MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

TI, PRIJATELJ I BOG



Da li se može proživeti bez prijatelja? Kako se prijateljstvo proverava? I šta je uopšte prijateljstvo? O tome smo pitali razne ljude – od najdruštvenijih do najzatvorenijih. Objavljujemo najinteresantnije odgovore

- Protojerej Vladisalv Svešnikov. Rodjen u Moskvi 1937 godine. Završio VGIK, odsek kinografije. 1976 godine je rukopoložen u sveštenički čin. Nastojatelj crkve Tri Jerarha na Kuliškama. Doktor bogoslovlja, rukovodilac katedre moralnog bogoslovlja PSTGU. - Jeromonah Jona (Zajmovski). Rodjen u Moskvi 1964 godine. Studirao na Pedagoskom institutu, završio seminariju i Moskovsku Duhovnu akademiju. Žitelj Danilovskog manastira, izvršava poslušanje bibliotekara. U današnje vreme rukovodi programom duhovne, psihološke i socijalne rehabilitacije Patrijaršijskog centra duhovnog razvoja dece i omladine pri Moskovskom Danilovskom manastiru. - Viktor Vladimirovič Rževski. Rodjen u Moskvi 1957 godine. 1978 godine je završio odeljenje za glumu škole-studija MHAT, gde je posle završetka istog i igrao, kao i u Pozorištu Sovjetske Armije i “Savremeniku”. Zatim je napustio glumu, i više od 20 godina radio u gradjevini. Danas je starešina crkve Tri Jerarha na Kuliškama. - Olesja Alesandrovna Nikolajeva. Pesnik, prozaik, esejista. Autor knjige “Pravoslavlje i sloboda”, “Savremena kultura i pravoslavlje”, romana “Invalid detinjstva”. Član Saveza pisaca.

Docent Književnog instituta Gorkog. - Natalija Zagrebina. Rodjena u Moskvi 1966 godine. 1991 završila filozofski fakultet MGU. Radila u novinama “Literarno učenje”, u izdavaštvu Valaamskog manastira. Danas majka četvoro dece.

Viktor Rževski:
- Imao sam prijatelja, kojeg sam nedavno sahranio. Na njegovoj sahrani je bio veliki broj ljudi, pri čemu su to bili ljudi raznih rangova, od plemića do zamenika ministra. Bio je veoma skroman, neprimetan čovek, ali je u životu i srcu svih ljudi koji su došli na sahranu zauzimao ogromno mesto, i zato su oni i došli da ga isprate. To govori o tome da je umeo da se druži. Ako si pustio čoveka u svoje srce i on to oseća – onda čak i ako mu budež govorio neprijatne stvari, on će te slušati i razumeti, jer ga ne osudjuješ, već iskreno saosećaš sa njim. Čini mi se da je prijateljstvo ovozemaljska projava ljubavi koja će postojati medju ljudima u Carstvu Nebeskom. Ljudi se često druže jer su povezani konkretnim poslom, recimo biznisom, ali takvi odnosi samo liče na prijateljstvo. Njihov cilj je konačan i kada se postigne prijateljstvo može da se završi. Ali postoji drukčije prijateljstvo. Za hrišćanina je prijatelj onaj kako mi se čini bližnji, s kojim on želi da iz ovog privremenog života predje u večnost i zajedno bude na trpezi sa Hristom. Mi tražimo nešto za sebe, a treba se naučiti sebe davati prijateljima i ne želeti zahvalnost za to. Treba znati opraštati i ispoljavati trpljenje, jer ako imaš velike pretenzije prema nekom čoveku, koje on ne može da podnese, počeće da se udaljava od tebe. Odsustvo prjateljstva i svadje su čini mi se ad na zemlji. Mislim da prijateljstvo s vremenom treba da zadobije drugu osobinu. Nije obavezno da te sa prijateljem povezuju godine zajedničkog života. Prijatelj može da se pojavi svakog dana. Dešava se da sretneš čoveka koga ranije uopšte nisi poznavao, i porazgovaravši malo shvataš da ti je to veoma blizak čovek. Prijateljstvo i jeste u nekom stepenu sjedinjenje u Hristu, jer drugog čoveka možemo da pustimo u srce samo kroz Boga i nikako drugačije. U prijateljstvu je uvek prisutan treći – ti, prijatelj i Bog.

Olesja Nikolajeva:
- Proživeti bez prijatelja? Ja mislim da je to veoma strašno. To je situacija bliska okusu ada, jer čovek u adu oseća strahotu apsolutnog otudjenja, unutrašnje izolacije, potpunog odsustva ljubavi. Dešava se naravno da Gospod stavi čoveka u posebno teške okolnosti. Ali poznato je da i u zatvoru i u logoru čovek može da sastradava i pomaže bližnjemu, i voli ga. Problem odsustva prijatelja nije spoljašnji (“Nemam s kim da se družim!”, “Nemam koga da volim!”, “Niko me nije dostojan!”), već unutrašnji. Prijateljstvo je vid dužnog odnosa čoveka prema bližnjemu. Ta ljubav je nemoguća bez samoograničenja, bez žrtve i podviga. Hristos, nazivajući Svoje učenike prijateljima (Vi ste – prijatelji Moji” (Jn. 15, 14)), potvrdjuje neprocenjivu vrednost ljudskog prijateljstva. U Jevandjelju se pominje da kada je Lazar umro, Hristov prijatelj, koga je Gospod potom vaskrsao, “Hristos je zaplakao” (pogl. Jn. 11, 35). Divne slike prijateljstva su nam date u Starom Zavetu a pre svega – prijateljstvo Jonatana, Saulovog sina, sa Davidom: “…duša Jonatana se prljubila k duši njegovoj, i zavoleo ga je Jonatan, kao svoju dušu” (1 Car. 18, 1). Ali ima naravno i prijatelja poput trojice prijatelja Mnogostradalnog Jova … U prijateljstvu postoji neki iracionalni momenat: ne druže se uvek ljudi koji imaju zajedničke interese i čak i zajedničke životne vrednosti. To je zadivljujuća stvar – kako se prijatelji medjusobno izabiraju? Zašto oni odjednom počinju da vole jedan drugoga? Zbog čega je mojem “JA” tako neophodno to drugo “TI”? Zašto se upravo kroz to “TI” čoveku otkriva radost i Carstvo Božije? Imam prijatelje s kojima mogu da se ne vidim godinama, ali se pokazuje da to nije važno. Naprimer imam prijatelje koji žive u Gruziji, i nisam se s njima videla deset godina, a kada smo se sreli – sve je bilo isto – ljubav, osećaj unutrašnje srodnosti, radost … Ja i moj muž, otac Vladimir Vigiljanski, smo jednom bili svedoci divnog susreta mitropolita Antonija Surožskog i vladike Jovana Sničeva. Vladika Antonije je došao u Rusiju 1990 godine na Arhijerejski Sabor, i mi smo došli kod njega u goste – odsedao je u hotelu “Ukrajina”. I kada smo bili kod njega posetio ga je vladika Jovan – oni su prijatelji odavno. Bilo je veoma dirljivo videti kako dva arhijereja opšte – pritom veoma autoritativna i značajna u Pravoslavnoj Crkvi: nazivali su jedan drugog “vladikice”, šalili se, ali tako kako to rade bliski prijatelji, sa ljubavlju, sa ogromnim medjusobnim poverenjem … Naravno, ako nisi sveštenik, zaštićen dvostrukom bloagodaću tajne, onda ti biva veoma teško da slušaš priče drugog čoveka, faktički njegovu ispovest. Ali ako tvoj bližnji zaista oseća pritom olakšanje, mir, i ti saslušavši ga pomažeš mu da razreši neke psihološke dileme, i možda da se pripremi za pravu crkvenu ispovest, onda treba pretrpeti i preći sa njim to poprište.

Apostol Pavle je za to rekao: “Nosite bremena jedni drugih, i tako ispunjavajte zakon Hristov” (Gal. 6, 2). I ako se tvoj prijatelj našao u teškoj situaciji: ili ga treba posetiti u bolnici, ili pomoći novčano, ili neke teškoće preuzeti na sebe to znači treba ostaviti svoje sopstvene poslove i žrtvovati nešto svoje. Ponekad to ne želimo ali se u tome sastoji ispitivanje. Da li se broj prijatelja smanjuje sa godinama? Da, zato što prijatelji umiru ...I s njima umire jedan deo života. Ali moleći se za njih nastavljaš s njima da opštiš. Smanjuje se i zbog toga što se skraćuje vreme trajanja životnih priča, koje stoje iza svakog prijateljstva – jer uza svakog prijateljstva stoji zadivljujući siže o tome kako Gospod povezuje ljude. I zaista o svakom čoveku koji se pojavi u našem životu treba da se zamislimo – čini mi se da nam je svaki čovek poslat da bismo ga zavoleli i da bismo nešto od njega naučili. Tamo gde postoji prijateljstvo Gospod je blizu.

O.Jona (Zajmovski): - Površinski se može reći da ukoliko čovek nema prijatelja, to znači da je egoističan i da je sam za to kriv. Ali na dubljem planu treba znati da nad čovekom uvek deluje Božiji Promisao, i samoća često biva neophodna čoveku da bi nešto naučio. Prijateljstvo se održava kada ljudi osećaju jedno drugo, uvažavaju medjusobne psihološke granice, i ne prelaze na tudju teritoriju. Najbolje prijatelje možete naći u crkvenim zajednicama. Van Hrista ljude mogu da sjedine neka zajednička interesovanja, ali najbolje prijateljstvo je – prijateljstvo u Hristu. Često se dešava da prijatelji dolaze kod čoveka kao kod poslušnika ili monaha još pre njegovog odlaska u monaštvo, uvidjajući njegovu novu ulogu, i obraćaju mu se kao učitelju. Što se mene tiče, ja sam zvao u manastir svoje školske drugove, ali nijedan od njih nije došao niti se ocrkovio. I pored svega jedan od njih me je zamolio da krstim njegovu usvojenu ćerku, i ona se postepeno ocrkovila – nadam se ne bez našeg prijateljstva. Slušao sam od jednog iskusnog monaha da u početku kada čovek dolazi u manastir ima mnogo prijatelja. Potom ih je sve manje i manje – neko je otišao iz manastira, nekoga su prebacili, a što je stariji čovek ostaje u nekoj meri sam. Ali čini mi se da se i van manastira broj prijatelja s godinama smanjuje.

O.Vladislav Svešnikov - Introvertnoj osobi je teže da nadje predmet svoje ljubavi i prijateljstva, jer je ona u većoj meri zatvorena u sebe, ali kada naidje na odziv ume blagodarno da zavoli mnogo više nego ekstravertna osoba. Psihološka bliskost nije potpuno obavezna za prijateljstvo. Čak i pogledi na svet mogu da budu dovoljno daleki, i ako u druženju dvoje ljudi ne dolazi do približavanja tih pogleda, onda se prijateljstvo najčešće prekida. Pravi supruzi imaju u početku i u osnovi svojih životnih odnosa upravo prijateljstvo. Prava ljubav ima odnos samo prema ličnosti – jedna osoba možeda voli drugu, i to shvatanje poznato u svim religijama, je posebno pokazano u božanskom otkrovenju Starog Zaveta, ali je svoj konačni smisao dobilo u novozavetnom rasudjivanju, jer se pojavilo shvatanje toga da je svaki čovek stvoren po Božijem liku. Čovek u svom prijatelju vidi jasnije nego u drugim ljudima lik Božiji, i zato biva snažno privučen k njemu. I u tom smislu se može reći da ukoliko supruzi nisu prijatelji onda su oni loši supruzi, i skoro ne muž i žena već ljudi koji igraju te uloge. Prava ljubav je spremnost da se u drugom vidi Božiji i sopstveni izabran za sebe. Prava ljubav, ulazeći u srce, širi ga tako da je ono sposobno da smesti sve više i više drugih ljudi, ali prednost najčešće daje jednom ili dvoma, s kojima oseća neu posebnu duševnu srodnost. Jer i Hristos je izdvojio Jovana Bogoslova iako su svi ostali učenici Njegovi prijatelji. U Svetom Pismu je rečeno: «Primajte jedni druge, kao što Hristos prima vas u slavu Božiju». Primanje drugog u svoje srce i jeste prijateljstvo. Izbor prijatelja je uvek tajna. Intuitivno se oseća neka blizina za koju je teško naći reči da kojim bi se izrazila. Pravo prijateljstvo je uvek čudo jer ume da voli drugo biće kao sopstveno – i to je posle grehovnog pada zaista čudo.

Natalija Zagrebina:
- Želja za prijateljima je povezana sa savladjivanjem ljudske zatvorenosti u sebe, sa savladjivanjem egoizma. Slovenska reč «drug» znači «bližnji». Želja da stremi prema nekom drugom je potpuno neophodna čoveku. Čovek može da se realizuje samo u medjusobnoj vezi sa drugima. Najvažnije dve zapovesti su: ljubite Boga i ljubite bližnjega kao samoga sebe. Ljubav prema drugom čoveku i jeste stremljenje ka prijateljstvu. Svaki čovek teoretski i praktično može i treba da bude prijatelj. Prijatelji se često pojavljuju u mladosti, naprimer na institutu. Zbog čega je tako važno negde nastaviti učenje posle škole – pored ostalog i radi toga da bi se našli dobri prijatelji.

Često čovek najčešće u mladosti nalazi prave prijatelje za ceo život. Čak i poslovica kaže: kakve prijatelje nadješ, takav će ti i život biti. I zaista tako često i biva – s kim si u mladosti na ovaj ili ovaj način povezao svoj život, slučajno ili svesno, s njim posle i živiš. Prijateljstvo je u mladosti potrebno zbog dosade, često je povezano sa neradom, čije su forme istina razne, ali su često bliske pravom stvaralaštvu. Mi smo naprimer studentske dane proveli veselo i pritom čini mi se sadržajno. Pokazalo se da bez tog nazovi nerada nema ni dubljih mejdusobnih odnosa. Lagano, površno prijateljstvo može ničemu da ne vodi, a može da bude i početak veoma duboke ljudske povezanosti. Danas je glavni problem naći vreme za druženje. Dirnuo me je gest mojih prijatelja kada se rodio naš prvenac i kada sam se vratila iz porodilišta – u stanu je stajala mašina za pranje veša, koja ne samo da je bila kupljena i dovezena, već i priključena! I to je bio poklon prijatelja, koji su za kratko vreme dok sam bila u porodilištu skupili novac, kupili, dovezli i priključili mašinu. Ili kada sam ležala sa mladjom ćerkom u bolnici, a muž je ostajao sa starijima, takodje malom decom, svaki dan mi je u bolnicu dolazio neko od prijatelja, donosili su pamperse, razne proizvode koje mi kući nikada nismo ni probali. Dolazili su i pored svojih obaveza i svoje dece – to je bilo veoma dirljivo i za pamćenje. Kao i svi ostali važni momenti u životu – svadba, rodjenje dece, bolesti, sahrane rodjaka – bi bez prijatelja bili potpuno drugačiji. Ja sam za vernost porjateljima. S tim čovekom si nekad zajedno proveo deo života, i znači kakav je on sada takav i jeste. Lična dostojanstva pri prijateljstvu nemaju neku ulogu, jer se mnogi ljudi sa teškim karakterima odlično druže. Čini mi se da s godinama ličnih prijatelja ne biva manje. Naravno pojavljuju se novi prijatelji – naprimer muževljevi prijatelji ili ljudi koji su povezani sa nekom delatnošću. Postoje prijatelji koje vidjaš često i to je potreba da se vide često, a postoje i oni s kojima se vidiši jednom godišnje, i to su takodje prijatelji. Postoje jedan ili dva čoveka s kojima treba zajedno preživeti sve najteže, naradosnije i najtužnije. Nekada je čoveku potrebna tvoja pažnja i treba nešto žrtvovati.

Treba se truditi da se ne izgubi ta prijateljska nit. Prijateljstvo nije mali duševni trud. Veoma su mi se svidelo koga su moja deca odabrala za prijatelje. Pitala sam ih: da li imate puno prijatelja? Moja mladja ćerka koja ima pet godina je rekla: «Da, veoma!» i počinje da nabraja: «Mama, tata, baka, deka, kumovi, teta Lena, Katja, ...Svi oni mi donose poklone!». S jedne strane je to smešno, ali sam odjednom shvatila da je prijatelj zaista onaj koji nešto daruje. Nije bitno da li je to mašina za pranje ili kutija bombona. Prijateljstvo je dar za sebe.
Prevod: Dr. Radmila Maksimovic

Izvor: http://www.nsad.ru/

Pročitano: 8166 puta