MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

POSTOJI TAKAV MANASTIR ...



Vec vise od 10 godina Crkva u Rusiji ima mogucnost da zivi slobodno. Obnavljaju se poruseni hramovi i manastiri, i grade novi. U ponovo izgradjenim hramovima se uspostavlja zajednicki zivot. Takodje, ali sa velikim trudom se obnavlja i manastirski zivot. Zaista, parohija se sastoji od velikog broja hriscanskih porodica, a manastir je - jedna velika porodica, sa svojim slozenim unutrasnjim zivotom. Ljudi, koji su dosli u manastir iz sveta su se takodje promenili ne jednom, oni su dosli sa svojim iskustvom zivota u svetu, i zivota u svojim porodicama. To iskustvo nije uvek hriscansko, niti je uvek dostojno coveka. Ali ljudi se menjaju uz Boziju pomoc, obrazuju se prave monaske porodice, i pojavljuju se od Boga postavljeni rukovodioci.

“Monasi su svetlost svetu …” Tako glasi narodna poslovica. Nije cudno sto se hriscani koji zive u svetu, u komplikovanim zivotnim sitiacijama obracaju za savet monasima. Situacija je medjutim neobicna: monaski zivot je usamljenicki zivot, i manastir nije predvidjen za duhovno rukovodjenje mirjana. I pored toga u Rusiji su uvek postojali manastiri, koji su na sebe uzimali taj nimalo lak zadatak da primaju ljude, da im iskreno pomazu molitvom, savetom, to jest da se njima obrate kao Hristu. Sluzenje tih manastira je uvek neobicno, i uvek zahteva dobro poznavanje i mirskih navika i mirske kulture. Primer takvog sluzenja je - Optina Pustinja u XIX veku. Svi znaju za velike optinske starce, ali se znatno manje zna za to da je Optina bila jedan od izvora prevoda Svetog Pisma na literarni ruski jezik.

Jevandjelje, Apostol, i Sveti Oci su postali dostupni Rusima zahvaljujuci trudu optinskih monaha, a pre toga su se mogli naci samo na slavjanskom, pod sedam pecata mrtvom jeziku ... Rad na prevodu knjiga na ruski jezik je poceo u to vreme kada se ruski jezik tek formirao kao literarni, tako da se moralo raditi na ozbiljnijim kulturama toga vremena.

Tako i u nase dane, rad s ljudima koji se obracaju za pomoc treba da se vrsi koriscenjem svega najboljeg sto postoji u svetskoj nauci uzimajuci u obzir konkretne situacije u kojima zive savremeni ljudi. Upravo ovde i zelim da ispricam o jednom od primera takvog sluzenja, kada monasi, koristeci se dostignucima savremene prakticne psihologije ukazuju pomoc ljudima koji su postali robovi razlicitih zavisnosti.

Makarijevsko-Resemski muski manastir se nalazi 25 kilometara od grada Kinesma Ivanovske oblasti, na visokoj obali reke Volge. Ako stanete pored manastirske Crkve izgradjene od belog kamena, pred vama se otvaraju neobuhvatni prostori - mirna povrsina velicanstvene reke, malo nagnuta udaljena obala sa tu i tamo razbacanim malim drvecem, a nadalje sve dokle dopire pogled - suma, suma. Ova mesta su predivna, i nije cudo da je ovde odavno postojao manastir. On je odmah posle revolucije bio zatvoren i razrusen, i nova manastirska istorija je pocela 1992 godine. Tada je u Resmu iz Kijevo-Pecerske Lavre dosao o.Jevmenije s bratijom, i oni su poceli da obnavljaju Crkvu, konake i trpezariju. Tada je vec bilo odluceno da manastir nece imati zidine - jer “Crkva nije od brvana, vec od rebara". Bratija je pocela da sluzi svetu preko knjiga jos u Kijevu, a u Resmi je odmah po dolasku organizovano izdavastvo “Svetlost Pravoslavlja - koje je danas dobro poznato po svojoj hriscanskoj literaturi. Istovremeno se formirala monaska zajednica i uredjivao monaski zivot.

“Satalova pustinja..." Postoji takav manastir u Rusiji. Niko ne zna gde se on nalazi ali su se mnogi susretali sa njegovim ziteljima. Vecina bivsih i danasnjih poslusnika i monaha koji se nisu navikli ni na jedan manastir, lutaju iz manastira u manastir, menjajuci ponekad i po nekoliko manastira godisnje, i tako zive nekim zivotom koji je izmedju mirskog i monaskog. Ta nevolja nije mimoisla ni Resmu. Ljudi su dolazili zeleci da sluze Bogu i ljudima, primali su postrig i odjednom bi sve odbacivali i odlazili, cak ne zavrsivsi ni posao. Sta je uzrok tome? Uzrok je delimicno u atmosferi savremenih manastira i nedostatku duhovnog rukovodstva, a delimicno u unutrasnjem covekovom svetu sa kojim je dosao u manastir. Ljudi veoma cesto smatraju da imaju priziv za monaski zivot zbog svoje nesposobnosti da zive u svetu - da nadju posao, da formiraju porodicu, i obrazuju razumne odnose sa roditeljima. Svi ti problemi ne nestaju u manastiru - oni se samo utisavaju na neko vreme, a zatim se projavljuju i u odnosu sa bratijom, i igumanom i naravno sa Ocem Nebeskim ...

Otac Jevmenije je upravo trazeci uzroke svega ovoga zapoceo svoje proucavanje psihlogije. Nema se mogucnosti za cekanje da nase porodice budu formirane na hriscanskim nacelima, i da iz tih porodica pocnu u manastire da dolaze psihicki zdravi ljudi. I vise od toga, ako se ne ucine neki napori ta svetla buducnost nikada ni nece nastupiti. Da bi efikasno pomogli ljudima, iguman i neka manastirska bratija su morali da dobiju profesionalnu kvalifikaciju iz jednog od pravaca savremene prakticne psihologije. Samo na taj nacin je moguce odrediti sta stoji iza zelje ovog ili onog poslusnika da primi postrig, sta pokrece ljude koji dolaze kod bratije za savet, kako pomoci a pritom ne “okaciti"  coveka na sebe, na svoje savete, misljenja, vec ga privesti u licni odnos sa Hristom.

To ucenje koje je pocelo pre 5 godina traje i dan-danas. U manastir dolaze najbolji treneri-psiholozi iz zemlje, i odrzavaju seminare za bratiju i za one koji to zele. Obavezan uslov resemskih seminara je njihova prakticna usmerenost, sticanje konkretnog iskustva u resavanju ovih ili onih problema, i psiholoske konsultacije. Steceno iskustvo se analizira sa hriscanskih pozicija, sa stanovista prilagodljivosti hriscanskoj brizi o dusi - “Sve ispitujte, drzeci se dobrog"  (1Ef. 5, 21). Na seminaru moze da ucestvuje svako ko to zeli, pod uslovom prethodnog upisa. Ljudi koji su dosli na seminar, u atmosferi bratske ljubavi i topline imaju mogucnost da porade na svom unutrasnjem miru, na umecu izgradnje odnosa sa okolinom, kao i da osmisle svoj odnos sa Bogom. U slucaju potrebe za individualnim konsultacijama - to je takodje moguce i takvu prethodno prijavljenu osobu prima monahinja Ignjatija.

Manastir je uopsteno govoreci vec odavno izasao van svojih nepostojecih zidina. Pri manastiru je organizovan Prosvetni Centar “Svetlost Pravoslavlja" . Centar objedinjuje mnoge ljude oko Resme - monahe i mirjane, one koji su u Resmi kao i one koji su svuda po zemlji, ljude koji gore od zelje da psihologiju stave u sluzbu hriscanstvu, i da maksimalno efikasno pronose Blagu Hristovu Vest narodima nase zemlje. Izlazni seminari Centra se odrzavaju u Moskvi, Piteru, Kazanu i drugim mestima. Bilo je nekoliko seminara i kod nas u Cernogolovki, na veliku radost svih koji su na njemu ucestvovali. Teme seminara su jevandjeljski odnos prema sebi i bliznjima, o hriscanskim vodjama, o hriscanskoj porodici, o radu sa hemijski ovisnim ljudima.

Tema ovisnosti je uopsteno govoreci jedna od najbolnijih tema. Prema statistici, 40% muskaraca i 17% zena u Rusiji su alkoholicari, u zemlji ima 10 miliona narkomana na 143,5 miliona stanovnika, i te uzasne cifre neprekidno rastu. Neodlozan zadatak Crkve je pastirsko rukovodjenje ovisnih ljudi i pomoc istima. Ako se sada za to ne uloze snage, onda ce u doglednoj buducnosti mnogi nasi parohijani znati sta je to “kumar" , a rec “parohija"  tesko da ce se asocirati sa hriscanskom zajednicom ... U Resmi su radi pomoci ovisnima razradjene originalne metode (dobro su poznate dve knjige igumana Jevmenija - “Tracak nade u svetu narkotika" , koja otkriva mehanizam narkomanije i “Oce, ja sam narkoman" , u kojoj su opisane prakticne metode rada). Mnogo toga u toj oblasti je moralo da se otrkiva prvi put, i nisu svi pokusaji rehabilitacije bili uspesni. Deca-rehabilitanti zive u manastiru, ucestvuju u zajednickom manastirskom zivotu, uce se odgovornom odnosu prema sebi i svojoj okolini. Obavezno je ucesce u zajednickoj molitvi, kao i u zejdnickom izucavanju Svetog Pisma. Postepeno je postalo jasno, da rehabilitacija ovisnih ljudi zahteva specificne uslove, kao i to da ona treba da bude iznesena van manastirskih zidina. Trenutno resemski manastir u saradnji sa piterskim hriscanskim rehabilitacionim centrom “Novi zivot" (jedan od najefikasnijih u Rusiji) gradi rehabilitacioni centar u susednom selu. Kupljena je razrusena bivsa sovhozna farma, i trenutno na njoj treba obezbediti minimalne uslove za zivot. Radovima se izgleda ne vidi kraj, ali se to delo ne moze ostvariti ljudskim rukama i bratija je uverena da je to delo Bozije. Mene je zadivio Andrej koji je dosao iz Pitera da gradi rehabilitacioni centar: on je ostavio visokoplaceni posao, jer je shvatio da ga Hristos zove da gradi centar u Resmi ...

Pored hemijski ovisnih ljudi postoje i razne vrste psiholoske zavisnosti. Jedna vrsta je i religiozna zavisnost koja je nastala u religioznoj sredini. Tema mladog starcestva je vise puta pokretana na crkvenim saborima, na sednicama Sinoda i nastupima arhijereja. Reklo bi se da je sve vec receno i napisano, ali se ne prekida potok ljudi koji u Resmi traze pomoc za sebe i svoje bliznje. Kao po pravilu, oni koji u hriscanstvu ne traze sluzenje Hristu, a zele sa sebe da skinu odgovornost za svoj zivot na kraju krajeva nalaze svestenika, koji ih vodi na “poslusanje" . On ih u stvari stavlja u potpunu zavisnost od sebe, od svoje volje (cesto psihicki nezdrave), navodeci istrgnute iz konteksta citate svetih Otaca o odricanju od svoje volje, o poslusanju itd. Kao rezultat takvog “poslusanja"  rab (to jest Hristov sasluzitelj) postaje u punom smislu covekov rab (“Kupljeni ste skupo, ne budite robovi ljudima"  (1Kor. 7, 23)), unistavaju se porodice, gubi se posao, gube se navike za zivot u drustvu. Cesto se potpuno ovisan covek obraca za pomoc i nju je veoma tesko ukazati. To sto verujuceg treba da nadahnjuje u zivotu - Bog, Crkva, citanje svetootacke literature su za religiozno-ovisnog coveka samo zastitne obloge koje prikrivaju izranjavljenu dusu. Probiti te obloge, pomoci u isceljenju dusevnih rana, i izgraditi nove, zdrave odnose sa crkvenom sredinom - taj zadatak zahteva ogroman pastirski i psihloski rad. Ovde je radikalna metoda ta da se covek dovede u licni odnos sa Hristom, i da se nauci da dobije odgovore na svoja pitanja kroz molitvu i citanje Bozije Reci. U ovom clanku sam se potrudio da dam kratak osvrt na manastirski zivot kao sluzenje ljudima. Nemoguce je sve obuhvatiti, nemoguce je preneti taj nezaboravni kolorit i miris resemskog zivota, ivanovski govor svestenika, koji potresa lepotu tih mesta. Onoga koga interesuje takvo sluzenje moze da nadje informacije na manastirskom sajtu www,reshma.com.ru, na kome se nalazi nekoliko hiljada materijala hriscansko-psiholoskog sadrzaja. To je posebna tema - propoved na Internetu, ali mislim da ne treba da je opisujem onome ko sam zeli da se upozna sa sajtom.

Neka ga prati radost prvog otvaranja i otkrivanja sajta!

“Pored crkvenih zidova"  - jednomesecni pravoslavni dodatak Cernogolovskom casopisu No.9 (19) 2 septembar 2004 godine

 

preuzeto sa http://www.reshma.com.ru/seminar/reshma_monastir.html

Pročitano: 5248 puta