MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Ovo je putopis o hodčašću grupe od šesnaest ljudi iz Srbije na Svetu Goru 2000. godine. Kako na ovom delu Planete vreme već vekovima stoji, sve je isto kao i danas, pa je zanemarljiva vremenska razlika od sedam godina...

Na zalost, jedino sto nije isto i sto se desilo nakon naseg puta je veliki, nesrecni pozar koji je unistio veci deo konaka Hilandara i koji Srbija sada obnavlja.

Jula meseca 2000. godine utanačili smo pojedinosti puta. Poslali smo potrebna pisma sa spiskom učesnika akcije u Sveštenu opštinu u Solunu, a sve u cilju dobijanja dozvole za ulazak na Svetu Goru. Kako je u grupi bilo ljudi koji su vec pohodili Svetu goru nije bilo problema oko organizacije puta.

11. avgusta 2000. godine sastajemo se ispred hotela “Interkontinental”. Autobus agencije “Perla tours” nas dočekuje i iznenađeni smo da je mnogo bolji nego što smo očekivali. Izgleda da planinari obično očekuju krš od prevoza. U 19.40 krećemo. U grupi je ukupno 16 ljudi, od čega je 12 muškaraca i 4 žene koje ostaju na moru u Jerisosu. Sa nama putuju i turisti koji idu na letovanje na more. Uvek sam se pitao šta je toliko zanimljivo tamo, ali valjda svako ima svoj odgovor i svoje razloge. Granice prelazimo posle nekoliko sati čekanja.


Hilandar

12. avgusta oko 10 sati stižemo u Solun. Iskrcavamo se u maniru komandosa s obzirom da je zaustavljenje vozila na tom mestu zabranjeno. Od tog trenutka napuštamo agenciju i prepušteni smo sami sebi i sopstvenim planovima. Odlazimo do kancelarije Sveštene opštine i sređujemo dozvole za ulazak na Svetu Goru. Pre skoro mesec dana ovde smo se najavili poštom. Krećemo ka autobuskoj stanici “Halkidiki”. Nemamo drahme i pokušavamo da zamenimo nemačke marke, ali nam teško ide pošto je subota i menjačnice ne rade. Ovde nisu voljni da to rade na ulici. Nekako i to obavismo i uskoro smo u busu za Jerisos. Nakon dva sata prijatne vožnje stižemo u malo ribarsko-turističko mesto Jerisos. Nalazimo Janija, grčkog prijatelja, koji nam posle dosta natezanja ipak otvara jedan prastari pansion u kome bi trebalo da provedemo dve noći. Kako je pansion zatvoren za turiste pretvaramo se u slučajne prolaznike koji bleje po celi dan u gradiću, a noću postaju utvare koje po mrklom mraku, ne paleći svetla, upadaju u janijev konak da bi tu uhvatili malo sna. Sve ovo košta ni manje ni više nego 2500 drahmi (oko 15 DM, tj 7 Evra). No kakva bi to avantura bila kada bi sve išlo kao po loju?!

13. avgust pre podne provodimo na plaži. Kako nismo navikli da ne radimo ništa i čvarimo se na suncu kao uobičajeni “blazirani” turisti, odlučujemo da posle podne posetimo Kakovo koje je udaljeno oko 5 km. Kakovo ili Arsenica je ustvari ekonomat Hilandara u kome se nalazi jedna crkvica, ribnjak, radionica za obradu drveta, konak. Sve je to opasano ogromnim prostranstvom šuma koje je turski beg poklonio Hilandaru, jer je Sveta loza izlečila njegovu ženu od steriliteta.

14. avgusta deo grupe od 7 planinara kreće ka Svetoj Gori. Ostatak (petorica ljudi) će ići sutradan. U 8 sati izjutra prebacujemo se busom do Uranopolisa. U policiji bez problema dobijamo putne isprave koje su jedine merodavne na Svetoj Gori. Brod nam polazi u 10.00. Na ovaj brod se ukrcavaju samo muškarci. Od tog trenutka pa narednih desetak i više dana žensko biće nećemo videti. Nakon više od sata plovidbe stižemo do prvih delova svetogorskog poluostrva. Ređaju se: Jovanica, zografska arsana, Dochiariou, Ksenofondos, pa sve do Svetog Pantalejmona, ogromnog ruskog manastira gde se Bojan i ja iskrcavamo. Ostatak grupe ide dalje do Svete Ane, a odatle vrše uspon na vrh Atosa (2030 m). Sa nama na kopno je izašlo nekoliko ruskih monaha i dva Slovaka. Malo smo uplašeni jer ne znamo kako da se ponašamo. Bacamo rančeve na leđa i penjemo se stepenicama. Tražimo “Arhontariki” ili “Guest room”. Tamo nas dočekuje ruski monah. Pita odakle smo i na naše iznenađenje primećujemo ozareno lice kada je shvatio da dolazimo iz Srbije. Ovde, naravno, niko ne pominje nekakvu fiktivnu Jugoslaviju. Čini mi se da jedino na Svetoj Gori možeš s ponosom reći da si Srbin. Poslužuju nas rakijom, hladnom vodom i ratlukom. Ubrzo se smeštamo u konaku. Za razliku od velelepne crkve soba je razočaravajuća, mala i neugledna. Vidi se da je neko već spavao u našim krevetima i posteljina je prilično prljava. Srećom imamo vreće i biće sve OK. U pet sati posle podne monasi lupaju u klepetuše i odlazimo na večernju službu. Crkva je prelepa, a ikonostas neopisiv. Večernje traje oko 2 sata. Prvi put doživljavamo pojanje monaha i duboko smo impresionirani. Ono će nas pratiti tokom celog boravka na Svetoj planini. Odlazimo u trpezariju na večeru. Hrana je apsolutno posna, jer smo u vreme posta. To znači da se ne jede ni riba. Samo voće i povrće uz malo crnog, bajatog hleba.


Sveti Pantalejmon

Kasnije se upoznajemo sa rumunskim monahom, Ocem Stefanom. Ima 28 godina i zamonašio se u 18-toj. Sporazumevamo se na srpskom uz po koju englesku reč. On je oduševljen nama. Poklanja nam dve ikonice, nešto ratluka, a mi mu obećavamo da ćemo mu poslati fotografije poštom. Lepo je sresti tako prijatne ljude.




15. avgusta ispraća nas naš prijatelj Stefan i krećemo ka grčkom manastiru Ksiropotamu. Staza nas vodi malo uz brdo, a kasnije se spuštamo. Posle pola sata hoda srećemo Slovake i jednog Grka koji su se izgubili. Sledi kraće orijentisanje, većanje na englesko-srpsko-slovačkom jeziku i odlučujemo se za jednu stazu, za koju se ispostavlja da je prava. U Ksiropotam stižemo oko podneva. Manastir je vrlo lepo sređen. U konaku je kao u hotelu. Grk ovde ostaje, a mi hvatamo put pod noge i krećemo ka Kareji. Već na samom početku na našu veliku sreću vidimo bus koji se lagano penje prašnjavim putem iz luke Dafni i ide u našem pravcu. Odmah zatim sledi veliko razočarenje. Nije mogao da nas primi jer je, po vozačevim rečima, prepun. Čovek očigledno ne zna šta je prepuno i trebalo bi ga poslati na praksu, kod nas, u GSB. No šta je tu je, izgovorena je čuvena rečenica: “Hey guys, we’ve got 6 kilometers. Be on the move!” Stežemo kaiševe rančeva, podešavamo trekking štapove i polazimo. Sunce prži, tačno je 14 sati. Dva Slovaka, dva Srbina, prašina, vrućina, znoj. Uskoro nailazimo na par raskrsnica koje uopšte ne postoje na karti. Uzdamo se u sreću i Božiju pomoć; uostalom nalazimo se najsvetijoj planini na svetu. Da je to tako uverili smo se uskoro. Već na izdisaju stiže nas kamion koji ide do Kareje. Vozač, monah, nas prima i poslednji deo puta do srpskog konaka koji pripada Hilandaru, prelazimo lagodno. U konaku je puno majstora koji rade na adaptaciji krova. Ovo je za nas nova informacija i znači znak pitanja za prenoćište. Slovaci nastavljaju dalje ka Kutlumušu, a mi se ipak nekako smeštamo u konaku. Zadovoljni smo što smo među svojima. Uveče sedimo na terasi sa Ocem Vasilijem i posmatramo pun mesec iznad Atosa. Oko nas je svuda mrak. U daljini zavijaju šakali i čuje se poneka sova. Položaj konaka je fenomenalan. Cela Kareja je pod nama, a sa desne strane se uzdiže gorostasni Atos. Dole, Egejsko more se talasa obasjano mesečinom.

Ujutro (16. avgusta) se spremamo i kada smo izašli iz sobe vidimo na gomili rančeve naših planinara koji su došli iz Velike Lavre. Pre toga su iz Svete Ane izvršili uspon na vrh Atos. Sa njima se susrećemo u gradu. A onda zajedno idemo do isposnice, Tipikarnice Svetog Save. Tu nas prima Otac Nikodim. Isposnica Sv. Save je najsvetije srpsko mesto. Mladi Sveti Sava je ovde proveo 7 godina u molitvi i postu. Tu je i čudotvorna ikona “Mlekopitateljnica”, koju je Sv. Sava doneo iz Jerusalima. Zanimljivo je da se nalazi sa desne strane oltara, što je suprotno crkvenim kanonima. Iz velike ljubavi prema Bogorodici Sveti Sava je zamenio mesta Spasitelja i Bogorodice, a crkva je iz poštovanja prema njemu to odbrila. Iznad ulaza u malu crkvu nalazi se, u kamenu urezan tipik iz 1200. godine, po kome i danas žive monasi u Hilandaru. Dobijamo na poklon tamjan i male ikonice. Otac Nikodim nas blagosilja.

Odatle idemo do grčkog Kutlumuša. U manastiru nam kažu da nema mesta za spavanje. Zato se vraćamo do konaka i uzimamo stvari. Ovde se opet razdvajamo. Njih petorica ide ka Svetom Pantalejmonu preko brda i Ksiropotama, a Bojan i ja krećemo ka severoistočnoj obali mora i Ivironu. U Kareji srećemo petoricu srpskih studenata sa Arhitektonskog fakulteta. Između ostalog pitaju nas da li imamo buve. Na naš odgovor da ne znamo kažu da su oni puni i pokazuju koliko su izujedani. Nikome to ne smeta previše. Kad mogoše Solunci, a što ne bi i mi?! Posle pola sata pešačenja ulazimo u džip i dva monaha nas voze u Iviron. Klanjamo se ikoni ivironskoj i celivamo mošti svetaca. Kažu da je ta ikona došla preko mora i našli su je na obali. Kada ona ode nestaće i Sveta Gora. Pitaju nas da li želimo da prespavamo u Ivironu, ali mi odlučujemo da istog dana nastavimo dalje. Sledeća destinacija je sat i po udaljen Karakal.


Karakal

Znojavi, prašnjavi i umorni stižemo u Karakal, tačno u vreme večernje službe. Prolazimo kroz kapije utvrđenja i srećemo već pomenute Slovake. Na naše pitanje zašto nisu na službi, kažu da ih nisu pustili u crkvu. Utom jedan ogroman, crni grčki monah izlazi iz crkve i pita ko smo. Uglas, ponosno izgovaramo: “Serbs, Orthodox!” i on nam kaže -“Izvolite u crkvu”. Nepravoslavni nemaju to pravo. Posle večernje službe ulazimo u trpezariju i jedemo veoma ukusnu hranu. Kasnije se smeštamo u sobu koja više liči na hotel nego na manastirski konak. Izlazimo napolje i prilazi nam jedan mlad iskušenik. Pita nas na čistom srpskom sa beogradskim naglaskom odakle smo. Ispostavlja se da je to Raša sa Karaburme i da je tamo već godinu dana. Proveli smo nezaboravno veče sa njim na terasi konaka. Opet neizbežni mesec, Atos, more i tišina, apsolutna, za nas nezamisliva tišina. Samo po koja sova i šakali. Ujutro odlučujemo da ostanemo u Karakalu još jednu noć i da taj dan pomognemo Raši u njegovim radovim u bašti. Sutradan (18.08.) krećemo dalje. Ovoga puta zbog nedostataka vremena hvatamo taxi-kombi koji nas vozi do Kareje. Iznenađeni smo da kombije voze monasi i da imaju radio stanice, preko kojih su povezani sa manastirom i ostalim vozilima. Na autobuskoj stanici se srećemo sa Dušanom Vuličevićem i njegovom grupom. To je grupa koja je jedan dan posle nas krenula ka Svetoj Gori. Obišli su nekoliko manastira i sada kreću za Hilandar, pa im se rado pridružujemo. Busom se prebacujemo u Dafni gde se ukrcavamo na brod i idemo do Jovanice, južne hilandarske luke. U luci je kamiončić u koji se smeštaju stariji, a nas četvorica krećemo peške ka Hilandaru. Ukupno oko 12 km. Posle oko tri sata hoda delom putem, delom kroz gustu šumu, stižemo. Prvi put nalazimo se pred kapijom srpske svetinje Hilandara. Obuzima nas ushićenje. Kao da smo došli kod kuće. Ulazimo unutra i dočekuje nas veći broj Srba. Tu su momci sa arhitekture, tu su obe naše grupe planinara. Pred našim očima je slika iz knjiga. Dva velika čempresa i iza njih velika i možda najlepša crkva na Svetoj Gori. Smeštamo se svi u jednoj sobi u konaku. To veče je bdenije i čeka se sutrašnji praznik Preobraženje. Služba počinje u 21 sat i traje do 1 sat posle ponoći. Nešto pre 9 sati monasi lupaju u drvo i okupljamo se u glavnoj crkvi Hilandara. Sa nekim čudnim osećajem uživam u nestvarnoj atmosferi. Svetla naravno nema, ali zato gore kandila i sveće, što doprinosi opštem utisku. Miris tamjana se svuda širi. Počinju molitve i pojanje monaha. Ovde si sam sa svojim mislima. Oko pola 2 izjutra izlazimo i dočekuje nas tišina i zvezdano nebo.


Hilandar konak

Subota, 19-ti avgust, Preobraženje. Svečana liturgija počinje u 8 sati. Nakon nje sledi svečani ručak. U toku dana odlazimo do pirga koji je izgradio kralj Milutin, kako bi zaštitio manastir od napada gusara, sa mora. Silazimo do same obale i obilazimo stari i polusrušeni manastir Svetog Vasilija.

21. avgusta šestorica planinara iz naše grupe napušta Hilandar i Svetu Goru, jer imaju povratne karte za 22.08. iz Soluna.

22. avgusta pre podne nas trojica idemo do grčkog manastira Esfigmen koji se nalazi na oko 40 minuta hoda od Hilandara, na samoj obali mora. Ovaj manastir je poznat po krilatici “Pravoslavlje ili smrt!” koju nose monasi oko struka. Kao Srbi i tamo bivamo vrlo lepo ugošćeni sa ratlukom, lubenicom, vodom i rakijom.

U Hilandaru ostajemo do 23. avgusta. Prisustvujemo jutarnjim i večernjim službama, pomažemo u trpezariji, čistimo konak. Naravno obilazimo svete znamenitosti Hilandara (bunar Svetog Save, grob Svetog Vasilija, Svetu lozu, groblje monaha…).


Krst Cara Dušana

U sredu, 23. avgusta trojica planinara (Dušan, Joca i Pera) odlaze sa Svete Gore u Jerisos prego Esfigmena. Dva Bojana i ja krećemo, međutim, dalje ka bugarskom manastiru Zografu. Spakovali smo sve stvari krenuli na oko 3 sata dugu turu po veoma gustoj i teško prohodnoj šumi. Pre polaska upozoreni smo da je šuma prepuna vrlo otrovnih i brzih zmija. Stoga koristimo trekking štapove kako bih ih rasterali. Vrućina je ogromna. Znoj natapa stvari i rančeve. Potpuno smo izgrebani i prašnjavi. Uprkos svemu ovo je jedna od najuzbudljivijih trekking staza kojom sam hodio. Priroda je nedirnuta i često vidimo rupe u zemlji koje su izrovale divlje svinje. Na pojedinim mestima oseća se miris lisica. Orlovi i ostale grabljivice su uobičjena pojava. Uz put skrećemo sa puta i obilazimo napuštenu keliju koja se nalazi u jednoj pećini. Nailazimo i na jednog Rusa koji je krenuo ka Hilandaru. Posle napornih 3 sata stižemo u ogromni manastir opasan visokim zidinama. Ma kako bio ogroman izgleda pomalo tužno, s obzirom da ima vrlo malo monaha. Ovde se najbolje vidi stanje bugarske crkve i nacije uopšte. Primaju nas sa zadovoljstvom, jer su u Zografu putnici-namernici relativno retki. Smeštamo se u sobu i idemo na večernju službu. Nakon toga večeramo. Čini mi se da je hrana u Hilandaru prava gozba u odnosu na ovo ovde. Posle večere pomažemo monahu da sve raskloni i povlačimo se u našu odaju.

24. avgusta nastavljamo putešestvije dalje. Ustajemo u 6 sati i posle liturgije, bez doručka krećemo na još jednu turu. Cilj nam je grčki manastir Konstamonitu koji je, po karti, udaljen svega 2,5 km. Nismo ni svesni da će nam to biti najtežih sat i po koji smo ovde prešli. Dočekuje nas gusta šuma prepuna bodljikavog rastinja i naravno raznih živuljki. Ima tu i po koja škorpija, ali srećom retko. Kako staza nije markirana uskoro se malo gubimo, ali brzo shvatamo da idemo suviše na istok i vraćamo se na pravi put. Nailazimo na košuljice koje su odbacile zmije prilikom presvlačenja u novo ruho. Tu je i jedan oklop kornjače. Nagađamo koja je grabljivica ulovila. Verovatno suri orao ili nešto slično. Uskoro se spuštamo i prelazimo jedan fiktivni potok. Na karti imamo tri potoka, a na terenu nijedan. Suša je velika. Opet uz brdo, pa niz brdo, pa dva-tri puta tako. Majice koje nosimo su potpuno mokre i na pojedinim mestima iscepane. Nakon svega vidimo tvrđavu koja opasuje manastir. Stižemo u utvrđenje i poslednjom snagom tražimo spas - “Arhontariki”. Tamo doznajemo od nekih radnika, da nas ne mogu poslužiti, jer se monasi odmaraju od noćne službe. Nemamo puno vremena. Moramo se spustiti na more i uhvatiti brod. Točimo vodu na izvoru i krećemo dole. Brzim hodom za pola sata smo već na moru. Imamo dovoljno vremena da odemo i vidimo još jedan grčki manastir Dochiariou koji se nalazi na samoj obali. Stižemo na vreme tek toliko da se osvežimo hladnom vodom i ratlukom. Silazimo u luku i ukrcavamo u brod. Na brodu se srećemo sa našim radnicima iz hilandarskog konaka i Ocem Vasilijem. To je odlična okolnost jer nam oni obećaše prevoz od Uranopolisa do Jerisosa. Tako je i bilo. Njihovim busom stižemo na željeno mesto. Kako je letnja sezona već na izmaku lako smo našli smeštaj za relativno male pare (12-13 DM, tj. 6-7 Evra, po noći). Sastajemo se i sa našom trojicom koji su tu već dva dana. Sledeća tri dana boravimo na moru uz klasično letovanje, što podrazumeva kupanje, spavanje i glupo dosađivanje. Posle onakvih avantura ovo ovde je, za mene, veliko smaranje.

27. avgusta oko 11 sati pre podne krećemo ka Solunu. Kako bi uštedeli nešto para stopiramo. Mala je nada da će nam neko stati, jer smo prepuni stvari. U 12.20 stiže autobus. Posle 2,5 sata vožnje stižemo na autobusku stanicu “Halkidiki”. Jedan Grk nam na lošem engleskom jeziku objašnjava gde je stanica na kojoj staje autobus za hotel “Kapsis”. U 16 sati stojimo na dogovorenom mestu i sastajemo se sa ostatkom naše grupe koja je ranije stigla u Solun. Tačno u 18 stiže kombi agencije i vozi nas do auto-puta gde se prebacujemo u autobus. Granice smo prešli vrlo brzo i 28-og avgusta u 6 sati ujutro stižemo na mesto sa koga smo krenuli pre više od dve nedelje.

Nakon 16 dana puta i 11 dana provedenih na Svetoj Gori shvatam da ovo putešestvije nije obično planinarsko putovanje sa usponom na vrh i doživljavanjem nedirnute i divlje prirode. Ovo je nešto sasvim različito u odnosu na “klasična” planinarska putovanja na koja smo navikli. Priroda je predivna, ali i produhovljena hiljadugodišnjim neprestanim molitvama monaha.

Ksiropotam, Sveti Pantalejmon, Kutlumuš, Iviron, Karakal, Esfigmen… i naravno naš Hilandar su Božije kuće koje odišu Verom, Nadom i Ljubavlju. Ovo zaista nije fraza. Ovo se oseća svakog trenutka boravka ovde. Čak i najveći ateista mora priznati da je duhovnost druga reč za Svetu planinu, da je to suština postojanja. Odbacuju se sve telesne i čulne ugodnosti. Čovek se u potpunosti posvećuje samo svojim mislima i Bogu. Ovde se istorija ne nalazi u knjigama, ovde se istorija ne uči, ona je tu pred našim očima i odvija se svaki dan.
Pojmiti Pravoslavlje, a ne pohoditi Svetu Goru je gotovo nemoguće. Tek kada stupite na tlo Svete Gore svaka molitva dobija puni smisao. Tek tada čovek shvata da postoji i drugačiji život od onoga na koji smo mi navikli. Da li je to samo drugačiji život ili je možda bežanje od sumorne realnosti, nije mnogo bitno. Treba samo ponekad proživeti makar i nekoliko dana na način naših predaka.



9 komentara za “Sveta gora”

linda: 14. novembar 2007 u 10:12
Sve je to divno i krasno, osim ako ste žensko. Pravoslavlje žene smatra nepoželjnima, ili u najbolju ruku nižim bićima, kojima je sve ovo nedostupno i nepojmljivo.
_________________________________________________

Kiza: 14. novembar 2007 u 11:26
Draga Linda, ja nisam neki veliki vernik, pa ne mogu reci sta i kako.
Mislim da Pravoslavlje ne smatra zene nepozeljnima. Postoje i zenski manastiri, ali ne na Svetoj gori.
Ja sam se bas i interesovao zasto zene ne mogu na Svetu goru. Da li se nesto tokom istorije desilo pa je zabranjeno usled toga. Odgovor je bio da na ovom poluostrvu sve mora da bude podredjeno molitvi i Bogu. Ako bi zene dosle, makar i normalno obucene misli monaha bi se bar nekad okrenule ka njima.
Ja se ne slazem sa ovim, ali eto to je ono sto sam saznao.
Pozdrav,
_________________________________________________

brane: 15. novembar 2007 u 23:44
Po jednom starom predanju Bogorodica je plovila u društvu s Svetim Jovanom na putu iz Jope u Kipar da poseti Lazara. Kada je brod oluja skrenula s kursa na tada paganski Atos, bili su prisiljeni da se usidre u blizini luke Klement, u blizini današnjeg manastira Iviron. Djeva je izašla na obalu i, oduševljena divljom lepotom planine, blagoslovila je i zamolila svog Sina da ga pretvori u njen vrt. Začuo se glas: „Neka ovo mesto bude tvoje nasleđe i tvoj vrt, raj i nebo spasenja za one koji traže spasenje“. Od tog trenutka planina je posvećena kao vrt Majke Božje u koji nije dozvoljen pristup drugim ženama.
_________________________________________________

nemiri:28. novembar 2007 u 16:12
žao mi je što nema više fotografija sa ovog puta
_________________________________________________

Kiza:30. novembar 2007 u 19:12
I meni. Kod sebe nemam vise fotografija sa ovog puta. Ostale mi kod kuce… :)
_________________________________________________

Dusan:13. decembar 2007 u 17:51
Nazalost nisam nikada bio na Svetoj Gori,ali iz pouzdanih,svestenickih izvora znam da na gori nema mostiju,stoga bih ispravio autora na recenicu u kojoj spominje Iviron i klanjanje pred mostima..
lep pozdrav!
_________________________________________________

Jovan: 8. mart 2008 u 23:08
Ima moštiju, bio, video, celivao, baš u Hilandaru. I uostalom sve stoji kao što je napisano osim što je situacija malo drugačija nakon vatre. Što se tiče žena, Sveta gora već ima problema sa tim pravilom jer evropska unija insistira na jednakim pravima sa muškarcima. Teško je stati na bilo koju stranu - iskušenja su velika za monahe. Da ne pričam koliko je teško živeti samo sa svojim mislima bar nekoliko dana ili sati.
_________________________________________________

Zelimir: 26. maj 2008 u 21:13
I to su mi neki sveci kada ih samo jedna ženska osoba moze skrenuti sa molitve. Sa druge strane, to onda potiče ideju da žene i molitve su nespojive: kako li se onda žene mole? Sa druge strane, onda je i brak, seksualnost u braku i sve ostalo jako jako loše i svi oni koji to upražnjavaju, da bi bili sveti, trebali bi se rastati. Ovakve ideje definitivno nemaju svoje uporište u Svetom pismu koji kaže da je Bog stvarao svijet i kada bi završio svakog dana je rekao i bi dobro. A kada je stvorio i čovjeka rekao da je nije dobro, a to nije dobro je bio nedostatak druga za čovjeka što je nadoknađeno u osobi žene. Tako po Bibliji žena ima uzvišeno porijeklo, jednako kao čovjek, i nadoknađuje sve ono što nedostaje.
_________________________________________________

aleksandar: 1. novembar 2008 u 22:03

Sveta Gora najbolje je opisana od strane Vladike Nikolaja Velimirovića:

Carstvo bez krune,
država bez vojske,
zemlja bez žena,
bogatstvo bez novaca,
mudrost bez škole,
kuhinja bez mesa,
molitva bez prestanka,
veza s nebesima bez prekida,
slavopoj Hristu bez umora,
smrt bez žaljenja – to vam je Sveta Gora Atonska.
----------------------------------------------------

Preuzeto sa: http://gdestinacija.com/2007/11/14/sveta-gora