgovor:
Poštovana Viktorija! 1. Žitije svete Marije Magdaline se nalazi u četi-mineja (žitija svetih za svaki dan u godini) svetog Dimitrija Rostovskog za jul mesec. Ponekad u zapadnoj tradiciji svetu Mariju Magdalinu pogrešno poistovećuju sa grešnicom, koja je omila noge Isusu Hristu. Ali Pravoslavna Crkva je uvek smatrala Mariju Magdalinu za čistu devojku, koja je bila podvrgnuta mučnom stanju demonske posednutosti, i koja je posle isceljenja sledila za Hristom. 2. Reč “alkedema” mi nije poznata, ali je bliska reči “alkadama” koja znači mesto sahrane. Neka vas Bog čuva.




Dimitrije pita:
Recite mi molim vas kako da postignem medjusobno razumevanje sa surpugom po pitanjima porodičnog života i u odnosu na sve što nas okružuje?


Odgovor:
Poštovani Dimitrije! Ukoliko je vaša supruga verujuća, onda se molite zajedno ujutru i uveče. Zajednićka molitva duhovno zbližava i odjedinjuje porodicu. Ukoliko je vaša supruga neverujuća, onda nemojte da je primoravate da postupa onako kako ne želi i ne shvata, sem onog najneophodnijeg i najprincipijelnijeg. Ovde treba pokazati trpljenje i ljubav. Često se mali znaci pažnje pokazuju najedelotvornijim, nego medjusobno ukoravanje i dokazivanje svoje ispravnosti.




Helen pita:
Poštovani oče Rafaile! Povremeno osećam najjači energetski oganj (božanski) ponekad na službi, ponekad posle molitve, ponekad od vladikinog blagoslova, a ponekad u snu, i on je toliko realan, da mi se menjaju otkucaji srca i temperatura, a ponekad imam i proročke snove – otkrovenja, snove – upozorenja, snove – blagoslova i snove o budućnosti. Napišite mi vaše mišljenje o svemu tome. S poštovanjem, Helen.


Odgovor:
Poštovana Helen. Na vaše pitanje bolje može da odgovori sveštenik kod koga se ispovedate, koji poznaje vaš život i vaša stanja. O takvim ozbiljnim stvarima se ne sme govoriti, ne poznajući čoveka pobliže. Na Svetoj Gori je postojalo pravilo: slične pojave ne treba ni prihvatati ni odbacivati, niti ih smatrati suštinskim i važnim za naše spasenje, već treba prolaziti mimo njih. Naši oci su savetovali da se prema takvim pojavama odnosimo oprezno, i govorili su da je najbolje duhovno vidjenje – vidjenje sopstvenih grehova i slabosti. Mislim da je potrebno da svu svoju pažnju skoncentrišete na jevandjeljske zapovesti, po kojima će nam biti sudjeno, i od kojih zavisi naš život i smrt. Neka vas Gospod čuva.



Paša pita:
Poklonjam se svečasni oče! Pitanje je sledeće: da li se Hristos ovaplotio u telu palog Adama ili u proslavljenom telu? Spasi Hriste. Pavle.


Odgovor:
Poštovani Pavle! Hristos se ovaplotio u telu Adama, koje je kao i naše telo bilo podvrgnuto truljenju, smrti i telesnim slabostima (umoru, snu, žedji, gladi), ali On u telu nije imao greha. Drugim rečima, Hristos je po Svojoj ljudskoj prirodi u svemu bio sličan nama, sem greha.




Roman pita:
Pomaže Bog oče Rafaile, blagoslovite. Moje pitanje je sledeće: kojim knjigama svetih Otaca biste posavetovali da se rukovodi i čita mirjanin koji želi da upozna hrišćanstvo ne na reči, već po duhu.


Odgovor:
Poštovani Romane! Savetujem vam da počnete od dela svetog Teofana Zatvornika. Prizivam na vas Božiji blagoslov.




Marija pita:
Vaša Visokoprepodobnosti! Pročitala sam o bivšoj činjenici razlaza izmedju episkopa Teofana Zatvornika i Ignjatija Stavropoljskog o prirodi (telesnosti ili materijalnosti) Angela i duša. Da li biste mogli da mi pojasnite suštinu tog konflikta, kao i Vaše lično gledište na predmet spora. Molim za Vaš blagoslov i svete molitve. Marija.


Odgovor:
Poštovana Marija! Prepodobni Jovan Damaskin piše da je Angeo u odnosu na čoveka bestelesan, a da u poredjenju sa Bogom ima neko prefinjeno telo, koje se ne može naći u materijalnosti koja nas okružuje. Savršeno čist duh je samo Bog. U tom sporu mislim da je u pravu i jedan i drugi, i zato se Angeo može nazvati i telesnim i bestelesnim – što se isto odnosi i na čovekovu dušu. Prizivam na vas Božiji blagoslov.



Sergej pita:
Oče blagoslovite! Moja ćerka je napunila sedam godina. Recite mi kako da se spremi za Pričešće (mislim na pravila i molitve koje treba da čita), kako da posti i koliko često? Jer po mom mišljenju tradicionalna priprema za tu Tajnu bi za nju bila previše opterećujuća. S poštovanjem, Sergej.


Odgovor:
Poštovani Segeje! Mislim da je devojčici dovoljno da posti jedan dan pred Pričešće. A u molitvenom pravilu se držite principa “od manjeg ka većem”. Počnite sa nekoliko molitvi iz čina Pričešća, i objasnite devojčici njihov smisao. Prizivam na vas Božiji blagoslov.




Lejla pita:
U kojim slučajevima se primenjuje obraćanje sa “Vaše preosveštenstvo”?


Odgovor:
U obraćanju ka episkopu.




Valerij pita:
Oče, blagoslovite! Molim Vas za savet i stidim se zbog svoje nepismenosti. Ja sam na putu ka ocrkvoljenju. Ali sam se zbog težine na duši i nekih drugih okolnosti i slabosti duha našao kod «baba», kako ih u svetu nazivaju. Sve se dešavalo pred starinskom ikonom Spasitelja, a ona je pozadi sa šoljom u kojoj je bilo jaje i voda nešto radila. Rekla je snažan urok, zavist. Složila se da skine urok, pod uslovom da na uzglavlje stavim šolju sa vodom i jajetom i da je tako držim 8 dana a potom da joj dam ljusku. Osećam da sam učinio veliki greh. Spremam se za ispovest i Tajnu Pričešća, pa ću svešteniku reći za to ... i prosto ne znam šta da radim...Posavetujte me jer sam potpuno smeten. Spasi Gospode. Mir Vam.


Odgovor:
Poštovani Valerij! Nema greha koji nadvišuje Božije milosrdje. Ispovedite se pred duhovnikom i zamolite ga da vam da epitimiju. Razume se da savete vračare ne treba da ispunjavate; a što se tiče ikona u kući kod takvih ljudi, to je maska kako se čovek ne bi odmah dosetio o demonskoj suštini njihovih prijema. Neka vas Gospod čuva.



Roman pita:
Oče Rafaile, imam snimljenu besedu arhimandrita Amvrosija (Jurasova), u kojoj je rekao: “Rešio sam da idem bos po zemlji, jer mislim da će sva negativna energija otići u zemlju, pošto je čovek čestica prirode. Mene te reči smućuju.


Odgovor:
Poštovani Romane! Mene te reči takodje smućuju. “Negativna energija” slikovito govoreći su naši gresi, koji nestaju pokajanjem. Uostalom možda je otac Amvrosije pod “negativnom energijom” podrazumevao fizičku nemoć u ljudskom organizmu, ali u hrišćanskoj antropologiji ne postoje pojmovi pozitivne i negativne energije.




Natalija pita:
Blagoslovite oče Rafaile! Recite mi molim Vas kako da odgovorim na pitanje da li je sreća kada si nesrećan? Čini mi se da odgovora nema ali ne znam čime da argumentujem takav odgovor. Unapred zahvalna. Spasi Gospode!


Odgovor:
Poštovana Natalija! Sreća je osećanje duševnog zadovoljstva i mir savesti, koji se projavljuje kao unutrašnja radost. Odsustvo nesreće se može projaviti kao stanje ravnodušnosti, ali je ono daleko od sreće. Filozof može snagom svog razuma da ubedi sebe da gleda na životne situacije smireno, ne preživljavajući gubitak; ali on ne može da oseti tu radost koju daje božanska blagodat. Pojam sreće se ne sme odredjivati kroz odricanja, već je to pronalazak samog sebe u Bogu. Prizivam na vas Božiji blagoslov.




Julija pita:
Poštovani oče Rafaile! Obraćam Vam se sa molbom za pomoć – savetom i molitvom – za devojku po imenu Marina koja ima nevolja. Priča je u dve reči sledeća. Marina je u detinjstvu imala iste poglede na svet kao i njeni roditelji, a potom je “živeći u Internetu”, pod uticajem antihrišćanskih nastrojenja svog internetskog kruga opštenja svesno odstupila od hrišćanstva, i učinila potpuno suprotan izbor. U porodici se bez obzira na postojanje hrišćanstva i antihrišćanstva očuvala normalna situacija i odnosi; ali to ništa ne menja u smislu da čovek ide ka ivici provalije i ono najstrašnije je veoma blizu. Pitanja su sledeća: koje molitveno pravilo možete da preporučite njenoj majci? Nažalost, ona je upravnik u oblasti “obrazovanje i nauka” i prinudjena je da se “zalaže” na radu. Šta još majka (i drugi bližnji) mogu da preduzmu u toj situaciji? Šta ona treba da promeni u svom životu, u životu porodice? Molba Vama oče i svakome ko vidi ovaj tekst da se moli za čoveka koji je dospeo u nevolju. Neka Vas Gospod spase za Vaš neravnodušnost prema nama.


Odgovor:
Poštovana Julija! Meni nije jasno zbog čega je Marina odstupila od hrišćanstva: reč “antihrišćanstvo” je previše neodredjena. Da li je ona dospela u neku sektu ili okultizam, ili je odstupivši uopšteno od religije, postala pozitivistkinja? Čime ona duhovno živi? Da li ima neke ideale, iako lažne, ili ne? Mogu da preporučim Marininoj majci da čita akatist ili kanon svetom Nikolaju – on spasava one koji se dave u moru i to ne samo u bukvalnom, već i u duhovnom smislu. U toj situaciji majka treba da projavi trpeljivost i ne treba da gubi nadu. Svi mi treba neprekidno da se menjamo kroz pokajanje; samo reči pune ljubavi dopiru do ljudskog srca. Neka vam Gospod pomogne.



Segej pita:
Oče Rafaile, blagoslovite! U nastavku našeg dijaloga o Isusovoj molitvi: bojim se da ne mogu u potpunosti a da ne obraćam pažnju na disanje, to jest za sedam godina koliko se već molim sam se već navikao da spajam molitvu sa disanjem, ali ne mogu samo da se zaustavim na nekom odredjenom ritmu, to jest molitva je kao i ranije uglavnom spoljna. Ne uspevam da izgovorim molitvu na udah i izdah, to jest disanje se tokom dana često menja, a to se isto dešava i sa razumskom formom molitve, i ne mogu uvek da se molim punom molitvom sa osam reči. Još bih želeo da saznam Vaše mišljenje: da li se molitve koje u sebi sadrže Božije Ime jednake po svojoj blagodatnoj sili, kao naprimer “Gospodi pomiluj” i “Gospode Isuse Hriste pomiluj me”. Oprostite moje nerazumevanje. Očekujući Vaš odgovor, grešni Sergej.


Odgovor:
Poštovani Sergej! Podvižnici koji žive u pustinji ili se posebno podvizavaju u manastirima, mogu da izmedju reči “Gospodi pomiluj” umeću sadržaj cele Isusove molitve, koja je preuzeta od svetih Otaca i fiksirana u crkvenom ustavu. Što se tiče drugih pitanja o molitvi, savetujem vam da pročitate 5-i tom Dobrotoljublja, posebno dela prepodobnih Grigorija Sinaita, Grigorija Palame, i Simeona Novog Bogoslova. Prizivam na vas Božiji blagoslov.



Natalija pita:
Spasi Vas Gospod oče Rafaile! Hvala vam što odgovarate na moja pitanja! Želim opet nešto da Vas pitam, ali sada ne za sebe već za svoju prijateljicu. Stvar je u tome što je situacija u njenoj porodici veoma kritična, posle 6 godina supružništva došlo je do razvoda … I to sve zbog muža koji je opsednut jednom strašću a to su igre. Proigrao je skoro sav novac sa bankovnog računa i sada nastavlja da proigrava svoju platu. Prijateljica ima već 34 godine, a nema dece (iako bi ona to veoma želela, ali se boji da radja s takvim mužem), takodje trenutno nema posla (iako je nedavno radila, gubeći zdravlje po fabrikama), nema nikakvog oslonca u životu (čak joj ni roditelji ne pomažu ni u čemu); ona često dolazi kod mene da razgovaramo, i ja iako nikada nikoga nisam ubedjivala u neophodnost razvoda, prosto ne mogu da joj kažem da nastavi da živi sa svojim mužem. Iako je to isto odlučila i bez mene. Šta biste joj posavetovali u datoj situaciji? Njihov brak nije venčan. Spasi Vas Gospod!


Odgovor:
Poštovana Natalija! Mislim da je vaša prijateljica donela odluku da se razidje sa suprugom, i ona ima zakonske osnove za takav korak. Ukoliko čovek uporno ide ka pogibiji i vuče za sobom i drugoga, i ukoliko je tog drugog nemoguće zaustaviti, onda je besmisleno poginuti zajedno sa njim. To je moj odgovor na vaše pitanje, a ne blagoslov za vašu prijateljicu, što bi s moje strane bilo mešanje u tudji život.




Evgenije pita:
Blagoslovite oče Rafaile! Moja žena je imala pobačaj i lekari su joj zabranili da zatrudni u toku godine (boje se ponovnog pobačaja), i preporučili su joj da koristi sredstva protiv začeća. Da li je u datom slučaju primena kontracepcije greh? Šta Vi možete da posavetujete? I još želim da znam da li je umrla beba imala dušu, i da li je neophodno moliti se za nju i kako? Unapred zahvalan, spasi Vas Gospod.


Odgovor:
Poštovana Evgenija! Plod od trenutka začeća ima dušu i embrion je u svim stadijumima – čovek, samo sa još nerazvijenim telom. U svojoj kućnoj molitvi možete da se molite da Bog bude milostiv nerodjenoj bebi. Crkva zabranjuje da se koriste sredstva protiv začeća. Jedino dostojno rešenje je ili uzdržanje u supružničkim odnosima, ili prepuštanje svega Božijoj volji.



Andrej pita:
Oče Rafaile! Kako treba gledati na čuda u drugim religijama? Mene lično je porazio slučaj sa netruležnim telom budističkog “monaha” u Burtiji. Kako se vi odnosite prema tom slučaju?


Odgovor:
Poštovani Andreje! Pored čuda Božijih postoje i demonska čuda, i fenomeni, čija suština nam nije poznata. Telo favorita Birona, koji se odlikovao surovošću i progonom Crkve, je posle smrti ostalo netruležno. Primeri takve netruležnosti zbog grehova su poznati u istoriji Svete Gore. Treba reći da netljene mošti uopšte nisu sveopšti znak svetosti, a od većine svetih su ostale samo njihove kosti. Sama slovenska reč “mošti” označava “kosti”.




Irina Nikolajeva pita:
Blagoslovite oče Rafaile. Molim za Vaše molitve za moju porodicu. Dok sam još bila u gradjanskom braku, zatrudnela sam i plod je umro pre vremena. Sada smo se uzeli (ali se još nismo venčali) i veoma želimo decu, lekarka je rekla da sve izgleda da je u redu. Ne znam šta da radim da li da idem kod drugih specijalista i uverim se da je zaista sve u redu i neprekidno da pratim ili da sve ostavim kako jeste …? Bojim se da se ponovo ne desi isto. Možda da zatražim blagoslov u Crkvi ili još nešto, šta da radim? Meni je tako potreban Vaš savet i pouka (nemam svog duhovnika). Hvala Vam.


Odgovor:
Poštovana Irina! Ako sumnjate u postavljenu dijagnozu, onda možete da se obratite i drugim specijalistima, a ako treba i da se lečite. Uporedo s tim, i pre svega treba da se molite Bogu da vam daruje dete, treba često da se ispovedate i pričešćujete. Neka vas Bog čuva.




Jurij pita:
Blagoslovite, oče Rafaile. Dva pitanja o Isusovoj molitvi. 1. Da li je za početnika dovoljno da počne sa malim brojanicama – tri niza od po deset čvorova? Ili da uzmem veće? 2. Pri svakom uznošenju molitve u mislima stavljam na sebe krsni znak. Obratio sam pažnju na to, kada sam se malo navikao na to. A pri hodu molitvu nekad spontano “pojem”. Da li je to štetno? Možda treba da se odviknem od tih navika dok se nisu učvrstile? Hvala. Neka Vam Bog zdravlja.


Odgovor:
Poštovani Jurij! 1. Nosite one brojanice koje vam odgovaraju. 2. postoji praksa mislenog osenjivanja krsnim znakom pri svakom uznošenju molitvi, delimično u rumunskim manastirima, ali ona nema svedočanstvo iz starine. Pri mislenom osenjivanju krstom um ne može da se nalazi u srcu niti da prebiva u rečima molitve. Ovde se istovremeno odvijaju dve radnje, ali je takav način molitve ponekad delotvoran u vreme jakih unutrašnjih iskušenja. Ukoliko se pojanje Isusove molitve pojavi samo od sebe, nemojte je prekidati već gledajte na to kao na odmor uma. Prizivam na Vas Božiji blagoslov.



Elena pita:

Moj muž je u trećem razredu izgubio majku, a posle vojske oca. Na sve moje pokušaje da ga obratim ka Bogu, on odgovara: ako BOG postoji kako je On mogao da uzme oba moja roditelja? Ja ne znam kako da mu pravilno odgovorim. Mi smo venčani. Da li je istina da Gospod takve (siročiće) posebno čuva?


Odgovor:
Elena! Recite vašem mužu da je zaboravio na večni život, i to da je smrt prelazak u drugi život, kao i na Božiju pomoć u njegovom životu. On je izgubio roditelje, ali je zato našao vas.



Aleksandar pita:

Oče blagoslovite! Na Božićnim skupovima se svaki put razmatra pitanje o mogućnosti i realnosti postojanja pozorišta koji je pravoslavan po formi. Po čemu ono treba da se razlikuje od danas postojećeg? I kakve opasnosti vrebaju parvoslavne vernike sa obe strane rampe? U vašem članku o skrivenom demonizmu se razmatra konkretna vulgarna škola naturalističkog pozorišta, odgajena socijalističkom idejom. Tradicija ruskog pozorišta odriče preobražaj u smislu odricanja sopstvene ličnosti, imitaciju, pretenziju na realnost ... Moilim za Vaše molitve. Aleksandar


Odgovor:
Poštovani Aleksandre! Ne mogu da predstavim sebi šta znači «pozorište, pravoslavno po formi». Pozorište je vid umetnosti, koje ima svoje specifičnosti. Jezik slikovite hrišćanske umetnosti je jezik simbola, a ne imitacija istine. Nemoguće je igrati istinu. Opasnost s jedne strane rampe je unutrašnje poistovećivanje sa biblijskim ličnostima, to jest prisvajanje tudjih imena. Opasnost sa druge strane rampe je predstavljanje svetih dogadjaja kroz igru čoveka, to jest u banalizovanom obliku. Prizivam na vas Božiji blagoslov.




Andrej Ežov pita:

Pomaže Bog oče Rafaile! Sredinom jula 2005 godine smo krstili našeg jednogodišnjeg sina Antona. On je bio uplašen time što se nalazio duže vreme u rukama malo poznatih ljudi – kumova i jako je plakao. Takodje ga je uplašila procedura omivanja. Da li zbog toga što se uplašio, ili smrzao, tek sutradan se sin jako razboleo i još uvek je bolestan, već skoro tri meseca. Da li ovaj problem svedoči o nekom «procesu očišćenja», koje naš mališa prolazi posle krštenja? Recite mi takodje molim Vas kada i s kim od roditelja naš sin treba da dodje ponovo u Crkvu radi Pričešća? Treba li da se obratimo tom svešteniku koji ga je krstio ili to nije prinicipijelno?


Odgovor:
Poštovani Andreje! U toku svoje mnogogodišnje službe ja nisam znao nijedan slučaj kada se dete razbolelo za vreme krštenja, verovatno su to bili drugi uzroci bolesti. Deca do godinu dana imaju veoma dobar imunitet. Tajna Krštenja je potpuno očišćenje i zato nije potrebno nikakvo dodatno očišćenje. Prihvatite to kao iskušenje za vas, i nadajte se da će vaše dete biti isceljeno po Božijoj milosti. Dete ne moraju da nose obavezno kumovi na Pričešće, već može i neko drugi od vernih hrišćana. Nema nikakvo značenje u kojoj Crkvi i koji sveštenik će ga pričešćivati. Prizivam Božiji blagoslov na vašu porodicu.



Sergej pita:

Pomaže Bog oče! Na jednom od sajtova sam čitao (očima poklonika) Čuda Blagodatnog ognja u Jerusalimu. I bio sam veoma začudjen da Pravoslavni Patrijarh ulazi u Crkvu u pratnji Armjanskog Patrijarha. Recite mi molim Vas: 1. Zašto baš u pratnji Armjanskog Patrijarha - da li to ima neko zančenje ili tradiciju, i ako da – kakvu? 2. Na 4- om Vaseljenskom saboru Crkva je osudila armjansku veru kao jeres – monofizitstvo (ukoliko me sećanje služi). Zašto Patrijarha prati predstavnik crkve koja je osudjena kao jeretička (i prati ga baš on, a ne katolik, ne nestorijac, ne arijanac)? Neka Vas Gospod čuva i želim Vam dobro zdravlje.


Odgovor:
Poštovani Sergeje! Bogoluženja u jerusalimskoj Crkvi Vaskrsenja Hrista Spasitelja su odredjena posebnom saglasnošću i pravima, koje su postavljene sultanskim ukazima, još za vreme vladavine muslimana. U tom slučaju imamo potvrdu čuda Blagodatnog ognja i to ne od pravoslavnih očevidaca, već od inoveraca. Armjanski patrijarh prisustvuje u ulozi posmatrača, a ne samolitvenika.




Geogije pita:
Poštovani oče Rafaile! U našoj eparhiji se svake godine organizuje litija sa čudotvornom ikonom. Ja u njoj ne učestvujem, i čak i kada su tu ikonu donosili kod nas u Crkvu, nisam išao da joj se poklonim. Mene je od litija sa čudotvornom ikonom odbijalo prvo, neshvatanje smisla tih litija, a drugo neki zemaljski cilj, koji se kao po pravilu završavao isceljenjem od telesnih bolesti uz pomoć te ikone. Smatram da je ikona pre svega lik koji je na njoj izobražen, i kakva je razlika kojoj se ikoni poklanjam, važno je moje poklonjenje liku koji je na njoj predstavljen. A što se tiče telesnih bolesti, onda kao prvo Bog bolje vidi moje sadašnje stanje i te bolesti su mi poslate radi spasenja, a drugo ne isceljuje sama ikona, već onaj koji je na njoj predstavljen i moli se za nas pred Božijim Prestolom. Recite mi postovani oče Rafaile, da li pravilno razmišljam ili ne?


Odgovor:
Poštovani Georgije! Litija je simbol Drugog Hristovog Dolaska, kada će vaskrsli narodi krenuti u susret Hristu Spasitelju. Još u staro vreme su postojale ikone preko kojih se projavljivala posebna Božija milost; one su posebno poštovane u narodu i nazivane su «čudotvornim». Živimo na zemlji, i zato naše telesne potrebe ukoliko su razumne ne protivureče višem cilju spasenja. Naša molitva za isceljenje ne protivureči Božijem Promislu, jer Gospod može da je ne primi ukoliko je bolest neophodna za naše spasenje. Ali može se gledati i sa druge strane: sama naša molitva ulazi u Božiji Promisao, kroz tradiciju nam se predaju duhovna znanja i to ne racionalnim, već mističnim putem.




Nikolaj pita:
Dragi oče Rafailo! Ja sam debeo i naravno svi obraćaju pažnju na to. Posavetujte me kako da se borim sa tom strašću i grehom prejedanja? Dijete ničemu ne vode ...


Odgovor:
Poštovani Nikolaje! Pročitajte žitije prepodobnog Dositeja u knjizi «Pouke ave Doroteja» o tome kako se prepodobni Dorotej naučio postu. Zatim nabavite 2-i tom «Dobrotoljublja» i pročitajte glave koje se odnose na borbu sa osam strasti. Kada sednete za trpezu, jedite polako, pažljivo zvaćite, s malim pauzama – to daje brži osečaj sitosti.



Natela pita:
Srećan praznik Pokrova Presvete Bogorodice! Oprostite što su moja pitanja tako duga, ali pišem Vam detalje kako bih uz Vašu pomoć rešila problem (ukoliko blagoslovite). Pre 8 godina sam napustila školu (psihlogiju sam skoro završila, ostalo mi je samo 3 ispita i diplomski), ali ne znam šta dalje da radim. Često sam maštala o poslušanju. Moj muž želi da ja radim i za dušu i za izdržavanje porodice. Za mene bi bilo najbolje nešto što je povezano sa Crkvom. Volim da čitam Svete Oce, i ukoliko počnem nešto da učim biće to možda grčki. Ali mi imamo dvoje dece (12 i 8 godina), živimo u Nemačkoj, i ne želim da deca zaborave gruzijski jezik, ali na to i na domaće poslove odlazi mnogo vremena, tako da se ja odmaram tek u Crkvi (ja volim tamo i da pevam i želela bih da služba traje duže). Što se tiče profesije, mislim da bi bilo odbro znati raditi nešto korisno za druge, raditi s nekim ili učiti, kažu da meni sve ide od ruke, i ako mi je nešto dato onda to treba da se upotrebi na slavu Božiju, a možda treba da se potrudim da nadjem bilo kakav posao i da idem na njega kao na poslušanje? Blagoslovite mi molim Vas šta da radim. Oprostite još jednom za mnogoglagoljivost. Molim za Vaše svete molitve.


Odgovor:
Poštovana Natela! Pozdravljam vas s praznikom svetih velikomučenika Davida i Konstantina Argvetskih. Moje mišljenje je sledeće: vaspitanje dece u duhu hrišćanstva i nacionalne kulture je korisnije delo nego bilo koji posao u svetu. Bolje je siromaštvo, nego mnogobrižnost, u kojoj može neprimetno da prodje ceo čovekov život, kao san. Ukoliko za to postoji mogućnost, nemojte da se delite izmedju službe i porodice, već se u potpunosti posvetite porodici. Ranije je žena znala svoje mesto: vodila je domaćinstvo i vaspitavala je decu; a potom su je pod vidom oslobodjenja (emancipacije) obmanuli i primorali da nosi dvojnu ulogu – i u kući i na poslu. Od toga su najviše stradala deca, koja su vidjala svoje roditelje samo na kratko i ostajala prepuštena sama sebi. Vaspitavanje dece je takodje napor i umešnost, za koje je potrebna samopriprema i samoobrazovanje. Neka vas Bog čuva. Postoji poslovica: «Od mnogo posla nećeš biti bogat, već grbav». Deca, koja su odrasla u siromašnoj porodici, obično odrastaju kao moralnija, nego ona koju okružuje izobilje.




Andrej pita:
Blagoslovite oče Rafailo! Radim u miliciji i praktično svake nedelje sam prinudjen da radim. Crkveni praznici veoma često padaju u radne dane. Da li je to greh i šta treba da radim? Da li za to treba da se kajem na ispovesti? S poštovanjem Andrej.


Odgovor:
Poštovani Andreje! Službene obaveze ili neodložni poslovi su opravdan razlog za propuštanje Bogosluženja. Ali u to vreme se treba truditi moliti se Bogu u sebi, to jest izgovarati u sebi Isusovu molitvu. Prizivam na vas Božiji blagoslov. Neka vas Bog čuva.



Svetlana pita:
Ja sam muslimanka (Tatarka), ćerke su mi pravoslavne hrišćanke, a unuci katolici. Mislim da veroispovest ne treba da bude prepreka za obraćanje Vama. Recite mi šta da radim, moj muž je narkoman, svakodnevno obećava da će ostaviti drogu, a ja sam spremna da mu pomognem na sve načine (ja sam lekar). Gubim nadu, periodično upadam u očajanje, i nikome ne mogu da otkijem svoju tugu. Ne želim da ga napustim, on je invalid, a ja sam veoma privezana za njega i volim ga. Moja deca ne znaju za te probleme, jer žive u inostranstvu. To je moj drugi brak, u kome sam svega dve godine, i venčani smo.


Odgovor:
Poštovana Svetlana! Razume se da razilke u veroispovesti ne mogu i ne treba da budu prepreke za opštenje medju ljudima, kao ni za pomoć jedno drugome ukoliko za to postoji potreba. Mislim da postupate pravilno ne ostavljajući svoga supruga – to je vaš podvig. Molim vas da mi kažete ime vašeg supruga kao i to da li je on verujući. Želim da se vaša nevolja završi radošću.



Ljudmila pita:
Oče Rafaile! Blagoslovite mi da Vas pitam. Muž i ja živimo u registrovanom, ali ne i venčanom braku. Veoma želim da se venčam i radjam decu. Muž je neocrkovljen i želi decu, ali ne želi da se venča. Kaže da se još nije odlučio. A za decu je bolje da se radjaju u venčanim brakovima, u kojima BOG daje poseban blagoslov za radjanje dece. Šta da radim – da čekam ocrkovljenje muža, ili da se kao hrišćanka uzdam u BOŽIJU volju, tako da možemo da se venčamo i kasnije? NEKA VAS GOSPOD SPASE!


Odgovor:
Poštovana Ljudmila! Venčanje je jedina Tajna, čiji su subjekti dva čoveka – muž i žena. I zato vaš suprug treba da obrati pažnju ne samo na svoj lični odnos prema venčanju, već i na vaša hrišćanska osećanja i želju da formirate Bogom blagoslovenu porodicu. Suprug po tom pitanju, nemajući dovoljno vere, treba da se rukovodi ljubavlju prema vama. Pored toga, blagoslov Crkve pri venčanju osvećuje život dece.



Elena pita:
Oče, šta da radim sa pravilom? Kada su mi deca bila mala uspevala sam da pročitam i pravilo, i noću da se molim, a sada sam svima – sluga, mužu i trojici odraslih sinova, a još je i kuća u selu takodje na meni. Ujutru – Gospode blagoslovi, uveče – Gospode oprosti, čitanje jedne glave iz Jevandjelja i Apostola. Danju se staram da stražim nad mislima, i da ne zaboravljam na Boga. Uveče se u svakom uglu našeg malog stana čuje televizor. On mi smeta da se molim, a ne mogu ni da čitam Svete Oce. Muž je nekršten, podložan bludu i zlobi, deca su krštena, ali nisu ocrkovljena. Molim se za njih. Toplo-hladno. Držim po blagoslovu strogi post ponedeljkom, sredom i petkom. Neka vas Bog čuva.


Odgovor:
Poštovana Elena! Trudite se da ispunjavate molitveno pravilo Isusove molitve, koje se može ispunjavati za vreme običnih poslova. Neka vam Gospod bude u pomoći.




Konstantin pita:
Blagoslovite! Hvala vam za vaše savete. Zanima me ljudska psihologija i čitam knjige koje su na tu temu. Da li mi to šteti ili mogu paralelno da čitam i literaturu iz psihologije? Molim za Vaše molitve.


Odgovor:
Poštovani Konstantine! Hrišćanska antropologija i savremena psihologija imaju različite izvore. I zato će bavljenje psihologijom stvoriti u vašoj duši dvojaki pristup za objašnjenje duševnih svojstava i sposobnosti, ili drugim rečima stvoriće haos pojmova i predstava, tako da će vama samima biti teško da razlikujete gde se završava psihologija, a gde počinje hrišćansko učenje. Duša je predmet vere, a ne nauke; psihologija razmatra psihičke projave s bezuspešnim pokušajima da ih integriše. Strogo govoreći, psihologija kao monolitna nauka ne postoji, a postojeće psihološke škole, protivureče jedna drugoj u kardinalnim pitanjima. Psihijatrija, kao nauka, takodje nazaduje. Ona je predala svoje pozicije psihoterapiji, koja ne leči bolesti već zaglušuje simptome. Prizivam na vas Božiji blagoslov.



Helen pita:
Poštovani oče Rafaile! Muči me jedna stara tuga. Pre 10 godina, kada sam bila studentkinja, (čak mi je teško i da izgovorim te reči), ali ipak je to istina. Mene je zbog mog neiskustva i vere u to da ljudi poštuju Božije zapovesti, silovao predavač-jevrej, koji je tvrdio da «nigde nije napisano, da se to ne sme raditi». Ja se od tada uopšte ne približavam muškarcima. Kome da se molim i šta da radim? S poštovanjem, Helen.


Odgovor:
Poštovana Helen! Svaku ranu, bez obzira koliko ona bila duboka, može da izleči Božija blagodat. Zato se sve može ispraviti. Savetujem vam da čitate kanon Majke Božije Odigitrije, kako bi Ona upravila vaš životni put. Ukoliko sretnete čoveka, koji može da bude vaš suprug, onda obratite pažnju na tu karakternu crtu, koja se naziva delikatnošću. Sreća u braku je umnogome u sposbnosti da se svoj suprug voli i da se živi za njega. A nedelikatnog i egoističnog čoveka ne možete voleti. Želim vam sve najbolje.




Vladimir pita:
Oče Rafaile. Vi mi često pomažete da se snadjem u za mene složenim pitanjima. Molim vas da mi pomognete sa dva veoma zamršena pitanja: «Koje predstojeće nevolje ne mogu da se objasne poredjenjem sa asirskim i vavilonskim napadima? Kako ih u tom slučaju treba shvatati? (Prorok Osija). Navedite proročanstva (sa kratkim tumačenjem), koja se odnose na jevandjeljske dogadjaje. Važan mi je odgovor na koji mogu da se pozovem.


Odgovor:
Poštovani Vladimire! Predstojeće nevolje, na koje je ukazano u Novom Zavetu, će imati kosmički karakter. Tumačenje proročanstava možete da nadjete u Tumačenju Biblije , a ja ne mogu da dam svoje sopstveno tumačenje.




Konstantin pita:
Blagoslovite! Dozvolite da Vam izrazim svoju zahvlanost što moje pitanje nije promaklo vašoj pažnji. Imam «Nevidljivu borbu», i počeću da je čitam pažljivo i da je primenjujem u životu. Da li mogu da Vam pišem o svojim problemima i sumnjama? Jednom ste mi rekli da je knjiga «Nevidljiva borba» za monahe, a ne za mirjane, i da li mi dajete blagoslov da je čitam? Mogu li da Vas zamolim za Vaše molitve?


Odgovor:
Poštovani Konstantine! Ljudska duša sa svojim strastima je ista, bio čovek monah ili mirjanin. I zato je moguće koristiti se knjigama koje su napisane za monahe, uzimajući u obzir posebne odlike monaškog života. Prizivam na vas Božiji blagoslov.



Natalija pita:
Oče jedan od mojih bližnjih je nekršten, svesno se brinuo za roditelje koji su umirali, i sam je. Mogu li ja, koja sam živela sama 15 godina, koja se neprekidno borim sa bludnim pomislima, često upadam u pomisli i osećaje, sa slabom molitvom, da ga ubedim da se krsti. Njegova, sad već pokojna majka je tugovala da će ostati nekršten i sam, i želela je da ja podelim život sa njim. Ona se molila za to. Ja imam 47 godina i dvoje dece, već porodične. On ima 55 godina i nikada se nije ženio. Oprostite. Neka vas Gospod čuva.


Odgovor:
Poštovana Natalija! Potrebno je da on postane svestan u šta se krsti i koje obaveze uzima na sebe. Primiti Krštenje i ne izmeniti svoj život, to jest ne ocrkoviti se, nije ništa bolje, a možda je čak i gore, nego ostati nekršten. Pitanje o krštenju je veoma delikatno pitanje, kome treba pažljivo pristupiti. Čovek treba da oseti u svojoj vnutrini da mu je krštenje neophodno, kao i uključivanje u život Crkve. Jedinstvo u veri je osnova hrišćanskog braka. Prizivam na vas Božiji blagoslov.




Georgije pita:
Poštovani oče Rafaile! Mnogo godina stradam od psihičkog rastrojstva i prolazim kroz ozbiljne i dovoljno specifične probleme pri upražnjavanju molitve. Savetovao sam se sa mnogim sveštenicima i pravoslavnim lekarima, ali nisam uspeo da nadjem nikakvo rešenje za svoje probleme. Čini se da vi imate iskustvo u rukovodjenju ljudima sa psihičkim problemima, koji su se pre nego što su stupili u Crkvu bavili okultizmom. S poštovanjem, Georgije


Odgovor:
Poštovani Georgije! Čitajte molitvu bez napetosti, kao kada malo dete razgovara sa svojim ocem. Po mogućnosti pojednostavite svoj život i molitvu. Ukoliko vam je lakše da se molite svojim rečima, onda takvom molitvom možete da zamenite deo molitvi iz molitvenika. Ukoliko vam je lakše da čitate kratke molitve, onda se molite prvenstveno njima. Ne upadajte u očajanje zbog toga što vam je teško da se molite. Kratku molitvu bolesnog čoveka, Gospod takodje prima kao i dugu molitvu zdravog, samo se trudite da uvek u srcu imate sećanje na Boga. Neka vas Gospod čuva.




Olga pita:
Poštovani oče Rafaile! U jednom od nedavnih odgovora ste preporučili da se treba «moliti svetom apostolu Jovanu Bogoslovu, kako bi on duhovnom ljubavlju rasplamsao oganj revnosti u duši». Da li postoji tekst te molitve ili se treba moliti svojim rečima? Unapred zahvalna za odgovor. Spasi Gospode, Olga.


Odgovor:
Poštovana Olga! Ne postoji tekst takve molitve. Za to je potrebno obraćanje svetom apostolu Jovanu Bogoslovu svojim rečima, kao ispovedanje rana svoje duše.



Julija pita:
Pomaže Bog! Ponovo Vam se obraća Julija, iz Nižnjeg Novgoroda. Kod nas u Nižnjem Novogorodu se u crkvenim knjižarama prodaju knjige Julije Vaznesenjeske. O tim knjigama sam čitala veoma različite kritike u pravoslavnoj štampi i na pravoslavnom internetu. Čitala sam da se te knjige mogu svrstati u novonastali žanr «pravoslavne fantazije» (čini mi se da su ta dva pojma nespojiva). Naši nižegorodski sveštenici takodje imaju različit odnos prema tim knjigama. U nekim crkvenim prodavnicama su ih čak povukli iz prodaje. Želela sam da dobijem savet od sveštenika kako da se odnosim prema tim knjigama. Završila sam istorijsko-filološki fakultet lokalnog univerziteta. I naravno shvatam da to nije visoka literatura. To nije Puškin, ni Ljermontov, Gogolj, Gončarov, Tjutčev, Šmeljov ili Ahmatova. Ali ako naprimer putuješ vozom šta da uzmeš da čitaš? Možda je Vaznesenjska bolja od nekog ljubavnog romana u crvenom omotaču? I zašto postoje takva razna mišljenja o toj knjizi, i šta pravoslavni čovek treba da čita od pravoslavne literature, sem dela Svetih Otaca? Unapred zahvaljujem! Spasi Vas Gospod! Julija


Odgovor:
Poštovana Julija! Najlošija laž je laž, maskirana iza istine. Ona uspavljuje čovekovo straženje, i on je guta kao pilulu sa šećernom opnom. U svesti čoveka, koji čita pseudo-hrišćansku literaturu, laž se meša sa istinom, u za njega nerazmrsivo klupko. Smatram da je u vozu bolje čitati Dikensa i Čehova, nego Vaznesenjsku.




Sergej, moskovska oblast:
Pomaže Bog oče! 1. Kako shvatiti jedan od pravoslavnih dogmata, a to je: «U Isusu Hristu je nespojivo i nerazdvojno sjedinjeno Božansko i ljudsko? Nespojivo i nerazdvojno su dva supotna pojma. 2. Zbog čega Crkva ne praznuje 8 mart? Koje još opšte državne praznike (Nova godina, 1 maj, 9 maj, itd) Crkva ne odobrava?


Odgovor:
Poštovani Sergeje! 1. Taj hristologijski dogmat se prihvata verom, a ne našim malim rasudjivanjem. 2. Praznik 8 mart su osnovale Klara Cetkin i Roza Luksemburg, koje su zahtevale ženina prava na «slobodnu» ljubav. Cetkin je zahtevala poništavanje porodice i njenu zamenu privremenom zajednicom, koja obe strane ni u čemu ne obavezuje. 1 maj je u Nemačkoj bio praznik okultnog karaktera, maskiran pod nazivom «Praznik cveća».




Evgenije pita:
Poštovani oče Rafaile. Spasi Vas Gospod za odgovor. Ja sam rukovodilac firme u inostranstvu, imam 37 godina. Moja porodica je pravoslavna. Supruga je ocrkovljena. Nemamo dece, a u braku smo već 8 godina, i ne znam da li je to po mojim gresima. Često mi dolaze takve misli kao čemu ovakav način života, posao, dece nemamo, zašto da živimo u svetu? Ponekad razgovaram sa ženom o manastiru, ona to ne želi i sluša me čak do suza? Nadamo se da će nam Gospod dati dete? Ja je volim i ne želim da je oneraspoložujem. Kako da saznamo Božiju volju za naš dalji put? Još jednom mi oprostite Hrista radi za lična pitanja. I molim za Vaše molitve za mene grešnog.


Odgovor:
Poštovani Evgenije! Mnogi sveti dugo nisu imali dece, ali nisu gubili nadu ni ljubav jedan prema drugom. Savetujem vam da ne žurite sa monaštvom, već da se bavite svojim poslom, i po mogućnosti pomažete ljudima u nuždi. Postoji predanje da se za rodjenje deteta treba moliti prepodobnom Davidu Garedzijskom i Vitlejemskim mladncima. Neka vam Gospod pomogne.



Helen pita:
Poštovani oče Rafaile! Recite mi molim Vas šta da radim ako sam zaljubljena (na rastojanju) u monaha? Ja se čak bojim i da mu pridjem da ne narušim sakralnost. Ali me duševna tuga savladava. Kome da se molim po tom pitanju? Ko me iskušava i zašto? Helen.


Odgovor:
Poštovana Helen! Zemaljski život je period borbe, u kojoj nas snalaze različita ispitivanja i iskušenja. Ali ako pobedimo iskušenje, onda zadobijamo venac pobede; a ako mu podlegnemo onda osećamo tugu zbog gubitka blagodati. To iskušenje vam je popušteno, pa projavite duhovnu hrabrost, i istovremeno i smirenje, kada se čovek uzda u Božiju milost i pomoć. Savetujem vam da što je moguće manje vidjate tog čoveka, i čak i da se ne molite za njega. Postoji običaj da se u takvim slučajevima moli prepodobnom Martinijanu. Savetujem vam takodje da čitate 118-i psalm. Neka vas Bog čuva.




Sergej pita:
Oče Rafaile, blagoslovite! Moj rodjeni, stariji brat Aleksandar je tragično poginuo. On nije bio ocrkovljen i ja ni do dan-danas nemam dokaza da li je bio miropomazan ili ne: kršten je 1948 godine u selu. Crkve po selima su u to vreme bile uništene. Zato nismo mogli u Crkvi da dajemo cedulje za pokoj njegove duše. Nedavno je mama (njoj je 87 godina) ponovo pričala o tom vremenu i krštenju i odjednom se setila da je tada 1948 godine u selo došao sveštenik i krstio svu decu, koju su roditelji doveli ili doneli. To ranije nije pominjala, a onda se odjednom setila. Ja i sada sumnjam: ako ga je sveštenik krstio onda je trebalo da su odslužene obe Tajne? A ako je to tako onda se mogu davati cedulje za njega u Crkvi? O krštenima se vode beleške, ali da li su one vodjene u to vreme i gde se mogu pronaći i da li ih treba tražiti? Pomozite. Spasi Gospode! Sluga Božiji Sergej


Odgovor:
Poštovani Sergeje! Ukoliko vam nije poznato da li je čovek bio kršten ili ne, onda se on posle smrti pominje kao i obično. Ukoliko je vaš brat bio neverujući i daleko od Crkve, onda čitajte za njega Psaltir i molite se za olakšanje njegovog večnog udela svojim rečima i u domaćoj molitvi. Prizivam na vas Božiji blagoslov.




Marina pita:
Dragi oče Rafaile! Snašlo me je ozbiljno iskušenje! Još pre godinu dana sam iz usta svojih ocrkovljenih prijatelja čula da bih mogla da budem dobar par sa jednim našim zajedničkim poznanikom: čovek je mladji od mene 10 godina, nije bio u braku, (za razliku od mene koja sam se razvela pre 6 godina, i imam 19-ogodišnjeg sina). Tu misao sam tada iskritikovala kao nemoguću. Sada, kada smo počeli često da razgovaramo mnogo mislim o njemu. A ako se uzme u obzir da se medju pravoslavnima lako uspostavlja poverljivo prijateljsko raspoloženje, kao posledica njihove duhovne zajednice u krilu Crkve, meni je stalo da se češće vidjam sa tim čovekom i da mu budem korisna. Čini mi se da i on sa radošću podržava ta moja stremljenja. Oče, kako da se razumno uravnotežim? Neka Vas Gospod spase za Vaš trud! Mnoge vam i dobre godine!


Odgovor:
Poštovana Marina! Moje iskustvo mi govori da se pri takvoj razlici u godinama porodice obično raspadaju posle nekog vremena. Što se tiče vaših susreta, zbog njih se povećava uzajmna povezanost, koja u budućnosti može da vam nanese mnogo nevolja i boli. I zato mislim da je bolje da za svog životnog saputnika izaberete vršnjaka ili nekoga ko je stariji od vas nekoliko godina.



Marina pita:
Oče blagoslovite! Želim da se uključim u crkveni život ... Recite mi molim Vas kako da nadjem duhovnog oca? S poštovanjem, Marina.


Odgovor:
Poštovana Marina! Pročitajte prve glave knjige «Lestvica», Jovana, igumana Sinajskog. Tamo ćete naći savete kako da nadjete duhovnog oca.




Konstantin pita:
Blagoslovite. Recite mi ako možete od kojih zapovesti treba početi i kako ih pravilno ispunjavati?


Odgovor:
Poštovani Konstantine! Neophodno je ispunjavati sve Božije zapovesti, koje su nerazdvojno povezane jedna s drugom, to jest: 10 starozavetnih, 9 novozavetnih, i dve zapovesti koje je Gospod nazvao najvećim zapovestima. Ukoliko pitate kako da vodite duhovni život, onda vam savetujem da se koristite knjigom Nikodima Svetogorca «Nevidljiva borba». Prizivam na vas Božiji blagoslov.




Roman pita:
Pomaže Bog oče Rafaile, blagoslovite! Imam sledeće pitanje: u prvom psalmu čitamo – «Zato se neće bezbožnici održati na sudu, ni grješnici na zboru pravedničkom» (Ps. 1, 5). U tumačenju Psaltira je napisano da tu nije prosto rečeno «neće vaskrsnuti», već «neće vaskrsnuti na sud», što označava očigledan prigovor grešnicima. Želeo bih da čujem vaše uvaženo mišljenje. Unapred zahvalan.


Odgovor:
Poštovani Romane! Nečastivi će vaskrsnuti na sud kao već osudjeni, a pravoslavnim hrišćanima će biti sudjeno za blagodat koju su dobili: da li su je opravdali svojom verom i svojim delima. Kazna za pravoslavne koji su prekršili zavete sa Krštenja i sopstvenu veru će biti teži, nego za one koji nisu poznavali Hrista. Prizivam na vas Božiji blagoslov.



Ljuda pita:
Pomaže Bog oče! Moje pitanje je kako da se uspešno udam. Nemam sreće sa izborom supruga – ili nema nikoga ili su to neka nova poznanstva koja ne dovode do željenog. Molim Vas da se pomolite za sluškinju Božiju Ljudmilu. S poštovanjem, Ljudmila. Hvala.


Odgovor:
Poštovana Ljudmila! Shvatam vašu želju da formirate porodicu i da imate svoje ognjište. Ali nije problem udati se, već je najvažnije – za koga se udati: za prijatelja koji bi vas razumeo, voleo i cenio, ili za slučajnog čoveka, koga niste upoznali iz nekoliko kratkih susreta, i koji može da vam bude stran po karakteru i duhu. U hrišćanskom shvatanju, suprug nije kompanjon, već drugo «ja». Slažem se sa vama da je to veoma važno pitanje, koje zahteva molitve i Božiji blagoslov. Neka se na vama pokaže Njegova sveta volja.




Anatolij pita:
Pomaže Bog! Moja sestra je vidovita. Naši roditelji žele da održavamo medjusobne odnose, ali ja to ne želim. Recite mi molim Vas da li je u ovom slučaju moguće ne poslušati ih? Hvala.


Odgovor:
Poštovani Anatolije! Savremena vidovitost je povezana sa magijom i okultizmom. Treba poštovati roditelje, ali ih slušati samo u tom slučaju, ukoliko njihovi pogledi i shvatanja ne protivureče hrišćanskom učenju. Apostoli su rekli: «Više treba slušati Boga nego čoveka».



Marina pita:
Poštovani oče Rafaile, blagoslovite! Moj sin na jesen odlazi da služi vojsku. Kome treba da se molim za njega? Hvala Vam što radi nas odvajate svoje vreme i pažnju!


Odgovor:
Poštovana Marina! Molite se svetom Georgiju Pobedonoscu, pokrovitelju pravoslavnih vojnika.




Josif pita:
Blagoslovite oče Rafaile! Kako čovek može da se izbavi od mračnih sila u vreme molitve? Kako treba da razlikujemo naše strasne pomisli od demonskih?


Odgovor:
Poštovani Josife! Molitva je duhovni boj, i zato ne treba pitati kako se izbaviti od neprijtelja u vreme boja. Odgovor je jedan: treba se boriti sa njim udubljujući se u reči molitve. Naše strasne pomisli nam daju kratku nasladu, a misli od demona plaše dušu.




Andrej pita:
Pomaže Bog oče Rafaile. Hvala Vam za odgovor na prethodno pitanje. Svaki put posle posete Crkvi mi se dešavaju neprijatnosti – da li je to slučajno? I kako treba da se odnosim prema tome? Hvala.


Odgovor:
Poštovani Andreje! Ne treba odstupati pred iskušenjima, već treba još češće odlaziti u Crkvu.




Roman pita:
Pomaže Bog oče Rafaile, blagoslovite. Koliko puta godišnje mirjanin može da se pričešćuje? I kada? Unapred zahvalan.


Odgovor:
Poštovani Romane! Pričešćujte se onda kada imate želju i mogućnost da se pripremite za Tajnu.




Sergej pita:
Pomaže Bog, oče! Želim Vam dobro zdravlje i neka Vam je Bog u pomoći. 1. Recite mi molim Vas da li je Novi Zavet nešto drugo od Starog Zaveta, i kako ga shvatati u celini: kao dopunu Starog Zaveta ili kao nastavak Starog Zaveta ili kao drukčiju verziju Starog Zaveta, koja govori o Spasiteljevoj pojavi? Oprostite meni nepismenom, kršten sam nedavno, a i hrišćanski život i Bibliju sam počeo tek nedavno da izučavam. 2. Zašto se u proročanstvu jednog od apostola simbolom zveri nazivaju tri šestice – da li je to datum njegovog rodjenja (6 dan 6 meseca u 6 sati) ili nešto drugo? Molim Vas za Vaše molitve za mene grešnog i neznalicu. Molim za oproštaj ukoliko sam se pokazao kao potpuno nepismen. Neka Vas Gospod čuva i želim Vam Božiju pomoć u svemu. S poštovanjem, Sergej, pravoslavni hrišćanin


Odgovor:
Poštovani Sergeje! 1. Stari Zavet se otkriva u Novom Zavetu, i zato Novi Zavet nije dopuna Starom Zavetu, već njegovo ostavrenje. 2. Što se tiče broja 666, bilo je mnogo pokušaja da se on dešifruje, ali su ostale samo pretpostavke. Želim vam sve najbolje.



Andrej pita:
Blagoslovite oče Rafaile! Kako se treba odnositi prema predskazanjima gatara ukoliko se za neke ljude u potpunosti zbivaju?


Odgovor:
Poštovani Andreje! Demon poseduje većim brojem informacija, nego bilo kompjuter, i zato se neke od njegovih pretpostavki obistinjuju, ali je to samo mamac za našu obmanu.



Marija pita:
Visokoprepodobni, dragi u Gospodu oče Rafaile, blagoslovite! Želim da svom domaćem pravilu dodam Isusovu molitvu na brojanicama, ali ne znam kako da se opredelim za broj molitvi. Sa pedeset već ne mogu da izadjem na kraj. Mogu li da Vas zamolim da mi blagoslovite odredjeni broj molitvi i strukturu pravila (to jest kada i koliko poklona da uradim, kao i koliko molitvi da dodam Bogorodici i Angelu-Čuvaru). Molim za Vaše svete molitve, grešna Marija.


Odgovor:
Poštovana Marija! Počnite od malog: dve brojanice (od sto čvorova) Isusovih molitvi, jednu brojanicu Majci Božijoj, pola brojanice Angelu-Čuvaru, i pola brojanice svetitelju, koji se praznuje toga dana. Ukoliko imate vremena, pročitajte još pola brojanice svetitelju čije ime nosite, i pola brojanice svim svetima. Trudite se da se u toku dana dosta molite Isusovom molitvom. Ukoliko vidite da vam pravilo ide, onda možete povećati broj Isusovih molitvi. Ukoliko vam zdravlje dozvoljava napravite 20 do 30 zamnih poklona, a ako vam je to teško zamenite ih pojasnim (za jedan zemni – dva pojasna). Prizivam na vas Božiji blagoslov.




Badri pita:
Pomaže Bog oče Rafaile, blagoslovite! Imam 48 godina, i venčao sam se sakrivši da nisam kršten. Živeo sam bezbožno. Ocrkovio sam se pre 10 godina. Kajem se i pevam u horu. Radim i živim sa suprugom i bolesnom taštom. Imam jednu ćerku koja je udata. Imam unuke. Čitanje Jevandjelja i duhovnih knjiga je kod mene pobudilo želju za monaškim životom i približavanje Bogu. Istovremeno osećam odgovornost pred voljenom suprugom (po uzajamnoj saglasnosti 8 godina čuvamo celomudrenost), i pred bolesnom i starom taštom. Da li bih mogao da se zamonašim?


Odgovor:
Poštovani Badri! 1. Savetujem vam da se obratite episkopu u vezi venčanja pre vašeg krštenja, jer je to greh protiv Tajne. 2. Ukoliko imate obaveze pred porodicom, onda ne treba da žurite sa primanjem monaštva, a treba i svojom vnutrinom da se pripremate za monaštvo, i posebno da se bavite Isusovom molitvom. Prizivam na vas Božiji blagoslov.




Sergej pita:
Pomaže Bog oče! Da li su pojmovi “Božiji Promisao” i “sudbina” istovetni? Neka Vas Bog čuva.


Odgovor:
Poštovani Sergeje! Pojam “sudbina” je paganskog porekla, i ukoliko se upotrebljava u literaturi, onda to nije u bukvalnom, već u prenosnom značenju. Razume se da nije istovetan pojam Božijem Promislu.

preuzeto sa http://karelin-r.ru/faq/print.html


image


Sa Pravoslavie.ru



Pitanje:

Kako shvatiti životnu poziciju: «Veru ne pokazuj javno, ali ni ne skrivaj da si verujući». Ne znači li to da kada hoćeš da govoriš o Bogu treba da ćutiš, ili da znaš kome govoriš. Kog stava treba da se pridržava onaj koji veruje u Hrista?


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):

Spoljno ponašanje hrišćanina treba u potpunosti da bude odredjeno njegovim unutrašnjim sadržajem. Gospod zabranjuje dve krajnosti: pokaznu blagočestivost i malodušnost. Spasitelj je u besedi na gori rekao: «I kad se moliš Bogu, ne budu kao licemjeri, koji rado po zbornicama i na raskršću po ulicama stoje i mole se da ih vide ljudi. Zaista vam kažem da su primili platu svoju» (Mt. 6, 5). Takvo ponašanje je rezultat gordosti i sujete. Takav čovek ne samo da se kiti svojom prividnom pravednošću, već i osudjuje i uništava druge. Ne treba misliti da se farisejstvo projavljuje samo u tako očiglednim formama. Često takvo stanje biva fino uvijeno. Mejdutim, glavno obeležje svakog stepena farisejstva je neiskrenost i neprirodnost. Čovek koji je okoreo u takvom stanju pre ili kasnije otpada od vere.

Krajnosti se poklapaju. Ukoliko čovek želi da sakrije svoju veru, i stidi se da pokaže da je hrišćanin, on takodje prestaje da bude učenik Isusa Hrista. On ne može da se nada da će zauzeti mesto u budućem Carstvu Nebeskom. «Jer ko se postidi Mene i Mojijeh riječi u rodu ovome preljubotvornome i grješnom, i Sin će se Čovječiji postidjeti njega kad dodje u slavi Oca Svojega s andjelima svetima» (Mk. 8, 38). Malodušnost može da se projavi ne samo tokom gonjenja, već i u mirno vreme. Tako se neki ljudi stide da se osene krsnim znakom prolazeći pored Crkve. Odstupajući od te mnogovekokovne tradicije, čovek ne spoznaje dostojanstvo svog visokog zvanja. «Koji je vjeran u malom i u mnogom je vjeran; a ko je nevjeran u malom i u mnogom je nevjeran» (Lk. 16, 10). Čovek treba uvek da bude spreman da ispoveda svoju veru s rešenošću da za nju da čak i svoj život. To je najkraći put u Carstvo Nebesko, koji oslobadja čoveka od mnogih godina podviga. Medjutim, sam čovek to ne treba da traži. To daruje samo Gospod.

Istinski verujući hrišćanin u svim različitim životnim situacijama treba da se rukovodi razumom. Sveti Antonije Veliki je upravo dar rasudjivanja smatrao najvažnijom hrišćanskom vrlinom. Iako opštih formula nema, postoje pravila ponašanja hrišćanina u svetu koji ga okružuje.

Hrišćanin u toku celog života treba pred svako svoje delo da se rukovodi razumom: ne protivureči li zamišljeno delo Božijoj volji, nije li ono pogubno za dušu, i ne vredja li bližnjega. Ne treba raditi ništa što može da rastuži ili sablazni bližnjega.

Hrišćanin treba prema svima da ima podjednak dobronameran odnos. Jedan svetogorski starac je rekao: ne propuštajte mogućnost da ugodite Bogu prijatnim obraćanjem ka ljudima. «I ne vladajte se prema ovome vijeku, nego se promijenite obnovljenjem uma svojega, da biste mogli kušati koje je dobra i ugodna i savršena volja Božija» (Rim. 12, 2).




Pitanje:

Poštovani oče, više puta sam slušao o tome da će Strašni Sud biti na Jeleonskoj gori, u blizini Jerusalima. Recite mi da li je to na osnovu Svetog Pisma ili crkvenog Predanja, ili su to samo narodne priče?


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):

Dolina Kedron okružuje Jerusalim sa severne i istočne strane, odvajajući grad od Jeleonske gore. Od IV veka (a prema starim podacima od V veka) posle Hrista, ona je dobila naziv Josafatova dolina po imenu ovde pogrebenog Judejskog cara (IX vek pre Hrista). Ovde će prema verovanju stanovnika Palestine (hrišćana, Jevreja, muslimana) biti mesto Strašnog Suda. To verovanje se zasniva na proročanstvu. «Neka se podignu i dodju narodi u dolinu Josafatovu; jer ću ondje sjesti da sudim svijem narodima unaokolo...Gomile, gomile u dolini sudskoj; jer je dan Gospodnji blizu u dolini sudskoj» (Joil. 3, 12-14). Nema dovoljno osnova da se dolina suda poistovećuje sa dolinom koja se nalazi u blizini Jerusalima. Neki egzeketi to smatraju proročkim simbolom: Josafat znači – Gospod sudi.




Pitanje:

U Jevandjelju od Jovana (14, 28) Spasitelj govori o tome da je «Otac Moj veći od Mene». Ali kako se te reči slažu sa tim da mi ispovedamo Jedinu Nerazdvojnu Jedinosušnu Trojicu? Kakvo mesto može imati jerarhija, ako je Bog-Trojica Jedina, Nerazdvojna i Jedinosušna?


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):

To je Gospod rekao kao Mesija. Bogoovaploćenje je dobrovoljno unižavanje samoga sebe – kenozis. To je uniženje sluge, koji ne traži Svoju sopstvenu slavu, već slavu Oca Koji Ga je poslao: «Koji je ako je i bio u obličju Božijemu, nije se otimao da se isporedi s Bogom; nego je ponizio Sam Sebe uzevši obličje sluge, postavši kao i drugi ljudi i na oči nadje se kao čovjek, ponizio Sam Sebe postavši poslušan do same smrti, i to smrti na Krstu» (Fil. 2, 6-8). Hristov kenozis je završen Njegovim Vaskrsenjem. Isus Hristos je po Božanstvu ravan Ocu i Svetom Duhu.



Pitanje:

Oče, recite mi molim vas šta je to obednica, i da li nju može da služi mirjanin i koliko često može da se služi?
Sergej


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):

Obednica (Izobraziteljna) je pravoslavna crkvena služba, koja se služi umesto Liturgije (i zato se u narodu zove obednica). Ona se u Velikom Postu spaja sa Liturgijom. Naziv Izobraziteljna je dato zbog toga što predstavlja neko izobraženje to jest slična je Liturgiji. Njena služba se nalazi u Časoslovu. Nju kelejno mogu da služe i mirjani u dane kada ne mogu da budu na Liturgiji.




Pitanje:

Objasnite mi molim Vas šta znači izraz «upasti u prelest». Unapred zahvalna za odgovor.
Ljubav


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):
U Bibliji crkvenoslovenska reč prelestiti znači «obmanuti», «prevariti» (Post. 3, 13). Prelestiti se znači upasti u zabludu, prevariti se, skrenuti sa pravog puta (Ut. 4, 19). Spasitelj nas upozorava na razne vidove prelesti: «čuvajte se da vas ko ne prevari» (Mk. 13, 5). Sveti apostol Pavle savetuje Korinćanima: «Ali se bojim da kako kao što zmija Evu prevari lukavstvom svojijem tako i razumi vaši da se ne odvrate od prostote koja je u Hristu» (2 Kor. 11, 3). Prelest je u svetootačkoj asketici jedan od najvažnijih pojmova. Rečima „upasti u prelest“ se odredjuje unutrašnje stanje čoveka, koga su obmanuli (prelestili) zli duhovi. Oni to rade tajno preko sugerisanja lažnih misli pod maskom dobra i istine. To stanje je veoma opasno. Čovek se obično izbavlja od njega preko nevolja. Suprotno prelesti je smirenje. Većina ljudi hronično živi u grehu bez pokajanja, i zato se njihovo stanje može nazvati stanjem prelesti. «Da bi to jasnije razumeo opisaću ti nekoliko duhovnih stupnjeva na kojima se ljudi mogu nalaziti i za svaki stupanj odgovarajuće zamke, podilaženja i prevare zlog duha. Ima ljudi koji žive u grehu i ne pomišljaju da ga se oslobode, ima ih koji ako i pomišljaju na oslobodjenje i žele ga, ništa stvarno u tom pravcu ne preduzimaju; ima ih, zatim, koji po oslobodjenju od okova greha i posle sticanja dobrih dela ponovo padaju u greh. Od ovih poslednjih jedni u samoobmani misle da bez obzira na sve još uvek idu ka savršenstvu, drugi bezbrižno ostavljaju put vrline, a treći samu vrlinu preobraćaju u zlo. Zli duh napada na ljude prema duhovnom nastrojenju svakog od njih» (Prep. Nikodim Svetogorac, Nevidljiva borba, glava 29).



Pitanje:

Krst predstavlja simbol savremene pravoslavne vere. To je koliko ja shvatam postalo tako tek posle Raspeća Isusa Hrista. Da li postoji podatak o tome, šta je predstavljalo njen simbol pre Raspeća?


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):

Taj glavni simbol hrišćana je pre iskupiteljne Žrtve Gospoda našeg na Krstu bio poznat samo u vidu praobraza. 1. Kada su za vreme 40-ogodišnjeg stranstvovanja po pustinji Jevreji počeli da ropću na Boga, onda su za kaznu bili podvrgnuti napadu otrovnih zmija, koje su ujedale narod. Mnogo ljudi je umiralo. Tada je Gospod rekao Mojsiju: «načini zmiju vatrenu, i metni je na motku, i koga ujede zmija, neka pogleda u nju, pa će ozdraviti» (Čis. 21, 8). I ta bakarna zmija (jevrejski nehuštan) se po predanju uzvisivala na krstolikom drvetu. Sam Gospod nam ukazuje na njega kao na vid Svoje krsne smrti: «I kao što Mojsije podiže zmiju u pustinji, tako treba Sin Čovečiji da se podigne. Da nijedan koji Ga vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni. Jer Bogu tako omilje svijet da je i Sina Svojega Jedinorodnoga dao, da nijedan koji Ga vjeruje ne pogine, nego da ima život vječni» (Jn. 3, 14-16). 2. Kada je Izrailj ratovao u Refidimu sa Amalikićanima, Mojsej, Aaron i Or su se popeli na vrh brda. «I kada je Mojsej podizao svoje ruke, pobedjivao je Izrailj, a kada je spuštao svoje ruke, pobedjivao je Amalik; ali Mojsijeve ruke su otežale, i tada su uzeli kamen i postavili ga ispod njega, i on je seo na njega, a Aaron i Or su pridržavali njegove ruke, jedan s jedne, a drugi s druge strane. I njegove ruke su bile podignute sve do zalaska sunca» (Ish. 17, 10-12). Mojsije je podigavši ruke, svojim telom izobražavao krst. Ima još simbola Krsta u Starom Zavetu. Prepodobni Jovan Damaskin piše: «Taj časni krst je praobraz Drveta Života, koje je Bog posadio u raju. Jer kao što je preko drveta došla smrt (Post., gl. 2 i 3), onda preko drveta treba da budu darovani život i Vaskrsenje. Jakov je poklonivši na kraju Josifovo žezlo (Post. 47, 31; Jevr.11, 21), prvi izobrazio krst, i blagoslovivši svoje sinove navlaš postavljenim rukama (Post. 48, 14), veoma jasno je izobrazio krsni znak. Praobrazi Krsta su takodje i Mojsijevo žezlo, kojim je krstoobrazno razdelio more i spasavši Izrailj, poplavio faraona (Ish. 14, 16); ruke krstoliko raširene, koje su Amalika primorale na begstvo (Ish. 17, 11); gorka voda koja je posle stavljanja drveta u nju postala slatka (Ish. 15, 25); stena koja je rasečena žezlom iz koje je isticala voda (Ish. 17, 6); žezlo koje je Aaronu donelo sveštenički čin (Čisl. 17, 8-9)» (Tačno izlaganje pravoslavn vere. Kn. 4, glava XI).


Pitanje:

Poštujem Majku Božiju, ali znam da protestanti odriču Njeno istinsko prednaznačenje, ako tako mogu da se izrazim. Ne znam tačno, ali mislim da se pozivaju na glavu 12, stihove 47, 48, 49, 50 Jevandjelja od Mateja, gde prema njihovim rečima Spasitelj kao da ne priznaje Majku Božiju. Ne želim da sumnjam, i verujem u brigu i pokorviteljstvo Majke Božije i u Njenu svetost. Molim Vas da mi objasnite Spasiteljeve reči iz Mt. 12, 47-59. Šta je On tu imao u vidu?


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):

Rečima «eto mati Moja i braća Moja. Jer ko izvršuje volju Oca Mojega Koji je na Nebesima, onaj je brat Moj i sestra i mati» (Mt. 12, 49-50), Isus Hristos je ovde izrekao misao, kojom je prožeto celo novozavetno učenje: duhovno srodstvo je veće od krvnog. Ta ideja je zauzela početno mesto u propovedi Carstva Nebeskog. U Carstvu novog života nema mesta deljenja prema zemaljskim znacima (nacionalnim, rodbinskim, socijalnim). Čovek koji želi spasenje treba da se obuče u «novoga, koji se obnavlja za poznanje, po obličju Onoga Koji ga je sazdao: gdje nema Grka, ni Jevrejina, obrezanja ni neobrezanja, divljaka ni Skita, roba ni slobodnjaka, nego sve i u svemu Hristos» (Kol. 3, 10-11). Spasitelj je koristio okupljanje velikog broja naroda, da bi predavao ovo učenje. Tradicionalni Jevrejin je teško prihvatao ovu ideju, zbog toga što se u Starom Zavetu najveći značaj pridavao rodoslovima (jevr. Toledot). Zato sv.apostol Pavle poziva svoga učenika Timoteja da «savetuje neke kako se oni ne bi učili čemu drugome i kako se ne bi bavili basnama i rodoslovima bekrajnim, koji dovode do velikih sporova, već da uzrastaju u veri» (1 Tim. 1, 3-4).

Spasiteljeve reči ne daju nikakav povod da se pomisli da Gospod zamenjuje značenje srodstva, a tim pre visoko uvažavanje prema majci. Takodje je i pokušaj protestanata da koriste to mesto u Jevandjelju radi odstupanja od mnogovekovne crkvene tradicije poštovanja Majke Božije lišen svake osnove. Treba odgovoriti na sledeće pitanje: da li u Svetom Pismu postoji svedočanstvo za to da Presveta Bogorodica zauzima važno mesto u Božanskim planovima Domostroja našeg spasenja? Da, postoji. Poštovanje Majke Božije od strane naše Crkve ne predstavlja samo najdublje uvažavanje One, Koja je postala središte najvećeg dogadjaja u delu ljudskog spasenja – Bogoovaploćenja. To poštovanje ima svoje korene u osnovnim istinama pravoslavnog bogoslovlja i tačno pokazuje duboku razliku izmedju hrišćanstva, koje čuva apostolsko nasledje i reformisanog hrišćanstva. Razlika počinje od pristupa ka biblijskim mestima, koja se odnose na Presvetu Bogorodicu. Pravoslavni bogoslovi se oslanjaju na svu punoću biblijskih svedočanstava. Protestanti i predstavnici nekih sekti se pozivaju samo na neka mesta. Te krvlju ispisane citate oni pokušavaju da iskoriste za svoje konfesionalne interese. Na sva ostala mesta ne obraćaju pažnju. Pored toga, pravilo ne samo biblijske nauke već i svakog ozbiljnog istraživanja, pretpostavlja razmatranje sveukupnih činjenica i svedočanstava, koja se odnose na izučavani predmet.

Pre svega, o Majci Mesije postoje proročanstva u svetim starozavetnim knjigama (Post. 3, 15; Ps. 44, 10-18; Is. 7, 14; Mih. 5, 3). To jednoznačno ukazuje na to da je u mnogovekovnoj istoriji čovečanstva Njoj posvećeno posebno mesto. I zato je Arhangel Gavrilo, koji Joj se javio sa vešću o tom velikom dogadjaju, naziva Blagodatnom. Ta reč se ne primenjuje ni na jedan drugi lik u celoj Bibliji. Arhangel je dodao reči, u kojima se nalazi svedočanstvo o tome da je Majka Mesije posebno izabrana: «blagoslovena si Ti medju ženama» (Lk. 1, 28). Kao odgovor na te reči Djeva Marija se zbunila i počela da razmišlja šta znači taj pozdrav. Arhangel Gavrilo je rekao: «Ti si pronašla blagodat od Boga». Grčki evres harin tačno odgovara jevrejskom masa hen (naći blagodat). U Starom Zavetu su te reči značile Božije odabiranje odredjenog lica u planovima ljudskog spasenja.

Može se čvrsto i odlučno reći da se sa poštovanjem Majke Božije započelo još za Njena života. O tome svedoči Jevadjelista Luka, kada opisuje posetu Majke Božije kući svete Jelisavete. One su bile u bliskom srodstvu, i njihovi medjusobni odnosi su bili svakidašnji, ali je blagodat Svetog Duha koja je sišla na Djevu Mariju toliko je uzveličala, da je Jelisaveta uskliknula gromkim glasom: «I otkud meni ovo da dodje Mati Gospoda mojega k meni?» (Lk. 1, 43). Čim je Njen pozdrav došao do Jelisavetinih ušiju, zaigralo je dete radosno u utrobi njenoj. Da li postoji nešto zajedničko izmedju hladnih rasudjivanja o Božijoj Majci protestanata i uzvišenim rečima svete Jelisavete o Djevi Mariji; «blagoslovena si Ti medju ženama, i blagosloven je plod utrobe Tvoje!» (Lk. 1, 42). To nije bila samo projava oduševljenosti pravedne Jelisavete. Kao odgovor na njene reči Majka Božija je rekla: «Veliča duša moja Gospoda» (Lk. 1, 46-47). Ona kaže: jer, gle otsad će me zvati blaženom svi naraštaji» (Lk. 1, 48). Da li se ta jevandjeljska reč ispunjava kod protestanata? Zar su pravoslavni hrišćani sami ustanovili poštovanje Majke Božije? Upravo u Svetom Jevandjelju nalazimo reči: «učini mi veličinu Silni» (Lk. 1, 49).




Pitanje:

Kako izabrati svog duhovnika?
Nina


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):

Duhovnika ne treba specijalno tražiti ili birati. Treba se pomoliti da nam Gospod pošalje duhovnika. Sve ono što je veštačko je nepostojano i ne donosi plodove. Ako te je Gospod doveo u odredjenu Crkvu, i ti si postala njena parohijanka, onda nemoj tražiti nešto drugo, jer spasenje zavisi od našeg unutrašnjeg života. Veza sa duhovnim ocem se uspostavlja u saglasnosti sa Božijom voljom, tada kada tu vezu stvori sam život. To treba da se desi prirodno. Najbolje svedočanstvo toga je da se ti odnosi nisu javili slučajno, je realna duhovna korist koju oni donose. Ako se nije pojavila takva veza, onda ne treba upadati u uninije, niti sprovoditi specijalna traganja, inače se u suprotnom počinje sa dugotrajnim hodanjem po parohijama. Posledica toga je gubitak duševnog mira. Najbolji učitelj je Sveto Jevandjelje. Duhovni život je potpuno jasan: ispunjavaj jevandjeljske zapovesti i živi u blagodatnom opitu Crkve. Kada se pojave pitanja, onda se za odgovor može upitati bilo koji iskusan sveštenik.




Pitanje:

Recite mi molim Vas zbog čega se na pravoslavnim i katoličkim ikonama Hrista, rana na grudima nalazi sa desne strane? U Bibliji je samo ukazano na značenje tih rana, i navedena je paralela sa «otvorenim» Adamovim rebrom radi stvaranja Eve, ali nije rečeno na kojoj strani se rana nalazila. Šta znači položaj Hristovih rana na desnoj strani?


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):

Jevandjelista Jovan Bogoslov ne govori s koje je strane rimski vojnik proboo rebra Isusa Hrista. Medjutim, crkveno Predanje je živo sačuvalo sve detalje, koji se odnose na stradanja i krsnu smrt Spasitelja sveta. Ikonopisci su se nesumnjivo pozivali na to Predanje. Tako je nastala tradicija ikonopisanja da se izobražava proboden desni bok. Istraživanja Gospodnje svete Plaštanice su potvrdila istorijsku tačnost tradicije. «S desne strane, izmedju petog i šestog rebra se nalazi ovalni prorez veličine približno 4.5x1.5cm, koji je pričinjen oštrim, britkim predmetom. Krv je iz velike rane tekla nadole, a potom obratno: to se desilo pri postavljanju tela u horizontalan položaj ... Svi autoritativni naučnici se slažu sa tim da je rana nanešena posle smrti. Oni to zaključuju na osnovu toga, što je istekla mala količina lepljive, zgrušane krvi i došlo je do odvajanja ugruška krvi od sukrvice ... Zbog strašnih trauma i narednog stradanja na Krstu, u oblasti plućne maramice se skupila značajna količina krvi. Ona se podelila na sastavne delove, tako da su teže frakcije pale. Krv i voda – gusta frakcija krvi, a zatim laka» (Sveštenik Vjačeslav Sineljnikov. Turinska plaštanica na pogled nove ere, M., 2002, s.27). Probadanje rebara sa desne strane nije bilo slučajno: to je rezultat profesionalnih navika rimskih nosača koplja. U vreme bitke, leva vojnikova strana je bila prekrivena štitom, a desna – otkrivena. «Legionari su specijalno trenirani da nanose smrtne rane u srce, upravo sa te strane gde ono ostaje nepokriveno» (Sveštenik Vjačeslav Sineljnikov, s.27).

Krv u svetootačkom timačenju predstavlja simbol Evharistije, a voda – Krštenje. Evharistija i Krštenje su Tajne, koje ukazuju na Crkvu, rodjenu probadanjem rebara novog Adama.



Pitanje:

U Jevandjelju od Jovana je opisano da je prvi Apostol sam pošao za Isusom Hristom, budući pritom učenik Jovana Preteče. A u drugim Jevandjeljima je napisano da je Hristos pozvao Svoje prve učenike, u vreme kada su lovili ribu. Želeo bih takodje da Vas pitam za savet, koja tumačenja se mogu pročitati u vezi sa nekim razmimoilaženjima u Jevandjelju, kako ne bih oduzimao Vaše vreme sličnim pitanjima, pošto sam ubedjen da postoje odgovori na slična pitanja i da su mnogima poznati. Unapred veliko hvala.
Dimitrije


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):

Zemaljsko služenje Gospoda našega Isusa Hrista je trajalo tri godine. On je tek druge godine Svoga služenja, posle drugog odlaska u Jerusalim na Pashu izabrao 12 apostola (Mt. 10, 2; Mk. 3, 16; Lk. 6, 14) – najbliskijih učenika, koje je spremao da propovedaju Blagu Vest i da svedoče svetu o Vaskrslom Učitelju. U vremenu koje je prethodilo tom se postepeno formirao i raširio krug Njegovih pristalica, od kojih je izabrao apostole. O tome govori Jevandjelist Jovan Bogoslov na početku (1:35-51) što se može nazvati susretom i upoznavanjem dva buduća apostola sa svojim Učiteljem. Ime jednog od njih je Andrej (1:40). Zbog toga je on dobio naziv Prvozvani. Ime drugog nije navedeno, ali istraživači ubedljivo smatraju da je to bio Jovan Bogoslov, koji nikada sebe nije nazivao po imenu pričajući o tim dogadjajima u kojima je učestvovao. Iz daljeg pripovedanja Jevandjelista je očigledno da su se oni saznavši za Isusa i zadobivši prva znanja o Njegovom učenju, vratili svojim uobičajenim poslovima – lovu ribe. Bilo je potrebno da prodje neko vreme, i ti prvi učenici su konačno postali sposobni da postanu neprekidni Spasiteljevi pratioci, a kasnije i da prime krst apostolskog služenja. Posle susreta Isusa na Jordanu sa prvim Svojim pristalicama, desili su se dogadjaji koje Jevandjelisti detaljno opisuju. Gospod je u Kani Galilejskoj pretvorio vodu u vino (Jn. 2, 1-11). Zatim je otišao u Judeju na praznik Pashe i isterao trgovce iz hrama (Jn. 2, 13-25). U Jerusalimu je Spasitelj razgovarao sa Nikodimom (Jn. 3, 1-21). Zatim je došlo do susreta i razgovora sa Samarjankom u gradu Sihar kod Jakovljevog izvora. Posle povratka u Galileju, Isus je drugi put posetio Kanu Galilejsku, a zatim je došao u Kapernaum, i iscelio sina dvorjanina (Jn. 4, 46-54). Spasitelj je izabrao Kapernaum kao mesto Svog boravka. «Otada poče Isus učiti i govoriti: pokajte se, jer se približi Carstvo Nebesko» (Mt. 4, 17). Prolazeći pored Galilejskog mora, ugledao je četiri ribara (Simona, Andreja, Jakova i Jovana). Sada je Gospod pozvao te Svoje prve sledbenike da ostave predjašnje poslove i da krenu za Njim.
Saglasnosti četiri Jevandjelja pridaju pažnju svi autoritativni ekzegeti: svetitelj Jovan Zlatoust, blaženi Teofilakt, Jeftimije Zigaben, ep. Mihail (Luzin), arhiepiskop Averkije (Taušev), B.I.Gladkov. Postoji specijalan rad: Blaženi Avgustin, Saglasnost Jevandjelista.




Pitanje:

Oče, objasnite mi molimm Vas kako treba shvatiti sledeći stih iz Jevandjelja od Marka: «A o danu tome ili o času niko ne zna, ni Andjeli koji su na nebesima, ni Sin, do Otac» (Mk. 13, 32). Kako razrešiti tu protrivurečnost? Hvala.

Aleksandar


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov)

Sin Božiji, Drugo Lice Presvete Trojice, Koji poseduje svu punoću Božanstva, zna sve konačne sudbine sveta. Zna i dan Svog slavnog Dolaska. «Sve je Meni predao Otac Moj» (Mt. 11, 27). Sveti Jovan Zlatoust kaže: «Ako bi to bilo tako da Sin Božiji ne zna Onoga Koji Ga je poslao, kada bi Ga onda upoznao? Zajedno sa nama? A ko će to da počne da utvrdjuje? On je znao Oca savršeno, - kao i Otac Sina, - a da nije znao za taj dan? Pored toga, «Duh sve ispituje, i dubine Božije» (1 Kor.2, 10), a Sin da ne zna i vreme Suda? On je znao na koji način treba suditi, znao je i tajne svakoga, - i da li je onda mogao da zna ono što je mnogo manje važno? Ako je «sve kroz nju postalo, i bez nje ništa nije postalo što je postalo» (Jn. 1, 3), kako bi onda moglo da bude da On ne zna taj dan? Onaj Koji je stvorio vekove, stvorio je bez sumnje i vremena; ako je stvorio i vremena, onda je stvorio i dan; kako On da ne zna taj dan koji je Sam stvorio?» (Tumačenje na svetog Mateja Jevandjelistu. Beseda LXXII).

Kako shvatiti reči Spasitelja sveta, «ni Sin, već samo Otac»? Sveti Atanasije Veliki to ovako objašnjava: «Kada su Ga učenici pitali o kraju sveta, onda Isusove reči o tome, da ni Sin ne zna, treba shvatiti kao reči izgovorene od strane čoveka: s ciljem da pokaže da On kao čovek to ne zna, jer je neznanje svojstveno ljudima. Medjutim, pošto je On zajedno sa tim i Reč, i Onaj Koji dolazi, i Sudija, i Ženik, onda On zna i kada i u koji čas će doći. Slično tome kao što je postavši čovek, zajedno sa ljudima osećao glad, žedj i bol, tako zajedno sa ljudima takodje ne zna dan kao čovek. Ali kao Bog, kao u Ocu prebivajuća Reč i Premudrost, On zna, i nema ništa što On ne zna» (Protiv Arijanaca).




Pitanje:

Pitanja o Judi Iskaritskom: 1. Da li je on bio oženjen? 2. Da li je istina da je začet u posni dan? 3. Da li je istina da je 108. psalm o njemu? Hvala.

Roman


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov)

Mi nemamo nikakve podatke o rodjenju i životu Jude-izdajnika pre nego što je izabran za apostola (Mt. 10, 4; Mk. 3, 19; Lk. 6, 16). Istraživači objašnjavaju reč Iskariot kao pokazatelj mesta rodjenja: čovek (jevr. Iš – čovek, muž) Keriota je grad koji se nalazi u dolini Judina. Ako je ta pretpostavka tačna, onda proističe da Juda potiče iz kolena Judina i da jedini od dvanaestorice apostola nije bio Galilejac. Njegov otac se zvao Simon (Jn. 6, 71).

Jevandjelje svedoči da je Juda imao najopasniju strast – koristoljublje (Jn. 12, 4-6). To je djavo i iskoristio, stavivši u Judino srce misao da izda Učitelja (Jn. 13, 2). Kada je Juda primio tu djavolsku pomisao, satana je ušao u njega i pomogao mu da ispuni tu prestupnu želju (Lk. 22, 3). Ako je Juda odista bio začet u jedan od u Starom Zavetu ustanovljenih posnih dana, to nije učinilo njegovu dušu srebroljubivom. Biblijsko bogoslovlje nikako ne govori o sličnoj uzročno-posledičnoj vezi, već samo o ličnoj krivici onoga koji je sagrešio. Bog je preko proroka Jezekilja rekao sinovima Izrailja: «Šta hoćete vi koji govorite priču o zemlji Izrailjevoj govoreći: oci jedoše kiselo groždje, a sinovima trnu zubi» (Jez. 18, 2). Gospod urazumljuje zabludele: «Koja duša zgriješi ona će umrijeti, sin neće nositi bezakonja očina» (Jez. 18, 20). Nesumnjivo, je da čovekov moral zavisi od duhovnog života roditelja, ali to ne treba uprošćavati i misliti, da ukoliko roditelji ne poštuju postove i začeće deteta, kada crkveni ustav propisuje supružničko uzdržanje, da će dete koje se rodi biti grešnik i nesrećan čovek.
Sveti Oci vide u strašnom Judinom postupku njegovu ličnu krivicu. Sveti Jovan Zlatoust kaže: «kao što je Juda bio gospodar svojih pomisli, i u njegovoj vlasti je bilo da im se ne povinuje i da se ne prikloni srebroljublju, tako je on očigledno sam oslepeo svoj razum i odvojio se od svog sopstvenog spasenja (O Judinoj izdaji).

108. psalm je proročki. On predskazuje Hristova Stradanja i buduću kaznu Jude i jevrejskog naroda. Treba znati da sve što je rečeno u pslamu u vidu želja, predstavlja prorocanstvo, naprimer kada je rečeno: (6) protivnik neka stane s desne strane je upotrebljeno umesto: staće. Jer Pslamopojac ne želi da se to desi, već samo predskazuje da će to biti zbog njegove zlobe. Tako treba razumeti i druge slične iskaze (sv.Atanasije Veliki).



Pitanje: Šta biva sa čovekom kada je posednut zlim duhom?
Tanja


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov)
Forme i stepen te teške bolesti mogu da budu različite. Sv. Diodoh, episkop Fitike, piše: “Postoje dve vrste zlih duhova: prefinjeni, koji napadaju dušu, i grublji, koji deluju na telo. Kada blagodat ne obitava u čoveku, zli duhovi se slično zmijama, gnezde u dubini srca, ne dajući duši da stremi ka dobru. Kada blagodat obitava u njemu, onda oni kao neki tamni oblaci promiču po delovima tela, preobražavajući se u grehovne strasti i različita prividna maštanja, kako bi preko sećanja i maštanja odvukli um od sjedinjavanja sa blagiodaću”. Sv. Diodoh govori o takvom stepenu, kada potčinjenost zlim duhovima nema nekih primetnih spoljnih projava. Takav vid zavisnosti je karakterističan skoro za sve ljude koji nemaju duhovni život ili ga vode krajnje nebrižljivo. Posednutost postaje primetna onda kada demoni ovladaju čovekovom voljom i svešću, a preko toga i telom. U Jevandjelju se opisuje strašno stanje posednutosti, u kome se nalazio gadarinski stanovnik: “I kad izidje iz ladje, odmah ga srete čovjek s duhom nečistijem, koji življaše u grobovima i niko ga ne mogaše svezati ni verigama; jer je mnogo puta bio metnut u puta i u verige, pa je iskidao verige i puta izlomio; i niko ga ne mogoše ukrotiti. I jednako dan i noć bavljaše se u grobovima i u gorama vičući i bijući se kamenjem” (Mk. 5, 2-6). Sveti tekst nam otkriva i uzrok tako bednog stanja. U njemu je bio legion zlih duhova. Rimski legion je brojao od 4000 do 6000 vojnika. Tim rečima je očigledno ukazano ne na broj, već na nebrojeno mnoštvo zlih duhova koji su mučili čoveka. Ali čak i jedan zli duh može da prouzrokuje mnogo muka. Otac, koji je prišao Isusu, govori o svom bolesnom sinu: “on o mijeni bjesni i muči se vrlo; jer mnogo puta pada u vatru, i mnogo puta u vodu” (Mt. 17, 15).

Karakter posednutosti i stepen bolesti zavisi i od demona, koji se uselio u čoveka, jer oni imaju različitu snagu i surovost; “drugi bivaju tako gnevni i svirepi, da se ne zadovoljavaju time da samo surovo muče ljudska tela, u koja su ušli, već žure da napadnu i na one koji prolaze iz daljine i da ih poraze surovim udarcima, koji su opisani u Jevandjelju (Mt. 8, 28), “tako zli da ne mogoše niko proći putem onijem” (prep. Jovan Kasijan. Razgovori 7-e, gl.32).
Kada se u čoveka useli zli duh, onda se u potpunosti narušava njegov unutrašnji život i razum se postepeno pomračuje. Posednutom Gadarincu se tek posle isceljenja povratio zdrav razum. Stanovnici te zemlje,došavši na to mesto, gde je paslo njihovo stado svinja, “nadjoše čovjeka iz koga djavoli bijahu izišli, a on sedi obučen i pametan kod nogu Isusovijeh; i uplašiše se” (Lk. 8, 35).

Bolesnikova volja postaje neslobodna. “Kao što u tamnoj i dubokoj noći duva neki jak vetar i dovodi do kretanja i potresa svog rastinja i semena, tako i čovek potpavši pod vlast tamne noći – djavola, i prebivajući u noći i u tami, pod uticajem surovog greha vetra dospeva u stanje kolebanja, potresa i pokreta; u njemu je poremećena čitava priroda, duša, njegove pomisli i um, kao i svi delovi tela. Nijedan deo duše i tela nije slobodan i ne može a da ne strada od greha koji živi u nama” (prep.Makarije Veliki. Duhovni razgovor. 2:4). Nekada je posledica posednutosti slepilo (Mt. 12, 22), gluvoća i nemost: “A Isus videći da se steče narod zaprijeti duhu nečistome govoreći mu: duše nijemi i gluhi! Ja ti zapovijedam, izidji iz njega i više ne ulazi u njega” (Mk. 9, 25).
Čovek posednut zlim duhom postaje mračan. Duša se lišava sposobnosti da bude vesela i radosna. Na to nekad navode napadi tuge i straha. O tome, koliko je takvo stanje mučno pokazuju dva pisma L.N.Tolstoja ženi, Sofiji Andrejevnoj: “Treće noči sam noćevao u Arzamasu, i sam mnom se desilo nešto neobično. Bilo je dva sata posle ponoći, ja sam bio strašno umoran i želeo sam da spavam, i ništa me nije bolelo. Ali odjednom su me napali tuga, strah, užas, takvi kao nikad ranije. Detalje tog osećaja ću ti ispričati kasnije, ali takav mučni osećaj nisam nikada ranije imao, i ne daj Bože nikome da ga oseti. Skočio sam, …Juče se taj osećaj povratio za vreme puta” (septembar 1869. godine). U drugom pismu L.Tolstoj piše: “Od kada sam došao ovde, svaki dan u šest sati uveće me spopadne tuga, kao groznica, fizička tuga, osećaj koji ne mogu bolje da opišem, kao kada se duša rastaje sa telom” (od 18 juna 1871. godine).
Konačni cilj demona je da unište unutrašnji duhovni život, a ukoliko ga čovek nikada nije ni imao, onda ga u potpunosti sprečavaju. Prema rečima prepodobnog Nila Sinajskog: “Djavo, kao uzročnik poroka, ima taj cilj, da svakog čoveka baci u tešku i bezutešnu tugu, da ga udalji od vere, nade i Božije ljubavi”.

Verujući čovek ne treba da bude malodušan, i da ima strah od zlih duhova. “Koji živi u zaklonu Višnjega, u sjenu Svemogućega počiva” (Ps. 90, 1). Demonima nije data vlast da čoveku proizvoljno nanesu štetu. Samo čovek koji neprekidno živi u grehu bez pokajanja, gordo odbacuje Božiju pomoć ili je zaražen lažnim učenjima, nema zaštitu. “Dakle jasno je da nečisti duhovi ne mogu drugačije da proniknu u one ljude čijim telima žele da ovladaju, ukoliko unapred ne ovladaju njihovim umom i mislima. Kada ih liše straha i sećanja na Boga ili duhovnog razmišljanja, napadaju ih kao razoružane, lišene Božije pomoći i zaštite, i zato ih kao lako savladljive smelo napadaju a zatim se u njima nastanjuju, kao u one koji potpadaju pod njihovu vlast” (prep. Jovan Kasijan. Saborovanje 7-e, gl. 24).




Pitanje:
Kako treba shvatiti smisao reči apostola Pavla: “I ako Hrista poznasmo po tijelu, ali ga sad više ne poznajemo” (2 Kor. 5, 16).
Aleksandar


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):

Posle Svog rodjenja Isus Hristos je po Svojoj ljudskoj prirodi imao prirodne životne potrebe: disao je, jeo, bio Mu je potreban odmor i san. Vaskrsli Isus, iako je ostao u telu, Njegovo preobraženo telo se više ne potčinjava prirodnim životnim zakonima tela. Na to misli sveti apostol Pavle.




Pitanje:
Prva poslanica Korinćanima svetog apostola Pavla (2, 6): “Ali premudrost govorimo koja je u savršenima”. Ko su ti savršeni?
Natalija


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):
Sveti apostol Pavle deli vernike na decu, koju treba hraniti još duhovnim mlekom, i na one koji su sposobni za čvrstu hranu. Ove poslednje naziva savršenima: “Jer koji se god hrani mlijekom, ne razumije riječi pravde, jer je dijete. A savršenih je tvrda hrana, koji imaju osećanja dugijem učenjem obučena za razlikovanje i dobra i zla” (Jevr. 5, 13-14).



Pitanje:
Zbog čega Proroku Jovanu Krstitelju nije bilo ostavljeno pravo izbora, ukoliko se on odmah u majčinoj utrobi ispunio Duha Svetog?
Ala


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):
Pravo izbora je zasnovano na slobodi ljudske volje. Ta sloboda je neotudjivo svojstvo Božijeg lika u čoveku. Volja može da bude raslabljena i izopačena grehom, ali uvek ostaje slobodna. I što čovek više duhovno napreduje, tim se više projavljuje ta sloboda:”Tada Isus govoraše onijem Jevrejima koji Mu vjerovaše: ako vi ostanete na Mojoj besjedi, zaista ćete biti učenici Moji, i poznaćete istinu, i istina će vas izbaviti” (Jn. 8, 31-32). Čovek koji duboko shvata prirodu dobra i zla je slobodan od ropstva strastima. I zato je njegov izbor zaista slobodan. Naprotiv, čovek koji je duhovno slep, i koji živi u grehu, ima slobodu volje, ali je realizuje u veoma uskom prostoru. Izbor je tada odredjen dominirajućim strastima. Zbog toga je i pravo izbora iluzorno.
Sv.Prorok i Preteča Jovan se još u majčinskoj utrobi ispunio Duha Svetoga (Lk. 1, 15), ali pošto je u sebi imao grehom neiskvareni Božiji lik, imao je i njegovu uzvišeniju projavu – slobodu volje. “Gospod je Duh, a gde je Duh Gospodnji, tamo je sloboda (2 Kor. 3, 17). On je bio izabran po Božijem Promislu u planu Domostrja našeg spasenja. Da bi postao dostojan tog izabraništva, sv.Jovan Preteča je dobrovoljno učinio velike napore: život u surovim uslovima Judejske pustinje, propoved pokajanja, razobličavanje Iroda Antipe za preljubu sa ženom, neustrašivo primanje mučeničke smrti.



Pitanje:
Objasnite mi molim Vas stih iz Saborne poslanice apostola Jude: “I tako razlikujući jedne milujte, a jedne strahom izbavljajte i iz ognja vadite; a karajte sa strahom, mrzeći i na haljinu opoganjenu od tijela” (Jud. 1, 22-23).
Sergej


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov)
Blaženi Teofilakt ovako objašnjava to mesto: “A one koji se udaljavaju od vas, razobličavajte, to jest razotkrivajte njihovo nepoštenje pred svima; a ako žele da se iscele, onda ih ne odbacujte, već ih primajte po milosti svoje ljubavi, spasavajući ih od ognja koji im preti. Primajte ih sa milošću i strahom, pazeći da primanje, pri vašem bezbrižnom raspoloženju prema njima,ne postane uzrok pogibelji za vas same, zato što oni i one koji su čvrsti u veri uvlače u razna svoja nepoštenja, a zlo se lako porpima. Dakle, primajte ih, ali postupajte prema njima sa strahom, to jest sa oprezom, i milošću prema njima samim, a imajte mržnju prema njihovim skvernim delima; čak i prema odeći, koja je oskvernjena njihovim telom, osećajte mržnju i odvratnost, jer ona u dodiru sa telom i sama postaje oskvernjena. Ili, primajući ih sa strahom od buduće kazne, pripremajte ih za to, kako bi se pokajali i pokazali dostojni pomilovanja. Oskvernjena odeća je život, oskvernjen mnogim prestupima, koji su posledica telesne strasti. Jer se na svakom čoveku može videti da li je on pravedan ili nepravedan po načinu života, kao i po odeći. Neko ima čistu odeću i vrlinski život; drugi opet – oskvernjen život sa zlim delima. Ili bolje rečeno: odeća, oskvernjena telom je takva navika i nastrojenje savesti, koja kvari dušu razmišljanjem o poročnim telesnim pokretima i delima, gledajući na koje neprekidno, kao na svoju odeću, duša postaje ispunjena zlim strastima. Jer kao što se od Duha preko vrlina, koje se postepeno nižu jedna na drugu, obrazuje netruležna odeća za dušu, u koju kada se obuče ona postaje predivna i preslavna, tako i od tela, uz postepeno pridodavanje jednih strasti drugima, obrazuje se neka nečista i oskvernjena odeća, koja sama po sebi pokazuje svojstva duše, dajući joj drukčiji vid i lik, koji nije Božiji”.




Pitanje:
Recite mi molim Vas zašto se u ruskom sinodalnom prevodu na kraju drugog psalma kaže: “Poštujte Sina da se ne razgnjevi”, a u staroslovenskoj varijanti je drugačije: “Primite kaznu da se kada ne razgnevi Gospod”. Pitala sam sveštenika, ali mi je on samo rekao da je staroslovenski jezik bogatiji po smislu, nego ruski. Pomozite mi molim Vas da se snadjem.
S poštovanjem, Ala


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov)
Dati stih drugog psalma ima mesijski sadržaj: on govori o Isusu Hristu. Sveti Atanasije Veliki objašnjava: “Primite kaznu, to jest jevandjeljsko učenje” (Tumačenje psalama). Crkvenoslovenska reč kazna označava učenje, poučavanje. Primiti kaznu – znači umudriti se, primiti učenje. Ruski tekst Gospoda naziva Sinom. U ruskom i slovenskom prevodu je sadržan jedan te isti smisao. Neke filološke razlike su nastale po tome što je slovenski tekst preveden sa Septuaginte, a ruski sa jevrejskog. Profesor P.A. Jungerov je ovako preveo taj stih sa grčkog na ruski: Koristite se naučenim, da se ne bi prognevio Gospod.



Pitanje:
Objasnite mi molim Vas stih 13 iz Glave 20 Otkrovenja svetog Jovana Bogoslova: “I more dade svoje mrtvace, i smrt i pakao dadoše svoje mrtvace; i sud primiše po djelima svojima”.
S poštovanjem, Aleksandar


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov)
Pojam more u Bibliji ima nekoliko simboličkih značenja: 1. Izobražava nešto što ima ogromne razmere (Jov. 11, 9; Is. 11, 9; Av. 2, 14). “Koga ću ti uzeti za svjedoka? S čim ću te izjednačiti kćeri Jerusalimska? Kakvu ću ti priliku naći, da te utješim, djevojko kćeri Sionska? Jer je nesreća tvoja velika kao more, ko će te iscijeliti?” (Plač. 2, 13). 2. Slikovito označava narode: “I reče mi: vode što si vidio, gde sjedi bludnica, ono su ljudi i narodi, i plemena i jezici” (Otkr. 17, 15; sr. 13:1). Oba značenja su potpuno saglasna i mogu biti korišćena pri tumačenju citiranog mesta u Svetom Pismu. U datom stihu je iskazana misao o sveopštem Vaskrsenju: svi ljudi bez izuzetka će vaskrsnuti i stati na Božiji Sud.




Pitanje:
Recite mi molim Vas šta znači razmena prstenja tri puta prilikom obručenja?Hvala.
Olga


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov)
Za razliku od svadbe obručenje predstavlja dogovor, u kome se glave porodice ženici i neveste saglašavaju na brak. U staro vreme su postojali različiti način saglašavanja. Još je u biblijsko vreme prsten označavao poverenje i punomoćje. “I skide Faraon prsten s ruke svoje i metnu ga Josifu na ruku (Post. 41, 42). Sa ustanovljenjem hrišćanskog braka pri obručenju (od reči obruč) se takodje koriste prstenovi. U Vizantiji je episkop ili prezviter, uzevši sa Prestola prsten ženika (zlatni) i neveste (srebrni), uručivao ih budućim supruzima. Oni su razmenjivali prstenje: ženik bi stavljao prsten nevesti, a ona – ženiku. Oni su se čuvali kao zalog vernosti i ljubavi, kao i punovažnosti zaključenog dogovora. Pred venčanje se vršila nova razmena, kojom je svaki suprug dobijao svoj prsten na desnu ruku. Pošto su danas oba čina spojena, onda se razmena vrši čisto simbolički, pri vršenju obručenja.



Рitanje:
Zašto Hrista nazivaju Ženikom?

Natalija


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov)
Isus Hristos u Svojoj propovedi ne samo da uznosi brak na njegovo prvobitno savršenstvo, koje je bilo zatamnjeno ljudskim grehom, već i uzima tu Bogom ustanovljenu zajednicu kao simbol Svoje svesavršene ljubavi prema Crkvi, koju je stvorio. “Muževi! Ljubite svoje žene kao što i Hristos ljubi Crkvu, i Sebe predade za nju, da je osverti očistivši je kupanjem vodenijem u riječi; DA JE METNE PREDA SE SLAVNU Crkvu, koja nema mane ni mrštine, ili takoga čega, nego da bude sveta i bez mane. Tako su dužni muževi ljubiti svoje žene kao svoja tjelesa; jer koji ljubi svoju ženu, sebe samoga ljubi» (Ef. 5, 25-28).



Pitanje:

Od jednog grčkog sveštenika sam slušao komentare na Spasiteljeve reči: “Ovaj rod se ne uzgoni ničim, sem molitvom i postom”, što su u prvobitnom grčkom tekstu bile reči “verom i molitvom”. Molim Vas da mi odgovorite koliko je punosnažno to tvrdjenje. Ako možete prokomentarišite tekstove sa grčkog i jevrejskog. Unapred zahvalan.

Sergej


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov)
Spasiteljeve reči “molitvom i postom” (Mt. 17, 21) navodi takodje i jevandjelista Marko (9, 29). Reči “verom i molitvom” se ne sreću ni u jednom starom grčkom manuskriptu. U nekim rukopisima Jevandjelja od Mateja nedostaje 21-i stih u potpunosti. Medjutim, u tim rukopisima u kojim se nalazi taj stih je napisano upravo onako kao u Slovenskoj i Ruskoj Bibliji. To potvrdjuje i tumačenje svetog Jovana Zlatousta (ok. 347 – 407). On je koristio stari grčki tekst, a ne ruski. U 57-oj besedi tumačenja Jevandjelja od Mateja stoji: “Ovaj se rod ne izgoni drukčije do molitvom i postom” (st.21), kaže Gospod. Ovde On misli uopšteno na demone, a ne samo na mesečare. Vidiš li, kako već i apostolima Gospod govori o postu? Ne govori mi o retkim slučajevima, da su neki i bez posta isterivali zle duhove. Iako ima nekih ljudi iz kojih su i bez posta izlazili demoni, medjutim ne može biti da se čovek koji živi okružen zadovoljstvima, izbavi od te bolesti: ne, onaj koji strada od te bolesti ima posebnu potrebu za postom”.

Reči Isusa Hrista, koje navodi Jevandjelista Marko “ovaj se rod ne izgoni drugačije do molitvom i postom” (Mk. 9, 29) se nalaze i u najstarijim grčkim manuskriptima: Aleksandrijskom (IV vek), Jefremovskom (ok. V vek), Vašingtonskom (kraj IV i početak V veka), Kodeksu Beze (kraj IV i početak V veka).
O sličnosti ruskog i jevrejskog teksta ne može biti ni govora, pošto Jevandjelje od Mateja na jevrejskom jeziku nije ni došlo do nas, a Jevandjelje od Marka je napisano na grčkom.




Pitanje:
Gospod naš Isus Hristos je rekao da u prvom redu treba tražiti Carstvo Nebesko, a sve ostalo će se dodati. Da li se može smatrati da to traganje i predstavlja smisao čovekovog života? Šta je to Carstvo Nebesko? Šta znači da je ono unutar nas? Da li postoje pravi ljudi koji su već našli to Carstvo i da li oni mogu da prenesu svoje iskustvo šta treba raditi radi toga? Znam da postavljam pitanja kao početnik, ali ih zaista ne shvatam. Objasnite mi to molim Vas. Unapred hvala.
Denis


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov)
Od samog početka Svoje propovedi Gospod naš Isus Hristos je prvo mesto pridavao Carstvu Nebeskom: “pokajte se, jer se približilo Carstvo Nebesko” (Mt. 3, 2). Krajnji cilj našeg života je da dostignemo večno blaženstvo u Njemu.
Reč carstvo (jevr. malhut, grč. basileja) u biblijskim knjigama ima dva značenja: “vladavina cara” i “teritorija, pod carevom vlašću”. Jevandjelista Matej 32 puta upotrebljava izraz Carstvo Nebesko i 5 puta Carstvo Božije (6:33; 12:28; 19:24; 21:31; 43). Kod jevandjelista Marka, Luke i Jovana se pominje samo Carstvo Božije. Poredjenjem paralelnih mesta potvrdjuje se da su ti izrazi sinonimi. Carstvo Božije predstavlja apsolutnu vlast (gospodarenje) Boga nad vidljivim i nevidljivim svetom: “Gospod na nebesima postavi Prijesto Svoj, i Carstvo Njegovo svijem vlada” (Ps. 102, 19). Neka mesta iz svetih knjiga pokazuju da pojam Carstvo Božije ima još jedno značenje: gospodarenje (vlast) Gospoda Boga, Kome se mi po sopstvenoj volji potčinjavamo i Kome dobrovoljno i sa radošću služimo. Pri takvom shvatanju nam se otkriva smisao molbe u molitvi Oče naš: neka dodje Carstvo Tvoje; neka bude volja Tvoja i na zemlji kao i na nebu (Mt. 6, 10). Božije Carstvo za svakoga od nas već u zemaljskom životu postaje realno tek tada kada težimo da ispunjavamo Gospodnju volju. Ako ljudi žive svojevoljno i greše, onda je to za njih relano samo carstvo djavola. Tek tada, kada Gospod liši satanu vlasti nad nama (ukoliko mi tome svesno stremimo), mi se ponovo nalazimo pored nevidljivih, ali istinskih vrata Carstva Božijeg. Gde je Hristos, tamo je i Njegovo Carstvo, koje nije od ovoga sveta (Jn. 18, 36). To je najvažnije mesto razmimoilaženja izmedju Isusa Hrista i jevrejskih vodja, koji su u liku Mesije očekivali zemaljskog cara. Oni su mislili da će on da svrgne i uništi sva tadašnja carstva na zemlji, i da će od čitavog ljudskog roda sastaviti jednu državu, u kojoj Judejci treba da zauzimaju prvo mesto. Na takva očekivanja, nesumnjivo, Isus Hristos je odgovorio: “Carstvo Moje nije od ovoga svijeta; kad bi bilo od ovoga svijeta Carstvo Moje, onda bi sluge Moje branile da ne bih bio predan Jevrejima; ali Carstvo Moje nije odavde” (Jn. 18, 36).

Za vreme Svog zemaljskog služenja Spasitelj je postepeno otkrivao tajne Carstva. Njih može da uvidi samo onaj ko se rodi Sviše od Duha (Jn. 3, 1-8). Ono ne pripada samo Judejima: “mnogi će doći od istoka i zapada i sješće za trpezu s Avraamom i Isakom i Jakovom u Carstvu Nebeskome” (Mt. 8, 11). Svi koji veruju u Isusa Hrista to dobijaju na dar, jer su odgovorili na Gospodnji priziv (1 Sol. 2, 12); I Ja ostavljam vama Carstvo kao što je Otac Moj Meni ostavio” (Lk. 22, 29). Ono raste slično gorušičinom zrnu (Mt. 13, 31) i slično kvascu menja život (Mt. 13, 33). Onima koji veruju u Jevandjelje i koji su se pokajali, Carstvo Božije se projavljuje već u sadašnjem vremenu, a u svoj svojoj punoći će se projaviti u budućem. Kada se ispuni vreme i nastupi Drugi Dolazak Gospoda našega Isusa Hrista, Carstvo Božije će se uspostaviti u sili i slavi: “I sedmi Andjeo zatrubi i postaše veliki glasovi na nebesima govoreći: posta Carstvo svijeta Gospoda našega i Hrista Njegova, i carovaće na vijek vijeka” (Otkr. 11, 15).

Gospod opisuje život i stanje onih ljudi, koji će ući u Carstvo Nebesko, rečju blaženstvo (Propoved na gori – Mat. 5: 3-12). “Carstvo Božije je unutra u vama” (Lk. 17, 21). Grčki predlog entos označava unutra, ali sa imenicama i zamenicama u množini može da bude shvaćeno kao i po (sredi). Kod savremenih istraživača se sreće pokušaj da se dati stih objasni rečima posredi vas (pogl. Jevandjelje od Luke. Komentari na grčki tekst, M., 2004, s.196). Medjutim, u svetootačkoj egzegetici, počevši od Origena, dato mesto se shvata kao ukazivanje na posebno blagodatno duhovno stanje, koje pravednik može da dostigne. To bogoslovsko shvatanje je u potpunosti u saglasnosti sa prethodnim stihom: “A kad Ga upitaše fariseji: kad će doći Carstvo Božije?, odgovarajući reče im: Carstvo Božije neće doći da se vidi” (Lk. 17, 20). Prepodobni Jovan Kasijan Rimljanin piše: “ako se Carstvo Božije nalazi unutar nas, i ako ono predstavlja pravednost, mir i radost, onda onaj koji to poseduje se bez sumnje nalazi u Carstvu Božijem (Saborovanje prvo. Gl. 13).

Sveti se već ovde na zemlji prisajedinjuju Carstvu blagodati. N.A.Motovilov priča o razgovoru sa prep. Serafimom Sarovskim: “I kada sam posle tih reči pogledao u njegovo lice, osetio sam još veće strahopoštovanje. Zamislite u centru sunca sa najblistavijom svetlošću njegovih podnevnih zraka, lice čoveka, koji s razgovara s vama. Vi naprimer vidite kretanje njegovih usta i njegovih očiju, promenu crta lica, osećate da vas neko drži rukama za ramena, ali ne samo da ne vidite ni njegove ruke, već ne vidite ni sebe, ni njega samog, već samo jednu zaslepljujuću svetlost, koja se prostire u krugu oko vas …” (Zapisi Nikolaja Aleksandroviča Motovilova …, M., 2005, s.212). Kako se to dostiže? Prema rečima svetog Serafima: “Tako se u sticanju tog Duha Božijeg i sastoji istinski cilj našeg hrišćanskog života, a molitva, bdenje, post i druge dobrodetelji Hrista radi su samo sredstva za sticanje Duha Božijeg”.




Pitanje:
Kako pravilno shvatiti sledeće reči: “A telesni čovjek ne razumije što je od Duha Božijega” (1 Kor. 2, 14)?
Irina


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):
Kada čovek prima blagovest Svetog Duha, veruje i obnavlja se Tajnama, onda u pomoć njegovim ograničenim prirodnim snagama pritiče blagodat Svetog Duha. On stupa u duhovnu oblast i blagodat ga postepeno uvodi u vidjenje toga što je od Duha Božijeg. Takav čovek se naziva duhovnim, jer je sposoban da o duhovnom sudi duhovno. Duševnim sv.apostol Pavle naziva čoveka, koji živi i ne rukovodi se u svom životu duhom, već mirskom mudrošću, svojim prirodnim razumskim snagama, koje nisu prosvećene Sviše. I zato takav čovek ne prima mudrost od Duha Božijeg, jer je to ljudskom umu nepojmljivo. On poseduje samo prirodni um i rukovodi se samo uskim, ovozemaljskim kriterijumima. Duševnom čoveku nije poznato duhovno, a duhovnom je poznato i duhovno, i duševno, u kome je ranije prebivao.



Pitanje:
“I reče Gospod Bog: eto, čovjek posta kao jedan od Nas, znajući što je dobro što li zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje, i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do vijeka živi”. To jest, zašto je Bog želeo da Adam ne živi večno? Hvala.
Irina


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):
Gospod je lišio Adama plodova od drveta života (Post. 3, 22), koje daje život večni, posle grehovnog pada. Bog nije želeo da palo čovekovo stanje bude večno. Cilj Božanskog Promisla je ponovno radjanje čoveka i njegovo prisajedinjenje večnom blaženstvu u Nebeskom Raju preko Iskupiteljne Žrtve Isusa Hrista i Njegovog Vaskrsenja.




Pitanje: Imam za Vas pitanje povodom napisanog u Otkrovenju: “I djavo koji ih varaše bi bačen u jezero ognjeno i sumporito, gdje je zvijer i lažni prorok; i biće mučeni dan i noć va vijek vijeka” (Otkr. 20, 10).

Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):
Ovde se govori o tri glavne vodje mračnih sila u poslednjoj velikoj bitki, u kojoj će konačno biti uništeno zlo.
1. Djavo (grčki diabolos – klevenik, podstrekač) je glavni pali Angeo, koji je povukao za sobom veliki broj drugih angela. On je glavni neprijatelj Boga, Njegovog Carstva i ljudskog roda. U svetim starozavetnim tekstovima, djavo se najčešće naziva satanom (jevr. satan – protivnik). U Svetom Jevandjelju se spominje i pod drugim imenima: Veelzevul (Lk. 11, 15), Velijar (2 Kor. 6, 15), knez ovoga sveta (Jn. 12, 31), knez koji vlada u vazduhu (Ef. 2, 2), neprijateljem (grčki – ehtros) u priči o kukolju posejanom na pšeničnom polju (Mt. 13, 24-30). U Svetom Pismu se djavo naziva na još jedan način – kušač (grčki – pejradzon; Mt. 4, 3; 1 Sol. 3, 5), jer pribegava lukavosti i prelesti, kako bi čoveka udaljio od Boga i pogubio. U Otkorvenju je djavo nazvan “aždajom i starom zmijom” (Otkr. 12, 9; 20, 2).

2. Zver, koja se spominje u poslednjoj biblijskoj knjizi, je apokaliptični lik, koji ekzegeti poistovećuju sa antihristom – čovekom bezzakonja, sinom pogibelji, koji će se pojaviti na kraju vremena. To neće biti satana u telu, već demon, a čovek. Lično ime antihrista (zveri) je sadržano u broju 666, skriveno po Božijoj volji sa posebnim premudrim ciljevima, i tek će budućnost otkriti ime najvećeg nerpijatelja Isusa Hrista i Njegove Crkve. Tajnovidac Jovan ga vidi kako izlazi iz mora (Otkr. 13, 1). Reč more u biblijskim knjigama često metaforički označava veliki broj naroda. neki ekzegeti ovde podrazumevaju životno more. U prvom i drugom tumačenju je jasno izražena jedna misao, da će antihrist izaći iz sredine grešnog ljudskog sveta. Svet će toliko biti zaražen grehom i prožet zlom, da će rado prihvatiti antihrista kao ispunitelja svojih životnih stremljenja i interesovanja. Djavo će se rukovoditi antihristovim delima “kojega je dolazak po činjenju sotoninu sa svakom silom, i znacima i lažnijem čudesima, i sa svakom prijevarom nepravde medju onima koji ginu: jer ljubavi istine ne primiše, da bi se spasli” (2 Sol. 2, 9-10).

3. Sveti Jovan Bogoslov lažnog proroka takodje vidi u liku zveri, ali koja izlazi iz zemlje (13, 11). To simbolički znači da je on čovek, i da će sva njegova suština, želje, misli i osećanja biti ovozemaljski, strani svemu nebeskom. Sveti Irinej Lionski ga naziva “antihristovim nosiocem oružja”. Njegov naziv lažni prorok pokazuje da će on prethoditi antihristu i pripremiti njegov pogibeljni put. Glavni cilj lažnog proroka će biti privlačenje ljudi ka novoj antihrišćanskoj lažnoj religiji, kako bi oni poštovali antihrista. Otpali od vere u Svetu Trojicu će verovati u antihrista, koji će se proglasiti bogom, i zahtevati ustanovljenje svog posebnog bogosluženja. Satana će naoružati antihrista svom svojom silom, kako bi zadobio svetsku vlast (Otkr. 13, 7). Lažni prorok će učestvovati u tome.

Kakav je budući udeo tri predvodnika svih bogoboračkih sila poslednjih vremena? Početak kraja bezzakonja koja su zahvatila svet će biti pojava Božanskog Sudije (Otkr. 19, 11). Osveta će početi od antihrista i lažnih proroka. Oni će prvi spoznati užase ognjene gene, u koju su povukli veliki broj ljudi. “živi biše bačeni oboje u jezero ognjeno, koje gori sumporom” (Otkr. 19, 20). Za te direktne i najzlobnije protivnike Carstva Božijeg neće biti čak ni Suda. Oni će neposredno iz ovog života preći na mesto večnih muka. Na to ukazuju reči: “živi bačeni”. Za njih je pripremljeno odstupanje od opšteg poretka: “I kao što je ljudima odredjeno jednom umrijeti, a potom Sud” (Jevr. 9, 27). Ljudi, koje slavni Drugi Dolazak Mesije zatekne žive, će pretrpeti izmene: “Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomrijeti, a svi ćemo se promeniti” (1 Kor. 15, 51). Zatim će za njih, kao i za vaskrsle ljude biti Sud.
Djavo (satana, stara zmija, aždaja) će biti bačen u geenu (u jezero ognjeno i sumporno) posle antihrista i lažnih proroka, ali takodje kao i oni pre Strašnog Suda.

Najautoritativnije i u potpunosti dostupno objašnjenje knjige Otkrovenja se nalazi u delima svetog Andreja Kesarijskog: Tumačenje na Otkrovenje. Poslednjih godina je bilo nekoliko izdanja.



Pitanje: Već duže vreme me interesuje pitanje, da li naši Angeli-čuvari imaju imena, i da li se može saznati ime svog Angela-čuvara? U molitvama se često obraćamo njemu, moleći za pomoć, za molitvu za nas grešne, molimo Angela-čuvara da štiti našu decu i za mnogo štošta drugo, ali u molitvama uvek kažemo samo “Angeo-čuvar”. I ja bih veoma volela da mu se obratim po imenu, kao što se obraćamo i svim svetiteljima. Unapred zahvalna za odgovor. Spasi Gospode!
Anastasija


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov)
Besplotne sile poseduju ličnost i imaju imena, ali nam ona nisu otkrivena. “Angel je biće obdareno umom, koje se neprekidno kreće, slobodno, bestelesno, služi Bogu, po blagodati dobivši besmrtnost svoje prirode: samo Tvorac zna vid i naznačenje tog bića” (Sv.Jovan Damaskin).




Pitanje: Da li sveštenik treba da pita čoveka zašto on želi da se krsti i da li zna nešto o krštenju i o veri, ukoliko je taj čovek već odrastao ili treba samo da odsluži Tajnu i da ne poučava onoga ko se krsti?
Ksenija


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):
Krštenje je Tajna, kojom se duša osvećuje i radja za duhovni život. To se dešava onda, kada mu čovek svesno pristupi, sa verom i odlučnošću da se trudi za svoje spasenje. Zato je sveštenik u davno vreme ne samo pitao o tome, već je bio dužan i da pripremi čoveka za Tajnu Krštenja. Budući kumovi (članovi hrišćanske zajednice) su dovodili odraslog čoveka, koji je imao želju da primi krštenje, kod lokalnog episkopa i svedočili o ozbiljnosti i iskrenosti njegovog obraćenja k veri. Dobivši takva uverenja, episkop je unosio njegovo ime u spisak oglašenih (katehumena). Sveštenik je proveravao njegovu veru. Postavljajući pitanja, on je trebalo da se uveri da u njegovoj želji za krštenjem nema sujevernih uzroka ili nekih ovozemaljskih shvatanja. Trebalo je da se uveri u to, da hrišćansku veru shvata pravilno, i da nema lažne, jeretičke predstave. Zbog toga je čovek koji želi da se krsti bio dužan da tri puta pročita Simvol vere. Posle poučavanja u veri oglašeni je u znak poslušanja i smirenja razvezivao svoj pojas i skidao gornju odeću, odbacujući ovozemaljsku gordost i sujetu, i bosonog stajao na rasprostrtu vlasanicu. Njegovo lice je bilo okrenuto prema istoku, ka Hristu – Suncu Pravde.



Pitanje: Oče, recite mi gde se u Pismu mogu naći stihovi o tome da je Spasitelj izveo iz ada sve pravednike i pokajnike? Spasi Gospode.
Andrej


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov)
O Spasiteljevom silasku u ad govori sv.apostol Petar: “Jer i Hristos jedanput za grijehe naše postrada, pravednik za nepravednike, da nas privede k Bogu, ubijen, istina bivši tijelom, no oživlješi Duhom; kojijem sišavši propoveda i duhovima koji su tamnici, koji nekad ne htješe da slušaju kad ih očekivaše Božije trpljenje u vrijeme Nojevo, kad se gradjaše kovčeg, u kome malo, to jest osam duša, ostade od vode” (1Pet.3, 18-20). O istom tom samo drugim rečima, piše isti apostol u sledećoj glavi Saborne poslanice: “Zato se i mrtvima propovijedi Jevandjelje, da prime sud po čovjeku tijelom a po Bogu da zive duhom” (1Pet. 4, 6). Neki stari i novi ekzegeti ukazivanje na Spasiteljev silazak u ad vide i u Poslanici sv.apostola Pavla Efescima: “Zato govori: izišavši na visinu zaplijenio si plijen, i dade dare ljudima. A što izidje šta je, osim da i sidje u najdonja mjesta zemlje? Koji sidje to je Onaj Koji izidje više sviju nebesa da ispuni sve” (Ef. 4, 6). Na ovim svedočanstvima Svetog Pisma je zasnovano dogmatsko učenje Crkve o silasku Gospoda našega Isusa Hrista posle smrti i pre Vaskrsenja u ad (preispodnju) radi propovedi Jevandjelja prehrišćanskom čovečanstvu. Sveti apostol opisuje Spasiteljevo stanje posle smrti na Krstu rečima “ubijen, istina bivši tijelom, no oživlješi Duhom”. Tome u potpunosti odgovara vaskršnje pojanje: “U grobu telom, u adu dušom, kao Bog, u raj sa razbojnikom, i na Prestolu bio si Hriste sa Ocem i Duhom, sve ispunjavajući, neopisivi”. Prema verovanju Crkve Spasiteljeva propoved u adu je prethodila propovedi o Njemu od strane velikog Proroka i Preteče Jovana. O tome se govori u troparu sv.Jovana Krstitelja: “…Tjemže za istinu postradal jesi, radujasja, blagovjestil jesi i suščim vo adje Boga javilšagosja plotiju, vzemljuščago greh mira i podajuščago nam veliju milost”.




Pitanje: Recite mi molim vas kako shvatiti to da se u Otkrovenju govori samo o sedam Angela i o sedam crkava? Da li to znači da je Otkrovenje prednaznačeno samo za ljude toga vremena i da se ne odnosi na savremeni svet? Ili će na kraju opet ostati samo sedam crkava i ispuniće se sva proročanstva?
Ala


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):
Tajnovidac Jovan Bogoslov propoved o budućoj sudbini sveta i o budućim dogadjajima koji će se desiti na kraju sveta, šalje u sedam crkava (1:4). Iako je bilo mnogo pomesnih crkava, sv.Jovan je izabrao sedam zajednica iz prednjeg dela maloazijskog poluostrva, gde su propovedali apostoli Pavle i Jovan, kako bi preko njih sa tim bio upoznat i ostali hrišćanski svet. “To je uradio zbog broja sedam, koji tajanstveno označava sve crkve, kao i zbog saglasnosti tog broja sa sadašnjim životom, u kome je prihvaćen sedmični ciklus dana. Zbog toga spominje samo sedam crkava kojima šalje svoje pozdrave” (sveti Andrej Kesarijski). Sveto Pismo nam ne otkriva koliko će biti crkava na kraju sveta.




Pitanje: Nedavno su mi postavili pitanje na koje Vas molim da mi pomognete da odgovorim: “Zbog čega se Jovan Preteča sam nije krstio? Da li je on ostao nekršten?” Spasi Gospode.
Olga


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):
Kada je Gospod naš Isus Hristos došao na Jordan da se krsti, sv.Jovan Preteča mu je rekao: “Ti treba mene da krstiš, a Ti li dolaziš k meni?” (Mt. 3, 14). Istraživači vide u ovim rečima ne samo primer velikog smirenja, već i želju da primi novozavetno krštenje. Sveti Jovan Zlatoust, blaženi Jeronim i drugi sveti Oci smatraju da se to ispunilo kroz sveto mučeništvo, koga se veliki Prorok udostojio (Mt. 14, 3-12, Mk. 6, 24-30). Krštenje krvlju Crkva smatra istovetnim kao i krštenje vodom.



Pitanje: Da li biste mogli da mi objasnite, zbog čega je Spasitelj izgoneći nečiste duhove, zabranjivao im da govore ko je On u stvari? U čemu je duhovni smisao zabrane? Šta po tom pitanju kažu sveti Oci? Spasi Gospode!
Dimitrije


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):
Sveti Atanasije Veliki piše da Isus Hristos “nije želeo da se istina izgovara nečistim ustima, a tim pre ustima demona, kako oni pod vidom istine ne bi uneli svoju sopstvenu zlu volju i kako je ne bi posejali medju ljudima, za vreme sna” (Poslanica episkopima Egipta i Livije). Navešću još jedno svetootačko mišljenje o tome, da je od demona opasno primati bilo kakvo tvrdjenje: “Sveti Jovan Zlatoust, u drugoj besedi o siromašnom Lazaru i bogatašu, govori o tome šta se desilo u njegovo vreme: “Demoni kažu: ja sam duša tog i tog monaha. Razume se da tome ne verujem upravo zbog toga što to govore demoni. Oni obmanjuju one koji na njih obraćaju pažnju. Zbog toga je Pavle naredio demonu da ćuti, iako je čak govorio istinu, kako toj istini ne bi dodao svoju laž, i zadobio svoje poverenje. Djavo je govorio: ovi ljudi sluge Boga Višnjega, obznanjuju nam put spasenja (Dela 14, 17): Apostol, ogorčen time, naredio je ispitivačkom duhu da izadje iz device. I šta je loše govorio duh kada je rekao: ovi ljudi sluge Boga Višnjega? Ali kako većina onih koji ne znaju ne može osnovano da sudi o tome šta oni govore, - Apostol odlučno odbacuje svako poverenje njima. Ti pripadaš broju odbačenih, kaže Apostol demonu, ti nemaš prava da govoriš slobodno, umukni, onemi. Nije tvoj posao da propovedaš, to je ostavljeno Apostolima. Zbog čega uzimaš ono što nije tvoje? Umukni, odbačeni. Tako je i Hristos, kada su Mu demoni govorili “znam Te ko si” (Mk. 1, 24) veoma strogo im zapretio, pokazujući nam time kao zakon da ni pod kojim uslovom ne verujemo demonu, čak i ako govori istinu. Bežimo od njega čak i ako govori istinu. Zdravu i spasonosnu istinu treba da naučimo iz Svetog Pisma, a ne od demona …U besedi 28 na Jevandjelje po Mateju, Zlatousti kaže da su u njegovo vreme neki posednuti ljudi govorili: ja sam duša toga i toga. “Zaista to je laž i obmana djavolska, - dodaje veliki Spasitelj. To ne vapije duša umrlog, već demon koji se pretvara da bi obmanuo slušaoce” (sveti Ignjatije Brjančaninov. Beseda o osećajnom i duhovnom vidjenju duhova).




Pitanje: Kako odrasli muškarac treba da se pripremi za Krštenje?
Ekaterina


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):
Najvažnije je da imu klicu vere i odlučnost da živi u blagodatnom opitu Crkve, kako bi se spasao. Sve ostalo će doći postepeno po meri duhovnog uzrastanja.




Pitanje: Šta znači “zemlja se rastapaše” u 45-om psalmu? Hvala.
Tatjana


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):
U sedmom stihu, iz koga su uzete navedene reči se govori o bučnoj i strašnoj najezdi paganskih naroda na Judeju i o brzoj pobedi nad njima silom Božijom. Napetost te borbe, psalmopojac opisuje kratkim, ali veoma izražajnim poetskim načinom – “zemlja se rastapaše”.



Pitanje:

Zašto je u Jevandjelju toliko pažnje posvećeno magaretu na kome je Gospod ušao u Jerusalim?”… Car tvoj ide, sedeći na mladom magaretu, sine podjarmljeni …” U čemu je smisao ovih reči, osim smirenja Hrista, Koji nije ušao u Jerusalim na belom konju, kako doliči ovozemaljskom caru?
Tatjana


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):
Magare (jevr. hamor) je od davnina u Palestini bila cenjena domaća životinja. Isus Hristos je iako Car Judejski, išao dobrovoljno na stradanja. Zbog toga je krotko ušao na mladom magaretu, a ne na konju kao zavojevač. To simbolizuje mirni dolazak Mesije, Koji je narodima donosio mir. O tome je obavestio prorok Zaharija: “Raduj se mnogo kćeri Sionska, podvikuj kćeri Jerusalimska; evo Car tvoj ide k tebi, pravedan je i spasava, krotak i jaše na magarcu, i na magaretu, mladetu magaričinu” (Zah. 9, 9).



Pitanje: Recite mi molim vas šta je to savest i zašto ona muči one koji je imaju, a ne muči one koji je nemaju?
Tatjana


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):
Slovenska reč savest znači sa-vest, to jest sa-vesnik, koji rukovodi našim dobrim i zlim delima. Sveti Oci savest nazivaju Božijim glasom u čoveku. Sveti ava Dorotej kaže:

“Kada je Bog stvorio čoveka, On je u njega usadio nešto Božansko, kao neku pomisao, koja u sebi ima slično iskri i svetlost i toplotu; pomisao koja prosvećuje um i pokazuje mu šta je dobro, a šta zlo: to se zove savest i ona predstavlja prirodni zakon. To su ti izvori, koje je po tumačenju svetih Otaca Isak iskopavao, a Filistimljani zakopavali (Post., 26). Sledeći taj zakon, to jest savest, patrijarsi i svi sveti su pre napisanog zakona ugodili Bogu. Ali kada su ljudi grehovnim padom, zakopali i uništili savest, tada je postao potreban pisani zakon, postali su potrebni sveti Proroci, kao i sam dolazak Vladike našega Isusa Hrista, kako bi je otvorio i uzvisio (savest), kako bi zatrpanu iskru ponovo razgoreo čuvanjem Njegovih svetih zapovesti. Sada je u našoj vlasti ili da je opet zatrpamo, ili da joj dozvolimo da svetli i da nas prosvećuje, ukoliko joj se budemo povinovali. Jer kada nam naša savest govori da nešto uradimo, a mi to prenebregavamo, i kada nam ponovo govori a mi to ne radimo, već nastavljamo da je kvarimo i zatrpavamo, i ona od težine koja je na njoj ne može očigledno da nam govori, onda kao i svetlo koje je iza zavese počinje da nam pokazuje stvari mračnije. I kao sto u vodi koja se zamutila od puno mulja niko ne može da ugleda svoje lice, tako i mi zahvaljujući prestupima ne razumemo šta nam govori naša savest, i čini nam se kao da je uopšte i nemamo. Medjtuim, ne postoji čovek koji nema savest, jer ona postoji kao što smo rekli kao nešto Božansko i nikada se ne gubi, i uvek nam napominje ono što nam je na korist, ali mi to ne osećamo jer je kao što smo već rekli prenebregavamo i prljamo (Dušekorisne pouke).




Pitanje: Recite mi molim vas na šta se odnose reči iz 50-og psalma “izbavi me od krvi Bože”? Da li postoji neka knjiga sa komentarima i objašnjenjima psalama? Veliko hvala.
Saša


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):
Pokajani David moli za oproštaj greha ubistva Urije (2 Car., 11-12). Sveti Atanasije Veliki vidi u ovome dva smisla: bukvalni (pokajanje za počinjeni greh) i proročki. Psalmopojac vidi prestanak krvavih žrtava u budućnosti i uspostavljanje duhovnog zakona: “Jer žrtve nećeš ja bih je prinio; za žrtve paljenice ne mariš. Žrtva je Bogu duh skrušen, srca skrušena i poništena ne odbacuješ, Bože” (50: 18-19).
Na ruskom jeziku postoje svetootačka tumačenja Psaltira:
1. Sveti Atanasije Veliki: Tumačenje na psalme (Dela, t.4, M., 1994).
2. Blaž. Teodorit Kirski. Psaltir sa objašnjenjem značenja svakog stiha, M., 1997;
3. Sveti Vasilije Veliki. Besede na psalme M., 2000 (tumačenje 13 psalama);
4. Sveti Jovan Zlatoust. Besede na pslame (potpuna sabrana dela, t.5, knj.2);



Pitanje: Objasnite mi molim vas smisao reči u knjizi Priča: “Ne karaj potsmjevača da ne omrzne na te; karaj mudra i ljubiće te. Kaži mudrome, i biće još mudriji; pouči pravednoga, i znaće još više” (Priče 9, 7-8).
Tatjana


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):

Sveti pisac savetuje da ograničimo krug onih ljudi, kojima je upućena propoved poslanika Premudrosti. Besciljno je i beskorisno poučavati one, koji preziru istinu i bogohule (pogl. Mt. 7, 6). Umesto da gubimo reči na bogohulnika i nepoštenog čoveka, bolje je da obratimo pažnju na mudrog, koji će nam biti zahvalan za pouku.




Pitanje: Kako shvatiti reči apostola Pavla da je žena posle muževljeve smrti slobodna da se uda za koga hoće, ali samo u Gospodu (1 Kor. 7, 39). Šta znače poslednje reči?
Valentina


Odgovara jeromonah Jov (Gumerov):
Prema tumačenju svetog Teofana Zatvornika, samo u Gospodu znači, samo za verujućeg, blagočestivog i celomudrenog coveka.



Pitanje: U poslednje vreme sam počela često da razmišljam zašto svake nedelje idem u Crkvu, ukoliko u Tajnama učestvujem samo jednom mesečno? Kada se ne pričešćujem na Liturgiji, odlazim iz hrama nezadovoljna. Objasnite mi molim vas u čemu je smisao mog prisustva na Liturgiji bez Pričešća?

I još sam htela da pitam po čemu se vreme posta razlikuje od običnog vremena. Kažu da u postu nije najvažnija hrana, već neprekidno straženje nad sobom, neosudjivanje, …a na televizoru gledam samo jednu korisnu emisiju? Ja ne mogu samo u toku posta da čistim svoju dušu, a u drugo vreme da sebi uvedem olakšice. Zbog čega je uveden post?
Ksenija


Odgovor:
1. Ukoliko se na Liturgiji ne pričešćujemo, treba da se kajemo za to što toga dana ne možemo da primimo Svete Tajne. Litrugija je veoma važna. Pored toga, na Liturgiji je veoma važno slušati Jevandjelje, Apostol, jer nam Gospod govori preko čitanja Svetog Pisma. Veoma je važno moliti se sa svima, jer u zajednici naša molitva ima veliku snagu.
2. U toku posta sve treba raditi sa velikom revnošću i pažnjom.

Prot. Arkadije Šatov




Pitanje:
Da li u toku ispovesti treba klečati? Tamo gde sam ranije živela ispovedala sam se stojeći, a u novom mestu ljudi kleče na kolenima. Meni je to nekako neobično. Kako da postupim?


Odgovor:
Najbolje je da postupite onako kako je prihvaćeno u toj Crkvi gde se ispovedate.
Prot. Arkadije Šatov


Pitanje: Pomaže Bog, oče! Recite mi molm vas kako da se odnosim prema tome što sveštenik na ispovesti nekada nije raspoložen da je sasluša do kraja? Ja imam još nešto da kažem, a on skida epitrahilj, i htela, ne htela moram da prekinem? Mene je o razočaralo i primoralo da pomislim da stanje moje duše nije važno za iscelitelja.
I još nešto. Kažu da Gospod ne šalje iskušenja koja prevazilaze čovekove sposobnosti. A šta je sa decom u fašističkim koncentracionim logorima i u Beslanu? Za mnoge od njih su ta stradanja prevazilazila njihove snage. Deca nisu izdržavala i ginula su. Da li je taj Krst bio za njih pretežak?
Elena


Odgovor: Draga Lena!

1. Verovatno je sveštenik koji vas je ispovedao imao posebne razloge zbog kojih vas nije saslušao do kraja. Možda je žurio da počne sa službom, možda ste se vi suviše detaljno zadržavali na nebitnim detaljima, a možda prosto nije shvatio šta ste još želeli da kažete. Uostalom, ako sveštenik tako uvek radi, onda treba tražiti drugog duhovnika.
2. Čovekove potencijalne mogućnosti su jako velike i njih zna samo Bog. Često čovek ni sam ne zna šta može, a šta ne može da podnese. Ako verujemo u Boga i u večni život, onda treba više da brinemo o tim zlim delima, kojima sami sebe osudjujemo na večnu muku svojom satanskom surovošću, a ne o deci, koja su pretrpevši kratkotrajna stradanja, nasladjuju radošću Carstva Nebeskog.

S ljubavlju u Hristu,
prot. Arkadije Šatov


Pitanje: Recite mi molim vas šta znači uzeti na sebe grehe drugog čoveka (živog ili umrlog)?
Andrej


Odgovor:
Uzeti na sebe grehe drugoga, znači uzeti na sebe odgovornost za te grehe i spremnost da se postrada za njih. Gospod naš Isus Hristos je uzeo na Sebe grehe svih ljudi. Dešava se da jedan čovek želeći da pomogne drugome, moli se za njega, čini dela milosrdja, ali čak i ako je spreman da prinese sebe kao žrtvu za drugoga, ne može da uzme na sebe te grehe tako, kako je to uradio Hristos. Nadahnut ljubavlju, on može samo u malom stepenu da podražava Hristu.
Prot. Arkadije Šatov




Pitanje:Objasnite mi molim vas:
Glavna ideja hrišćanstva glasi: Isus Hristos je uzeo na Sebe sve ljudske grehe i samim tim spasao celo čovečanstvo. Ako je neko već uzeo na sebe grehe celog čovečanstva, onda to znači da svako može da radi ono šta hoće (da ubija, krade, da bude bogat itd.) jer je Hristos svejedno iskupio sve grehe Svojom mučeničkom smrću???
Elena


Odgovor:
Draga Lenočka!
Isus Hristos je zaista uzeo na Sebe grehe celog čovečanstva, ali On nikoga ne spasava nasilno ili automatski. Za sopstveno usvajanje plodova Hristovog iskupiteljnog podviga, čovek treba i sam da učini podvig. Podvig vere i ljubavi. Gospod sve priziva ka spasenju, čija je cena Njegova krsna smrt, ali ga daruje samo onome ko se kaje za svoje grehe i menja svoj život. Ti si potpuno u pravu kada kažeš da ukoliko čovek nastavi da greši i ne ispravlja se, sam sebe lišava spasenja koje je za sve pripremljeno.
prot. Arkadije Šatov




Pitanje: Recite mi molim vas o učenju o Svetoj Trojici. Spasi Gospode!
Marina


Odgovor:
Draga Marina! Hrišćani su učenje o Svetoj Trojici čuvali od trenutka nastanka Crkve. Gospod naš Isus Hristos kaže:

1) o Svom jedinstvu sa Ocem: “Ja i Otac smo – jedno” (Jn. 10, 39). “Otac je u Meni i Ja u Njemu” (Jn. 10, 38).
2) o Svetom Duhu: “A kada dodje Utještelj, Koga ću vam poslati od Oca, Duh Istine, Koji od Oca izlazi, On će svedočiti za Mene” (Jn. 15, 26).

U Novom Zavetu se spominju sva tri Lica Svete Trojice. “Dakle, idite i naučite sve narode, krsteći ih u Ime Oca i Sina i Svetoga Duha” (Mt. 28, 19).
“Blagodat Gospoda našega Isusa Hrista, i ljubav Boga Oca, i zajednica Svetog Duha da bude sa svima vama” (2 Kor. 13, 13).
U III-IV veku je zbog raznih sporova koji su nastali o jednakosti Sina sa Ocem, istina o Svetoj Trojici bila formulisana u iskazima, koji nisu dozvoljavali različita tumačenja. Dogmat o Svetoj Trojici glasi ovako: “Bog je Jedan po suštini, ali Trojičan u Licima: Otac, Sin i Sveti Duh – Trojica jedinosušna i nerazdvojna”.

Lica Svete Trojice su u svemu medjusobno jednaka, poseduju jednu te istu Božansku suštinu u svojoj njenoj punoći, kao i jedinstvenu volju. Razlikuju se po ličnim svojstvima po tome što Otac nije rodjen, Sin se večno radja od Oca, a Sveti Duh ishodi od Oca.
Po čemu se razlikuje radjanje od ishodjenja, mi ne znamo, ali se tim rečima pokazuje razlika. Učenje o Svetoj Trojici je osnova naše vere. Hristos – Ovaploćeni Sin, Bog Koji je postao čovek, kako bi nas spasao od smrti i ropstva djavolu i grehu. Sa istorijom Trojičnog dogmata se detaljnije može upoznati u knjizi V.V.Bolotova “Lekcije iz crkvene istorije”, kao i iz knjige A.Spaskog “Istorija dogmatskih učenja”, kao i iz knjiga o dogmtaskom bogoslovlju.

S poštovanjem, jerej Aleksej Spaski


nastavice se ...

prevod sa ruskog dr Radmila Maksimovic

Pročitano: 127357 puta