MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

DIVJEJEVO (NASTAVAK)



“I gle, dvojica od njih idjahu u onaj dan u selo koje beše
udaljeno od Jerusalima 60 stadija i zvase se Emaus.
I oni govorahu medju sobom o svima ovima dogadjajima.
I dok se oni razgovarahu i raspravljahu,
PribliŽi se i sam Isus, i idjaše sa njima.”
(Lk. 24,13-15)

Još jedan razlog zbog kojeg Sinod nije pokazao dobru volju je bila i nelagodnost zbog proročkih izjava pripisanih Sv. Serafimu, a koje se tiču propasti pravoslavne Rusije i padu monarhije, proročanstvima koja su u prvim decenijama vladavine Nikolaja izgledale savršeno neverovatne. No, bez obzira na sve to, Car je učestano tražio od Sinoda da počnu da razmatraju kanonizaciju i konačno, 1902 godine, molba je bila odobrena.
Ljubav i poštovanje koje je carska porodica imala za Sv. Serafima pokazivali su se često u razgovorima, pismima i raznim zabeleškama. Car Nikolaj je imao veliku ikonu Sv. Serafima u svojoj kancelariji, i javno je izjavio da veruje u Starčevu svetost i pre nego što je kanonizacija bila odobrena. Iako je carica Aleksandra ispočetka imala velikih poteškoća da predje u Pravoslavlje iz svog nemačkog luteranizma, već 1903 godine više nije bilo sumnje da su njena pravoslavna vera i ljubav prema Serafimu bili izuzetno jaki i veoma lični. Rodila je četiri devojčice, I zbog toga što nije bilo muškog deteta da nasledi presto dovodilo ju je sve više u stanje, koje je jedan autor nazvao, privatno osećanje krivice sa javnim posledicama. Prilikom njene posete manastiru, u čast proslave kanonizacije, Carica je otišla do isceliteljskog izvora Sv. Serafima i uranjajući u njega, pomolila se da dobije sina. Za 12 meseci rodio se Carević Aleksej. I 13 godina kasnije može se osetiti njena zahvalnost koju je imala celog zivota, i koju izražava u pismima iz zarobljeništva. Pišući jednom prijatelju, ona izjavljuje: ”Oh, kako čeznem da ponovo odem za Sarov!”
Još uvek je nejasno koliko je Serafimovo pismo koje im je predala Jelena Motovilova predskazivalo njihovu ličnu sudbinu. No bez obzira na to, Nikolaj i Aleksandra su bez daljnjega bili upoznati sa Starčevim proročanstvima koja su se ticala sudbine Rusije. Tog jutra 1905 godine, posle prvog u nizu udara koji će se desiti, i ogromnog političkog nemira čija će posledica biti osnivanje Dume, carica Aleksandra je zatražila sve papire iz državnih istorijskih arhiva koji su se odnosili na prorokovanu budućnost Rusije od strane Svetog Baćuške.
Njegova kanonizacija 1903 godine je bio trenutak trijumfa Nikolajeve vladavine. Careva volja i volja njegovog naroda su se sjedinile, kao znak ljubavi prema monahu koji je 70 godina pre toga tačno odredio puls Rusije XX veka.
I u neredu, koji je potom usledio, carici su jedina uteha bile molitve koje je upućivala svetom Starcu.

1903 – KANONIZACIJA

19 Jula / 1 avgusta, 1903 godine, kada je carska svita stigla u Arzamas, pola miliona poklonika je skoro već bilo stiglo. Put je bio zakrčen velikim brojem vernika, siromašnih seljaka i bogate vlastele, koji su izabrali da iz poštovanja prema Starcu peške predju poslednji deo puta. Mnogi su već mesecima putovali, neki čak iz dalekog Sibira. Veliki broj ljudi je pomno isčekivao glavni dogadjaj i ustreptale duše su se prosto zbile na kapiji sarovskog manastira, “ruskog Jerusalima”. Ljudi su došli iz svih delova ruske imperije, obučeni u svetle narodne nošnje, u rite, ali i u finu gospojinsku odeću ali svi sa jednim ciljem:da odaju poštovanje jednoj od najvoljenijih osoba čitave ruske istorije. Fizički napor koji iziskuje hodočašće kao i velike žrtve i neudobnost koji moraju da se podnesu, jesu sami po sebi već čin poštovanja i ljubavi, fizički izraz duše koja želi da se pokloni Gospodu i Njegovom Svetitelju. Car Nikolaj II i carica Aleksandra su zadnji deo puta koračali zajedno sa poklonicima i na dan kanonizacije primili Sveto Pričešće tu, medju svojim podanicima, što je bio vrhunac izraza njihove vladavine kao čuvara Crkve ovde na zemlji.
Savremeni izvori sakupili su veliki broj opisa o tome šta se dogadjalo tog dana. Kanonizacija je započela prethodne večeri sa večernjom službom. Manastirska zvona su mogla da se čuju na 20 kilometara. 100 000 poklonika se okupilo po manastirskim crkvama i trgu, a na hiljade drugih su ili sedeli na zidinama ili bili pored puta koji vodi u staru sarovsku šumu, iščekujuci trenutak kad će se pokloniti moštima. Mitropolit Antonije iz Sv. Peterburga je predvodio carsku porodicu i sveštenstvo u litiji do Crkve Uspenija. U Crkvi su čekali sarovski monasi i divjejevske monahinje sa svećom u ruci, i ogroman broj vernih. Hor Crkve iz Sv.Peterburga je otpevao stihir, dok su sveštenici sluŽili poslednji parastos. Držeći visoko krst, Mitropolit je predvodio litiju prema zapadnoj kapiji katedrale, prema crkvi Sv. Zosime i Savatija, gde su položene Svetiteljeve mošti. Dok je Mitropolit kadio kovčeg, ljudi su pravili zemne poklone. Car i njegovih 5 vojvoda su izašli iz gužve, podigli kovčeg na svoja ramena, i izneli ga iz Crkve. Dok je litija prolazila preko trga, ljudi su se potpuno umirili, i tišinu prekidaše tek pokoji jecaj ili uzvik radosti. Seljaci su ostavljali peškire, marame, i druge predmete putem kojim je isla litija i te stvari posle skupljali kao uspomenu na blagodat datu im u trenutku kada su mošti prosle pored njih.
Zaustavljajući se na zapadnim crkvenim vratima, sveštenstvo je otpevalo litijsku molitvu koja prati svako bdenije, molitvu koja je nastala u Jerusalimu u IV veku. Nošene uz stepenice i u Crkvu, mošti su potom stavljene u novu bogato izrezbarenu grobnicu. Vladika Inokentije iz Tambova je održao besedu:
“Kakvu nam poruku daje ova grobnica? Milošću Božjom, ona je nebesko otkrovenje, svedok veličanstvene moći Gospoda, jasan znak Božanske nagrade za zemaljsku pravednost, i izvor najdubljih hrišćanskih osećanja. Znamo da ovaj kovčeg krije svete mošti pravednika, onoga koji je umeo da ugodi Gospodu, čoveka velike molitve i asketskog podviga, velikog u svojoj jednostavnosti, krunisanog skromnošću i poniznošću, čoveka koji je goreo Hristovom ljubavlju za svakoga koga je sreo. Sa moštima Sv. Serafima suočavamo se direktno sa dubokom istinom Svetog Pravoslavlja. Preko moštiju ovog velikog podvižnika, mi osećamo da se život ubrzava u našoj ruskoj Crkvi. Naša Crkva nije mrtva, nije se ohladila ili pretvorila u kamen; umesto toga, ona je u stvari ukrašena novim i pravednim Svetiteljima, i time postaje sve mladja i sve više cveta…. Ove svete mošti su znak milosti i blagodati Božije prema ruskim ljudima i Svetoj Pravoslavnoj Crkvi. Nebesa su se otvorila da otkriju ovog velikog molitvenika, novog posrednika i našeg zastupnika pred Gospodom. U blagoj milostivoj radosti naše vere i u svetiteljevom prisustvu u vidu njegove cudotvorne ikone, pevajmo mu: Veličamo te, pravedni oče Serafime. Amin.”
Po završetku besede, Mitropolit Antonije je podigao izvezen pokrivač sa kovčega i svi u Crkvi su pali na kolena. Hiljade sveća su svetlucale dok su zvona velike Crkve zvonila svom snagom, a hiljade grla zajedno i gromovito zapevalo – “veličamo te, veličamo te, naš blaženi oče Serafime, slavimo te i sećamo se tebe, učitelja monaha i sagovornika Andjela….Moli Hrista Boga našega da tobom spase duše naše.”
Trebalo je nekoliko dana da ovako veliki broj ljudi prodje pored moštiju i pokloni im se. Mnogi su ostali blizu manastira nedeljama i mesecima, posle kanonizacije u svojim krevetima sklopljenim privremeno i na brzinu.
Vest o kanonizaciji je odjeknula po celom svetu i Rusi iz inostranstva su se pridružili Rusima iz matice, slaveći i veličajući Svetitelja koji, zajedno sa Carem koji je njega slavio i veličao, nastavlja da igra jedinstvenu i proročku ulogu u vaskrsenju svete Rusije.

“I gle, dvojica od njih idjahu u onaj dan u selo koje beše
udaljeno od Jerusalima 60 stadija i zvase se Emaus.
I oni govorahu medju sobom o svima ovima dogadjajima.
I dok se oni razgovarahu i raspravljahu,
PribliŽi se i sam Isus, i idjaše sa njima.”
(Lk. 24,13-15)

Pročitano: 1113 puta