MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

14/27 januara je praznik svete ravnoapostolne Nine, prosvjetiteljke Gruzije

Politički događaji u Gruziji se stalno menjaju, pratimo ih, zaustavljajući dah. Ali u Gruziji postoji takva sila, koja je više od 1500 godina postojanja preživela mnoge vladare i sačuvala svoj uticaj - to je Crkva. Na obali reke Alazani može se sresti znak na putu na gruzinskom i na ruskom jeziku: «Njekreskaja eparhija». Sa strane se viori zastava Gruzinske crkve. Da li možete da zamislite sličnu tablicu u Rusiji? O Gruzijskoj Pravoslavnoj Crkvi i o tome, kakvim čudesnim putevima se ona ponovo preporađa, govore Ana Paljčeva i fotograf Jevgenij Globenko.

Dokumentovano:
Po predanju, drevna Iverija (Gruzija) postala je udeo Presvete Bogorodice – tamo je Majka Božija trebalo da propoveda Blagu vest. Ipak, Bogorodica je ostala u Jerusalimu, a u Iveriju su otišli apostoli Andrej Prvozvani i Simon Kananit.

U 14. veku Bogоrodica se javila pobožnoj devici Nini (Nino - kako je zovu gruzini) i naredila joj je da ide i da nastavi propovedanje hrišćanstva u Njenom udelu. Sveta Nino je otišla u Iveriju s nadom da će pronaći Hiton Spasitelja – donju odeću, koju je izatkala sama Bogorodica. Sveta Nino, čineći mnoga čuda i znamenja, sagradila je crkvu na tom mestu, gdje je bio zakopan Hiton. Obratili su se u hrišćanstvo tadašnji gruzijski vladari car Mirian i carica Nana. Tako je Iverija postala jedna od prvih država, koja je primila hrišćanstvo u vidu zvanične religije. Bilo je to odmah posle Prvog Vaseljenskog sabora (325. god.).
U Gruziji posebno poštuju sv. Ravnoap. Ninu (+335), njenog rođaka velikomučenika Georgija Pobedonosca (+303), prep. Jovona Zedaznijskog (VI vijek) i 12 njegovih učenika, posebno prep. Šio Magvimskog (VI vijek) i prep. Davida Garedžijskog (VI-VII vijek) ep. Alaverdskog Josifa (VI v.), prep. Jefimija i Georgija Svetogoraca (XI v.), sv. Blagovjernog cara Davida Obnovitelja (+1125), sv. Blagovernu Tamaru, caricu Gruzijsku (+1207).

Gruzijska Crkva je dobila autokefalnost 457. godine od Antiohijske Crkve.

Godine 1811. autokefalnost je prestala, izmenjena je patrijaršijska uprava, i Crkva je po pravima egzarha bila podčinjena Sinodu Ruske Pravoslavne Crkve. Marta 1917. godine autokefalnost Gruzijske Crkve je bila obnovljena, i ponovo je uvedena patrijaršija.

Na celu Gruzijske Crkve danas je Njegova Svetost Ilija (Gudušauri-Šiolašvili) rođen 4. januara 1933. godine u gradu Ordžonikidze (sada Vladikavkaz). 25 avgusta 1963. godine bio je hirotonisan u čin episkopa Šamokmedskog. Njegova svetost Ilija izabran je za Patrijarha od strane Gruzijske Pravoslavne Crkve 23. decembra 1977. godine, čin postavljanja na tron je bio obavljen 25. decembra iste godine. Puna titula predstavnika: Njegova Svetost i Blaženstvo Katolikos Patrijarh sve Gruzije, arhiepiskop Mchetski i Tbiliski.

Molitva za Gruziju

O gruzijskom Patrijarhu govore kao bez daha. Njega ovde nazivaju ocem. Zaista, Patrijarh je preživio promenu mnogih vlasti; u zemlji koja je pretrpela velike krize i rat, samo Crkva i Patrijarh su bili postojani. Ove godine se puni 30 godina od dana njegove intronizacije. Ilija II je primio Crkvu, kada je u Gruziji bilo ne više od 50 otvorenih Crkvi. Danas ima više od 50 otvorenih samo manastira, a broj otvorenih Crkvi je preko 800.

U najtežim godinama za državu (tokom 1998.) on je počeo izgradnju novog katedralnog sabora u čast Živonačalne Trojice u Tbilisiju. Mesto je bilo izabrano tako što je sabor trebalo da nadvisi celi grad - na visokom brdu. Ali, kako su nam objasnili, geologija grada je vrlo prosta: ili su stene koje su iznad zemlje, ili ih nema, a nema koristi od toga da kopaju temeljne jame, da podignu hram na kamenju ne bi im uspelo. Patrijarh je naredio da se iskopa temeljna jama dubine 27 metara. Iskopavši jamu od 25 metara, radnici su mu došli i rekli: «Vaša Svetosti, mi uzalud radimo. Stena sve do sada nema, i neće ih ni biti!» Patrijarh je ostao pri svome. Radnici su rešili da se smire, i tako im nije ostalo još mnogo da kopaju. Ali posle dva metra, uprkos svakoj logici, došli su do stena! Uostalom, i sama činjenica izgradnje ovakvog gigantskog hrama (građenje od sedre, slično drevnim crkvenim kompleksima koji se sastoje iz mnoštva hramova, bratskog korpusa, posebnih zgrada, je zaista ogroman: njegova visina doseže 98 metara) u gladne godine i pune nevolja, postala je istinsko čudo. Ispočetka je ova ideja izgledala bezumna. Ali, kako smatraju gruzini, upravo blagodareći tome, država je mogla preživeti, opstati.


Crkva Živonačalne Trojice u Tbilisiju

Sabor još nije završen. Zidove još treba oslikati, doraditi nekoliko zdanja. Ali svaki detalj posebno, svaka crtica u planu izgradnje bila je uz saglasnost Patrijarha. Uostalom, njegovo stalno prisustvo očigledno nije samo u tome. Pri ulazu u sabor prvo što čovek vidi je ikona Presvete Bogorodice. Pred njom je uvek mnogo ljudi. Ovu ikonu, kao i drugu, Spasitelja, koja se nalazi u drugom delu ikonostasa, naslikao je lično Patrijarh. U saboru se nalazi još nekoliko ikona koje je on uradio. Naprimer, ikona arhanđela Mihaila i Gavrila.


Njegova Svetost i Blaženstvo Katolikos - Patrijarh cele Gruzije Ilija II. Godine 2007 je blia 30.-godišnjica intronizacije.

Pre nekoliko godina Patrijarh Ilija II se vraćao iz Konstantinopolja, u kojem je imao susret sa Vaseljenskim Patrijarhom. Putovao je autom kroz cielu Tursku i u putu se sretao s gruzinima (na teritoriji Turske postoji dovoljno velika dijaspora etničkih gruzina, nasilno obraćenih u islam pre 300 godina). Mnogi od ovih ljudi znaju jezik, neki su se čak tajno krstili, ne obazirući se na to što zbog toga mogu biti progonjeni. Jedan od njih koji se vratio u Pravoslavlje, gruzin, pitao je Patrijarha: «Vaša svetosti, mi verujemo da je hrišćanstvo najjača vjera i najviši duhovni način života. Ali zbog čega se muslimani mole pet puta na dan, a hrišćani samo ujutro i uveče?» Patrijarh se duboko zamislio. U ovim razmišljanjima obratio je pažnju na Psaltir u kojem na jednom mestu psalmopojac David govori: « Sedam puta na dan proslavljam Tebe za sudove pravde Tvoje» (118,164).

Liturgisti su potvrdili da, zaista, crkveni čin podrazumeva molitvu sedam puta na dan: večernju, jutarnju, liturgiju, časove itd. To jest u Crkvi, posebno u manastirima, ova tradicija se sačuvala. A ranije su i mirjani učestvovali u ovom svakodnevnom krugu molitvi: pre posla su išli na jutarnju, a posle posla na večernju. I tada je Patrijarh odlučio: iako mi svi ne možemo ići na večernju, jutarnju, liturgiju svaki dan, ali mi ipak možemo sedam puta na dan tvoriti neku kratku molitvu. On je izabrao sedam najljepših psalama i blagoslovio je da se čitaju po jedan na svakih tri sata, počevši u šest sati ujutro. To jest, u 6, 9, 12, u 3 sata dana, 6 uveče, 9 uveče i u pola noći. Ovi psalmi se nalaze u maloj knjižici. Vernici su veoma zavoljeli ovaj mali zbornik molitava. Naravno, nekada oni mogu da se mole, a nekada ne. Ali, zamislite samo, hiljade ljudi izgovara jednu te istu molitvu na raznim mestima u državi!



Čuvari Hitona

Gruzini su uvereni da takva bezuslovna ljubav prema Patrijarhu dolazi od toga što je Gruzija mesto u kome se čuva Hiton Gospodnji, koji je, kao što je poznato, bio izatkan iz jednog dela i ostao je nerazdeljen, kada su se stražari raspetog Spasitelja prepirali oko toga kome će pripasti delovi Njegove odeće. Gruzini smatraju da je njihova osnovna misija čuvanje Hitona, da su oni čuvari. Ovo je nacionalna ideja Gruzina.

Kako tvrdi gruzijska crkvena tradicija, Hiton Spasitelja nije nikada napustio predele Gruzije i ostao je zakopan zajedno sa svetom Sidonijom koja je umrla od sreće, uzevši u ruke svetinju. Hiton, po gruzijskoj verziji, do danas se čuva pod jednim od stubova u saboru Svetichoveli u starom glavnom gradu Mcheti. A riza, gornja odeća Spasitelja, nešto u vidu ogrtača (za razliku od Hitona, koji se odevao ispod nje), koja je takođe dospela u Gruziju, ali koja se čuva u riznici sabora Svetichoveli, i bila je uvezena od strane persijskog osavajača Šaha Abbasa i poklonjena ruskom caru Mihailu Fjodoroviču i Patrijarhu Filaretu 1625. godine (veći deo Rize čuva se u Uspenskom saboru Kremlja, nedavno je predsednik predao kao dar Patrijarhu Moskovskom i Cele Rusije Aleksiju II povodom 90- godišnjice obnovljenja patrijaršije u Rusiji).

Svaki Gruzin je hrišćanin. Nekrštenih Gruzina nema. Sva kultura, sve tradicije ove države, sve do nacionalne kuhinje (koja obiluje posnim jelima), prožeti su hrišćanstvom. Znate li kako se kaže «čovek» na gruzinskom? «Adamiani»- naslednik Adama. I kako nam je rekao jedan ovdašnji poznanik, «Živeći u Tbilisiju, ne možete a da ne uđete u crkvu!». I tako je bilo čak i u sovjetsko vreme, kada je on bio dečak. Ovde su kupole crkava osnovni elemenat izgleda grada.



Danas je u Gruziji više od 800 otvorenih crkvi. Ovde ima 35 arhijereja, osim Patrijarha (sa stanovništvom od 5 miliona ljudi). Stoga je doći na prijem kod episkopa ili čak mitropolita veoma lako, vladike su dostupni za narod.

Gruzini se mogu krstiti sa bilo kojim imenom. Jer su sva gruzinska imena sveta. To se desilo od tada kako je šah Džalal-Eddin, zauzevši Tbilisi 1225 godine, izneo iz tadašnjeg Sionskog katedralnog hrama ikonu Spasitelja i Presvete Bogorodice i položivši ih na uskom mostu, prisiljavao Gruzine da pređu po njima. Onima koji to nisu hteli, odmah bi odrubili glavu. Smrtna kazna je trajala nekoliko dana. Bilo je puno trupova. Cele porodice su izvodili na gubilište, s decom i starcima. Pred očima šaha, koji je posmatrao strašan prizor sa trona, postavljenog na mestu srušene kupole Sionskog sabora, obezglavljeno je 100 hiljada ljudi, ali ni jedan čovek nije smeo da stane na ikone.

Potresna je pobožnost Gruzina. Gruzinka se nikada neće pojaviti u crkvi bez marame. I moderna devojka, utrčavši u crkvu na putu prema univerzitetu, i starica-mati sa unukom, obavezno u suknjama. Na venčanju ni nevjesta, ni gosti ne mogu sebi dozvoliti da im budu otkrivena ramena, obavezno se ogrnu maramom. Ali treba naglasiti, da Gruzinkama neverovatno pristoje i marame i suknje. Da li zbog njihovog istočnjačkog izgleda ili im uz lice ide tradicionalna odeća. Ili zato, što se oni sa posebnom pažnjom odevaju za crkvu, dovoljno svečano, sve usklađeno po bojama, čak svaka maramu veže ili umotava na svoj način u zavisnosti od toga kako kome stoji.



U Sionskom hramu smo prisustvovali venčanju – tihom, sa svega 5-6 rođaka. Zato su se svi koji su se tog trenutka zatekli u hramu, između ostalih i mi, sa radošću pridružili molitvama mladih. Iz oltara su izneli prekrasne venčane krune u nacionalnom stilu. S krnom je neesta ličila na caricu Tamaru.

Gruzini se veoma ponose time, što je njihova Crkva. jedna od najstarijih, što vodi svoju istoriju od apostola, a njihova država je postala jedna od prvih hrišćanskih država u svetu. I pored svega toga oni se ne prave važni i veoma vole ruske svete. Posebno poštuju prepodobnog Serafima Sarovskog i gotovo da nema crkve u kojoj nema njegove ikone.
Za vreme bogosluženja niko se ne gura i nema neprimerenog ponašanja. Ljudi su veoma učtivi i dobronamerni, svi paze na reči sveštenika i reči pojanja, pri tome stvarno počinješ osećati kao da si došao na pravo slavlje. Po redu prilaze na ispovest, da se poklone Jevanđelju, muškarce, i dečake, obavezno propuštaju napred. Neki od vernika stoje pokraj i čitaju molitve iz molitvenika. Crkve su pune omladine, ima mnogo muškaraca. Uopšte, u Gruziji je kršteno 98 posto stanovništva. Ljudi nastoje da krste decu pre 40 dana od rođenja. To, uistinu, ne govori o njihovoj ocrkvljenosti. Da, mnogi znaju za post, ali ipak mnogi ne poste. «Ljudi streme u Crkvu i uvek sa osećajem krivice govore: ja, eto, još ne postim, ali nastojaću da počnem. Narod ide u Crkvu, hoće da se ocrkovi. Hoće da zna svoju tradiciju. I Patrijarh kaže da će se za nekoliko godina svi vratiti u krug Crkve», priča mitropolit Alaverdski David. Gruzijski sveštenici aktivno propovedaju: istupaju na radiju, televiziji, objavljuju novine, daju nastavu u nedeljnim školama. Veoma mnogo učestvuju u Krsnim hodovima (velikim litijama). Npr. već dve godine po svim krajevima Gruzije putuje ikona Iverske Majke Božije, ikona naslikana prema originalu sa Svete Gore (od crkve do crkve na poklonjenje i isceljenje svim vernicima – prim.prev.) Naravno, dešava se ponekad da ljudi na službi nisu tihi. Posebno omladina. Ali to je zbog temperamenta Gruzina, a ne zbog neuvažavanja Hrama Božijeg; ljudi se raduju jedni drugima, hoće da porazgovaraju.



Jedinstvenost – je jedna od najvažnijih osobina hrišćanstva u Gruziji. Istorijski ova država je malobrojna, i Crkva je takođe malobrojna u poređenju sa drugim pravoslavnim crkvama. I tokom cele svoje istorije Gruzija se borila protiv osvajača, koji su nastojali da zauzmu ovu zemlju i da obrate narod u svoju veru, - o tome govori istorija praktično svakog ovdašnjeg manastira. Otuda i jeste takva jedinstvenost i složnost naroda i sveštenoslužitelja – oni su bili zajedno i na bogosluženju i na bojnom polju.

Patrijarh i njegova deca

Stigli smo u Alaverdski muški manastir – jedan od najpoštovanijih i najpoznatijih u Gruziji. Brzim korakom nam je prišao monah sa riđom bradom i u izbledelom, vidno radnom, podrasniku: «Odakle ste? Da, sad ću vas primiti.» Bio je to mitropolit Alaverdski David. Nismo bili jedini posetioci tog jutra. Neki su došli iz sela na ispovest, neki su došli da pogledaju manastirsko domaćinstvo. Vladika je požurio, izlazeći na kraj sa posetiocima, dajući prednost onima koji su došli radi duhovnih pitanja. On je u manastiru, i uopšte u okrugu jedinstveni sveštenik, i stanovnici okolnih sela – njegova su duhovna čeda u najbukvalnijem smislu! Pored toga jednim delom njegova eparhija se nalazi na teško dotupnom gornjem rejonu, i do svoje pastve on tamo stiže helikopterom.

Iako u Gruziji živi 5 miliona ljudi, pored Patrijarha ovde su i 35 arhijereja. Stoga je veoma lako doći na prijem kod episkopa, ili čak mitropolitu
a, sve vladike su dostupni za narod. Vladika David, na primer, sopstvenim rukama, u bukvalnom smislu ove reči, radi na obnavljanju vinograda i vinarije u Alaverdskom manastiru. Radi zajedno sa bratijom. A bratiju cine samo tri čoveka zajedno sa njim samim.

Iako ima zaista mnogo manastira u Gruziji, oni su mali. U Bodbijskom ženskom manastiru, gde se nalaze mošti sv. Ravnoapostolne Nine, živi oko 30 sestara, i to je veoma veliki manastir po ovdašnjim merilima. U sovjetsko vreme je bio zatvoren, preinačili su ga bili u bolnicu -- kao prvo što su mogli uraditi sa obitelji okruženoj ogradom od kiparisa pri ulazu u Alazansku dolinu, ali među personalom su se nalazile dve tajne monahinje koje su pazile na mošti svete. Sada manastir ima veliko domaćinstvo, ikonopisnu radionicu i zlatom vez, i šivaće radionice.


Mesto gde se pokoje mošti svete ravnoapostolne Nine

U čuvenom manastiru sv. Davida Garedžijskog, koji je tada imao status lavre, žive osmorica bratije, trojica od njih su jeromonasi. Manastir je čuven po svojoj istoriji: početkom XVII veka na Vaskršnju noć, kada se u manastiru sluzila praznična služba, Sah Abbas je prolazio mimo, video bogati manastir i odlučio da ga opljačka. Monasi su ga zamolili da sačeka do sutra, rekavši mu, da ako bi on sada napao na njih, tada će izgubiti mnogo svoje vojske, a ako pričeka, dok oni odsluže liturgiju, oni će mu sami otvoriti vrata. Šah je prihvatio uslove monaha, ujutro je ušao u manastir i odrubio monasima koji se nisu suprostavili, hiljadama ljudi -- glave.

Godine, 1921 manastir je bio zatvoren, a za vreme rata u Avganistanu ovde se nalazio sovjetski vojni poligon, manastir su streljali oružjem – u svrhu «obučavanja». Godine 1988. u Tbilisiju je prošla 100 hiljadita demonstracija u zaštitu manastira, a u zidinama obitelji studenti su postavili straže. Tako, zahvaljujući masovnim protestima i razglašavanjima, vojnu bazu su premestili sa teritorije manastira, i svetinju, iako jako razorenu, uspeli spasiti. Radovi na obnavljanju su se nastavili, bratija se trudila, nisu spuštali ruke. U okolini (manastir se nalazi u pravoj pustinji) nalaze se napuštene kuće, od kojih je većina poslužila kao skladište za seno. Suva trava štrči iz njihovih slepih prozora. Noć. Okolo rika divljih zvijeri, bezšumno lete sove. I samo osmorica bratije trudi se sve dok se na nebu ne pojave zvijezde. Tada se skupljaju uz svetlost sveće na kasnu trpezu, mole se za Patrijarha i za Gruziju.

Patrijarh aktivno učestvuje u političkom životu države. Godine 2007, 7. novembra posle razbijanja demonstracija zaštitnika opozicije u Tbilisiju uz pomoć gasa, vodenih šmrkova i gumenih metaka, kao posledica čega je postradalo 250 ljudi, on je istupio sa oštrom osudom struktura sile (napominjemo da su opoziconari pokušavali da se skriju u crkvama). «Dejstva, koja su danas upotrebljena protiv naših stanovnika, su potpuno nedopustiva»,- izjavio je predstavnik, zahtevajući objašnjenje od vlasti.

Gruzijska Crkva danas nije mnogo bogata, kao ranije – crkve su za vreme sovjetske vlasti bile opljačkane, zemlja od manastira oteta. Ali mali broj je onih koji imaju novac, većinom traže pomoć pri crkvama, ili idu pravo ka Patrijarhu. Pričaju da je bio ovakav slučaj. U sred krize, 90 –ih godina. Glad, zima. Ispod zida patrijaršije direktno na asfaltu spavale su izbeglice. Patrijarh je naredio da se oslobode prostorije radionaica pri patrijaršiji i da se uvedu ovi ljudi na noćenje. Svaki dan ih je posećivao i molio sveštenike i episkope da isto to čine. Posle su im našli pogodnije mesto.

I na kraju nekoliko reči o horu katedralne crkve. On se sastoji od 70 muškaraca. Svakoga od njih Patrijarh je izabrao lično. On ih je poznavao još kao mališane, oni su se igrali na gradilištu budućeg hrama. On bi ih vodio do građevinske jame za temelje i govorio im: «Vidite, deco, ovdje će uskoro biti velika crkva. I vi ćete u njoj pevati». Mališani bi se smejali. I sada pevaju.