MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

MONAŠKA SRBIJA




Jedan od ciljeva naseg putovanja u Srbiju bila je zelja da se upoznamo sa zivotom srpskih manastira. Svakako, to je tokom jedne nedelje bilo nemoguce uciniti u potpunosti, tako da nasi utisci neizbezno imaju fragmentarni i subjektivni karakter, ali smo izvesne zakonitosti ipak uspeli da primetimo.

Pre svega, u Srbiji prakticki nema gradskih manastira - sve manastirske obitelji, u pravilu, nalaze se manje ili vise udaljene od gusto naseljenih mesta. Cak je i u Beogradu zenski manastir Vavedenje - Uvodjenje Presvete Bogorodice u hram - smesten na tihom mestu, sa seoskim pejsazom, gotovo u predgradju. U njemu zivi svega deset monahinja (uzgred receno, po srpskim merilima to i nije malo). Zbog toga su se Srbi dosta iznenadili saznavsi da je nas Sretenjski manastir u samom centru grada, i da osim njega u Moskvi ima jos pet muskih i cetiri zenska manastira, ne racunajuci mnoge manastirske metohe.

Nista manje nisu bili iznenadjeni kad su culi da bratstvo naseg manastira broji oko cetrdeset monaha, posto se u Srbiji obitelj od dvadeset monaha vec smatra velikom; maksimalan broj, kako smo saznali, iznosi 30 osoba - u muskom manastiru, a 40-50 - u zenskom.

Monastvo se u Srbiji, kao i u Rusiji, jos uvek formira - ono je u osnovi mlado, kako po dobi, tako i po duhovnom opitu. No, srpski monasi se imaju na koga ugledati u podviznickom delanju - na Njegovu Svetost Patrijarha Pavla, istinskog podviznika, koji ima veliki autoritet u zemlji. Takodje, postoje i obitelji gde je unutrasnji i spoljasnji zivot veoma uzorno uredjen. Imali smo srece da u jednom od takvih manastira provedemo nekoliko dana.

S monasima iz manastira Kovilja smo se upoznali jos proslog leta u Moskvi, gde su oni doputovali da odrze seriju koncerata po pozivu bratstva Danilovskog
manastira. U toku svoje posete pevali su na Sv. Liturgiji sluzenoj u Sretenjskom manastiru na nacionalni srpski praznik Vidovdan. Posle su dolazili jos nekoliko puta, a mi smo sa zadovoljstvom posecivali njihove nastupe. Sada se nase poznanstvo produzilo u njihovoj obitelji - Koviljskom manastiru.

image


Kovilj je pravi srpski Atos - Sveta Gora. Treba napomenuti da se uopste za srpske manastire obrascem i svojevrsnim zakonodavcem smatra svetogorski srpski manastir Hilandar, koji su osnovali Sveti Sava i njegov otac, prepodobni Simeon Mirotocivi na samom kraju XII veka. Sv. Sava Srpski je napisao i tipik za Hilandar, koji sve do danas sluzi kao osnova manastirskog ustava prakticki za sve srpske manastirske obitelji. (...)

U Kovilju se dah Svete Gore oseca osobito jasno. Tome doprinosi cinjenica da
koviljsko bratstvo cesto putuje na Svetu Goru i odrzava tesne kontakte sa Svetogorcima. Na Slavu manastira Hilandara - Vavedenje, 1999. godine, njihovo pojanje je bilo snimljeno i u izdanju Hilandara objavljeno na kompakt-disku. Mnogi monasi iz manastira Kovilja dobro govore grcki (nekoliko ih zna jos i engleski i francuski; ruski razumeju, ali ne govore). Ljubav ka Svetoj Gori se u svemu pokazuje - manastirski paraklis je posvecen Svetim Ocima na Svetoj Gori prosijavsim.

Kovilj je na glasu zbog pojanja. Monasi ne pevaju na grckom, vec na crkvenoslovenskom i srpskom (zato Kovilj i mozemo nazvati Srpski Atos), ali u
vizantijskoj tradiciji (to je tradicionalno pojanje srednjevekovne Srbije). Duboko shvatanje tradicije dozvoljava im da sa grckim horom antifone pevaju naizmenicno, kada za stihom na slovenskom dolazi stih na grckom, sto nas je ushicavalo jos u Moskvi.

image


Sa svetogorskom tradicijom povezano je i bogosluzbeno pravilo te neke liturgicke posebnosti (npr. zajednicko citanje Isusove molitve naglas), a takodje i manastirski obicaji. Tako, gosti obavezno bivaju pocasceni soljicom kafe i casicom rakije. Izmedju ostalog, taj obicaj se susrece u celoj Srbiji. Gostoprimstvo Kovilja se posebno istice, vec i time sto manastir nema kapiju - i pored toga sto je okruzen visokim, jakim zidovima i cvrstim zdanjima.

Takodje saglasno drevnim monaskim pravilima, u manastiru ne mogu nocevati zene (izuzeci se desavaju retko). Sva poslusanja ispunjavaju ili koviljski monasi ili radnici - muskarci, pa i poslusanje u kuhinji, koje po rasporedu vrse svi zitelji manastira menjajuci se svake druge nedelje, ne izostavljajuci ni svestenosluzitelje.

image


Sa svetogorskom tradicijom povezan je i dovoljno dug, po nasim merilima, rok iskusenickog ispita: do monasenja iskusenik u manastiru provodi ne manje od pet godina, pri cemu nosi tamnu odecu, ali bez podrasnika. Sudeci po nasim razgovorima, u Kovilju veoma cene takvu opreznost, premda taj obicaj za srpske manastire, kao ni za ruske, nije karekteristican.

Jos stroze se ovde odnose prema rukopolozenju u svestenicki cin. Na dvadeset clanova bratstva - niti jedan jerodjakon, a samo jedan jeromonah, otac Isihije, koji je dosao u manastir pre vise od deset godina. Zavrsio je Psihologijski
fakultet Univerziteta u Beogradu (saznavsi za to, razumeli smo zasto se u njegovom kabinetu nalazi toliko knjiga o psihologiji, sabrana dela Lava Tolstoja, dela Dostojevskog, itd.). Medjutim, on nema pravo da ispoveda bratiju: to pravo pripada iskljucivo duhovniku i, u isto vreme, nastojatelju manastira - episkopu Porfiriju. Otac Isihije sluzi Liturgiju svakodnevno, osim ako je bolestan, ili na putu, ili na poslusanju u kuhinji. Ponekad u Kovilj salju novorukopolozene svestenike na bogosluzbenu praksu.

Svi zitelji manastira, osim zauzetih neodloznim poslusanjima, obavezni su da prisustvuju svim sluzbama, mada za njima niko narocito ne sledi - to je cin savesti svakog ponaosob. Sva bratija se pricescuje zajedno cetiri puta u toku nedelje: utorkom, cetvrtkom, subotom i nedeljom - prethodno posteci u ponedeljak, sredu i petak (u te dane poste bez ulja). Ispovedaju se, isto tako svi zajedno, episkopu Porfiriju subotom navece, a po zelji i bilo kojeg drugog dana. Zbog toga je bogosluzbeni krug takodje dovoljno naporan.

image



Znak za svakodnevno ustajanje, opet po svetogorskom pravilu, oglasava se u cetiri casa ujutro, a posle toga, u pola pet pocinje cin polunocnice, zatim slede jutarnja sluzba i Liturgija - sve skupa to traje priblizno tri casa. U pola devet je dorucak, posle dorucka su poslusanja. U pet casova popodne je vecernja, posle koje je vecera i malo povecerje sa citanjem naglas Isusove molitve, andjelima, arhandjelima i Presvetoj Bogorodici. Navece je slobodno vreme, koje svako moze iskoristiti po svome nahodjenju.

image


Pri tako strogom ritmu manastir ima dosta aktivnu proizvodnju; ovde se
proizvode svece, kao i med, za koji je Kovilj nedavno dobio bronzanu medalju na sajmu u Srbiji. Proizvodi se i rakija, koja je dobila srebrnu medalju za kvalitet (u samom manastiru monasi ne piju alkohol). Ovde se uzgajaju krave, konji, kokoske, itd. Manastir ima veliki ugled u Srbiji, mada njegova istorijska uloga, po svemu sudeci, nikada nije bila tako znacajna.

image


Nama se iznad svega dopala atmosfera bratske ljubavi i neusiljenosti koja vlada u Kovilju i koja nas podseca na nas Sretenjski manastir u Moskvi. Zadivljujuce gostoprimstvo, blagonaklonost i otvorenost - sve je to prirodnim putem harmonizirano sa strogoscu manastirske sluzbe i dnevnim rasporedom. Rusi su retki gosti u obitelji, pa je zato zanimanje za nas bilo posebno. Svi su Srbi, kako smo se uverili za vreme naseg putovanja, sacuvali neizrecivu ljubav prema Rusiji i ruskom narodu. Mi smo sa svoje strane otkrivali nasu bracu, koja su celi svoj zivot posvetila Bogu, a pri tome ne samo Srbe; npr. u Kovilju vec dvanaest godina zivi monah Sava sa Novog Zelanda, koji je uprkos ozbiljnoj bolesti zeleo da porazgovara sa nama.

Sama priroda oko Kovilja, koji se nalazi na sredini beskrajnih polja, podseca na ruski pejzaz. Govore da leti, za vreme vecernjih setnji, veoma smetaju rojevi komaraca koji dolecu sa obliznjih mocvara. Mi smo, srecom, boravili u ovoj svetoj obitelji krajem februara, kada je lisce na drvecu tek procvalo...

image


Uspelo nam je da na putovanju posetimo i nekoliko fruskogorskih manastira, koji su danas, nazalost, polupusti. U Novo-hopovskoj obitelji poklonili smo se
velikoj svetinji - mostima velikomucenika Teodora Tirona. Kako se ta svetinja obrela u tihom srpskom manastiru nismo mogli da saznamo, ali je radost nase posete bila uvelicana pretpraznistvom ovoga divnog velikoposnog svetitelja.

Sledeca stanica naseg putovanja bio je manastir Milesevo, upravo radi kojeg sam ja i krenuo na to putovanje. U njemu se nalaze mosti svetog kralja Vladislava. Sv. Vladislav je unuk sv. Simeona Mirotocivog, a sin Stefana Prvovencanog, iz roda sv. Save,
oca i osnivaca srpske drzavne i nacionalne crkve. Kralju Vladislavu je poslo za rukom da iz Bugarske u Srbiju prenese mosti sv. Save (koji je licno ovencao carskim vencem svoga sinovca). Sv. kralj je sam posao mostima u susret s radoscu, kao prorok David ka Kovcegu Zaveta. Mosti velikog srpskog svetitelja polozene su u manastiru Milesevu, zaduzbini sv. kralja Vladislava, gde se on uskoro i sam upokojio. Tako su lezale mosti dvojice svetitelja iz iste loze vise od 300
godina, sve dok Turci s varvarskim podsmehom nisu spalili mosti Svetog Save sa nadom da ce ugasiti nacionalni duh Srba. Sada se na mestu tog zlocinskog pozarista u Beogradu podize velicanstveni hram Sv. Save, slican hramu Hrista Spasitelja u Moskvi.

image


Milesevo nas je stokratno nagradilo posle napornog, dugog nocnog puta u prepunom autobusu. Sada smo upoznali sasvim drugu, brdsku Srbiju - istinski Balkan. Manastir se nalazi na neopisivo lepom mestu - u podnozju planine pored uzburkane reke. A u dvoristu su gordo setali paunovi pokazujuci svoju lepotu
zadivljenim Rusima.

Poklonici, u pravilu, dolaze u Milesevu iz dva razloga: ili da bi videli Belog Andjela - zadivljujucu fresku koja je postala simbolom Srbije; ili da bi se poklonili mostima osnivaca manastira sv. kralja Vladislava. Mnogi u Rusiji nose ime toga svetog kralja, koji se proslavio narocito svojom ljubavlju prema bednima,
bolnima i onima koji su se odrekli ovoga sveta. Medjutim, u Srbiji se ustanovila druga tradicija: tamo svaka porodica ima svog nebeskog pokrovitelja, ciji se praznik naziva Krsnom Slavom (prenosi se s kolena na koleno po muskoj liniji) i uvek se svecano proslavlja. Imendan po nasem shvatanju Srbi uglavnom ne slave, mada im je sam naziv poznat - imendan. Uopste uzevsi, srpska imena nisu uvek povezana sa svetiteljima - ali ponekad jesu sa crkvenim praznicima (Bosko, Vajo) ponekad s dobrim zeljama (Zdravko, Radovan, Zivan), a ponekad s porodicnom tradicijom. Zato nije uvek lako objasniti zasto ruske porodice daju deci ime srpskog svetog kralja Vladislava...

image


U Milesevi su nas predivno docekali: nahranili, oraspolozili, darivali... To je zenski manastir, u kojem danas zivi sedam monahinja i jedan svestenik. Skoro svi su dosli iz drugih manastira: tako je igumanija Magdalina dosla iz manastira u Slavoniji (manastir Sv. Ane kod Daruvara, nap. ur.). Sada se spasava u Milesevi...

image


Dalje su nas cekali dugi putevi kroz planine, po neobicno lepim mestima, gde se nalazi ne mali broj kako zapustelih, tako i aktivnih manastira, koje smo uspeli da vidimo samo kroz prozor autobusa. Manastir Studenica je dobio naziv po reci
koja protice uz manastir. On je nesumnjivo mogao postati prvi po znacaju manastir u zemlji, neka vrsta srpske lavre - toliko je drevna i velika istorija vezana za njega. Studenicu je u XII veku osnovao sv. Simeon - Nemanja, ujedinitelj srpskih zemalja, osnivac srpske drzavnosti. Manastir je isprva bio zamisljen kao jedan od vodecih u zemlji vec i kao zaduzbina (mesto upokojenja, gde ce se moliti za njegovu dusu) glave roda Nemanjica.

Sada se u manastiru nalaze mosti prep. Simeona Mirotocivog, njegove supruge Ane (u monastvu Anastasije) te njihovog sina Stefana Prvovencanog (u monastvu Simona). Sacuvale su se skoro sve drevne manastirske gradjevine, a
takodje i cudesne freske, koje su, istina, prilicno postradale u toku mnogih vekova. No u manastiru se i sada aktivno gradi: sagradjen je, na primer, predivan konak za poklonike, gde su osigurani odlicni uslovi za boravak.

image


U Studenici je tridesetak monaha, pri cemu je deset iskusenika doslo bukvalno u poslednjem mesecu pre naseg dolaska - to utvrdjuje nadu da se Gospod posebno brine o obitelji. Ovde je takodje u upotrebi tipik slican hilandarskom, uz neke posebnosti. Bogomoljci iz okolnih naselja dolaze na sluzbe, osobito nedeljne i praznicne, i kad bi u Studenici usavrsili crkveno pevanje, poklonici bi verovatno dolazili neprestano.

No, silniji utisak od manastira ostavila je isposnica Svetog Save - mesto
njegovog podviga u dane Velikog posta, osam kilometara od manastira, visoko u planinama, gde je Svetitelj napisao manastirski tipik. Sada tamo zivi monah Antonije iz Studenice, koji u praznicne dane prelazi tezak put od isposnice do manastira i nazad. Pravo u steni isklesana je nevelika kelija, a pored nje je izvor i mali hram velikomucenika Georgija Pobedonosca. S planina se pruza predivan pogled - priroda je potresna - ali moze se zamisliti kako ovde nocu postaje strasno, posebno u usamljenistvu.

image


U Studenici zive ne samo mladi iskusenici, nego i iskusni monasi - npr. arhimandrit Sava, koji se podvizava u manastiru 40 godina. Nastojatelj o. Timotej ima svega 25 godina, ali kako govori premudri Solomon, starost je ljudska mudrost i neoskvrnjeni zivot. To nam je dokazao i jedan od iskusenika, primetivsi da smo mi, savremeni monasi, kao ljudi koji ne zele da uz velike napore i brige uzgajaju drvo mandarine, da bi pili njegov sok, vec zele da jednostavno kupe sok od mandarine u prodavnici. Tacno receno! Sto se tice nastojatelja, jeromonah Timotej je studirao u Trojice-Sergijevoj lavri, a bio je, kako se ispostavilo, i u Sretenjskom manastiru. Na rastanku nam je poklonio mnostvo prelepih suvenira, i tako nas jos jednom, bez reci, ubedio u nesalomljivost srpsko-ruskog prijateljstva.

image


Posle Studenice smo posetili Zicu - zenski manastir, prvu srpsku Arhiepiskopiju. Ovde i sada zivi tamosnji arhijerej, vladika Stefan. Dostojno je divljenja da se u
Zici u jednoj od crkava sacuvala freska imperatora mucenika Nikolaja II, freskopisana odmah posle I svetskog rata, zajedno sa likom ravnoapostolnog kneza Vladimira i prepodobnog Serafima Sarovskog. Srbi su uvek postovali cara mucenika Nikolaja i cak su se resili na takvo izobrazenje desetine godina pre zvanicne kanonizacije. Za vreme komunizma fresku su prekrili papirom, o cemu i sada svedoce tragovi koji su na njoj ostali. Sveti lik otkrili su sasvim nedavno prilikom restauracije.

image


Nase upoznavanje sa srpskim manastirima zavrsilo se na metohu manastira Hilandara. Osnivanje manastira Slanci, kako ga obicno nazivaju, takodje se vezuje sa blagocestivom dinastijom
Nemanjica. Ovde sada zive tri jeromonaha i sest iskusenika, od kojih cetvorica studiraju na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Nekoliko godina iskusenistva u metohu - to je neophodni uslov za one koji zele da stupe u bratstvo manastira Hilandara. (...)

image


Najjaci utisak na putovanju ostavili su, naravno, ljudi. Srbi su vrlo druzeljubivi, otvoreni, dobronamerni, a posljednih godina i vrlo blagocestivi. Bez obzira na najteze muke koje su ih snasle, oni su sacuvali svetlo, radosno stanje duha: upravo zato u Srbiji od ruskih svetitelja verovatno najvise vole prep. Serafima Sarovskog. Porazilo nas je i uvazavanje koje Srbi imaju prema svestenstvu. Mi smo svuda putovali u mantijama i nijednom, ni u evropskom Beogradu, niti u provincijskom Prijepolju, ni u prepunom autobusu, niti u zadimljenom vozu - nigde nismo sreli ni jedan popreki pogled, a kamoli culi uvredu. Naprotiv, cesto su na ulici ljudi hteli da od nas uzmu blagoslov, misleci da smo svestenici.

image


Nazalost, za tako kratko vreme naseg putovanja nismo mogli da posetimo manastire Kosova, Crne Gore i drugih oblasti Srbije, gde, bez sumnje, zive pravi ispovednici, a kojima je veoma tesko u povremeno otvoreno neprijateljskom okruzenju. No, i to sto smo videli pokazalo se sasvim dovoljno da mozemo s uverenoscu reci: u crkve dolazi sve veci broj mladih ljudi, uskladjuje se puni parohijski zivot i obnavlja monaska tradicija. Neka da Bog da se osnaze i rusko-srpske veze, uzajamno obogacujuci nase nacionalne crkve neocenjivim duhovnim iskustvom, sakupljenim medju pravoslavnom bracom.



Inok Vladislav (Tomacinskij)



preuzeto sa web-stranice: www.pravoslavie.ru












Pročitano: 743 puta