MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

TRADICIJA - MANASTIR NIKOLJE



Plamičak na ognjištu nade

Šest vekova, koliko traje ova bogomolja posvećena sv. Nikoli, bila je važan svedok istorije ovog kraja. Gotovo po pravilu, naši manastiri nalaze se na skrovitim i usamljenim mestima gde oni posvećeni Bogu mogu neometano da se posvete molitvenom tihovanju. U tom pogledu ni rudničko Nikolje nije izuzetak. Sagrađeno u živopisnom klancu vodoplavnog Nikoljskog potoka, nalazi se na kraju uskog, asfaltnog puta koji se zmijoliko probija istočnim padinama ove šumovite planine.
Podigao ga je 1425. godine Nikola Dorjenović, jedan od najuglednijih vlastelina despota Stefana Lazarevića, ali nije stigao da čuje jek njegovih zvona. Umro je pre nego što je njegova zadužbina bila gotova.

Podignut u teškim vremenima, posle turskih osvajanja, manastir je brzo postao središte duhovnog i kulturnog života ovog kraja, a njegovo bratstvo brojno, što se vidi na osnovu zapisa urezanih na severnoj strani crkve posvećene sv. Nikoli. Opstao je puna dva veka pre nego što je prvi put stradao. Kako i zašto, čijom voljom, nije ostalo upamćeno. Ono što jeste, kazuje da je početkom sedamnaestog veka došlo do velike obnove manastira i da su tom prilikom prezidani gornji delovi bogomolje, a krov zamenjen.

Daleko od glavnih puteva, ali uvek na oku Turcima, Nikolje je predstavljalo onaj plamičak koji održava nadu. To nije prestao da bude ni 1803. godine kada ga je opljačkao i zapalio Sali-aga, po zlu čuveni „Rudnički bik”, brat još zloglasnijeg Kučuk-Alije, jednog od četvorice dahija. Iz „Letopisa kratkih zapisa” manastirskih monaha saznaje se da su tada izgorele sve zgrade, a među njima i škola sa 40 đaka i dvojicom učitelja. Uprkos tome, Nikolju se nije zatro trag, opstalo je da bi se još nekoliko puta našlo na udaru Turaka.

Za vreme vladavine Miloša Obrenovića dobilo je kulu zvonaru. Međutim, sa njom, žižak, koji je ovaj manastir vekovima predstavljao, kao da počinje da gasne. Hram posvećen zaštitniku trgovaca, putnika i mornara postao je 1836. godine mirska crkva. Poslednji monah bio je Josif Vukumirović iz Novog Sada.

Uprkos tome što je manastirski život zamro, 1850. godine, za vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića, obnovljena je unutrašnjost crkve. Živopisali su je požarevački moleri Živko Pavlović i Ilija Stoičević. Skoro vek i po prošao je pre nego što je manastir ponovo oživeo. Obnovljen je 1988. a dve godine kasnije u njegovom konaku našlo se malo sestrinstvo. Zahvaljujući njemu i igumaniji Evdokiji, ceo manastirski kompleks izgleda kao rajski vrt čije carstvo tišine remeti jedino grgoljavi šapat Nikoljskog potoka.

O. Vukadinović
Snimio Milan Janković

Izvir: http://www.politika.co.yu/cyr/tekst.asp-t=24646&r=210.htm

Pročitano: 1069 puta