MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Pasivni Ateizam



Jerej Boban Milenkovic

- opasnost za Crkvu -

Pojam pasivni ateizam u sebi skriva paradoks svakodnevnog zivljenja vecine, formalno, vernog naroda. Ma koliko bio na prvi pogled nelogican i neprimetan, nepostojeci, pasivni ateizam ustvari predstavlja pojavu toliko primetnu da je mi svestenici kao problem u svom apostolskom radu i ne primecujemo, jer nas ona sa svih strana okruzuje bas kao i vazduh..


Prostije receno, pojmu pasivni ateizam, kada je rec o, po formi, vernom narodu najbolje odgovara izraz sustinska nezainteresovanost za veru i stvarna otudjenost vernog naroda od sabornog, podviznicko-liturgijskog nacina zivljenja u Crkvi. Najveci deo vernog naroda svoj zivot u Crkvi zasniva i ispunjava na nivou folklorno-istorijskog odnosa u kome je dovoljno znati kada je krsna slava koju su slavili nasi dedovi, kada je prva nedelja posta kada "valja da se" ne jede mrsna hrana da bi se pricestilo - "jer se valja". Zatim je dovoljno po istom principu znati kada su Bozic, Veliki Petak i Vaskrs sa svim propratnim narodnim obicajima. Neophodno je dalje obratiti paznju i na dane kada se slave veliki Srbi svetitelji, npr. Sveti Sava, ili kad je Vidovdan. Posmatrano kroz prizmu folklorno-istorijskog odnosa prema veri, takodje se i sve molitve, kao i samo Sveto Pricesce, shvataju kao, iako najsvetiji, ipak samo narodni obicaj, narodna tradicija.

Praznici postaju izgovori za cisto svetovna praznovanja i veselja, bez zelje da se dublje udje u njihov spasenjski smisao i, kroz njih, molitveno sazivljenje sa Hristom Bogocovekom, Koji je temelj svega.

Post je kod jednog dela naroda shvacen ne kao vreme pokajanja, vec kao forma neophodna za odrzavanje telesnog zdravlja, poput dijete, na cijem kraju stoji Pricesce kao gest dobre volje covekove prema Bogu. Samo se u tragovima moze naci svest da je krsenje posta greh, i to samo po pitanju posta neposredno pre Pricesca. Nema zelje da se istraje u preumljenju, vec se samo zadovoljava forma radi opravdavanja veselja bez Boga. U ne tako davnoj proslosti u vecini slucajeva svadbeno veselje je bivalo radi vencanja, sada je obrnuto, pa je vencanje samo lep ukras na porodicnom veselju. Ukras koji se po sili obicaja mora ispostovati. Tako je dobrim delom i kod krstenja, opela, parastosa i krsnih slava. Forma obicaja i zakona je zadovoljena, tako da mnogi od nas svestenika, zadivljeni spoljasnjim sjajem transparentne poboznosti, u vecini slucajeva kasno primetimo ono sto cuci iza maske poboznosti koja nam se pokazuje.

Dogadja nam se da u crkvi vencavamo pagane i da za ljude potpuno tudje blagodati Duha Svetog i zajednici svetih pevamo "Sa svetima upokoj..." To je otuda sto se zivot u Crkvi shvata i dozivljava kao nesto sto moze biti ostvareno u potpunosti i bez stvarne vere u Hrista Bogocoveka i mimo Crkve kao Njegovog Bogocovecanskog organizma. Nase vreme je vreme sveopste sekularizacije (posvetovnjacenja). Ona se ne moze svesti na puki teorijski "progon" Boga na Nebo, kao sto mnogi danas uce, ona se sastoji u otpadanju od duhovno-terapeutskog metoda Crkve, tj. od iskustva ociscenja, prosvetljenja uma i obozenja kao stupnjeva duhovnog zivota.

Na taj nacin formalno verujuci, pasivni ateisti, sebi oduzimaju mogucnost izbavljenja od greha i smrti, jer se svode na granice vremena i prostora bez Hrista Koji jedini pobedi smrt. U nama savremenom veku, kada se govori o obozenju coveka i njegovog zivljenja, onda se obozenje shvata kao sjedinjenje i zajednica sa Hristom, ali u jednom sasvim apstraktnom smislu. Medjutim, niko ne moze zadobiti zajednicu sa Hristom bez asketskog zivota, koji jeste zivot ociscenja, prosvetljenja i obozenja.

Imajuci u vidu sve napred receno dolazimo do jednog bolnog, ali tacnog zakljucka. Prosto nam se namece cinjenica da je u Crkvi, Bogocovecanskom organizmu koji u svetu objavljuje Hrista Spasa Koji osmisljava sve vidljivo i nevidljivo, u velikoj meri zanemarena unutrasnja misionarska delatnost. Ocigledna nezainteresovanost vernih za dublje upoznavanje vere pravoslavne u velikoj meri ima korena u nedostatku volje kod svestenika da im pokazu licnim primerom kako je moguce sada i ovde ziveti punim hriscanskim zivotom. Umesto da budemo grad koji na gori stoji, mi duhovni pastiri pre podsecamo na so koja je obljutavela i izjednacila se sa sivilom svakodnevice. Formalno vrsenje bogosluzenja bez osecaja za svetost istog, uz mnoga skracivanja i preskakanja molitvi, nas svestenike sa vernim narodom umesto da uzvodi ka molitvenom sazivljenju sa Hristom i svima svetima nizvodi ustvari u prelest, u kojoj se takvo nazovi bogosluzenje pretvara u demonosluzenje. To je otuda jer nema osecaja, a ponekada, bojim se, i vere da je Hristos tu sa nama i u nama. Neretko se trebe za potrebe vernih poput krstenja, vencanja, opela i dr. od strane svestenstva obavljaju i dozivljavaju kao magijski cin kojim se ispunjava forma neophodna za automatsko delovanje blagodati na coveku, a svestenik za to dobija materijalnu nadoknadu. Blagodat, koja je neotudjiva od svakog bogosluzbenog cina, ostaje pretrpana narodnim, cesto i cisto nehriscanskim obicajima i ritualima, jer sa njom ne sadejstvuje i svestenicka pouka i objasnjenje koje prosvetljuje tamu neznanja kod vernika. Umesto da na svakom mestu i trenutku narod uzdizemo ka Hristu, neretko se precutno stapamo sa onim sto narodna dusa po inerciji cini trazeci Boga.

Reci propovedi u Crkvi nam cesto, ako uopste ima propovedi, zvuce prazno i lice na otaljavanje posla, jer im ne sleduje i primer licnog zivota. Ne moze se verni narod leciti od sujeverja, a da se pri tome citaju nepostojece molitve koje verni traze po nalogu vracara da im se citaju u crkvi. Kako je moguce ukazivati na svetinju braka ukoliko se u privatnom zivotu odobrava i afirmise predbracno i vanbracno sazivljenje muskarca i zene?

Evidentna je nezainteresovanost dela svestenstva za stvaranje i odrzavanje dubljeg duhovnog odnosa sa parohijanima preko svete tajne ispovesti i duhovnog ocinstva. Kao da zaboravljamo na cinjenicu da cemo Hristu Bogocoveku poloziti racun za poverenu nam dusu. Osnovni poziv na pokajanje i medjusobnu ljubav i prastanje vrlo retko se cuje u nasim govorima po crkvama i drugde, gde kao svestenici moramo i trebamo biti. To ne cudi, buduci da je i izmedju nas svestenika sveta tajna pokajanja i medjusobnog sazivljenja u ljubavi Hristovoj malo zastupljena, kao i poslusnost duhovnom ocu, ako ga makar i formalno imamo. Sveta tajna ispovesti pretvorena je u nesto rezervisano za one koji ne mogu da umru jer su mozebiti mnogo gresni ili pak za one koji nemaju pametnija posla. Isto je i sa Svetim Pricescem, koja se sa jedne strane strogo vezuje za odredjene dane kada je "jedino dozvoljeno" pricescivati se, a sa druge strane postoji shvatanje po kome se moze pricescivati kad ko hoce bez obzira na eventualnu sablazan kod onih drugih i obratno. Dozvoljavamo sebi luksuz da nam se verni dele na Pavlove, Apolosove ili Petrove zaboravljajuci da je Hristos blagovoljenjem Oca i silom Duha Svetoga jedini Zivotodavac za pokajane ljudske duse. Kao da ne postoji stvarna zelja da verne privedemo Hristu i kao da nam je blagodat svestenstva nametnuto breme koje je tesko nositi. I jeste tesko, ne zato sto Hristov jaram nije lak, vec zato sto najpre ne istemo Carstvo Nebesko da bi nam se sve ostalo dodalo. Najcesce radimo suprotno, ali Bog je milostiv i dugo trpi, ne zeleci na silu da nas privodi k Sebi, bez obzira sto ponekada ispada da covek zivi samo o hlebu; a ne zivi samo o hlebu.

Iskusenja u svakodnevnom zivotu su velika i sa svih strana salecu i saplicu nas svestenike u podviznicko-liturgijskom svedocenju Hrista. Demon nam na hiljade opravdanja i izgovora nudi za malodusnost, za gomilanje cisto zemaljskog blaga i za medjusobna trvenja i nezinteresovanost za verne. Medjutim, neophodno je ne samo verovati u Boga, nego i verovati Bogu da je realno i uvek sa nama, bas kao sto su to cinili i Apostoli i Sveti Oci, jer ista je blagodat na nama kao i neprijatelj pred nama. Neprijatelj koji je pobedjen i nemocan ukoliko smo mi mocni u veri Hristovoj. Po recima Svetog Simeona Novog Bogoslova, najveci jeretik je onaj ko govori da je nemoguce ziveti zivotom Svetih Otaca i u ovom vremenu imajuci pri tome u vidu stvarno i stalno Hristovo prisustvo i dejstvo sa nama u sve dane do svrsetka veka.

Da li smo mi sa Hristom ili mimo Njega to od nas zavisi, bas kao sto od nas zavisi nase odredjenje da li cemo biti i ostati borci za punocu rasta covekovog u Hristu ili cemo sebe pretvoriti u agregate pasivnosti i mrtvila forme i obicaja. Sama forma bez sustinskog pronicanja u razloge postojanja coveka i sveta ne predstavlja nista. Da bismo prosli dubinu rajskog stanja, nadisli trenutak i samog stvaranja sveta i coveka i kao slobodni bogovi po blagodati Hristovoj stali pred presto Oca naseg vodjeni Duhom Svetim Gospodom Zivotvornim neophodno je da svojim podvigom, recima i delima, preteknemo krila i glas andjela u slavljenju Gospoda. Samo na taj nacin moci cemo da budemo malo manji od andjela slavom i cascu ovencani. Svestenik u ovom svetu nije graditelj i utvrditelj svetskog, vec rusitelj i unistitelj sveta bez Boga sveoruzjem Hristove Ljubavi koju poseduje Pastir Dobri radi svih i za sve nas.

SAMO UNUTARCRKVENO POKAJANJE, ali prvo kod nas svestenika, moze od Crkve oterati pasivnost i nezainteresovanost za spasenje od greha i smrti; drugog puta osim puta smrti za greh i gordu samozadovoljnost nam nema ako smo spremni da sami sebe i jedni druge sa svima svetima Hristu Bogu predamo.




Pročitano: 2525 puta