MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

DIVJEJEVO - SA POKLONIČKOG PUTOVANJA 1993-2003 Mati Nektarija Meklis



Preko moštiju ovog velikog podvižnika, osećamo da se život ubrzava u našoj ruskoj Crkvi. Naša Crkva nije mrtva, nije se ohladila ili pretvorila u kamen; umesto toga, ona je u stvari ukrašena novim i pravednim Svetiteljima, i time postaje sve mladja i sve više cveta…. Ove svete mošti su znak milosti i blagodati Božije prema ruskim ljudima i Svetoj Pravoslavnoj Crkvi. Nebesa su se otvorila da otkriju ovog velikog molitvenika, novog posrednika i našeg zastupnika pred Gospodom. U blagoj milostivoj radosti naše vere i u svetiteljevom prisustvu u vidu njegove cudotvorne ikone, pevajmo mu: Veličamo te, pravedni oče Serafime. Amin.”
Po završetku besede, Mitropolit Antonije je podigao izvezen pokrivač sa kovčega i svi u Crkvi su pali na kolena. Hiljade sveća su svetlucale dok su zvona velike Crkve zvonila svom snagom, a hiljade grla zajedno i gromovito zapevalo – “veličamo te, veličamo te, naš blaženi oče Serafime, slavimo te i sećamo se tebe, učitelja monaha i sagovornika Andjela….Moli Hrista Boga našega da tobom spase duše naše.”

Kada sam upitala svog protu u Moskvi kako mu se letos dopalo putovanje u ženski manastir Svete Trojice u Divjejevu, odgovorio je: “ Divjejevo je centar sveta”. Većina Rusa hrišćana bi se složila sa ovim. Ljubav prema Sv. Serafimu se poput plamena raširila u ovoj protekloj deceniji, ne samo medju novim ruskim vernicima, već i po celom svetu, podsećajući na ognjenu pobožnost carske Rusije pre revolucije.
1991 mošti ovog Svetitelja su nadjene u podrumu bivšeg sovjetskog bogoboračkog muzeja u St. Peterburgu i vraćene manastiru. Ovo je, pak, privuklo na desetine hiljada poklonika, time čineći Divjejevo najsvetijim pokloničkim mestom u Rusiji.
Pre nego što se upokojio 1833 god, sveti Starac je svoj monaški zivot proveo iza zidina (a kasnije i u šumi) čuvenog manastira u Sarovu, na 30km od Divjejeva i 2 sata vožnje autobusom iz Arzamasa. Jeromonah, starac i pustinožitelj – na hiljade ljudi ga je posetilo još dok je živ, tražeći saveta i utehe. Živeći 2 decenije kao pustinožitelj duboko u sarovskoj šumi, Starac je takodje bio i duhovnik monahinjama u Divjejevu, a duhovno je rukovodio i ostalom bratijom i mirjanima. Sv. Serafim se podvizavao izuzetno disciplinovano, vodeći stalnu borbu sa strastima, a sve sa ciljem da zadobije od Gospoda duhovne darove koje mu ih je Gospod zaista i dao u izobilju.

Za vreme isposništva u sarovskoj šumi, proveo je 1000 dana i noći, klečeći u molitvi na velikom kamenu. Imao je vidjenja – i iz demonskog sveta koje je odmah odbacivao kao lažna, kao i ona iz Nebeskog Carstva. Presveta Bogorodica mu se javila čak 12 puta. Poklonici su dok je još bio živ, govorili da je bilo dovoljno samo ga pogledati, i čovek bi postajao srećan. Tako je i danas.
Dok se približavamo kivotu, oseća se gotovo fizička opipljivost blagodati od njegovih mostiju koja ispunjava dušu osećanjem “sadašnje večnosti” i spoznanja Božje ljubavi.
Najpotpuniji izvor obaveštenja o manastiru u Divjejevu jesu Divjejevske hronike, koje opisuju njegovu istoriju i život, učenja i čudesa Sv. Serafima. Na žalost, samo su kratki delovi ove hronike prevedeni na engleski jezik, što predstavlja poteškoću za sve one koji ne govore ruski i koji samo mogu da nagadjaju koje se tu blago krije.
Manjeg obima ali ne i manje verodostojan je prikaz posete Sarovu i Divjejevu iz 1926 godine pod nazivom: “Bili smo gosti kod Sv. Serafima”, dr. F.A. Timofijeviča, objavljenog na engleskom 1991/92 u časopisu Pravoslavna reč.

SAROV

Manastir u Divjejevu je tek nedavno dobio mošti Sv. Serafima. U vreme kada se upokojio 1833, on je bio sahranjen u svom manastiru u Sarovu. Sa zatvaranjem Sarova 1927, mošti su bile izložene u svetovnom muzeju, privlačeći ogroman broj vernika koji su potajno došli da im se poklone. Uvidevši da njihov napor da obesvete svetog Baćušku nije uspeo, sovjetske vlasti su krišom prebacile svete mošti u Petrograd gde su se nalazile 60 godina u kutiji u prizemlju jednog drugog muzeja. Pošto je poslužio kao zatvorski logor a potom i sirotište za decu zarobljenika, Sarov je 1946 godine preimenovan u Arzamas-16, mesto gde su bili smešteni objekti za istraživanje nuklearnog naoružanja Sovjetskog Saveza. I dan-danas, ljudi koji ne žive u selu ili nisu prošli beybedonosnu kontrolu, nemaju pristupa selu ni manastirskim zgradama. Manastir još nije vraćen crkvi, a mošti Sv. Serafima se nalaze u ženskom manastiru u Divjejevu, kao što je Starac i sam prorokovao, pre 150 godina.

imageimage


Dr. Timofejevič opisuje svoj prilaz Sarovu iz Divjejeva 1926 godine, godinu dana pre nego što će se manastir zatvoriti:
“Napustivši selo, krenuli smo seoskim putem kroz polja i šumarke. Nekoliko kilometara dalje, stigosmo u veliko selo po imenu Boskovo. Iza njega, na horizontu, jedva su se tek nazirale konture sarovske šume. Put je uglavnom bio peskovit i noge su nam klizile po pesku usporavajući korak. No, mi krenusmo žustro napred, nastojeći da se ne udaljimo puno od ljudi koji su sa nama putovali … jos malo fizičkog napora, i nadjosmo se u šumi koja je okruzavala sarovski manastir na desetine kilometara.
Ogromni borovi i smreke, obrasli mahovinom, isprepletali su svoje granje, čineći na taj način tajanstvenu polutamu. Put se kroz šumu nastavljao još neka 2 kilometra a onda se iznenada pojavio zeleni zid. Pred nama je stajao Sarov, sav sjajan zbog svojih kupola, okružen kulama i zidom, dok se ispod njega nalazila reka. Pojavio se pred nama kao misteriozni grad Kitez, izranjajući iz dubokog ponora i sjajeći zlatnom bojom na kupolama pod zracima zalazećeg sunca. Stajali smo kao omadjijani, posmatrajući ovu fantastičnu sliku kada se začuo snažan zvuk zvona, jedan, pa drugi a potom i treći, koji je lebdeo nad rekom i šumom, budeći naše srce i pozivajući ga na molitvu. Mi ubrzasmo korak. Predjosmo most i popesmo se uzbrdo, skrenuvši na levo posle gostionice. Pošto smo prošli svetu kapiju čiji se zvonik uzdizao u nebo, nadjosmo se unutar samog manastira. Na ogromnom prostoru koji je bio zatvoren zidom i zgradama izdizala se letnja katedrala. Ispred nje i malo sa strane, nalazila se Zimska katedrala Živonosnog izvora. Sa desne strane nalazila se novoizgradjena veličanstvena crkva posvećena Sv. Serafimu. Sa leve strane se nalazila crkva Sv. Zosime i Savatija, iza koje se mogla videti kupola crkve Sv. Jovana Krstitelja. Naravno, prva stvar koju sam uradio bila je da se poklonim moštima Svetog Serafima i da mu se sa suzama u očima zahvalim na mnogim dobrima kojima je mene grešnog obasuo…. Moj životni san je ispunjen. Sa dubokim poštovanjem celivali smo mošti svetog Baćuške. Zahvaljujući tome što je napravljen mali četvrtasti otvor na vrhu kivota, bilo je moguće celivati i samu njegovu glavu a ovo je davalo osećaj posebne svetiteljeve blizine.”
Dr Timofejevič nas je izvestio da se u vreme njegove posete Sarovu 1926 godine, kamen u šumi na kome se Sv.Serafim podvizavao, klečeći u molitvi 1000 dana i noći, veoma smanjio, jer bi svi pobožni ljudi poneli sa sobom jedan mali deo za večnu uspomenu. Stoga je iguman Sarovskog manastira blagoslovio da se kamen izreže u delove i odnese u sarovski i divjejevski manastir na bezbedonosno čuvanje. Kopija kamena je stavljena na to isto mesto i tako je označeno gde je prvobitno bio original. I dan-danas hrišćani posećuju šumu kako bi se poklonili svetom mestu na kome je Sv. Serafim prebivao.
Kasniji žitelj sarovskog manastira, jedan logorski zatvorenik se seća: “Okolo baraka, kao debeli zeleni zid, nalazila se veoma stara borova šuma. Usred šume, gde su bila crvena stabla, nalazio se i zeleni pojas boje svetlog smaragda, i blago povijene breze; ta nezaboravna sarovska šuma, jedinstvena je u svetu. Osetili smo nevidljivu moć i bliskost sa svetim Starcem usled blagodati koja se osećala u svetom manastiru.”
Kada su 1927 godine boljševici zatvorili manastir, sarovska šuma je bila isečena, a drvo izvezeno u inostranstvo. Iako se potom brezova suma obnovila, ogromna borova drva, sva u mahovini, koja su tu rasla vekovima, potpuno su nestala. Manastir su oskvrnili time sto su ga koristili kao zatvorski logor za vernike i kriminalce. Zatvorenici su bili primorani da seku ovu devičansku šumu. Logorske vlasti potonjih godina su počele veoma cesto da pate od velikih depresija, mentalnih bolesti pa je bilo čak i samoubistava, te je logor bio zatvoren. Kasnije je bio ponovo otvoren kao državni dom za decu zatvorenika. Deca su često govorila da su videla starca u belom podrjasniku i kratkom crnom ogrtaču, što je bila uobičajena odezda Sv.Serafima.

SERAFIMOV IZVOR

Duboko u Sarovskoj šumi nalazio se Serafimov izvor, koji postoji još iz vremena kada je sveti Starac bio živ. Budući da mu je trebao izvor sveže vode blizu njegove kelije, Baćuška se molio Presvetoj Bogorodici Koja je, pojavivši se, lupnula o zemlju Svojim štapom i tako učinila da voda poteče. Rekla mu je da će ovo biti isceliteljski izvor i da će isceljivati sve oni koji mu pristupe sa verom. Tako se i desilo. Bezbrojni poklonici uranjali su u ovaj izvor; uradila je to i carica Aleksandra, žena Nikolaja II, koja je došla da se pomoli Gospodu da joj poda naslednika krune. U toku sledeće godine rodjen je Carević Aleksej.

image


Kada je manastir bio zatvoren, sovjetske vlasti su namerno zaprljale izvor prekrivajući ga blatom. Nisu se smirili sve dok ga nisu 50-ih godina i zabetonirali. Medjutim, desetak godina kasnije, Sv. Serafim je počeo da se pojavljuje noću u šumovitoj, sada, vojnoj oblasti, izmedju Sarova i Divjejeva. Mnogi vojnici su kasnije izjavljivali da su videli kako im prilazi starac u beloj mantiji sa štapom. Vicuci mu da stane, gadjali su ga iz puške, ali ga meci nisu nikada pogadjali. To je bila toliko česta pojava, da kada je novi regrut, tresući se od straha, došao da prijavi da je video nekog starca, bilo mu je jednostavno rečeno da ne obraća pažnju. Jedne noći 60-ih godina, Svetitelj se pojavio ispred vojnika koji su išli u izvidnicu, i on je kao i Presveta Bogorodica, 100 godina ranije, lupnuo svojim štapom o veliki kamen. Izbio je još jedan snažan izvor vode, koji je Gospod dao kao utehu svojim vernima i kao zamenu za prvi koga više nije bilo. Straža je bila toliko potrešena ovom pojavom i pravom vodom koja je potekla, da je, kada su hodočasnici počeli da pristižu (mnoge je sam Sv. Serafim prizvao svojim pojavljivanjem), vojnicima bilo dozvoljeno da koriste izvor sve do sredine 70-ih godina, kada je novi komandant oblasti zabranio odlaske na izvor.
Dovezli su buldožer u nameri da unište jezerce i blokiraju izvor. Na putu do izvora, medjutim, buldožer se pokvario. Jedan od radnika se morao vratiti u selo po rezervni deo. Drugi radnik je, ostavši pored mašine, izjavio da je otprilike nakon sat vremena video nekakvog starca u beloj mantiji kako izlazi iz šume, zovući ga po imenu, “Vasilije, zašto zeliš da zatvoriš moj izvor?” Vasilije je iznenadjen i nervozan, odgovorio: “Imam takvo naredjenje od vlasti”. Svetitelj je odgovorio: “Nećeš to moći da sprovedeš”. Rezervni deo nikada nije bio pronadjen u selu. Tri dana kasnije, kada je buldožer konačno bio opravljen, a radnici bili spremni da se vrate na posao, iznenadan telegram iz Moskve neopozivo je najavljivao da je veliki deo šume, uključujući tu i mesto gde je bio izvor, proglašen nacionalnim blagom, te više nije bio pod vojnom kontrolom.
Vasilije, koji nije bio vernik, ode kući i ispriča majci šta je video. Ona ga je odmah odvela do mati Margarete, poslednje preživele monahinje iz Divjejeva, još iz vremena pre revolucije, koja je sada živela na selu, obučena kao mirjanka. Pošto mu Mati Margareta pokaza ikonicu Sv. Serafima, Vasilije povika, “Da, to je on!”
Hodočasnici i dalje dolaze na izvor, gde i dalje može da se čuje predivno i nebesko pojanje, naročito kasno noću. Veruje se da voda ima onu istu isceliteljsku moć kao i voda iz prvog izvora i da je naročito pogodna za lečenje depresije. Sv. Serafim je naglašavao koliko je potrebno imati veru i nadu u Boga kao iscelitelja i rekao je jednom od poklonika, kome se bio pokazao, da će voda koja se prospe po stenama u koritu imati istu snagu blagoslova kao kada bi on sam došao na izvor.
Na oko pola sata vožnje od Divjejeva, nalazi se seoski put koji vodi ka uskoj stazici duž potoka. Oko potoka se nalaze breze i raznovrsno nisko rastinje i grmlje. U leto, šuma je prepuna divljih pečuraka i raznih bobica, a blaga vlažna zemlja i mirišljava trava odaju bogat i oštar miris. Tog jutra kada smo otišli na izvor, vreme je bilo lepo i vedro, sunce je jarko sijalo a ptice pevale po čestaru. Usput smo se zaustavili da uberemo snitku, malu zelenu trolisnu biljku. Sv. Serafim je samo nju jeo u vreme svog trogodisnjeg isposništva u šumi. Biljka je visoka 8-16 cm i po ukusu podseća na zelen. Leti biljka može da se ubere i jede živa; zimi ju je Starac sušio i kuvao od nje supu.

image


Staza duga 2 km vijuga kroz šumu, sa čije jedne strane se nalazi velika livada, a sa druge potok. Na vrhu brda nalazi se obronak odakle se lepo vidi jezero koje se puni vodom sa izvora. Voda ističe u jezero sa daljnje strane a zatim tece ka putu. Jezero se nalazi u maloj udolini i da bi se stiglo do druge obale, tamo gde hodočasnici uranjaju u vodu, ide se drvenim mostićem izgradjenim na 9 metara visine. Kada hodočasnici stignu na ovo mesto, prvo se pomole Sv. Serafimu čitajući njegov akatist, a potom svi ulaze u vodu, prvo muškarci, a onda i žene. Svi osećaju radost, isčekivanje i nadu da će se i fizicki i duhovno isceliti.

image


ŽENSKI MANASTIR U DIVJEJEVU

Iz Moskve u Divjejevo se putuje noćnim vozom do Arzamasa, a odatle se ide 2 sata autobusom do sela. Manastir je kao ostrvo usred Divjejeva. Iako je osnovan decenijama pre nego što je Sv. Serafim postao duhovni otac, on je procvetao u vreme kada ga je on duhovno i fizički rukovodio.

image


Početkom XX veka, oko njega se obrazovalo selo, a mnoge od lokalnih zgrada su nekada bile manastirska svojina. Pre revolucije 1917 god. manastir je bio poput malog sela, sa 1060 monahinja, 9 Crkava i 14 oltara. Sve Crkve su uništene a neke od njih i potpuno sravnjene sa zemljom. Od 1995 obnovljena su 2 od 4 najvažnija hrama i to je dovoljno za bogosluženja. Divjejevo je zatvoreno u jesen 1927 godine, nekoliko meseci pošto su boljševici zauzeli Sarov. Poslednja Liturgija je odslužena je u Crkvi posvećenoj rodjenju Presvete Bogorodice „Radost svih tužnih”. Manastir je vraćen Pravoslavnoj Crkvi 1991 godine a do septembra 1993 bilo je zvanično više od 200 monahinja u redovima sestrinstva. 150 monahinja živi u manastiru gde spavaju 3-5 sestara u sobi. Preostale monahinje žive nedaleko od manastira u malim skitovima gde uzgajaju stoku, voće i povrće i love ribu u okolnim jezerima.
Kako veliki deo prvobitnog manastira jos nije vraćen Crkvi, Divjejevo jos uvek nema mesta za sve one koje žele da se zamonaše. Oko 80 devojaka i žena iz cele Rusije živi u selu cekajući da budu primljene. One koje imaju nećto novca ili čije porodice mogu da pomognu, iznajmljuju sobu koju dele sa 10-15 drugih iskušenica. Dolaze rano na službu, rade u manastiru do kasno u noć, a potom se vraćaju u svoju sobu na počinak.
Mati Sergeja, igumanija manastira, je neverovatna žena koja je na sebe preuzela jedan od najnezahvalnijih zadataka post-sovjetske Rusije. Pored toga što je odgovorna za duhovno i fizičko zdravlje i dobrobit 1000 monahinja, ona je takodje zadužena za rekonstrukciju Crkava u Divjejevu i ključna je osoba u pregovorima sa lokalnim vlastima u vezi povraćaja manastirske svojine. Ona ne samo da nadgleda duhovni život koji se vodi u manastiru, već je zadužena i za skitove izvan manastira, kao i prijem desetina hiljada poklonika koji stižu svake godine. Pre nego što je postala monahinja, mati Sergeja je završila studije medicine i zubarstva. Njene sestre je veoma vole, i kako smo se i sami uverili, nalazi vremena da ukaže svoju pažnju i toplo gostoprimstvo mnogim manastirskim gostima.
Kako se približavate selu, sve se više vidi manastirski zvonik koji izranja u daljini, i koji je već punih 70 godina nemi svedok misterioznog Bozjeg Promisla po Kojem je bilo dozvoljeno zatvaranje manastira. Stara letnja Crkva, posvećena Svetoj Trojici je obnovljena i upravo tu se i nalaze mošti Sv. Serafima. U proleće i leto, trg ispred Crkve izgleda prelepo, sa puno cveća, na kome se nalazi bezbrojno mnoštvo krstastih stazica. *iroka aleja, okružena brezama vodi do glavne kapije a tu su i trpezarija, konaci i čuvena “kanavka”, ili Bogorodičin kanal. Ono što prvo upada u oči po ulasku u Crkvu jeste pozlaćeni ikonostas. Na levoj strani se nalazi bogato izrezbarena grobnica u koju su položene mošti prepodobnog Serafima, a pozadi, u omanjoj staklenoj škrinjici, nalaze se njegove stvari – drvene cipele, ponešto od odežde, krst i caša. Na desnoj strani se nalazi velika ikona Presvete Bogorodice, “Umiljenje”. Ovo je kopija originala iz Starčeve kelije, koja se čuva u patrijarhovoj rezidenciji u Moskvi, sklonjena od Sovjeta. Sestre u oltaru čuvaju stari gvozdeni krčag, potpuno neugledan, ali drag svakom pokloniku koji dodje u Divjejevo. Zadnjih nekoliko decenija Starčevog zivota, posle godina najstrožeg otšelništva, Presveta Bogorodica mu je naredila da se vrati medju svet i prima posetioce, koji su potom željno pohrlili u manastir. U Rusiji postoji prelep i vekovima star običaj po kome se gosti daruju nekim malim poklonom. I u svoj svojoj nemaštini, sveti Baćuška je bio u mogućnosti da pokaže svoju gostoljubivost. Koristio je ovaj gvozdeni krčag za pečenje ražanog hleba, i kada su gosti pristizali, davao bi im komadiće hleba kao svoj blagoslov. Kada se upokojio, Sv. Serafim se javio jednoj od monahinja, rekavši joj da će hleb čuvan u krčagu imati istu snagu blagoslova kao i da ga je on sam dao. Monahinje i dan-danas čuvaju komadiče hleba na tom mestu i daju ih poklonicima. Mnogi poklonici već u prvom susretu sa Divjejevim osete njegovu draž čim čuju pojanje u Crkvi. Veliki hor je sastavljen isključivo od ženskih glasova koji imaju lakoću i gotovo nebeski kvalitet. Njihovo pojanje nije u skladu sa veličinom katedrale, ali je ova mekoća toliko krkha i lepa i potpuno je u skladu sa osećanjem koje preovladava Crkvom a to je, da ovde vlada neki drugi svet.
Svakodnevno posle jutarnje Liturgije, čita se akatist prepodobnom Serafimu. Zajedno sa hodočasnicima koji dolaze ovamo iz cele Rusije i sveta, teško je zamisliti da igde drugde postoji usrdnija zajednička molitva. Ruska melodija koja teče lagano, revnosni hodočasnici koji kleče na kamenom podu, bogati miris tamjana i prisustvo samog Svetitelja, predstavlja nezaboravan doživljaj.

image


imageimage


Mnogi od hodočasnika izgledaju kao da žive u prošlom veku. Žene sa sela nose duge suknje, bluze i marame. Vidim nekoliko pogrbljenih starica (“babu)ki”) koje, bez obzira na godine, stoje mirno do kraja službe, koje traju po 5 ili 6 sati, i pomeraju se samo onda kada prave metanije, ostavljajući tada svoje štapove, da bi im potom ljudi koji stoje oko njih pomagali da ustanu posle svakog poklona. Starac sa sedom kosom i zamršenom bradom sedi na podu, naslanjajući se na mala bronzana vrata na grobnici. Izgleda kao da je ovog momenta izašao iz romana Dostojevskog, nosi kosulju sa širokom kragnom, veliki i staromodni kaput, čizme sa kamašnama napravljenih od dugih traka tkanine koje se uvijaju oko njegovih nogu kao zavoji i služe mu umesto čarapa. Nema jednu šaku a a na drugoj ruci ima samo dva prsta. Tu mu je i njegov mali bucor sašiven od tkanine; došao je očigledno ovamo samostalno, da se sretne sa Svetiteljem i bude sa njim u nekom svom svetu, svetu koji nema dodira sa rekom hodočasnika koji ga mimoilaze, ne bi li tako stigli do moštiju. Blizu je prolazila jedna slepa monahinja, koju nežno vodi jedan izuzetno ljubazan čovek. Sa njom je već nedelju dana. Visoka je jedva 1.2m, i mislim da je najstarija osoba koju sam ikada videla. Ima verovatno preko 100 godina. Pažljivo prati službu i željno „lovi” svaku reč. Verovatno je rodjena pre revolucije i pitam se koliko je ovo hodočašće bio njen veliki san koji se sada ispunio, budući da je toliko volela Sv. Serafima.
U Divjejevo ne dolaze samo stariji. Mnogi mladi pobožni Rusi provode ovde svoj letnji raspust, okupljajući se kao ptice u jatu. Crkva je prepuna mladih ljudi željnih da stvore svoju vlastitu “post-sovjetsku kulturu”, onu koja će iznenaditi ekonomiste koji planiraju budućnost Rusije. Neki od ovih mladih ljudi žive po manastirima od svoje 16-17 god i nije nemoguće naići na osmogodišnju ili devetogodišnju decu koja žive sa svojim roditeljima-iskušenicima ili onima koji pomažu pri manastirima. Kada sam prvi put posetila Divjejevo, jedan šesnaestogodišnjak, duge kose i začudjujuće čistog i nevinog lica, teturajući je upao u Crkvu. Saznala sam kasnije da je peške prešao ogromnu daljinu, možda stotine kilometara, no pored umora, na njegovom licu se ocrtavala odlučnost da stigne do manastira. Prekrstio se kada je ušao, jedva uspevajući da stoji uspravno i gledao je oko sebe kao ošamućen. Prva stvar na kojoj je njegov pogled ostao kao prikovan, je bilo Raspeće u prirodnoj veličini. Načinio je još nekoliko koraka a potom pao grleći Krst i plačućie zbog olakšanja. Dugo se molio, a kada je ustao, iza njega su ostale tri male jabuke.
Čuvene jurodive Blažena Praskovja Sarovska (+1915), N. Dimitrijevna (+1899) i Pelagija Ivanovna (+1899) su sahranjene iza crkve Svete Trojice. Pokrivene jarkim cvecem i u ogradi od kovanog gvoždja, ove grobnice su izvor neke mirne radosti, misterije i nepredvidjenosti koji prate podvig jurodivosti. Blažena Praskovja, na primer, prorokovala je mučenistvo ruske carske porodice. Pre njene smrti 1915 godine, bacila je njihov portret na pod, rekla svojoj kelijnici da počisti staklo a razbijenu sliku odnese u potkrovlje. Ljudi koji su to tada videli, bili su zapanjeni njenim činom, ali su ga razumeli u potpunosti tek posle nekoliko godina.
Život Divjejevskih monahinja nije lak. Njih nekoliko spava u jednoj sobi, rade duge sate i dnevno broj hodočasnika nadmašuje njihov broj u odnosu 25:1. Nemoguće im je preći i najmanju stazu a da ih gosti ne zaustave po nekoliko puta pitajući ih ili moleći nešto.

image


U jesen 1922 godine, počela je obnova male Crkve kod spoljne kapije, prekoputa konaka, čiji je gornji deo prvobitno bio posvećen Hristovom Rodjenju. Donja Crkva je posvećena rodjenju Presvete Bogorodice. Ja sam u manastiru bila baš tada kada su iskopavali temelje za donju Crkvu. Unutrašnjost Crkve je bila potpuno uništena usled nemara i zloupotrebe i bila je ispunjena djubretom i kršom sve do visine prozora. Tada su imali samo 2 ili 3 lopate i mnoge mlade monahinje su koristile npr konzerve ili su golim rukama skupljale na kartone tone delića kreča, djubre, šljunak i pesak, a potom sve to prebacivale na kolica i odnosile. Pravi posao sestrama tek predstoji po završetku obnove Crkve. Psaltir se kao i pre revolucije čita neprestano, dan i noč, u smenama od po 2 sata.
Svaka monahinja takodje čita Psaltir za sebe po sat vremena dnevno. Ova mala Crkva se nalazi pored malog ogradjenog groblja, mesta gde su sahranjene Mati Aleksandra, prva igumanija manastira u Divjejevu, Mati Marta, velikoshimnica i Jelena Manturova, jedno od duhovne dece Sv. Serafima.
Pored Crkve se nalazi grob velikog branioca pravoslavlja i duhovnog čedo svetog Baćuške, N. A. Motovilova. Malo dalje, duž zida, nalaze se ostaci Mihajla Manturova, Jeleninog brata, još jednog starčevog duhovnog čeda, i ktitora manastira. Njihovi kovčezi će kasnije biti prebačeni u Crkvu.
Crkva Rodjenja Presvete Bogorodice ima četiri velika stuba koji drže svod i koji pored te svoje fizičke funkcije, imaju i onozemaljsku važnost. Naime, pre svoje smrti, Sv. Serafim je prorekao da će ga Gospod poslati pre kraja vremena da propoveda pokajanje u svetu. Pojaviće se u Divjejevu i pošto završi sa svojom propovedi, otkriče četiri relikvije za koje sestre smatraju da su grobovi njegova četiri duhovna čeda, sahranjena blizu Crkve. Zatim će leći medju njih i tu ostati da počiva. Ubrzo posle toga, doćiće kraj svemu. Svetitelj je naložio da se donja Crkva podupre sa četiri stuba. “Radosti moja” rekao je Baćuška, četiri stuba, četiri kivota.
Otkako je manastir ponovo otvoren, više od 500 pravoslavnih porodica se preselilo u selo kako bi bile bliže Svetitelju, mnoge od njih verujući da je kraj gotovo stigao.

VELIKOSHIMNICA MARGARITA

Jedna od veoma radosnih stvari koje su mi se desile tokom moje posete 1993 godine, bio je razgovor sa Margaritom, velikoshimnicom, poslednjom preživelom monahinjom iz starog Divjejeva. Stigla sam u manastir sa Jurijem Balavlenkom, dobro poznatim sovjetskim disidentom 70-ih godina i o. Venijaminom, monahom iz Valaamskog manastira. Trećeg dana naše posete Divjejevu dobili smo dozvolu od igumanije da posetimo Mati Margaretu. Popesmo se stepenicama koje su vodile u njenu keliju ustreptala srca i zahvalni što nam je ukazana ovako retka prilika. Začas se nadjosmo u Matuškinoj keliji. Bila je to mala soba na prvom spratu koju je ona delila sa još dve sestre. Iako smo prekinuli njeno jutarnje pravilo, toplo nas je pozdravila i pozvala da sednemo. Ona ima 93 godine. Njena je kosa meka i bela, oči svetlo plave, um bistar, a glas neverovatno jasan. Njena kelejnica nam reče da je kolena mnogo muče, i da hoda sa velikom teškoćom. Zbog toga ide u Crkvu samo nedeljom i praznicima. Tog jutra kada smo je posetili, imala je na sebi cvetni podrjasnik roza i bele boje i beli apostolnik. Iznad kreveta se nalazilo Raspeće, ikona Majke Bozije, Umiljenje, i mnoge manje ikone iz XVIII veka. Sa strane, se nalazila ikona Sv. Serafima, visoka 1.5 m.
Rodjena kao Efronisija Fominična Lakstinova, 25 septembra/ 8 oktobra 1899 godine, u Ukrajini, Mati nam reče da je došla u Divjejevo kada je imala 16 godina. Kad smo je upitali zašto je izabrala Divjejevo, pored toliko dobrih manastira u Ukrajini, ona nas potpuno zasluženo čudno pogleda, misleći valjda da smo naivni i odgovori: “Zato što sam volela Sv. Serafima!” Njeno poslušanje sastojalo se u vodjenju brige oko Crkve i zvonjenju zvona. Svaki dan pre službe, penjala se stotinama stepenika na vrh zvonika i zvoneći složene melodije, pozivala na molitvu.

image


Ogromna divjejevska zvona zahtevala su neobičnu snagu, kao i ritam i spretnost. Mati Margarita se još uvek seća Večernjeg u čast Rodjenja Presvete Bogorodice, 1927 godine, kada samo što je izvadila ključ iz svog dzepa i počela da ga stavlja u bravu kada je neko iza njenog ramena zgrabio ključeve i oteo ih iz njenih ruku. Sovjeti su došli da zatvore manastir.
Sledećeg jutra su uhapsili igumaniju, dvoje vladika koji su se tu nalazili u gostima i sveštenike iz manastira. Svo sveštenstvo je bilo odvedeno u zatvor. 300 sestara i 800 iskušenica je dobilo nedelju dana da se spakuje i napusti manastir.
Mati reče: “….Bilo je teško, bilo je tako teško, ali mi smo znali da će manastir biti zatvoren jer je tako prorekao Sv. Serafim pre toliko decenija. Rekao je da će se njegovo sestrinstvo rasprsiti kroz kapiju poput zrna graška.” Mati Margarita iznajmi sobu u selu, posmatrajući njene voljene Crkve jedna po jedna bivaju uništene. 1937 godine je uhapšena kao bivša monahinja i poslata u zatvor gde je ostala četiri godine. Dok se Rusija spremala za II Svetski rat, Staljinu je bila potrebna podrška Crkve i zato je naredio otpuštanje iz zatvora mnogih pobožnih ljudi, te ponovo otvorio neke od Crkava. Mati reče: “Kada sam bila puštena iz zatvora, provela sam 6 godina idući od sela do sela, trazeći mesto u kojem ću ostati. U svakom od sela bih ostala po nekoliko nedelja ili meseci, spavajući u kolibama i štalama, ali čim bi lokalne vlasti otkrile da sam monahinja, terali su me odatle. Niko nije smeo da me zaposli a mnogi su se čak bojali i da me nahrane.
Ovde je Mati Margarita prekinula svoju priču da nam, sa velikim zadovoljstvom, spomene Mati Evdokiju, koja je imala dar sozrecanja i koja je živela u Divjejevu pre nego što je odatle bila izbačena. Ona je bila je dobro poznata i poštovana u selu. Jednoga dana, jedan boljševik ju je zaustavio i zapitao šta bi uradila ako zatvore manastir. Mati Evdokija ga pogleda u oči i odgovori: ”}etaću po celoj Rusiji sa Belim Carem – sigurno neću ovde sedeti sa vama svinjama!”
Mati Margarita nastavi: “Neko me je jednom pitao kako treba da se kazne oni koji su uništili manastir: “Rekoh, kazne? Koga mi da kažnjavamo? Kada je Gospod bio razapet, On je rekao:”Ne znaju šta rade. Bog zna njihova srca i On će im suditi”. Zatim dodade blago: “Ali te godine su bile tako teške, da je nemoguće spomenuti ih, a ne zaplakati.”
Mati Margarita se 1947 godine ponovo vratila u Divjejevo. Radila je na poljima ili bilo šta drugo što je mogla da nadje. Na kraju je uštedela toliko da je mogla da kupi kuću u kojoj je živela s nekoliko drugih monahinja koje su tu bile tajno i koje su, upokojivši se, jedna za drugom, ostavile Matusku da ponovo živi sama. Ona je u ovom periodu izučavala crkvenoslovenski jezik sa sveštenikom koji je tajno dolazio u selo dva puta nedeljno. Ovako je živela četiri decenije, ostajući verna svojoj monaškoj zakletvi i kelijskom pravilu ispovedajući svoju veru u tišini, potpuno se pomirivši sa činjenicom da će umreti u progonstvu na samoj manastirskoj kapiji.
Medjutim, u leto 1988 godine, kada joj je bilo 88 god, Mati je doživela fantastično otkrovenje. Bila je legla da se odmori kada je začula muški glas sa ikone Sv. Serafima iznad kreveta, koji joj je govorio: ”Slušaj, slušaj, Presveta Bogorodica će ti sad nešto reći”. Mati nije ustala, nego je ležala tako i dalje, mirna, i za par sekundi je čula predivan ženski glas koji joj poručio: “Iz ove kelije, sa ovoga svetoga mesta, svet će se obnoviti.”
Nekoliko meseci kasnije, “glasnost i perestrojka” su bili udarna vest svuda po novinama. 1991 godine su počeli polako da vraćaju Crkve. Mati nam reče da je Sv. Serafim pre svog upokojenja, dao sveću svom duhovnom čedu N.A. Motovilovu, rekavši mu: “Kada moje mošti budu vraćene u Divjejevo, dočekaj me sa ovom svećom. Motovilov je sav zacudjen odgovorio: “Baćuška, sarovski monasi te nikada neće dati Divjejevu.” Sv. Serafim je jednostavno odgovorio da će upravo tako biti. Posle Motovilove smrti, sveća je išla iz ruke u ruku sestara sve dok se Mati nije vratila u selo iz zatvora, kada joj je sveća bila uručena. Kada su mošti stigle u manastir 1991 godine, nošene kilometrima na ramenima vernih hodočasnika, Mati Margarita dočeka svoga voljenoga Starca na kapiji sa upaljenom svećom.
Sv. Serafim ne samo što je prorokovao zatvaranje manastira, već isto tako i kada će isti ponovo biti otvoren. Mati Margarita nam reče: “Rekao je da će Crkve biti uništene, da će to trajati 70 godina, a zatim će biti vraćene, a da to nećemo morati ni da tražimo. Ja još uvek čekam povratak velikog divjejevskog zvona koje je bilo odnešeno kada je manastir zatvoren. Sv. Serafim je rekao da će posle ponovnog otvaranja manastira, veliko zvono biti vraćeno kopnom. A kada se ono oglasi, Baćuška i jos četvoro drugih ljudi čija će tela on sam otkriti, vaskrsnuće. Ubrzo posle toga, doćiće kraj svemu.” Dok sam pričala sa Mati Margaritom, setih se nesrećnog članka koji je bio objavljen u novinama na engleskom jeziku, a koji je štampala Zagranična Ruska Crkva. Autor je osporavao autentičnost moštiju i tvrdio da je Mati Margarita izjavila da to nisu prave mošti, jer su iste još uvek u stvari zakopane negde u obližnjoj šumi. Zbog toga, Rusi, koji pripadaju Zagraničnoj Crkvi, a koji dodju u Divjejevo, ne mogu da se poklone moštima jer im osporavaju autentičnost.
Htela sam ovo da ispravim i ne želeći da je povredim, nisam spomenula šta je u članku bilo objavljeno o njoj, nego sam samo primetila da su neki američki pravoslavci nesigurni po pitanju autenticnosti Svetiteljevih mostiju. Pitala sam je da li je ikada posumnjala u istinitost njegovih moštiju. Pogledala me je ljutito i odgovorila glasno, odlučno – “Ne, nikada. Ja znam da su one prave.”
Kad smo odlazili, Mati nam dade ikonicu za uspomenu. Reče nam da je Sv. Serafim prorokovao da će Amerika imati udela u obnovi Divjejeva. Pitala sam je da li ima neku poruku za sve one koji su prišli pravoslavnoj veri u Americi i Evropi. Njene oči su zatreptale kad je odgovorila: “Pomozite Divjejevo.”

KANAL PRESVETE BOGORODICE

Najposećenije mesto u Divjejevu posle moštiju Svetog Baćuške je “kanavka” ili kanal Presvete Bogorodice. Jednoga dana dok je radio u manastiru, Sv. Serafim je video Majku Božju kako se šeta oko manastira. Shvatio je da je ovo znak Njene zaštite samog mesta, ali isto tako i da će staza kojom Ona hodi, biti blagoslov za sve one koji će je slediti. On je sa sestrinstvom proveo mnoge mesece kopajući duboki kanal po stazi kojom je prošla Presveta Djeva, i tu je Baćuška zadao svojim monahinjama molitveno pravilo po kome treba da, dok idu oko kanala, 150 puta izgovore “Bogorodice Djevo” . Baćuška je takodje ohrabrivao putnike – hodočasnike da šetaju pored kanala, ne bi li im tako Presveta Bogorodica zasigurno odgovorila na njihove molitve.
Dr Timofejevič opisuje svoju šetnju 1926 godine: “Već se bilo potpuno smračilo, kada smo, napustivši Crkvu, pošli prema kanalu, koji je prema recima Sv. Serafima, osvećen koracima Same Majke Božije, i kojemu je on pridavao poseban značaj. Monahinje su lagano, u tišini, šetale oko kanala, sa brojanicama u ruci, tiho sapućući molitve. Kanal je u stvari dosta širok nasip sa jarkom sa spoljne strane, na čijem vrhu se nalazi dobro utabana staza na kojoj su zasadjena velika stabla. Sa obe strane kanala raste trava i poljsko cvece koje vernici beru i potom čuvaju kao svetinju. I mi smo išli uzduž kanala, moleći se. Neizrecivo je osećanje skrušenosti srca koje tada osetismo dodirnuvši i sami ovu misteriju punu blagodati. Bili smo takoreći uključeni u taj tok ljudskih duša koje su preko 100 godina neprestano po zapovesti Svetog Serafima, nastavljale da slede stope Carice Nebeske….Nekoliko puta smo obišli kanal moleći se, ne zeleći da napustimo to mesto, osetivši lakoću i radost u duši.

image


Kanal je završen sa zadnjim izdisajem Svetog Baćuške i poslužiće u budućnosti kao odbrana od samog antihrista. Potpuni značaj i smisao ove svete misterije, naravno, bili su otkriveni i poznati jedino Svetom Baćuški. Nama grešnicima dato je samo malo da je dodirnemo, kao sto bi tek dodirnuli porub na odeći, i da čvrsto verujemo Svetiteljevim rečima da nema kamena u Divjejevu koji je položen, a da Carica Nebeska lično nije tako naložila.”
Od vremena kada je Dr Timofejevic posetio manastir pa do danas, kanal je potpuno erodirao i više ne izgleda kao nasip. Iako je, što, namerno, što, prirodno, kanal prosečen, njegova staza nije do dana današnjeg zaboravljena i putnici hodočasnici još uvek prolaze dobro utabanim putem kojim je isla i Sama Majka Božja. Manastir je bio zatvoren pa je selo počelo da se širi na mestu koje je manastirska svojina. Danas put vijuga pored škole, blizu pogona za električnu struju i kroz divjejevska stražnja dvorišta i prolaze. Bez obzira na sve to, iskustvo Dr. Timofejevica je značajno za današnje putnike-hodočasnike na isti način kao što je to bilo u njegovo vreme, 1926 godine i monahinje potvrdjuju da Majka Božja, iako nevidljivo, svakodnevno posećuje Svoj kanal. Kao i mnogi hodočasnici, i ja sam nekoliko puta obišla kanal već prvog dana. Svako veče posle večere, monahinje prolaze u litiji, noseći Krst i ikone Majke Božje i Sv. Serafima, često u pratnji nekoliko stotina manastirskih gostiju. Tog dana kada sam stigla, zbog kiše koja je padala nedeljama, zemlja je bila blatnjavo klizava, naročito na mestu gde je kanalska staza bila dobro utabana.
Tu se takodje nalaze i mnogi odvodni jarkovi koji su ostali iz proslosti i treba se penjati manjim klancima. Kako nisam imala obavezne gumene čizme, djon na mojim cipelama se sve vise izlizavao i klizava ilovača je postala čak i usred bela dana veliki izazov za mene da se okliznem.
Posle večernje, nadjoh se negde u sredini litije, ali posle nekoliko stotina metara, shvatih da u ovoj tamnoj noći u kojoj nije bilo ni mesečeve svetlosti, za mene postaje nemoguće da nastavim put. Posrćući i padajući nekoliko puta, videh da sve više zaostajem. Tek smo bili prošli nekoliko stotina metara kada sam videla da neću moći proći mnogo lošiji i teži deo puta koji tek nastupa. Gledala sam kako se hodočasnici gube u mraku i glasno jeknula “Nedostojna!” Tada se okrenuh put manastira u želji da se vratim, nadavši se, bez većih problema.

image


Mislila sam da sam bila potpuno sama. Medjutim, iznenada, visoka i mlada monahinja izroni iz mraka i reče na ruskom: “Mati, ja ću ti pomoći”. Kako su sve monahinje bile na početku litije, nije mi bilo jasno kako je ova sestra znala da sam ostala pozadi. Tiho me uze za ruku. Išle smo polako moleći se, stazom koja je bila loša kao sto sam i očekivala te sam se veoma često klizala. Moja pratilja je, medjutim, bila neobično snažna žena. Svaki put kad bih se okliznula, ona bi me zgrabila i pomogla da čvrsto stanem a da se sama pri tom nikada nije okliznula. Pokušala sam da je vidim ali joj je riza sa kapuljačom sakrivala lice. Više mi se nije obratila, niti me je pogledala, samo mi je veoma strpljivo pomagala da se uspravim posle svakog posrtaja. Iako smo bile daleko iza grupe hodočasnika, poznavala je veoma dobro put u tami. Kada smo završile šetnju, ona mi se pokloni, i uz reči “Oprostite Mati”, nestade i pre nego što sam mogla da joj se zahvalim. Kasnije sam pitala sestru Nataliju, jednu od mojih prijateljica, kako je ime toj monahinji jer sam htela da je nadjem i zahvalim joj se. Opisala sam je što sam bolje mogla a Natalija me pogleda vragolasto i rece:”Da li si sigurna da je to bila monahinja?” Odgovorih da me u Divjejevu više ništa ne bi začudilo i iznenadilo.
Prilikom moje treće posete manastiru u zimu 1993, zemlja je bila smrznuta i tvrda i bilo je mnogo lakše šetati oko kanala, čak i u mraku. Ovoga puta, bila sam na čelu litije sa ostalim monahinjama, i sestra Natalija i ja smo Išle jedna pored druge. Kada smo stigle do poslednjeg okreta, shvatih da sam izgubila svoj vuneni šal, negde u jednom od jarkova. Vuneni šalovi su dragocena roba tokom hladnih ruskih zima i sestra Natalija otrča da uzme bateriju kako bi se vratile da ga nadjemo. U keliji koju deli sa Mati Kiprijanom, velikoshimnicom, duhovnim čedom veoma poznatog kijevskog starca, Natalija joj objasni zašto joj je bilo potrebno svetlo. Sestra joj odgovori: “Kaži Matuški da ne mora da ide da ga traži, neko će joj ga doneti iz Crkve za par minuta”. U medjuvremenu, dok sam čekala ispred konaka, izadje iz Crkve žena koju nisam poznavala. Trčeći prema meni kroz mračni trg, koji se sada punio hodočasnicima koji su se vraćali, ona podiže uvis taj šal, pitajući me da li je moj. Kada se Natalija vratila ja sam ga već imala u rukama. Natalija mi reče da Mati Kiprijana ne samo što nije izašla iz svoje sobe te večeri, nego niko nije ni bio da je poseti.

ODLAZAK

Napustiti Divjejevo je teško – to je kao kada prekidate predivnu priču baš u trenutku kada postoji nada da će se heroji koji su do tada patili, izbaviti od nevolje, i biti na kraju dobro. Još uvek razrušen manastir, bogosluženja, mošti Svetog Starca, nada koja se ogleda na licima monahinja koje počinju obnovu i koja će trajati decenijama - sve ovo privlači poklonike da ostanu još duže i postanu deo svega ovoga. Medjutim, još teže se ostavlja opipljivo prisustvo Božje blagodati.
Dr Timofejevič kaze o Divjejevu: “Ruski je narod zadobio težak udarac pravo u srce i ono krvari od sveže mu zadane rane. I upravo i da se izvrši nasilje nad moštima Sv. Serafima ili zapali njegova grobnica, unište skitovi, iseku šume, ili zaprlja izvor, nema te sile na zemlji koja bi mogla da istrgne iz ruskog srca ljubav koju narod gaji prema Serafimu. A onaj koji je umeo da ugodi Gospodu, odgovorio im je na ovakvu ljubav ljubavlju, šaljući im blagodatnu pomoć svake vrste i davajući im čudesna isceljenja, što je samo podiglo i obodrilo duh i ojačalo veru, kako je krajnja pobeda nad zlim bivala sve bliže”.

image


Hodočašće u Divjejevo daje snagu našem duhovnom biću i nosi u sebi ogromnu i duboku radost energije i blagodati. Pa čak i ako se ne ode na hodočašće u ovoyemaljsko Divjejevo, čežnja i iskrena srdačna molitva će nas odvesti u nebesko Divjejevo, gde može da se čuje sam Serafim kako govori : “Radosti moja! Hristos Vaskrse!”



Prošla je još jedna decenija i Divjejevski manastir je veličanstveno obnovljen. Nažalost, veliki deo zemlje koji je nekada pripadao manastiru još uvek nije vraćen, ali prelepa i stara Crkva Sv. Aleksandra Nevskog, koja je mnogo godina bila pozorište i diskoteka, sada je vraćena i obnovljena.
Iza Crkve Svete Trojice, u kojoj se nalaze mošti Sv. Baćuške, nalazi se ogromna Crkva Preobraženja, koja nije bila završena čak ni u vreme kada je manastir zatvoren 1927 godine. Radovi su slabo napredovali i iako unutrašnjost Crkve nije završena, ona je otvorena za bogosluženja subotom i nedeljom. Crkva Rodjenja, koja se nalazi blizu zvonika i prednje kapije, se sastoji od gornje i donje Crkve i takodje je obnovljena. U donjoj Crkvi posvećenoj Rodjenju Presvete Bogorodice, nalaze se mošti igumanije Aleksandre koja je nedavno kanonizovana, velikoshimnice Marte i monahinje Jelene Manturove. Sve one su bile duhovne ćerke Sv. Serafima. Ovde se monahinje redovno smenjuju u čitanju Psaltira koje nikad ne prestaje još od vremena kada je manastir ponovo postao aktivan. Gornja Crkva je posvećena Rodjenju Gospodnjem.
Sa oko 400 monahinja i iskušenica, Divjejevo je danas najveći ženski manastir u Rusiji. Sestre ne samo da žive u samom manastiru, već su isto tako rasporedjene u 12 skitova gde se obradjuje zemlja i odakle dolazi uglavnom sva hrana za ceo manastir. Sela oko Divjejeva su procvetala zahvaljujući pravoslavnim porodicama koje su se doselile ovamo da bi bile bliže manastiru.
Velikohimnica Margarita upokojila se 27januara / 9 februara 1997 godine, tri godine nakon što je napisan ovaj tekst. Umrla je istog dana kada i jedna mlada monahinja, i na njihovoj sahrani se pojavio svetli Krst na nebu.
Čudesan izvor Sv. Serafima privlači sve više poklonika svake godine. Pored njega su 1998 godine izgradjene mala drvena kapela i velika kupaonica te sada hodočasnici zaranjaju u vodu. Ovde se osvećuje vodica na Bogojavljanje, kada monahinje idu u litiji svakog 12 januara. Često se dešavaju čudotvorna isceljenja. Od 2001 godine, kanal Majke Božje se ponovo gradi na delovima gde je manastir dobio ponovni pristup. Veliki deo prvobitne “kanavke” je još uvek na žalost nedostupan jer su ga seljani, dobivši zemlju kada je manastir bio zatvoren, ostavili da prirodno erodira i izgradili tu kuće i dvorišne zgrade. Na nekim mestima dubok gotovo 3.5 metra, kanal je mukotrpno iskopavan ručno. Uz veliki i teški rad, čabrovi su punjeni zemljom i odnošeni kolicima. Na mestu gde kanal postaje sve dublji, postavljena je drvena skela koja će biti sklonjena kada se zasadi trava po strmom nasipu ne bi li se kanal zaštitio od erozije. Svi rade na kanalu – putnici, lokalno stanovništvo, sveštenstvo, monahinje i svi oni koji žele da imaju ućešća u obnovi ovog svetog mesta.
U Crkvi Preobrazenja se nalazi mali kiosk. Tu svakodnevno sedi jedna monahinja koja strpljivo deli na hiljade flašica svetog ulja koje se uzima iz kandila kod moštiju Sv. Serafima i suvi ražani hleb koji je osvećen u Baćuškinom krčagu. Svakog jutra, posle jutarnje Liturgije, kao što je to slućaj već decenijama, Crkva Sv. Trojice odzvanja od akatista koji se čita Sv. Serafimu. Leti, hiljade poklonika glasno peva klečeći. Mnogi, ne mogući da udju u prepunu crkvu, ostaju napolju na stazama punih cveća odakle se čuje gromki odjek koji liči na eho iz prošlosti. Ostaje saznanje da Sveta Rusija nije mrtva, niti je zaboravila kako treba da veliča svoje svete.

POVRATAK MOŠTIJU SV. SERAFIMA U DIVJEJEVO

Razgovor na radiju vodio O. Artemije Vladimirov
Sledeći razgovor je čula cela Rusija na radio stanici Radonjež, samo nekoliko dana posle litije u kojoj su pronesene mošti Sv. Serafima iz St.Peterburga u manastir Divjejevo kroz Moskvu ranog leta 1991 godine. Mošti su bile smeštene u podrumu muzeja u St. Peterburgu, odakle su ih tajno odnele sovjetske vlasti kada je sarovski manastir bio zatvoren 1920 godine.
Skoro se desilo pravo čudo, tu na naše oči. Još jedan istorijski čvor je razmršen – pronadjene su mošti Sv. Serafima Sarovskog koji je prvi prorokovao revoluciju 1917 godine koja je zadala sebi za cilj da u potpunosti uništi Ime Gospodnje i zbriše Ga sa lica ove zemlje. Sveti Baćuška je prorokovao da će Rusija oprati svoje bogoborstvo u krvi svoga naroda, i kada se pokaje za svoj monstruozni zloćin, ona će se tada ponovo roditi i povratiti svoju predjašnju lepotu, kao i da će taj period pratiti i povraćaj Svetiteljevih isceliteljskih moštiju u Divjejevo. Sada su svete mošti nadjene i tu su medju nama, i osvetljuju tamu naših grehova donoseći sa sobom Božju blagodat, u naša srca, i samo srce Rusije. Ako se uplašimo od veličine zadatka koji je pred nama, a koji jeste da obnovimo svetu Rusiju, Sv. Serafim će nas zaštititi i pokriti svojom mantijom sašivenom od blagodati i reći nam: “Radosti moja, ne plaši se, ovako mora biti.”
Čuo sam priče mnogih o tome šta im se desilo dok su prenosili Svetiteljeve mošti. Jedna verujuća starica, sa svećom u ruci, plakala je na peronu železničke stanice, iščekujući dolazak Sv. Serafima. Njegovo sveto lice ublažavao je turoban izgled zeleznićkih stanica u mestima Kazanski, Leningradski i Jaroslavski. Onog casa kada je videla kako arhijereji nose na ramenima Svetiteljeve mošti, posvedočila je da je prekrasan miomiris ušao pravo u njeno srce. To nije bila njena mašta; i to nije mogla biti samo njena pusta želja kada se bacila na kolena i sa svima ostalim vernicima zapevala:” Vjeličajem tja, vjeličajem tja, Sv. Oče Serafime!”
Jedan drugi, opet, vernik mi je rekao da je stajao na balkonu koji je gledao na trg preko puta stanice i da je odatle posmatrao litiju. Kada je ugledao više od 100 sveštenika i arhijereja u zlatnim mantijama kako idu od staničnog perona prema trgu, on jasno video svetlosne zrake koji su se širili od Svetiteljevog kovčega na sve strane, kao da su pokrivali celu rusku zemlju. Obasjana jednim od ovih zraka, mitra Patrijarha Alekseja II, je takodje počela da svetli. Sv. Serafim je zadobio mir i na hiljade ljudi je time spašeno, a sada su zraci blagodati sa njegovih moštiju osvetljavali u litiji i Božje sveštenike.
I ja takodje koračam pored moštiju. Moju pažnju na tren zaokupljaju imena ulica kojima prolazimo. Ulica Razin – bronzana figura anatemisanog Stenke Razina koji gleda u čudu šta to prolazi ispred njegovog dzelatskog panja. Spartakova ulica. Poludeli Spartak drhti samo li ugleda Serafima. Ovo nije tradicionalno rusko selo koje vekovima pati od nevolja: naša litija prolazi kroz nesredjena susedstva modernog, urbanog zivota, iskrivljene industrijske dimnjake i hrpu smeća. Ljudi se penju po kršu da bi nas videli.
Jedni se krste, a da ne znaju zašto. Drugi se krišom rugaju, ne mogući da shvate šta se to dogadja, dok 10 hiljada verujućih Rusa, sa svećom u ruci, idu za sveštenikom prema Sabornoj Crkvi. Duboko sam zamišljen dok idem ovim putem svestan neuništivog prisustva Svetog Baćuške, njegovog blaženog lica i njegove nebeske radosti. Ovo je neverovatna litija. Gorda, bogoboračka Moskva, koja je ubila svoje proroke i koju su, zauzvrat, zadesile velike nesreće; Moskva, koja je prognala svoje domaće, da bi nasilnički nastanila strano stanovništvo i druge etničke grupe za koje do tada niko nije nikada čuo; Moskva, koja je uništila svoje Crkve i ukaljala njihove oltare; to više nijr grad koji može da kaže 40 puta 40, već je to neki čudni, novi grad. Ovakva ista Moskva se sada srela sa Sv. Serafimom na njegovom carskom putu.
Koliko se decenija u ovom času, pred našim očima, pokajalo. Koja veličanstvena pobeda, koji trijumf Pravoslavlja. Ovo je nova stranica u sudbini Rusije. Čak su i TV i radio komentatori, zaboravljajući na tren sadašnji metež i sećajući se večnosti, izveštavali o prenosu moštiju i Svetiteljevom životu. Zbog toga niko više neće moći da se opravda neznanjem na Strašnom Hristovom Sudu.
Neki su pitali da li su ovo stvarno njegove mošti. Nema sumnje, ovo je Sv. Serafim. Naši starci u manastiru u Pskovu su se osvedočili. “Naš Baćuška, duhovni otac cele Rusije,” izjavio je svečano o. Kiril iz Trojice-Sergejeve Lavre, u trenutku kada su otvarali kivot. Isto je bilo potvrdjeno i od strane arhijereja koji su ih detaljno pregledali, koji nikada ne bi naredili celoj naciji da poštuje ove mošti, da su i iole sumnjali u njihovu verodostojnost.
To veče pošto su mošti prenešene, neka obična žena me je upitala: “Baćuška, čula sam da nose nekoga, i kažu da će to biti dobro za nas. Je li to istina?” Rekoh joj: “Da, istina je – samo moramo da se molimo Gospodu i da se pokajemo”.
A kada dodje leto, Sv. Serafim će uz zvuk Vaskršnjih zvona biti prebačen iz Saborne Crkve u Njižnem Novgorodu, u Bogom-sačuvani Divjejevski manastir. Sa povratkom njegovih moštiju manastir će još jednom procvetati. To čudesno mesto će biti izgradjeno, ne kao običan manastir, već kao prava Lavra. Ovo su prorekli naši Svetitelji i starci, sluge Božje, i mi smo sada sami svedoci ovih veličanstvenih dogadjaja.
Jedna starica po imenu Jevdokija, koja se upravo pričestila prvi put u svojoj 70-oj godini, poklanjajući se Krstu, glasno je izjavila: “Dolazi vreme trijumfa u Divjejevu. Sada više nisu u pitanju godine i meseci, već dani i sati pre nego što se manastir otvori i četiri pravednika se ne pojave -Sv. O. Serafim, prva igumanija Aleksandra, Mati Marta, šesnaestogodišnja velikoshimnica koju je rukovodio Sv. Serafim i blažena Jevdokija koju su ateisti mučili i ubili. Svetitelj mi je rekao da vam prenesem da će se njegove mošti vratiti i manastir će ponovo biti otvoren. On želi da vi dodjete na otvaranje Crkve i njegovih moštiju”. Zatim je besedio naš Patrijarh Aleksej II: “Isceliteljske mošti su stigle iz grada na Nevi u srce Rusije, u Sabornu Crkvu. Nama sveštenicima je dozvoljeno da celivamo Svetiteljevu glavu. Njegove mošti odaju čaroban nebeski miomiris”. Posle toga su deljene ikonice na kojima je za ovu rusku proslavu uz Patrijarhov blagoslov, na poledjini bilo napisano: Slava povodom drugog prenosa moštiju onoga koji je znao da ugodi Gospodu, Svetog Serafima, iz grada Sv.Petra do glavnog grada, Moskve.
“Menjaju se čak i imena naših gradova. Oni ponovo dobijaju svoja uvažena hrišćanska imena. Ovo je veliko čudo i mi sada možemo da počnemo da živimo, a ne samo da kukamo i jadikujemo. Dodjite kod Sv. Serafima prostodušnog srca kao što je on sam to tražio od siročadi u manastiru. “Recite mi sve, isplačite se dok ste sa mnom, ja ću slušati a Gospod će vas zaštititi.”
Čekamo proleće, kada će mošti biti prebačene u Divjejevo, odakle će, kao što je Svetitelj i prorekao, svakoga poučavati pokajanju kako bi ceo svet saznao da je Hristos vaskrsnuo. Tada će veliki broj Božjih ruskih Svetitelja, zajedno sa nama, grešnicima, jednim ustima i jednim srcem veličati Gospoda, i bez straha očekivati dolazak našeg Vaskrslog Gospoda Isusa Hrista. Amin.”

KANONIZACIJA SV. SERAFIMA I RUSKA CARSKA PORODICA U SAROVU

“Što se tiče svetosti i cudotvorstva Sv. Serafima, ja sam u to toliko čvrsto uveren, da me niko ne može razuveriti. Imam neoborive dokaze za to.”
Car Nikolaj II, 1900
Sv. Serafim Sarovski i Car Nikolaj II se ističu kao dve najprosvetljenije osobe moderne ruske crkvene i političke istorije. Njihove zemaljske živote su razdvajale 3 decenije, ali se oni u večnosti poklapaju, zbliženi misterioznim Božjim Promislom i sudbinom pravoslavne Rusije – 70 godina jarma i vaskrsnućem iz pepela poniženja.
Prema Nikolaju Motovilovu, duhovnom čedu Sv. Serafima i njegovom hagiografu, Sv. Serafim je predskazao svoju duhovnu vezu sa budućim carem pre nego što se upokojio 1833 godine. Veliki Baćuška Serafim, je govoreći mi o njegovom telu (nikada svoje telo nije nazivao “moštima”) spomenuo ime jednog od najpobožnijih suverena, cara Nikolaja, i jedne od najpobožnijih carica, njegove žene carice Aleksandre Feodorovne i njegove Carice Majke Marije Feodorovne. Sećajući se Cara Nikolaja, Baćuška je rekao: “On je u svojoj duši veliki hrišćanin!”
Iz različitih izvora, dnevnika samog Motovilova, pisama i zabeleški napisanih u žurbi, bilo je očigledno da je on očekivao i tražio načina da se kanonizacija Sv. Serafima održi u vreme vladavine Cara Nikolaja I, njegove žene Aleksandre Feodorovne i njegove majke Marije Feodorovne. Napori Motovilova su bili neuspešni i on je bio gorko razočaran jer je realnost izgledala suprotna onome što je starac prorokovao kada je povezao kanonizaciju sa tim carskim imenima.
Motovilov je umro 1879 godine. Da li je on ili bilo ko drugi mogao da nasluti da će 50 godina nakon smrti Cara Nikolaja I da se pojave istovetna imena na ruskom carskom prestolu - Nikolaj II, njegova žena Aleksandra Feodorovna i njegova majka Marija Feodorovna? Tada će svečano biti održana kanonizacija Sv. Serafima.
Sv. Serafim ne samo da je prorokovao kanonizaciju, već i dolazak cara i njegove familije na proslavu. “Car će nam doći sa celom svojom porodicom. Koja će to biti radost a Vaskrs će biti na leto”.
U divjejevskim hronikama u kojima se nalazi i istorija manastira, zabeleženo je da je Sv. Serafim, pre nego što se upokojio, predao Motovilovu pismo sa instrukcijama da ga preda Caru kada ovaj poseti Sarov. Posle smrti Motovilova, pismo je sačuvala njegova žena Jelena Ivanovna. Kada je car Nikolaj II došao u Sarov 1903 godine u posetu Divjejevu, njega su dočekale monahinje u svečanom redu na čijem čelu je stajala Jelena Ivanovna Motovilov sa pismom Svetog Baćuške, spremna da ga uruči Caru.
U ruskim crkvenim krugovima su već dugo kružile glasine da je ovo pismo u stvari proročanstvo o smrti carske porodice. Car Nikolaj i carica Aleksandra nikada nisu nikome objavili sadržinu pisma, ali njihove očigledne nade za budućnost zabeležene u pismima iz zarobljeništva i sećanja onih koji su sa njima delili zarobljeništvo a potom preživeli, čine ove pretpostavke sumnjivim. Ne objavljujući deo koji se lično odnosi na carsku porodicu, ovo pismo je moglo lako da ocrta budućnost Rusije.
Prilikom te iste posete Divjejevu, Car je posetio Blaženu Praskovju koja je bila jurodiva i imala dar sozercanja. Bili su sami za vreme razgovora i kada je Car izašao iz njene kelije, oni koji su ga čekali napolju, rekoše da je bio bled i veoma uznemiren. Kasnije, kako se bližila revolucija, Praskovja je jednog dana skinula portret Cara i Carice sa zida i bacila ga na pod pred njenim unezverenim posetiocima. Svojoj kelijnici je naredila da keliju pocisti od stakla a portret odnese na tavan. To je u stvari bilo predskazanje pada monarhije, hapšenja porodice i njihove smrti.
Na prelazu iz jednog veka u drugi, politički horizont još uvek nije bio tako mračan i car Nikolaj je aktivno radio na tome da ruski Sinod kanonizuje Sv. Serafima. Prvobitno je naišao na veliki otpor. Nekoliko godina pre toga, Car je želeo da kanonizuje Sv. Jovana Maksimovica iz Tobolska, ali kako je navedeno u jednom savremenom izvoru, arhijereji su bivali sve nervozniji usled sve većeg broja molbi, i protivili su se kanonizaciji Sv. Serafima.
Nisu hteli da požure u vezi stvari za čiji uspešni završetak, su ponekad trebale čitave decenije, pa i vekovi. Strah da će carski autoritet dobiti uvid u prava Crkve je doprineo tome da crkva pokaže nevoljnost u vezi sa zvaničnom kanonizacijom, iako je cela Rusija već toliko dugo volela svog Starca. U hrišćanskoj monarhiji, medjutim, carska i crkvena vlast nikada nisu tako oštro suprotstavljene i podeljene kao što je to bio slučaj sa zapadnim zemljama u svetu. Moderni, svetovni način političke ceremonije zakletve kada se neko postavlja na vlast, samo je slabi odjek čina ustanovljenja monarha iz prošlosti, čina koji je veoma svečan u Pravoslavnoj Crkvi. Miropomazanje monarha je uvek bilo mnogo više nego samo crkveni pečat na “božanska prava careva”, jer je to suštinski careva zakletva da će ne samo vladati Rusijom već i da će odgovarati pred Gospodom za Rusiju. Odbrana ljudskih života i njihovog hrišćanstva bi trebalo da bude od najveceg značaja za njega tokom celog života. Za hrišćanskog cara, apsolutna moć nosila je u sebi i apsolutnu odgovornost pred narodom. Kao suveren, Nikolaj je bio sjedinjen sa svojim podanicima, ne putem glasačkog tela, već upravo religijskim činom krunisanja. Prilikom miropomazanja u Crkvi Uspenja na Kremlju, Mitropolit Serafim Moskovski ga je upozorio: “Kruna Tvojih predaka pripada sada samo Tebi, kao apsolutnom caru, medjutim, svi pravoslavni hrišćani imaju prava na miropomazanje, koje im se daje samo jednom. Ako Te je Bog udostojio da kroz ovu svetu tajnu započnes novi život, onda je razlog sledeći – kako nema veće vlasti od vlasti Gospodnje na nebu, tako isto nema veće vlasti na zemlji od vlasti carske i nema tereta većeg od onog koji nosi car. Kroz ovo vidljivo miropomazanje, neka nevidljiva sila s nebesa sidje na Tebe da poveca Tvoje carske moći i osvetli put kojim ćeš ići da bi pronašao način za ostvarenje dobrobiti i sreće svojih vernih podanika.”
Na ovaj način su, prava cara kao autokratskog suverena, nerazmrsivo povezana sa njegovom dužnošću pred Gospodom. Kao “Branilac Vere”, on je dužan da štiti aktivnosti zemaljske Crkve, kao i političke sfere. Očigledno je, prema njegovim vlastitim rečima, Nikolaj II shvatao da je njegova dužnost, kao cara i hrišćanina, da ubrza proces kanonizacije ova dva Svetitelja koja su se slavila vec decenijama.

Nastavak - 2. deo

Pročitano: 10138 puta