MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Pitanje: Zahvaljujem vam na mogucnosti da postavim pitanje u vezi sa onim sto mene licno muci. Mislim da ovo nije samo moj problem nego se tice mnogih pravoslavnih hriscana. Rec je o tome da nema dana a da me ne saleti neki propagator “nove vere�?, zapravo sekte koji zbunjuje pretnjama o unistenju svega i kraju sveta. Jos me niko nije pokolebao, ali osecam potrebu da o svemu tome vise znam. Interesuje me kako treba postupati u ovim situacijama. Kako ostati priseban i onda kad vredjaju nasu veru? Otkud odjednom toliko propagatora raznih vera? Nadam se da cu biti ispravno shvacen kao neko ko ispituje i traga, a ne provocira i zbunjuje.

Odgovor: Vase pitanje je umesno, pokazuje bogotraziteljsku nastrojenost, kao i stvaralacku zainteresovanost za veru. Naime, vi niste iskljucivi tako da bi vam smetalo to sto postoje neki koji drugacije misle i veruju. Vas zbunjuje to sto oni presrecu, preziru i neodgovorno napadaju sve one koji ne misle kao oni. To pokazuju svojim neodustajanjem pri obracanju onome cije su gostoprimstvo zloupotrebili. Ne bih ovde da licitiram imenima, jer se svaki dan pojavi neko novo drustvo sa zvucnim imenom i “obecavajucim�? programom. Naravno, oni nikako ne prihvataju to da su sekta, kao sto niko ne zeli da primi ime po nekom svom grehu (npr. pijanac, lopov…), sto pokazuje da ne moze u coveku do kraja da se istrosi dobro. Za nas i ne treba to da bude glavni predmet rasprave, kao sto nije dobro ni to da se Crkva posmatra kao neka antisektaska zajednica. Takav pristup nije dobar, niti je moguc, jer Crkva postoji pre njih, oni su anticrkveni jer svoj identitet temelje na protivljenju crkvenoj veri. Rec je o njihovoj negativnoj reakciji, a ne o razracunavanju Crkve sa neistomisljenicima.

Takodje je uocljiva njihova nasrtljivost, koju nekako cudesno prati pozivanje na ljudska prava i slobodu savesti i veroispovesti. Samo previdjaju da sve to imaju i oni kojima se obracaju vredjajuci njih i njihova verska osecanja. To dalje stvara jedno nestvarno stanje u kome je potrebno samo povladjivanje njima, bez uvazavanja nas koji crkveno verujemo. Tako da ne stoji to da mi njih ugrozavamo svojom verom koju nenametivo cuvamo i svedocimo. Zapravo, oni nas pokusavaju zaplasiti svojim nasrtljivim uvredama i napadima. Ovde treba biti mudar i oprezan i ne prepustiti se stihiji obacuna u zelji “da nas bude vise nego njih�?, ili u strahu da “propadne i nestane nasa vera�?. Sve ovo su nepotrebne predrasude i suvisni strahovi. Sigurnost vere treba da nas pokrene iz obracunske nelogicnosti u spasonosnu stvarnost. Znajuci da Bog zeli “da se svi ljudi spasu i dodju do poznanja istine�? (1. Tim. 2, 4), potrebno je da budemo stavaralacki otvoreni za svedocenje prave vere. Njihova propaganda odredjenih stavova i ideja, ma koliko bila provokativna, ne sme da pokrene nasu mrznju i prezir. Buduci stvarno pobozni potrebno je da o svemu rasudjujemo tako sto cemo svakog coveka videti u ljubavi i radosti buduceg veka. Da ne sabiramo svoje zasluge i tudje krivice, opterecujuci se osvetom i osudom. Naravno, to ne znaci da naivno popustamo pred nasrtljivoscu nesigurnih i neutvrdjenih.  To pokazuje da je usinovljenje Bogu svakoga coveka jedina crkvena mera svih odnosa, sto znaci da se nase svedocenje pokazuje kroz ostvarenje u bogodarovanoj stvarnosti, a ne u pretnjama, prgovorima i zabranama.

Treba reci i to da je za svedocenje vere veoma vazno i potrebno stvarno znanje, u sigurnosti bogopoznanja, bogozajednicenja i bogoopstenja. Dakle, povrsnost samoobavestavanja o nekim stvarima nije dobra i deluje zbunjujuce i obeshrabrujuce. To nam pokazuju sve njihove izjave o unistenju i nestajanju svega, sto omalovazava Boga i coveka. Sve je tako postalo samo jedna nepremostiva udaljenost i odvojenost, sto pokrece mnoge strahove. Tako covek istupa iz stvaralacke dinamike robujuci strahu od veceg, sto nije i ne moze biti put prave vere. Jer tada sve postaje razracunavanje i nesnosna borba za opstanak, sto pokrece nagon za eliminaciju drugoga. Tako sto ne sme da raslabi zrelu i zdravu crkvenu licnost, jer upravo na tome se zasnivaju sve necrkvene religijske grupe. Nije rec o tome da njih Crkva odbacuje ili progoni, nego je stvarnost to da oni odustaju, ali tako sto imaju stalnu potrebu za dokazivanjem sebe i svojih stavova. To pokazuje svu tragicnost njihove odvojenosti od crkvene punoce, ali i pokrece nasu crkvenu odgovornost.

Znajuci da se pravoslavna, crkvena vera ne dokazuje, nego se pokazuje kroz dobrodetelj, potrebno je da budemo ne samo sigurni u svoj stav nego i u mogucnost njihovog preumljenja. Znaci, kad sve postavimo na pravi nacin, utvrdjujuci se na kamenu vere, a ne gradeci kulu na pesku, moci cemo da sa njima komuniciramo slobodno i bez predrasuda. Strah od njih i mrznja prema njima niposto ne smeju da nas opterecuju, jer tako nesto je strano pravoj veri. Nasa pravoverna sigurnost treba da bude temelj naseg obracanja svima onma koji su na bespucima neostvarenog trazenja. Upravo, to njihovo trazenje treba da bude razlog naseg smislenog sluzenja njihovom spasenju. Tako nesto se ne ostvarje nasilno, sto znaci da oni losi primeri kamenovanja ili podmetanja pozara nikako nisu crkveni put i nacin svedocenja vere. Tu se vidi sva nemoc mrznje i opasnost straha, jer se pokrece necrkvena ideja eliminacije drugoga, koja najvise ugrozava onoga koji je prihvata kao jedinu mogucnost. Zbog toga je potrebno biti iznad konfesionalne uskogrudnosti i ideoloskog trijumfalizma i tako dostici zdravu crkvenu meru dijaloga i komunikacije. Tako da nije nas osnovni zadatak to da trazimo od bilo koga “zabranu rada sumnjivih zajednica�?, nego da se borimo za svakoga coveka snagom prave vere koja pobedjuje svako maloverje, krivoverje i neverje. Naravno, to ne znaci zagovaranje ideje previdjanja konkretnih cinjenica Ii nerazlikovanje dobra i zla, istine i lazi. Radi se o ispravnom razumevanju apostolskog saveta: “Ne daj da te zlo pobedi, nego pobedi zlo dobrim�? (Rim. 12, 21). Znaci, nije dovoljno to sto znamo da je neko na stranputici, a jos je manje potrebno “stati mu na put�?, vazno je znati pozvati i moci odobrovoljiti ga na preobrazaj i preumljenje.

Ovde prazne rasprave ne doprinose resenju, nego sve jos dodatno opterecuju. Jer se na taj nacin ne trazi odgovor nego se postavljaju nejasna pitanja, sto pokrece gimnastiku uma i nadmenost, umesto askeze uma koja radja smirenje. To je smisao apostolskih reci: “Coveka jeretika po prvome i drugome savetovanju kloni se, znajuci da se takav izopacio i gresi, samoga sebe je osudio�? (Tit. 3, 10-11). Nije receno, odbaci ili omrzni – nego kloni se, sto znaci ne praznoslovi. Zbog toga uvek vazi poziv: “Govori i savetuj i opominji sa punom vlascu�? (Tit. 2, 15). Znajuci sve ovo izgradjujmo se u pravoj veri tako sto cemo uvek biti ostvareni u sili samozrtvene ljubavi, a ne zatvoreni u sebe i svoju samozivost i samodovoljnost. Ne plasimo se zbog toga sto postoje oni koji veruju drugacije od nas, nego se uvek trudimo da ispunimo jevandjelske reci: “Tako da se svetli svetlost vasa pred ljudima, da vide vasa dobra dela i proslave Oca vasega koji je na nebesima�? (Mt. 5, 16). Kada ovo odgovorno primimo i stvaralacki potvrdimo, onda cemo uspeti da “izgradimo mehanizam obrane�? i to najpre od sebe samih, kao i od napada drugih, ne pristajuci na to da budemo druga strana u sukobu. Kada na ovoj zivoj i zivotnoj stvarnosti bogocovecanskog realizma izgradimo svoj odnos prema svetu i coveku, videcemo da je nase cuvanje zdrave crkvenosti najbolji moguci nacin ostvarenja svake licnosti. To nije statizam ponavljanja ranijih stavova nego je dinamizam ucestovanja u stalnom prinosenju sebe i svoga. Tada je mera svih odnosa zrtva, sebe davanje, a ne interes kao uzimanje samo za sebe. Tako da Crkva nikoga ne odbacuje i ne progoni, nego oni sami sebe muce necrkvenoscu, koja dostize nesnosne razmere onda kad preraste u otvorenu anticrkvenost. Tu njihovu mrznju pobedjujemo u sili sveprastajuce ljubavi logikom reci: “Oce, oprosti im jer ne znaju sta cine�? (Lk. 23, 34). Znamo verom da je neznanje putovodja svih promasaja i zbog toga ne preziremo one na stranputici, nego se trudimo da ih uverimo u potrebu preumljenja. To treba da bude nas jedini odgovor na sve necrkvene propagande, jer crkveno svedocenje je iznad nadmudrivanja i sukoba sa neistomisljenicima. To je “govor pomirenja�?, ali uvek ostvareni dijalog, a ne nametnuti monolog. Tu nema mesta pretnjama, postoji samo poziv u radost Carstva, koje dolazi i vec je pocelo. Tako da su sve brojke i poredjenja nedovoljni da iskazu sve to, kao sto je nemoguce sve svoditi samo na tehnologiju reci, jer je potrebna recita delatnost i delatna recitost. Zbog toga je bolje uvek rasudjivati o tome sta smo, a ne opterecivati se navodjenjem svega onoga sto ne treba da budemo.

Lj. S.

Pravoslavlje br. 870, 1. jul 2003.