MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

O Rusiji i o ljudima koje sam tamo upoznala, pisaću vam mnogo, mnogo, ako Bog da, i sigurna sam da ću joj se vraćati mnogo puta, bar u mislima...


O, vi, divni, mili ljudi!


Moskva, Hram Hrista Spasitelja jutros- pogled sa Bersenjevke

O, vi divni, mili ljudi koji ste mislili na mene dok sam bila u zemlji čuda, i vi koje sam tamo upoznala!...

O Rusiji i o ljudima koje sam tamo upoznala,pisaću vam mnogo, mnogo, ako Bog da, i sigurna sam da ću joj se vraćati mnogo puta, bar u mislima.

Imam osećaj da sam bila u nekoj drugoj dimenziji i, mada se ne žalim ni na ovu u koju sam vraćena, znam da je ovo putovanje najlepše u mom životu, da me je Rusija potpuno osvojila i prevazišla sva moja očekivanja...

Kapetane, sve tvoje prognoze su se obistinile, a tvoja uputstva su mi bila zlata vredna...Hogare, mili druže, dirnula me je tvoja briga...Anagram, daragaja, hvala na takvim željama. Daco, ti mostovi koji su me dočekali su ipak najlepši...K, lepo od tebe što si svraćao i preneo poruku...Palila sam sveće i za vaše zdravlje na svetim mestima koja sam pohodila.

Videla sam mostove na Nevi, i - nikad više mi oni na Arnu neće biti onako lepi, čak ni Ponte vekio...

Upoznala sam mnoge baćuške i matuške, i tokom ovog hodočašća uvidela još nekoliko puta kako iskušenja mogu slomiti u trenutku i one koji su mi se činili stameni poput kamena.Srećom, naš vođa, naš dobri anđeo čuvar, Dobrosav, mudro je upravljao malom četom hodočasnika, uz svesrdnu pomoć Jurijevu, te smo otkrili i videli neverovatne stvari o kojima ću tek pisati...

A zahvalna ću biti Bogu i ovim ljudima do kraja života...

Voli vas vaša Vi.



Rusija koju pamtim i volim I



Poslednji dan u Moskvi, idući ka Sretenjskom manastiru


Svi mi imamo kakvu – takvu predstavu o Rusiji, stečenu zahvaljujući školi, medijima ili ljudima koje poznajemo, ali ono što čovek vidi i oseti kad kroči u tu zemlju – ne može se uporediti sa prethodno stvorenom vizijom, kako god i od čega god da je ona bila stvorena.

Za mene je Rusija, pre svega, zemlja u kojoj se na svakom koraku oseća prisustvo Boga.To ističem na samom početku svog izlaganja jer nigde nisam osetila u toj meri prisustvo Svevišnjeg kao tamo. Iako je Grčka kolevka evropske civilizacije, i jak duhovni centar, verovatno zbog grčke mitologije i mnogobožačke religije, zbog bogova koji su u pamćenju mnogih učenih ljudi i danas simboli različitih ljudskih prohteva i slabosti, tamo nisam osećala prisustvo jednog Boga, već sam, kad bih osetila dašak vetra, pomislila kako se Eol poigrava sa nama, kad bih videla uzburkano more, pomišljala da se to Neptun razljutio, a kad bih videla munje i gromove, setila bih se Zevsa. U Rusiji sam, međutim, osećala samo prisustvo njega Jednog, jedinog i sveprisutnog, i to neprestano.

Verujući čovek koji ima tu sreću da vidi Rusiju – ostaje opčinjen lepotom njenih hramova i lepotom slovenske duše čiji svaki dram ima neprocenjivu vrednost. Ma koliko da smo o tome ranije slušali, susret uživo pomera sve granice i otvara nove, ipak neslućene horizonte.

Slagala bih ako bih rekla da sam u Rusiju otišla sasvim nepripremljena, a dokazi o tome nalaze se i na ovom blogu u vidu pitanja, saveta i komentara.No, ono što mi je Matuška (kako je naziva jedan dragi Kapetan) pružila, prevazišlo je sva moja očekivanja.

Prisustvo Svevišnjeg i Sveprisutnog tamo je više nego očigledno : u smirenosti i lepoti koju nam daruju reke i jezera, u veri koja je čvrsta poput stena i gotovo opipljiva, u pobožnim očima ljudi svih uzrasta, u izobilju raskošnih šuma, u živim bojama i raznolikim oblicima prozora na skromnim seoskim kućicama, u grandioznim zdanjima, u rečima i osmesima razumevanja, u liturgijama i molitvama...

Moj put u Rusiju imao je za cilj posetu ruskim svetinjama, a kad se sve završilo – samo sam mogla da priznam da mi ništa nije nedostajalo (osim, eventualno, dragih bića sa kojima uvek želim da podelim ono sve što mi se lepo dogodi, ali srećom, to se nekad može nadoknaditi i tako što se prenesu utisci i pokažu slike), i da je to bilo najlepše i najcelishodnije putovanje u mom životu.

Iako sebe smatram vernikom, nisam često išla na liturgije niti sam se redovno pričešćivala, a posle nekoliko liturgija i trostrukog pričešća u ruskim crkvama, shvatila sam šta sam propustila i koliko je lepa naša vera ukoliko za nju nađemo vremena jer je blagodat kojom nam uzvraća - neprocenjivo blago....

Spoznati lepotu vere znači – spoznati lepotu života i prihvatiti mogućnost da nam se sve, i dobro i loše, dešava s razlogom, i da treba ceniti najveći dar koji nam je dat – život.

I sada, dok ispisujem ove redove, osećam izobilnu blagodat i smirenost koju mi je darovala Matuška i koja, čini mi se, neće skoro iščeznuti. Iako znam da moje reči ne mogu imati onu snagu koju bih želela da imaju, pokušaću da, prisećajući se maršrute, mesta i ljudi koji su se našli na ovom putu, predstavim onima koji budu čitali ove redove bar nešto od viđenog i doživljenog.

U ovom uvodu napomenuću da se naša grupa sastojala od: jednog sveštenika, oca Benedikta, jednog mladog iskušenika njegovog manastira, jedne misionarke i profesora književnosti, jedne protinice, jednog štampara, kao i žene koja takođe ima svoju štampariju, jedne profesorke ruskog jezika, jednog bračnog para iz Beča, jednog biznismena i misionara iz Novog Sada, moje malenkosti, Juraja, velikog pravoslavca i srbofila, koji je, zajedno sa Dobrosavom, osmislio naše hodočašće, i od vozača našeg mini-busa, od milja nazvanog „Zelenko“, zahvaljujući kome smo jezdili kroz ruska prostranstva brzo poput vihora. Biće da su čeljad ponekad bila besna, kad im je „zelenko“ bio tesan, ali – život i onako razdvaja one koji se vole (kako bi rekao Prever) i sve što je lepo – ima kraj, koji se morao dogoditi, pre ili kasnije.



Let i prizemljenje - dan prvi


Sergijev posad - Pogled sa zvonika


Na početku našeg puta beše – Vavedenje, manastir koji se nalazi na Senjaku, i koji je trebalo da bude mesto gde će se svi putnici upoznati i zajedno pomoliti pred put. Otac Benedikt blagoslovio je predstojeće putovanje, kao i otac Alimpi (ako sam dobro upamtila ime), ukrajinski sveštenik koji se tu zatekao, i koji me je svojim izgledom, dugom belom bradom i blagoglagoljivošću, podsetio na dobre starce - čarobnjake iz ruskih bajki.Sa jednakom dozom strpljenja i nestrpljenja prošla sam pasošku kontrolu, žudeći da se što pre dočepam oblaka.No, moje mesto bilo je u sendviču između dva gospodina, od kojih je jedan, mojih godina, koji je bio sa moje leve strane, do prozora, odmah navukao zavesicu i zatvorio mi vidik, a drugi, sa moje desne strane, znatno stariji, bio mi je odnekud poznat, ali nikako nisam uspevala da se setim odakle. Jedino čega sam se sećala bio je strašan osećaj nelagodnosti zbog neke neprijatne situacije, ali sam bila gotovo sigurna da je ta nelagodnost vezana za neko od putovanja moje majke.Ruske stjuardese bile su veoma lepe i mile, naročito stjuart, čija je muskulatura (iako obično ne reagujem na one koji u teretanama uvećavaju svoju „lepotu“) ipak zarobila moj pogled, kao i lice i talasasta kosa koji su me podsećali na malo tamniju varijantu K. Kostjukova, a tamnoplave oči, iako me nisu podsećale ni na koga, takođe su izazvale tihi uzdah. Sa dosadom koju verovatno mora osećati neko ko je bezbroj puta ponovio istu radnju, pokazivao je šta treba činiti u slučaju opasnosti, a ja sam se pitala koliko ljudi uistinu prati to što on radi i koliko njih bi se zaista setilo svega toga kad bi došlo do opasnosti . Dok je odsutno i sa diskretnom dosadom pokazivao potencijalne izlaze u slučaju opasnosti , mislila sam na zemlju na čije ću tlo uskoro stupiti.Moj levi komšija je uveliko spavao, povremeno i hrkao, a stjuart ga nije probudio ni kad je ostalima delio hranu, a sa desnim sam započela konverzaciju upravo prilikom podele ručka, kad sam stjuartu rekla da sam deo grupe za koju je rezervisan posni obrok, na šta je gospodin dodao da je i on tražio takav obrok, i upitao me putujem li za Moskvu ili idem dalje.- Idem dalje, ka severu, ka Petrogradu i ka Valaamskim ostrvima...To je zapravo poseta ruskim svetinjama. A vi, kuda ćete?- U Indiju, preko Moskve...A idete li kod baćuške?- upitao me je.- Ne razumem. Na koga mislite?- Na S. Sarovskog. To je nešto što morate obići.- Nisam sigurna da je i to u planu, iako znam da su neke izmene moguće. Što se mene tiče, pošto prvi put putujem u Rusiju, meni će sve biti lepo. U to sam već sasvim sigurna.

Onda je on, posle kraće priče o svojim obilascima Rusije, prešao na priču o putovanju u Svetu zemlju, nakon čega je postao hadžija. Dok je, sa zanosom, a opet i smirenim i odmerenim rečnikom, pripovedao o pogružavanju na reci Jordan, o Tavoru, o čudesima koje je video tokom hodočašća (kada je žena, koja je godinama išla uz pomoć štaka, u jednom trenutku odbacila štake i krenula napred, odjednom otkrivajući uporište u sopstvenim nogama), uporno sam pokušavala da se setim odakle mi je to lice poznato, a osećaj nelagodnosti je polako nestajao.Pažljivo sam slušala sve o čemu je govorio: o Golgoti, o pričešću , o svećama koje se same pale prilikom uskršnje liturgije...Govorio je onako kako se govori početniku, strpljivo, i nije mi smetalo što štošta i sama znam. Gotovo da nisam imala potrebu da postavljam potpitanja jer mi je sve bilo zanimljivo, i činilo mi se da je najbolji mogući uvod u moje hodočašće. Posni obrok imao je i jednu hladnu sarmu od vinovog lišća, koja mi je bila sumnjiva na prvi zalogaj, ali sam je slistila, kao i sve ostalo.Onda je moj sagovornik rekao da je ktitor jednog od beogradskih hramova, da je njegovo ime i prezime urezano ili upisano negde (nisam sigurna gde) jer je tada izgovorio prezime koje mi je dalo odgovor na pitanje odakle mi je poznat, te da redovno nedeljom ujutru ide na liturgiju koja je predivna...Dilema je nestala!Konačno!U stomaku – nelagodnost, u glavi – svici koji su počeli da svetle i da se jure. Verovatno sam i prebledela kao krpa, čim me je brižno posavetovao da se uspravim i pogledam napred, a onda je zatražio levu ruku da pritisne tačku između palca i kažiprsta, govoreći da će za nekoliko sekundi ta iznenadna mučnina prestati.

Sećam se tog uputstva iz nekog od priručnika koje sam davno listala. Jedna od saputnica iz grupe čudno je gledala u mene, misleći verovatno da se dešava nešto nepristojno, a ja sam nemirnim prstima počela da pretražujem mrežicu ispred sebe, onu u kojoj su obično novine, uputstvo za ne-daj-bože, ne bih li našla kakvu - takvu kesu.Avion je sletao i seckao vazduh sitno sitnije, a turbulencija je na mene delovala kao zemljotres.Zar meni, koja odlično podnosim puteve, da se to dogodi? Da l zbog sarme, uzbuđenja ili odgovora? Da l zbog mene ili mog žaketa...?Moj sagovornik bio je – otac moje bivše učenice , jedne od onih koje sam ispratila prošlog leta. Na roditeljske je obično dolazila majka, koja je u svoju mezimicu gledala kao u prečistu i bezgrešnu djevu i uvek nalazila opravdanja za sve što bi njena kći pogrešno uradila.Jednom prilikom došla su oba roditelja, smatrajući da je razredna nanela veliki duševni bol njihovom čedu, i zahtevali su da se razredna pred direktorkom izvini devojčici.Nisam verovala da mi se to dešava, jer sam tu decu poznavala skoro tri godine i znala da oni u školi nisu verni odraz slike koju njihovi roditelji stvaraju o njima na osnovu ponašanja u kući, iako je situacija za neupućene izgledala u najmanju ruku neobična, kao i moj postupak. Roditelji su sedeli u dubokim bež foteljama, izrekli u jednom dahu oboje šta su imali, i čekali egzekuciju...I sasvim iznenada, pogođena tom neprimerenom i neprikladnom slepom roditeljskom ljubavlju i potrebom da isteraju svoje, odjednom sam počela da plačem, i istog trenutka,osetivši svu bedu tog poniženja i slabosti koja je kao stihija provalila iz mene, sa ono malo preostale snage izgovorila da se ne osećam krivom jer sam postupila onako kako mi je savest nalagala, te ne nalazim za shodno da se bilo kome izvinjavam.

Moja direktorka nije bila zadovoljna, znam, ali je to pokušala da sakrije.Svi su bili u stanju šoka. Majka se trgla i počela da se izvinjava (tad mi se, u gnevu i poniženju, činilo da je dobila mnogo više nego što je očekivala, jer nikad ranije nisam tako reagovala) diplomatski izjavljujući da oni nisu hteli nikoga da uvrede, već su samo hteli da zaštite svoje dete od nepravde, a otac je, držeći glavu visoko kao putir, dao završnu reč samouverenog zaštitnika. ...To mi je prolazilo kroz glavu dok mi je dodavao šuškavu kesu i pridržavao mi glavu, pokušavajući da objasni zašto mi se to desilo i pitajući da li mi je bolje. Zatim je pozvao stjuarta da bi mu uručio moj „podarak“, a onda mi je ljubazno poželeo prijatan boravak u Rusiji i pozvao da svratim do crkve o čijoj mi je lepoti govorio...Za trenutak sam razmišljala da li da mu kažem da se mi već poznajemo, a onda odlučila da sačuvam tajnu.Ako već nije prepoznao razrednu svoje kćeri ni sa slika niti se sećao bliskog susreta prve vrste, nekako mi je bilo draže da ovo avio – izdanje bude jedino kojega će se sećati, bez obzira na neslavan kraj.Kad sam izašla iz aviona, setila sam se jedne od početnih scena iz omiljenog filma „Istok – Zapad“ , kada se Rusi vraćaju sa Zapada u zemlju svojih predaka, i klečeći i sa ushićenjem ljube tu zemlju, ne znajući da je ono u šta su verovali i što su želeli – samo iluzija, i da ih čeka samo surova realnost.Divan sunčani dan u Moskvi. Kod nas je prošlo 14, moskovski satovi, koji su hitriji od naših, pokazuju 16 časova... Dobar ti dan, Matuška!...Sad je na nas dve red!



Put od visine (oblaka) do dubine (noći)



Manastir sv. Nikite

Volim aerodrome, ipak, iako se ponekad gnušam onih redovnih pregleda, pasoških kontrola i preteranih mera predostrožnosti koje pristojnog građanina ponekad mogu vređati, a kod zlonamernika izazivati podsmeh jer se velika zlodela najčešće dešavaju negde drugde, nakon prelaska crte.

Aerodromi me asociraju i na nove i lepe izazove, nove svetove koje tek treba otkriti, pa makar se ticali i nekih dobro poznatih mesta čiji su mi neki uglovi ostali nepoznati.

Aerodrom Šeremetjevo je ogroman i sastoji se iz nekoliko delova, što znači da je pridošlici potrebno mnogo vremena da bi se dočepao naselja i stvarno započeo svoje uživanje u lepoti zvanoj - Rusija.

Na aerodromu nas je dočekao Juraj, Jura, koji je bio glavni organizator našeg putešestvija po Rusiji(pored D, koji je bio vrlo vešt koordinator i vodič) i Andreja, koji je upravljao našim „zelenkom“, mini busom zelene boje, u koji je stala grupa zajedno sa koferima.Pošto je većini ovo bio prvi put ove vrste, koferi su bili zaista impresivni.U „zelenku“ je trebalo da provedemo deset dana, i da za to vreme pređemo mnogo više od 4000 km, koliko smo zapravo prešli za prvih šest dana.

Naše prvo odredište bio je nikolo – solbinski ženski manastir, koji se nalazio u selu Malo Ilinsko, tihom i živopisnom mestu, na šest km od rečice Solbe, koja je na granici jaroslavske i moskovske oblasti, dakle – u Podmoskovlju.Prvo veče pa - podmoskovsko! Malo li je?

Kada se, u petnaestom veku, čudotvorni lik svetog Nikole pojavio u drvetu, to je bio dovoljan razlog da se na tom mestu napravi prva crkva. Danas se u njenom okruženju nalazi nekoliko prelepih objekata,između ostalih i hram posvećen Uspeniju bogorodice, a u toku je i gradnja nekoliko novih koji se, zahvaljujući veštoj upravi i neiscrpnoj energiji igumanije Jerotide, grade poput utvrđenja oko glavne crkve.

Prelepi hram sa tamnoplavim kupolama i zvezdanim motivima u boji zlata, kao i pravoslavni ruski krstovi koji svetle u noći – osvojili su me na prvi pogled. Takve kupole sam do tog 5. jula viđala samo na slikama.

Upoznali smo igumaniju Jerotidu. Ljubazno i srdačno nas je pozdravila i zahvalial se zato što smo došli i odgovarala na naša pitanja. Krasili su je urođena skromnost i skrušenost jer, ma koliko da je uradila (za prethodnih osam godina, pod njenom mudrom upravom niklo je nekoliko prelepih objekata), njoj se sve to činilo premalo.

Dobrosav nam je kasnije rekao da je ona u taj manastir došla veoma bolesna, a onda, kad je ozdravila, odlučila je da ostatak života posveti Bogu.Osim toga, i njeni roditelji su starešine nekih značajnih manastira (otac je u Sergejevom posadu), a još petoro braće i sestara se zamonašilo.Zaista sasvim nesvakidašnja priča ...i porodica!

Ljubazne monahinje odvele su nas do prenoćišta, u jednu od većih prostorija, na čijem podu su bili poređani dušeci, a sa strane su bile posteljine i ostali „rekviziti“ za dobar san. Zatim su nas pozvale na večeru.

Bila je to prva u nizu (za mene) posebnih i blagoslovenih večera.

Naša Milanka, s obzirom da je protinica, pomolila se u ime svih nas i na kraju molitve smerno zatražila od oca Benedikta da blagoslovi večeru, što je on odmah i učinio.

Monahinje su već bile iznele na trpezu razne posne đakonije (jer je bilo vreme velikog petrovdanskog posta, i svi smo postili), i pre nego što su se povukle prvi put sam začula njihovo „ Angeli za trapezom“, što sam kasnije čula još mnogo puta u manastirskim trpezarijama i što mi je, čini mi se, unapred činilo svaki obrok još slađim.

Koliko je to lepše od našeg ustaljenog „Prijatno“ ili čuvenog i uglađenog francuskog „ Bon apetit“, i koliko je prijatnije i podsticajnije bilo za moje blagoutrobije!

Običaj je nalagao da se obrok započne koljivom (kuvanim žitom, spremljenim kao za naše slave, ali je, po slobodnoj proceni, to žito bilo začinjeno još i rendanim limunom i makom), a onda smo prešli na čorbu (boršč, ako se ne varam), preko ukusne ribe i salate koja je svojim izgledom podsećala na ono što mi nazivamo ruskom salatom, ali ne i svojim ukusom, jer je u njoj bilo slatkih krastavaca, umesto kiselih na koje sam bar ja navikla, i još nekih salatica, do poslastica od meda, preliva od kuvanih borovnica i - kolača. I čaj iz samovara bio je predivan.



„Vrućom soljankom,

što se crveni i puši,

tanjir mi je napunjen do vrha!

Sesti i jesti, zar je to cela svrha?



Al ko da s druge strane mog tanjira

neko nepoznat, s prstima koji se lede,

naginje se nad tanjir – čak iz Sibira!-

i drvenom kašikom zahvata i jede.


Naginje se nad tanjir – čak iz groba,

čak iz oblaka! – i kusa, s druge strane.

Gladna oba,

dva se sveta iz jednog tanjira hrane!“


( Ljubomir Simović: Večera na Nevi)



Kako je svaki zalogaj bio sladak i blagosloven!Na kraju obroka - zahvalnost Bogu, a zatim kupanje, presvlačenje i odlazak na noćnu liturgiju, koja je počela u jedanaest i trajala tri sata.

Crvena i zlatna boja suvereno su vladale nad ostalim bojama u tojm delu crkve.

Bila sam fascinirana ikonostasom, polilejem, ikonama koje su me okruživale tokom te liturgije, kojoj nije prisustvovalo mnogo ljudi iz mesta,ali u čijem se držanju videlo koliko im je dragocen i važan svaki trenutak koji posvećuju Bogu, jer to znači i – sebi, svom spasenju.

Nisam primetila nestrpljenje ni kod dečačića koji nisu mogli imati više od deset godina, ni kod starica. A trebalo je to odslušati i izdržati!

Svi su se trudili da na nogama odslušaju liturgiju iako je na raspolaganju bilo nekoliko stolica...I pevali su, skoro svi prisutni, uključujući i neke članove naše grupe, što me je posebno fasciniralo.

Anđeoski glasovi monahinja različitih uzrasta, kao i dva sveštenika koji su povremeno govorili delove jevanđelja, ponavljanje nekih refrena (Gospodi pomiluj) i smena najrazličitijih delova svetih knjiga, od psalama preko poučnih priča i himni, bili su za mene otkrovenje.

Povremeno sam, kao i svi moji saputnici, osećala umor posle dugog puta, ali su trenuci slabosti kratko trajali i nisu me sprečili da uživam u nesvakidašnjoj liturgiji.

Kada se završila, prošetali smo do istočnika (lekovitog izvora) svete Petke, gde smo se svi okrepili. Mesec, iako nije bio pun, obasjavao je solbinske manastire i mamio nas, ali smo ipak, nešto posle pola tri, otišli na spavanje, jer smo znali da smo tek na početku lepog putovanja i da nas u nastavku čeka još mnogo darova kojima ćemo se ukrepiti i radovati.



Na istočniku & prvi susret sa Nevskim


Dan drugi, 6. jul 2007, Istočnik svetog Nikite


Probudila sam se posle 7 i osetila se sasvim odmornom. Znala sam da mi neće biti potrebno mnogo sati sna, jer ono što nas ispunjava , ma koliko bilo fizički naporno, ne umara nas, već nam daje i umnožava snagu. Dakle, bez obzira na fizički napor koji je prethodio ovom jutru, slutila sam da mi energija neće nedostajati.

Prvo jutro u Rusiji, solbinsko, bilo je prijatno, sveže, a plave kupole sa zvezdicama po danu su delovale gotovo nestvarno, bajkovito.

Na rastanku nam je igumanija, blago se osmehujući, dala vizit- karte, što me je iznenadilo, ali i obradovalo, jer sam znala da će mi zvanični sajt dati odgovore na neka pitanja koja nisu ni postavljena, a koja će iskrsavati kad god pomislim na ove trenutke.

Nastavili smo put ka Pereslavu. Zaustavili smo se kod crkve posvećene Aleksandru Nevskom, jer je u njoj kršten i venčan. Ispred crkve, na lepom i urednom travnjaku, nalazio se i pamjatnik (spomenik) posvećen ovom svecu čiji je kult veoma razvijen u Rusiji.

Grad Pereslav najviše je poznat upravo po tome što je Aleksandar Nevski odatle krenuo u odlučujuću bitku protiv neprijatelja. D. nam je rekao da je Pereslav za Ruse nešto kao Kruševac za nas, te da je se značaj ove crkve može uporediti sa značajem koji za nas ima Lazarica. Nažalost, crkva je bila zatvorena, te nismo uspeli da vidimo njenu unutrašnjost.

Putujući ka Sergijevom posadu, koji je bio naše sledeće odredište, zaustavili smo se najpre u manastiru svetog Nikite, gde smo pili izvanredni kvas (kvas je piće koje sam prvi put pila nekoliko sati pre toga, i mnogo mi se dopalo, iako je mirisalo na pivo, koje ne pijem nikada, ali je ukus bio mmm).Ovaj manastir takođe je imao nekoliko prelepih kupola. Bio je bele boje, a samo krov i kupole bili su golubije plave boje. Ličio mi je na pravi dvorac.Tu nas je,u isposnici u kojoj se podvizao jedan od osnivača manastira, otac Benedikt miropomazao uljem iz kandila.

Nikada neću zaboraviti ni kuće duž puta, lepe, skromne, različitih a skladnih boja, čiji se izgled razlikuje od naših, i koje su, bez obzira da li je domaćin imućan ili siromah, imale predivne prozore. Kuće su bile uglavnom toplih boja, a oko svakog prozora bili su raskošni ukrasi. Čak i one koje su bile izuzetno stare, skoro u stanju raspadanja, imale su oko prozora ukrase od kojih mi je zastajao dah.Predivno!

Nažalost, memorija mog aparata ograničena je, tako da nisam sačuvala te snimke,a oni koji nisu videli isto što i ja – neka se prepuste mašti i neka zamisle te kuće koje se ne ističu ni svojom veličinom ni upadljivošću, ali čija je lepota neodoljiva i nezaboravna, jer je svaka od njih – dom, i nije stvorena da bi se neko razmetao, već da bi tu živeo.

Zbog ogromnog šumskog bogatstva kojim ovaj deo Rusije raspolaže, većina kuća građena je od drveta, što govori i o praktičnom duhu baćuški i o svesti da čovek treba da uzme ono što mu priroda daruje, i što mu je često na dohvat ruke.

Zatim smo stigli do istočnika svetog Nikite.Jura nam je rekao da je veoma zdravo kupanje u istočnicima, jer su to sveti izvori. Pokazao nam je najpre deo za muškarce, a onda, sa druge strane, onaj za žene.O svetosti i lekovitosti govorile su i dve male kupole koje su se nalazile na krovovima muškog bazena i izvora za piće, a deo u kome se kupaju žene nije imao krov, već je samo bio ograđen sa četiri strane drvenim daskama.

Verujući ljudi se tu pogružavaju tako što siđu niz nekoliko stepenika u vodu, a onda samo tri puta urone celi u vodu: u ime Oca, Sina i svetoga duha.Posle toga, kako nam je rekao Jura, osećaju se izuzetno dobro, jer sveta voda donosi blagodat celom telu. Naravno, ledena je, a temperatura je tu konstantna - oko 5-6 stepeni.

U početku mi nije padalo na pamet da se pogružavam i uronim u tu hladnoću ( a setila sam se onih Rusa koji se tradicionalno kupaju na minus beskonačno stepeni; setila sam se i naših čeličnih momaka koji izvlače u januaru , na Bogojavljenje, časni krst iz zaleđene Save), ali kada je izašao prvi od trojice muškaraca i kada sam videla njegov blaženi izraz lica, krenula sam, vođena nekom nevidljivom rukom, ka delu za žene.

Sunce je bilo jako i prijala je njegova toplota.Znala sam da to što nemamo peškire kod sebe nije prepreka i da ćemo se osušiti veoma brzo...

Osećaj je zaista bio nesvakidašnji, kao i trostuko i brzo uranjanje u istočnik i izranjanje na površinu, a telo mi je bilo lakše nego ikada. Imala sam utisak da sam izgubila bar pet kilograma u tih nekoliko sekundi, a toplina i blaženstvo počeli su da mi se razlivaju celim telom.Ih, tad sam mogla da istrčim ko zna koliko dugu stazu, vezanih očijuJ!...Ili mi se samo činilo?

Još dve saputnice su se prepustile ovom neočekivanom blaženstvu, a onda smo, srećni i zahvalni Juri što nas je sa tako malo reči podstakao da osetimo draži kupanja u istočniku, nastavili put ka Sergijevom posadu.



Sergijev posad



“U tamnoj ćeliji Sergijevo – Trojicke lavre,
skriven u svoju svetogorsku bradu,
Pahomij Serb,
u jezera, u snegove i stepe,
od Dona i Dnjepra do Karelije i Ustjuga,
od Vladimira do Novgoroda i Pskova,
seje crvena i crna slova.
I sanja kako iz tih slova niču
pšenica i vino, koje dušu veseli,
i sanja kako iz mora tog vina
gladna Rusija izranja kao trpeza,
obasjana onom nezalazećom svetlošću
jegože na načetak počinjajet
ni končina utesknjajet.“

(LJ. Simović: Pahomije)



Sergijev posad, jedno od najsvetijih mesta ruske duhovnosti, osnovao je prepodobni Sergije Radonješki u 14. veku. U daljen je devedeset km od Moskve. Na teritoriji manastira nalazi se i Pravoslavna akademija.

U vreme komunizma, ime grada promenjeno je u Zagorsk, ali veliki manastir svete Trojice, kao i manastir Svetog Sergija ostali su netaknuti, tako da su danas atrakcija i za obične turiste i za vernike.

Mnogi vernici smatraju Sergijev posad prestonicom ruskog pravoslavlja. Oni dolaze iz svih delova bivšeg SSSR-a sa jednim jedinim ciljem – da celivaju mošti prepodobnog Sergija, koje su već šesto godina netruležne i koje su celivali vernici i u vreme Ivana Groznog i Petra Velikog.

Prvo što mi je privuklo pažnju dok smo išli ka Posadu bila je ogromna statua Sergija Radonješkog, čiji me je izgled podsetio na statuu Svetog Save postavljenu ispred Hrama u Beogradu (fotografija koja vam može ukazati na sličnost nalazi se u Fotoblogu).

Kad smo ušli u dvorište Posada, povezala sam maramu jer je to već bio uslovni refleks. Lako sam se navikla da, čim uđem u prostor koji pripada crkvi, povežem maramu, mada to nikad nisam činila u Srbijici. Ovde je to tako normalna stvar. Čak neki manastiri, znajući da ima turista kojima nije poznato pravilo da ženama nije dozvoljen pristup ukoliko nisu u suknji i ukoliko nemaju maramu, na ulazu imaju rezervne suknje i marame, koje se mogu upotrebiti.

Troicka lavra, kao i drugi brojni manastiri, od kojih je jedan rezidencija patrijarha, pleni svojom raskošnom arhitekturom, podjednako enterijerom kao i eksterijerom.

Vodiči su nam, čuvši da smo „palomnjici“ (hodočasnici)iz Srbije, dozvoljavali da slikamo skoro sve što smo želeli, mada sam se ja trudila da ne koristim blic, znajući za štetne efekte.Rakoš koja pokazuje da baćuške nisu žalile zlato i ostala sredstva ne bi li svoje svetitelje predstavili što lepše, pokazuje koliko je potreba za verom duboko ukorenjena u srcima pripadnika ove nacije.

Ruski vodiči bili su male žive enciklopedije: strpljivo i sa mnogo entuzijazma iznosili su pred nas obilje podataka o mestima na kojima smo se nalazili i o svetiteljima koji su sebe uzidali u temelje vere. Ukazivali su nam na zemne ostatke svojih svetitelja, te smo celivali mošti ili čestice moštiju koje su se nalazile u ikonama ili u posebnim metalnim kutijama (ako to tako smem da nazovem) na kojima su bila ispisana njihova imena.

U jednoj odaji bilo je mnogo moštiju, bilo u neotvorenim ćivotima, bilo izloženih pod staklom ili otvorenih delova tela (glave ili ruke, najčešće).

Kad sam došla do mesta gde je bila izložena glava jednog svetitelja (nažalost, nisam upamtila ime),zaštićena staklom, mladić koji je brinuo o toj odaji, prišao je i uklonio staklo preda mnom.Setila sam se situacije u kojoj se našao Kapetan, takođe u Lavri, kada mu je ukazana milost da bude prvi koji je celivao mošti prepodobnog Sergija.Osećala sam se čudno i blaženo, jer je i to bio nesvakidašnji doživljaj – taj dodir svetinje, tako direktan kao nikada pre u mom životu, jer uistinu su retke prilike da se telesno i duhovno dodiruju tako očigledno, tj. da se ono što pleni svojom duhovnošću može dodirnuti, i to na najlepši mogući način – celovom koji se pamti celog života...Blagouhanije (miomiris) se svuda osećalo i uvuklo mi se u nozdrve.

Onda smo otišli do lekovitog izvora koji se nalazi usred dvorišta i okrepili se hladnom vodom.

Zatim nam se ukazala prilika da se popnemo na zvonik, i to uz pratnju stručnog vodiča – žive ekciklopedije, iz čije se svake rečenice mogla naslutiti sreća što baš on ima mogućnost da drugima govori o svetinji u kojoj radi. Iako nisam mnogo toga razumela, razumela sam ono najvažnije, a to je – ljubav koja i njega pokreće i daje smisao njegovom životu - ljubav prema Gospodu i prema onima koji su na njegovom putu.

Uske vijugave stepenice sve više su se sužavale što smo se više približavali vrhu.Setila sam se svog pohoda na vrh Krivog tornja, odakle sam želela da vidim Trg čuda u svoj njegovoj lepoti, i one vrtoglavice koja je ipak neponovljiva. Uporedivši ova dva svoja puta ka visinama, zaključila sam da je prvi ipak bio previše romantičan i avanturistički ( vodila sam i grupu ushićenih maturanata ka vrhu, istovremeno ispunjavajući jednu svoju davnašnju želju), te je sve u meni treperilo, a ovaj drugi uspon vodio je ka neopisivoj lakoći postojanja i ka smirenju.

Zvona su bila veličanstvena. Trebalo je podići tolike tone tako visoko i pokrenuti tu čeličnu silu da zvoni! I sad se pitam kako je ovim ljudima pošlo za rukom, koliko im je vremena bilo potrebno za to, i sećam se Arhimeda i njegovoh vapaja za tačkom oslonca. Ovi ljudi očigledno znaju gde je tačka oslonca i kako se može pokrenuti svet!Dobro jutro, Arhimedi našeg doba!

Slobodno vreme do 19.30 upotrebila sam za šetnju i detaljno razgledanje lepota Sergijevog posada, za degustaciju posnih specijaliteta koji su mogli da se kupe u jednoj pekari, za ispijanje kafe i kvasa, za kupovinu suvenira i poklona (za majku- srebrni prsten u koji je utisnuta molitva Bogorodici, za babu – goblen sa likom svete Petke, koju želim da svojim rukama uobličim deo po deo, i za sebe – malo rusko zvono). Kao što Jaroslav ima običaj da, gde god ide, kupuje male sove od različitih materijala, tako i ja svuda kupujem mala zvona. To sam tek u Rusiji shvatila, mada ne umem da objasnim zašto je to tako.

Pre nego što smo napustili grad, otišli smo na večeru, opet palomnjičku, koja je bila oskudnija od prethodnih, ali niko nije otišao gladan.Uputili smo se ka Pskovu i pskovsko –pečerskim manastirima.

Darko je u busu čitao akatiste, Zoran je uredno, na nogama, odslušao sve do kraja, prateći pri slabom osvetljenju i tekst, dok smo mi, ostali smrtnici koji su tog dana dotakli večnost, makar na tren, tonuli u san.



Roždestvo Jovanovo i pećine pune svet(l)osti



Silazak ka Pskovsko-pečerskim manastirima


„Odmotavalo se klupko julskih dana“, kako jednom zapisa Šolohov...I dođe na red dan sedmi jula meseca, leta Gospodnjeg 2007. Ivanjdan, dan kada je rođena moja majka, a i dan kada je rođen Jovan Krstitelj, svetac kome sam na jedan čudesan način odana, uvek mi srce ispuni radošću.

Prethodila mu je noć u busu, kao i kišica koja nas je pratila sve do pečerskih manastira. U polusnu sam iskoračila na zemlju iz toplog „zelenka“, otvorila kišobran i krenula za vodičima.

Oko mene – šuma, ispred uska staza koja je vodila ka velikim manastirskim vratima, a zatim – dve popločane staze koje su se spuštale ka manastirima, čiji su krovovi bili zeleni, a zidovi beli, crveni i žuti, dok su kupole bile pretežno plave sa zvezdama i velikim zlatnim krstovima na vrhu.

Idući ka pečerskim manastirima, pozvala sam majku da joj čestitam rođendan...From Russia with love…

Pečerski manastir je jedini ruski manastir u pećini, koji je i ime dobio od staroruske reči „pečera“ što znači „pećina, špilja“. U 15. veku je tu došao sveti Marko, koji je, kako kaže legenda, očaran lepotom predela, ostao tu i sagradio prvu isposnicu.Priča o tom tajanstvenom mestu privukla je i Jovana Šestnika, te su zajedno doneli odluku o građenju crkve u pećini.Posle ženine smrti, uzeo je ime Jona. Dana 15. avgusta 1473. godine (na današnji dan, dakle), crkva je osveštana, i od tog dana počinje istorija ovog manastira koji nikad više nije prestajao sa radom do dana današnjeg.

Pećine se nalaze na Svetom brdu. Unutar brda ima sedam ulica (hodnika) koje je sama priroda stvorila. U ulici Vaskresenjskoj nalazi se crkva Hristovog vaskrsenja, a u Novobratskoj i Starobratskoj nalazi se groblje, gde je sahranjeno oko deset hiljada ljudi ubijenih u vreme staljinizma. Zastrašujući primer i prizor ljudske ostrašćenosti i zla koje ponekad zaista nema mere ni granice!

Mladi vodič - monah, predvodeći nas po dugim i uskim hodnicima u kojima je u svako doba godine temperatura 5-6 stepeni, pričao je najpre kao učenik koji je dobro naučio lekciju, brzo, bez zastajkivanja, ozbiljno kao da mu od ozbiljnosti život zavisi, a onda, polako, setivši se da pred sobom ima grupu koja nije ruska, usporavao i čak se povremeno osmehivao i zapitkivao ponešto o Srbijici... Još jedan enciklopedijski duh !Milina!

Na ulazu sam videla upozorenje da se ne sme skidati pesak sa zidova, a čim smo kročili u hodnike, shvatila sam da su peščani, jer sam, dodirnuvši hladan zid, osetila kako se pod mojim prstima kruni pesak.Išli smo držeći sveću u rukama (to je bilo obavezno, jer je na taj način svako od nas odavao poštovanje onima koji su tu stradali, a bilo je i praktično, jer je taj bledi plamen osvetljavao one delove puta u kojima se ne nalaze svetinje, već samo vlažni i hladni pesak).

U manastiru Uspenija Bogorodice nalazila se čudotvorna mirotočiva ikona Bogorodice (nastala 1521. godine), koju smo celivali.Svakog 28. avgusta, na dan Uspenija presvete Bogorodice, ovde dolaze mnogi vernici da celivaju ovu čudotvornu ikonu.Bogorodica je bila sva u belom, po tome je pamtim, jer nikad pre toga nisam videla tako oslikanu Bogorodicu, i bila je okićena brojnim lančićima i prstenjem, koje su ostavljali zahvalni vernici kojima je uslišila molitve.Na osnovu količine priloženih znakova zahvalnosti, delova nakita, može se videti koliko njih je osetilo potrebu da i na ovaj način, materijalno, izrazi svoju zahvalnost.

Sveštenik je iščitavao delove jevanđelja, a mali hor, sastavljen uglavnom od starijih žena, pevao.Upamtila sam svoje čuđenje zbog lepog nesklada onoga što se moglo videti i onoga što se moglo čuti, jer su glasovi bili - glasovi mladih žena, iako su izbrazdana i smežurana lica pokazivala životno doba u kome je sećanje na mladost samo jedna lepa uspomena.

Vladika Evsevije je zatim miropomazao sve prisutne, a onda sam na papir ispisala imena dragih bića te ih ostavila, kao i ostali, da se za njih očita molitva. Na kraju smo celivali mošti svetog Marka, osnivača manastira.

Kad smo izašli iz tog manastira, kiša je i dalje padala. Neko je u tom trenutku rekao kako se dešavalo mnogo puta da zvuk brojnih zvona (koja zvone skladno tvoreći predivnu melodiju), zaustavi kišu.

Pošto je već bilo podne, zvona su počela da zvone i ja sam, kao omađijana, slušala taj predivni zvuk upravivši pogled ka mestu odakle dopire.Kada su utihla, primetila sam da je i kiša stala. Vaistinu čudesno!

Zatim smo obišli imanje tog manastira, gde smo, s blagoslovom, mogli da jedemo crne i crvene ribizle, okupane tom blagoslovenom kišom, hranljive i osvežavajuće.No, to je bio samo uvod u okrepljenje koje nas je čekalo u kuhinji.Hrana skromna, posna, kao i do tada, ali je obrok bio kompletan – hleb, beli i crni, manastirski, čorba, riba, salata, čak i neke pitice i kolači...i nezaobilazni čaj, naravno...

Dvorište pamtim i po tome što sam tu dobila napad smeha, koji je pretio da zarazi i ostale prisutne, a to nije bilo preporučljivo na tom svetom mestu. Blaženi osmesi su umesni, ali ono što sam ja „proizvodila“ zahvaljujući govornom aparatu koji se sasvim raspojasao, zaista je bilo više od smeha, te je Janja krenula sa mnom u šetnjicu ne bi li, govoreći o tome kako sveta mesta ponekad imaju neobičan učinak na prisutne, uspela da me, diskretno, vrati u normalu...Rekla sam da sam taj smeh nasledila od majke, koja se ponekad tako zarazno i neobuzdano smeje (mada ne glasno, ali je i taj tihi smeh toliko moćan da mu niko ko ga čuje ne može odoleti, te neizostavno i sam počinje da se smeje, bez obzira da li zna razlog ili ne)...Očigledno je moja majka tog dana bila sa mnom više nego i obično, osećajući da i ja mislim na nju tako intenzivno.

Na izlazu sam još neko vreme posmatrala divni hram posvećen Jovanu Preteči i razmišljala o tajanstvenim znakovima koji su mi se neprestano ukazivali i na ovom putu, kao i na nekim prethodnim, naročito od trenutka kad sam, u jesen 2004, gledajući u pravoslavnom kalendaru datume kada su rođeni moji roditelji, uvidela da je otac rođen na dan kada je sveti Jovan Preteča začet, 6. oktobra, majka na dan kada je rođen, 7. jula, a onaj koji je od kraja devedesetih narednih nekoliko godina bio u mojim mislima, rođen je 11. septembra, kada se dogodilo usekovanje glave sv. Jovana.Okretala sam stranice tog malog kalendara, drhteći od neke neizmerne i neobjašnjive žudnje da otkrijem koja je svrha tih veza, šta me još čeka i da li je tu kraj mojim lutanjima...

Tada, pre tri godine, otkrivši te činjenice, koje su mi izgledale tako nestvarno i podsetile me na Zonu sumraka, i razmišljajući o tome da li ću pred Uskrs 2005 (koji ću dočekati u Rimu sa karisimom Brani,koja je pronašla agenciju kojoj smo na rate unapred plaćale to dugo željeno putovanje), konačno videti u Toskani jedno lice poznato sa slika, iz pisama i iz telefonskih razgovora, odlučila da, bez obzira da na to da li će stvarno doći do susreta i kako će proteći, ime Jovan mora strpljivo čekati jednog dečaka.

...i to mi iščekivanje ponekad izgleda tako vanvremeno, kao i osećaj koji sam imala dok sam napuštala ovo mesto, i koji je takođe izvan stvari, iluzija, možda i izvan života, ali koji je tako neodoljiv, zanosan i neizbrisiv.



Pskov, Pskov, Pskov...



Pskov je jedan od najstarijih ruskih gradova. Prvi put je pomenut u letopisima 903. godine.

Pskov, Pskov, Pskov...- izgovarala sam tu reč koja me je svojim nagomilanim suglasnicima baš intrigirala, i koju sam jedva upamtila, a želela sam da upamtim sve, iako mi se tada činilo da, zbog obilja slika i podataka, neću biti u stanju da sve utisnem u ove moždane vijuge tako da bude nezaboravno neizbrisivo, i da mi bude uvek nadohvat sećanja.

Prvi hram u Pskovu bio je posvećen Svetoj Trojici, i izgrađen je u čast velike i svete kneginje Olge.Po predanju iz 1138, godine, drveni hram bio je zamenjen kamenim, koji je opstao dva veka.Sledeći, koji se može videti na fragmentima ikona, održao se tri veka. Godine 1699. bio je osvećen sadašnji Troicki sabor.

Najstariji od ovih hramova (Sabor Roždestva Jovana Preteče i Spaso-Preobraženski sabor) izgrađeni su u 12. veku, a većina crkava (koje se nalaze na mestima drevnih hramova), izgrađena je u toku 15. i 16. veka. Vremenom je tu stvoreno pravo utvrđenje, koje je imalo veliki značaj za odbranu severozapadne granice Rusije od Germana ( u aprilu 1242, ruski vojnici su, pod vođstvom Aleksandra Nevskog, pobedili krstaše na Čudskom jezeru), Poljaka(poljski kralj Stefan Botori poražen je 1581), Šveđana (švedski kralj Gustav Adolf poražen je 1615) , Litvanaca...U 16. veku, zahvaljujući starešini Kornilu, ovi manastiri su značajno uznapredovali.U 18. veku, 1701. godine, u posetu je došao Petar Veliki, i tom prilikom je, pod njegovim nadzorom, rekonstruisano i ojačano utvrđenje (Pskovski kremlj).

Troicki sabor je značajan kao kulturni centar jer sadrži bogatu biblioteku u kojoj ima mnogo starih knjiga, ima i školu ikonopisa, kao i školu primenjenih umetnosti.U njegovoj arhivi nalaze se slike ljudi koji su značajni za Rusiju,a koji su boravili u toj oblasti ( Kutuzov, Musorgski, Rimski Korsakov, Puškin)...Puškin je, boraveći dve godine na imanju u Mihajlovskom, koje pripada ovoj oblasti, napisao Borisa Godunova, nekoliko poglavlja Evgenija Onjegina, nekoliko antologijskih pesama, i započeo je delo o Petru Velikom.

Na ikoni „ Javljanje Bogomatere starcu Doroteju“ mogu se videti manastiri i crkve Pskova koje su postajale u 17. veku. Neki od tih hramova su porušeni u međuvremenu, i nikada nisu obnovljeni, a neki su uništeni u sovjetskoj epohi.

Vodič nam je bila jedna mlada i lepa devojka, koja je pravila odmerene korake koračajući po travi, zemlji i kamenim pločama, vodeći nas do najznačajnijih lokaliteta. Imala je na sebi lep tamnocrveni komplet, a la Šanel, i visoke štikle. Pomislila sam da to i nije tako neumesno, ta njena želja da bude elegantna (iako korača po neravnom terenu) i odmerena dok nekim ljudima, koji su možda samo tada u tom delu sveta, govori sa puno ljubavi o Pskovskom kremlju i manastirima,nadajući se da će im preneti deo svog znanja, da bude i moderna i tradicionalna u isto vreme.

Dok nam je pokazivala veliku mapu na kojoj se videlo kako je nekad izgledao Pskov i gde su se sve nalazile crkve i manastiri, u maloj crkvi preko puta dešavalo se svadbeno veselje. Dobrosav je, želeći da zabeleži kamerom i te obrede, dobio dozvolu od mladenaca da snimi ono što želi, te je i na taj način zabeležio kako Rusi poštuju tradiciju i kako spajaju tradicionalno i moderno.Ja pamtim gromke glasove Rusa koji su, u vidu pošalica, prosili mladu, a onda i igrali u kolu. Tad mi se to veselje činilo tako nevažnim u odnosu na zdanja koja sam imala pred sobom i u odnosu na Pskovski kremlj (trvđavu) ili na ikone kojima sam bila očarana kad sam se našla u Troickom saboru, slušajući deo liturgije i celivajući čudotvorne mirotočive ikone, čiji je miro smirivao gotovo sve moje nemire, kao i kada sam se našla pred veličanstvenim kovčegom u kome su počevale mošti osnivača manastira. Nekoliko dana kasnije, u Moskvi, kad nam je Dobrosav pokazao šta je snimio, shvatila sam da je sve bilo vredno pažnje, i da je sve zanimljivo.

Pre nego što smo napustili Kremlj, sišli smo do mesta sa koga smo mogli da vidimo dve reke koje sa dve strane opasuju Pskov: Veliku i Pskovsku, kao i druge manastire rasute po Pskovu.

Okrepili smo se u jednom restoranu, a onda smo krenuli na dalek put ka Valaamskim ostrvima. Rečeno nam je da ćemo do jutra stići do mesta na kome treba da se ukrcamo u brodić koji će nas prevesti do Valaama...

Zeleni zmajček je ponovo jezdio ruskim prostranstvima.



Dug je put do Valaama (iliti: Daleko je sunce, palomnjici!)



Dugo smo putovali do Priozerska, gde smo stigli oko četiri sata ujutru. Magla se bila nadvila nad jezerom, a s vremena na vreme je rominjala kišica.

Jura je prethodnog dana ugovorio vožnju u jedanaest sati, ali videvši da smo stigli znatno ranije nego što je planirano (pošto Andrej nije štedeo sebe, i pravio je samo jednu pauzu kod prodavnice u kojoj smo se opskrbili posnom hranom u vidu keksa i sličnih „grickalica“, kao i pićem (živeo kvas!), a onda – hrlio u susret Valaamu), u to nedoba pozvao je kapetana brodića, nadajući se da će naići na dobru volju i ubrzati proces. Biće da je Jura mnogo hteo, mnogo započeo, ali ni kapetan nije bio od raskida, te ga je u nameri omeo i odlučio da ga nauči redu i strpljenju, jer ono što je za Juru, kao vodiča, bilo jedinstveno i najvažnije ( njegova palomnjička grupa, kojoj je hteo da pruži samo najbolje made in Russia), za kapetana je bila rutina, i samo jedna od tura koje je trebalo da prebaci iz mesta A u mesto B, tj. od Priozerska do Valaama.

Bilo kako bilo, saopšteno nam je da nam nema druge do da sačekamo jutro, jer će doći jedan brodić u jedanaest sati, kao što je i planirano.Dakle, morali smo malo i da spavamo.

Milanka, Jovana i ja smo se probudile oko 6, te smo odlučile da izađemo iz busa i izvidimo okolinu. Mene je i onako mamio dok, brodići i čamci poređani okolo, kao i gusta šuma.Pri izlasku iz busa bila sam sigurna da je vredelo vući sa sobom kofer koja je, kako su ustanovili na aerodromu, merio 20. 7 kg, jer je u njemu bilo garderobe za sva četiri godišnja doba. Izvukla sam čizme, dugu suknju, džemper i jaknu, spremajući se za hladni Sever. Jašta!

Jutro je bilo prilično hladno i sivo, i zbog isparenja, i zbog magle i zbog kiše. Vazduh je bio oštar i okrepljujući. Udisala sam ga punim plućima, kao da sam na moru (koje je već treću godinu vapilo za mojim dolaskom, i obrnuto), verujući u blagotvornost svakog udisaja. Na put su nam sletali galebovi, čijoj smo se veličini čudile.Da mi baterije nisu bile na izdisaju, to bih ovekovečila, ali nije mi se dalo.

Zagledale smo šumu i kućice koje su se u njoj nalazile, i u kojima su očigledno živeli ljudi koje je posao na to obavezivao. Zemljište je bilo neobično, i naročito oko doka posuto nekim bordo kamenjem, koje mi je, iz ptičje perspektive, čak zaličilo na drago kamenje, te sam pomišljala da bi valjalo da malo toga ponesem kući, makar za uspomenu i dugo podsećanje, a onda, shvativši da mi je torba i onako teška kao da sam je kamenjem punila, odustala od te ideje, i nisam uzela ništa od tog tamnocrvenog blaga...

Malobrojni stanovnici Priozerska su se budili, a neki od njih su vodili svoje pse u šetnju. Psi su želeli da pozdrave i putnice namernice, koje su rado uzvratile...

Kada je, sat vremena nakon te šetnjice, kiša počela da pada jače, povukla sam se u toplije „odaje“, u utrobu našeg zelenog konjića-grbonjića (ah, da, setila sam se iznenada da je to bila jedna od meni najdražih bajki iz detinjstva!...Ruska!), posmatrala i osluškivala kako kiša dobuje po oknima.

Oko deset smo svi bili na nogama i nestrpljivo čekali brodić na doku. Na snazi je bila deviza „ Omnia mea mecum porto”. Svi smo poneli sve svoje sa sobom, jer je bilo (polu)planirano da spavamo na Valaamu.

Kada je brodić stigao, kapetan je najpre osuo paljbu (verbalnu, naravno) na Juru, zbog telefoniranja u nedoba, i rekao da, za kaznu, ne želi da nas primi. Možda je sad pravi trenutak da naglasim da je to jedini brodić koji odatle kreće, tj. jedini za taj dan, ukoliko ne dođe neka velika grupa i neko („odozgo“) ne pošalje vanredni prevoz?

Jura je pokušao da objasni koliko smo sati putovali dotle, odakle smo došli i šta nas sve čeka, ali je to kapetana samo razgnevilo, te je nastavio da se duri. Onda je Jura okrenuo neke brojeve koji su bili važni i sa tih brojeva je trebalo da neko sad pozove kapetana i objasni mu da je sve ovo bilo isplanirano davno, da nije on kriv što je neko započeo igru „gluvih telefona“...Jedno je bilo sigurno: kapetan je trebalo da oprosti nekome plahovitost, a ovaj drugi trebalo je da se smiri i izvini...

Posmatrala sam svoje saputnike. Znali smo da je situacija malo izmakla kontroli, ali smo se svi, u dubini duše, naravno, nadali da će sve doći na svoje mesto, samo ako ostanemo strpljivi.Sve je to samo iskušenje, i tako treba rezonovati..

Kapetanov pomoćnik je već postajao mekši, svojim rečima, smirenije nego ranije, objašnjavao da postoji red, da svako ima dušu i zaslužuje odmor, itd, i mislim da mu je ta igra već postajala simpatična jer, iako je bio na strani onoga koji je odlučivao i želeo da ostane principijelan, uvideo je da niko nije imao zle namere.

Strasti su se, dakle, smirivale, i led se topio.Na kraju nam je kapetan rekao da će nas pustiti tek kad uđu svi putnici ( i nad popom ima pop, a i dosta je bilo durenja!), i da ćemo sedeti u začelju.Ma u redu je, kapetane, daj šta daš, odugovlači dokle hoćeš, samo da se mi ukrcamo!Davaj, davaj...!

Vožnja je bila prijatna....I brod se ljuljao, ljuljao...Neki od mojih saputnika su se prepustili dražima ljuljuškanja, a ja nisam propustila priliku da se bliže upoznam sa Jovankom, koja mi je bila draga od prvog trenutka, i koja je na ovo putovanje pošla psihički potpuno spremna, jer je prethodne godine njena ćerka išla na slično putovanje i štošta joj je verno prenela. Jovanka je jedna strpljiva, pažljiva i nežna hrišćanska duša, koja je prema meni imala zaštitnički stav i s puno razumevanja odgovarala na sva moja pitanja. Naročito mi je razjasnila zašto je neophodno da imam duhovnika i šta mi sve to može doneti.Prijao mi je i razgovor o porodici, naročito ono što sam saznala o njenoj porodici koja je utemeljena na jakoj veri u Hrista i čiji mi je sklad bio tako privlačan... i nedostižan...Hrist je bio posredi nas dok smo smo otvarale dušu jedna drugoj, te je bliskost, iako nagla, bila sasvim očekivana i prirodna pojava. Uz priču o porodici, približavali smo se mestu na kome živi velika valaamska porodica.

Jedan od čestih posetilaca Valaama bio je i Čajkovski, koji je tu stvarao svoja velika dela, nazivajući Valaam najlepšim kutkom na kugli zemaljskoj sa čudesno ružnim vremenom.

Nama je vreme bilo naklonjeno: što smo se više približavali ostrvu, vremenske prilike su se se menjale na bolje, a kad se brod zaustavio - zagrlilo nas je sunce, najpre stidljivo, a posle nam se neprestano ulagivalo i umiljavalo.

Neprospavana kišna noć bila je davno prošlo vreme, a prezent je očigledno bio čvrsto rešen da svetlost i toplotu prošvercuje i trajno ugradi u predbuduće i buduće vreme svih naših glagola.



Valaam



Valaamski manastiri nalaze se u Valaamskom arhipelagu, nadomak najvećeg veštačkog jezera u Evropi, Ladoge.

Valaam je ruski Atos, je jedno od najjačih mesta ruske duhovnosti. Nekadašnji monasi želeli su da ovde stvore drugi Jerusalim, da izgrade imitaciju Crkve svetog groba, ali nisu to ostvarili. Umesto toga, osnovali su centar koji pleni svojom duhovnošću i kome hrle bezbrojne grupe hodočasnika, najviše iz bivšeg SSSR-a, naravno, ali i iz ostalih zemalja.

Vekovima su se Šveđani i Rusi otimali o ovo ostrvo.No, to nije smetalo Ivanu Groznom da ga proglasi Velikom lavrom, koju je i materijalno pomagao, što je kasnije činio i Petar Veliki. Na početku 20. veka, Valaam je bio jedan od najbogatijih pravoslavnih manastira, nalik na državu u državi. Obuhvatao je, osim centralnog, još trinaest manjih manastira rasutih po Valaamskom arhipelagu. Tada je tu bilo oko hiljadu monaha.

Glavni valaamski hram u celini su izgradili monasi, koji su u svojoj fabrici pravili cigle, imali svoju kovačnicu, grnčaru i umetničku radionicu u kojoj su slikali ikone. Bavili su se i poljoprivredom, ribolovom, raznim zanatima.Osim toga, otvarali su duhovne škole za siromašne, a isto tako i za invalide.Molitvena pravila su čitali zajedno.Tako je i danas.

Nas je dočekao otac Metodije, koji i inače vrši poslušanje pomoćnika igumana za prijem gostiju, a istovremeno i poslušanje rizničara.Na Valaamu je već desetak godina, ali je poreklom iz Makedonije, iz Ohrida, gde se podvizavao u manastiru prepodobnog Nauma Ohridskog.Njegov deda je bio đakon, te je ljubav prema veri preneo na svoje potomstvo.

Monaško ime Metodije nije slučajno jer su u Ohridu sveti Ćirilo i Metodije imali pet hiljada učenika, a u tom gradu su otvorili i prvi slavjanski univerzitet.Otac Metodije jednom je rekao: „ U desetom veku su tamo postojala 243 hrama. Može se reći da je to kolevka ne samo makedonskih Slovena, već i ruskih, jer je odatle potekla slavjanska pismenost, prevodi bogoslužbenih knjiga...Na pet kilometara od moje kuće se nalazio manastir velikomučenika Nikite, i u njemu se od 1935. godine četrdeset godina podvizavalo sedamdeset valaamskih staraca. Tamo je čak ostao i grob jednog od staraca – monaha Pankratija. Takav je bio duhovni most između Makedonije i Valaama. Ti monasi su se molili za moj narod, i očigledno je došlo vreme da se i nas trojica Makedonaca molimo na Valaamu.To je Božija volja. Možda će kao posledica toga neko iz Rusije otići u Makedoniju jer je Rusija trenutno – stub Pravoslavlja. Dok postoji Crkva u Rusiji, postojaće i Pravoslavlje. Kada toga ne bude bilo, satana će uzeti vlast u svetu u svoje ruke. Sve sada zavisi od pokajanja, izmene duše ruskog naroda. Ruski narod je duhovni oslonac sveta. I sve pto se dešava u Rusiji, odražava se na sudbinu celog sveta. I ako čovek teži duhovnom životu, on naravno teži ka Rusiji.“

Nakon obilaska manastira, pozvani smo u trpezariju, gde smo dobili ručak čiji se način serviranja, aranžiranje i ukus mogu takmičiti sa najekskluzivnijim restoranima. Posuđe je bilo tamnoplave boje, počevši od tanjira i pribora za jelo, preko čaša i ubrusa.Naravno, postili smo smo, i glavno jelo bila je riba, ali je tu bilo i maslina, salate, kolača...Na početku obroka ušao je mali manastirski hor koji nam je otpevao jednu pesmu.Prvi susret sa valaamskim pojanjem za mene je bio više nego dirljiv.Potpuno me je slomio. Ne znam sa čim bih smela da uporedim tu milozvučnost i sklad koji su registrovala sva moja čula.Savladavala sam se da ne zaplačem i ne ispadnem smešna. Kad smo završili obrok, oni su došli još jednom i otpevali nam još jednu pesmu. Ne nalazim reči kojima bih verodostojno opisala svoj doživljaj.

Pri polasku, svako od nas je dobio poklon u vidu diskova sa muzikom valaamskog hora, knjige, ikone i brojanice kakvu do tada nisam videla, jer je više nalik na ćilibarsku narukvicu nego na brojanicu.

Onda smo krenuli u obilazak ostrva. Jedan deo puta, pošto je ostrvo veliko, bili smo u mini busu, a drugi, kad smo išli ka Smoljenskom skitu, išli smo pešice.

Čovek koji se nađe u tom delu sveta ima utisak da se nalazi u oazi mira i zdravlja. Malobrojne kućice u kojima su se podvizavali veliki isposnici građene su od drveta, kao i crkvica posvećena sv. Jovanu (ako se ne varam), čije je oslikavanje u toku, ali su nas pustili da uđemo i pogledamo je.Ostao mi je u sećanju predivan ikonostas, kao i ikona na kojoj je predstavljen sveti car Konstantin na konju belcu. Okružen je svojim vojnicima, ispred kojih se nalaze štitovi sa znakom krsta. Prema legendi, caru je u san došao glasnik koji mu je rekao da će njegova vojska pobeđivati ukoliko bude na štitove stavio krst. U njegovim rukama se takođe nalazi veliki krst, a iznad njegove glave su anđeli. Dominira nebeskoplava boja, čiju lepotu ističu još i tamnoplava, zlatna i crvena.

Dok smo sedeli na jezeru uživajući u čistom, prečistom vazduhu i prirodnim lepotama koje je sunce blagodatno obasjavalo, stigao je i otac Metodije čamcem, sa jednom televizijskom ekipom koja je tu očigledno pravila reportažu.Imala sam utisak da sam u bajci u kojoj dobrodušni sedokosi i dugobradi čarobnjak čini srećnim sve one koji su stigli do njegove izbe. Onda nas je prevezao na drugu obalu, odakle smo opet krenuli u šetnju i obišli manastirsko imanje, gde su vredni monasi obrađivali zemlju, uzgajali stoku, spremali drva za zimu.

Vratili smo se autobusom do manastira.Bilo je malo putnika, ali su dve devojke, sa kojima su Dobrosav i Janja stupili u kontakt, sa osmehom i sjajem u očima rekle da su one bile u Srbiji i da znaju mnogo toga o našoj zemlji...Kad su zapevale : „ Oj, Kosovo, Kosovo, zemljo moja voljena, zemljo mojih pradedova, Lazara i Miloša...“, sva sam se naježila i opet stigla do poznate granice – suza. Dalje nije trebalo ići.

Tako se verovatno osećao i Milan Đ. Milićević, (deda Milana Rakića, između ostalog) , znameniti svedok nekih važnih dešavanja svog doba, kada se, kao prvi sekretar u Ministarstvu prosvete, našao u zvaničnoj poseti caru Aleksandru II (o kome ću još pisati), i kada je hor na večernji pevao po notama našeg Kornelija Stankovića:

„Večernju je", piše Milićević, " služio jedan sveštenik i jedan đakon, a pevalo je, kažu, osamdeset pojaca...To „ Hristos vaskrse“ zapevaše pojci po notama Kornelija Stankovića! E, ovo je sedamnaesta godina od onoga večera, i ja i sada velim da ljudska reč nije kadra iskazati ni onu milinu koju slušaše uho, ni onu sreću koju osećaše srce od te, čini mi se, božanske a ne čovečanske harmonije, koja nama Srbima bejaše tim draža što nam je poznanica još od detinjstva, pa je ovde uznesena na visinu anđeoskog savršenstva. Nama Srbima same su suze tekle niz obraze od prevelike radosti. Oh! Svoje , pa ovako divno!...“!

Oj, Rusijo, Rusijo, zemljo draga, čudesna...!



Bela noć u srcu Petrograda



Bela noć na Nevi

Noć je svim silama pokušavala da svrgne s prestola dan tada, kada smo ulazili u grad koji je jedan Petar štitio, a drugi sanjao i gradio. Zaštitnik ovog grada je sveti Petar, a graditelj Petar Veliki.

Na kraju je je sklopljeno primirje jer je noć, očigledno očarana dnevnom svetlošću (jer Matuška ima toga u izobilju, samo što je neko vidi, neko oseća, neko isijava, neko sanja, a neko ignoriše) odlučila da se povinuje i pokorno sagnula glavu pred jačim protivnikom. Obukla je dnevnu umesto večernje toalete, i bila je sva bela, nežna i mila, kao nevesta.


Petrograd se, kao ljubazni, ne previše vremešni, ali vrlo otmeni gospodin, držeći čvrsto pod ruku svoju belu nevestu, dostojanstveno poklonio, osmehom nam poželeo dobrodošlicu i pozvao nas da mu se pridružimo na ulicama i duž Neve.

No, pošto je malo falilo da satovi otkucaju 11, a Aleksandar Nevski u to vreme zatvara svoje dveri, nije nam ostalo ništa drugo do – da mu pohitamo u susret dok su mu ruke još bile otvorene za zagrljaj.

Aleksandro-nevska lavra bila mi je još jedan sjajan kadar za film, i podsetila me je na one francuske i ruske internate iz filmova i knjiga, internate u koje su ugledni građani iz doba romantizma slali svoja čeda. Dvorište je bilo prostrano i sadržalo nekoliko celina koje su bile skladni deo jedne lepe kompozicije: desno od ulaza nalazilo se omanje groblje, levo fontana okružena cvećem, a na pola puta od kapije do odaja u kojima su hodočasnici mogli da prespavaju i do crkve u kojoj počivaju mošti svetog Aleksandra Nevskog, nalazio se, na okruglom popločanom podijumu, veliki spomenik sa čije prednje strane je uklesana Bogorodica. Ovaj spomenik opasan je niskom ogradicom od kovanog gvožđa, cvećem i travom koji ga sa svih strana okružuju, i drvećem koje ga natkriljuje.



Taj spomenik je,očigledno, tu postavljen 2000. godine, što je na njemu i napisano:“2000 let ot roždestva Hristova“.

Pravila ponašanja u manastiru su stroga. Vrata se zaključavaju u 11, vaistinu, i ne postoji nijedan razlog ni način da se to promeni.Iako sam se vrlo brzo spremila za svoju prvu belu noć petrogradsku, čvrsto rešena da, ako me budu uslovili i rekli da povratka nema ukoliko izađem, ostanem napolju, vrata su tako konačno i neumoljivo bila zaključana. Ponadala sam da će Jura, budući da je bio naš anđeo čuvar i zlatna ribica istovremeno, moći nešto da promeni, ali i on mi je - sad već manje strpljiv, jer on zna da ima stvari koje se smeju preinačavati, i onih drugih, gde je to isključeno - rekao da se pravila moraju poštovati.

Naša soba imala je dva nivoa: na donjem je bilo četiri kreveta, a na gornjem tri. Dakle, popela sam svojih 6o i kusur kg žive vage &2o i kusur kg prtljaga na gornji nivo, uzela neophodne rekvizite i krenula ka kupatilu. Tragovi pogružavanja u istočniku svetog Nikite polako su nestajali, ali mi je i ovo novo „pogružavanje“ pod tušem, tom korisnom tekovinom civilizacije, itekako prijalo. Moje cimerke sa gornjeg nivoa su uveliko spavale, a ja sam, videvši da jedna ljubazna Ruskinja priča sa Matuškom (kako je Jura prozvao Milanku) ostala malo sa njima.Bela noć je već bila poodmakla, a našoj Ruskinji, koja je u Petrogradu već provela tri dana, a Moskovljanka je, hodočasnica, bilo je beskrajno žao što imamo samo tu belu noć na raspolaganju i što je moramo provesti u sobi.“Idite, tražite da vas puste, recite da imate samo ovu noć!...Evo, ja imam raspored podizanja mostova, to je veličanstven prizor, to morate videti!Idite, šetajte pored Neve, nećete osetiti umor...To je nešto posebno...“

O, kako volim tu široku saosećajnu rusku dušu koja kao da samom svojom željom nadoknađuje sve što je izgubljeno ili propušteno...!

Mašta i tehnika danas i onako mogu štošta nadoknaditi, pomislila sam, videću ja to već na nekom filmu kad mi nije dato uživo,ali te noći, gledajući samo kroz prozor i slušajući nju, nije mi bilo teško da zamislim kako se petrogradski mostovi podižu i spuštaju. Čak sam i škripu mogla da čujem...

Ujutru je trebalo ustati rano, jer je služba, čini mi se, počinjala u 7, i želeli smo da prisustvujemo, svi, i da se pričestimo, baš tu, gde leže mošti jednog od zaštitnika otačastva i pravoslavlja, jednog od Zaštitnika Ljudi, što i njegovo svetovno ime Aleksandar (Aleksein- zaštitnik, andros – ljudi) govori.Nije ni moglo biti nikako drugačije, slutila sam, i Onaj Koji Odgore Vidi Sve nastavio je da izliva na mene svoju blagodat, šaljući me neprestano na puteve kojima su hodili stvarni i veliki Zaštitnici Ljudi da i mene, nedostojnu, a očaranu i zahvalnu, neprestano štite i vode.

Janja mi je ujutru rekla da tu počiva i Dostojevski, kao i mnogi velikani ruske istorije, nauke i umetnosti.Nije čudno što je mir ušao u mene čim sam dodirnula čiste bele čaršave „svog“ kreveta, osećajući kako me belina i čistota celu ovijaju i izgone iz mene sve druge boje i sve druge potrebe osim jedne: da me svu prožme taj beli osećaj blaženstva i da nikad ne iščili.

Sa moje leve strane počivao je F.M. Dostojevski, sa desne – Aleksandar Nevski, i nikakav san nije mogao biti upečatljiviji od stvarnosti čiji sam deo bila.

Dobra ti bela noć, Petrov prelepi grade! Danas si postao moja stvarnost, a sutra ćemo pričati o onome što će već od prekosutra biti moja prošlost, ali čiji su sjaj i slava neprolazni!



Aleja besmrtnih



Petrograd:Ovde počiva F.M. Dostojevski

Lepo sunčano jutro u lavri Aleksandra Nevskog... Uputila sam se ka crkvi u kojoj se držala liturgija.U glavi mi je, osim nestrpljenja i želje da nešto ne zabrljam jer sam ipak na svetom mestu, prisutan strah od toga da sam već dovoljno zabrljala samim tim što se nisam ispovedila pre pričešća. Nisam znala da je to neophodno.Kod nas, tamo gde sam se pričešćivala ono malo puta u svom životu, to je više ličilo na neobaveznu i usputnu delatnost: sveštenik bi mi prekrio glavu i pitao da li se kajem, a ja sam, osetivši koliki sam grešnik, u strahu božjem izgovarala „da“, znajući da moje „da“ znači „da“, i to bi bilo sve. Sada sam se, međutim, našla tamo gde se ništa ne radi pro forme već - onako kako treba.

Ta količina uzbuđenja izazvana svešću o svetosti mesta, strahopoštovanjem i nestrpljenjem, činila je da sam na mahove primećivala da liturgija traje i traje, iako sam uživala u njoj. Najpre sam celivala kovčeg sa moštima sv. Aleksandra Nevskog, zatim ostale ikone, pa sam predala spisak imena za koje se treba moliti, upalila sveće,a onda sačekala svoj red.

Ruku prekrštenih napred, sa desnom rukom na levom ramenu i obrnuto, prišla sam da primim krv i telo Hristovo. Sveštenik u čijoj je ruci bila kašičica upitao me je nešto, verovatno da li sam postila, što je uobičajeno, a ja sam i dalje razmišljala o tome kako se nisam ispovedila, i misleći da me baš to pita, odgovorila : „Ne“. Zapanjeno me je pogledao. Iza mene je bio ogroman red, ali je moj strah bio mnogo veći.“ Po čemu?“ Slegla sam ramenima. Mogu misliti kako sam izgledala u tom trenutku! Pogledao me je prodorno, upitao za ime i pružio ka mojim ustima ruku u kojoj je bila kašišica sa vinom i hlebom.O, kakvo je to bilo olakšanje i blaženstvo!Drugi sveštenik mi je, kako je to red, obrisao usta ubrusom, i – to je bilo to.

Posle doručka, trebalo je krenuti u obilazak grada.No, ja sam htela da se poklonim senima F.M. Dostojevskog. Grob se nije nalazio u samom dvorištu, već ispred, preko jednog mostića. Sa mnom su pošle još i Jovana i Matuška, ali kad smo čule cenu koju moramo da platimo da bismo se tamo zadržale najkviše desetak minuta, koliko smo imale na raspolaganju, nije nam bilo svejedno. Setila sam se Jure i odjurila do njega, znajući, na osnovu obaveštenja koje sam dobila od Kapetana, a to su nam i vodiči potvrdili, da su cene za Ruse znatno pristupačnije. Jasno mu je bilo koliko mi je stalo da stignem do tog spomenika, pa makar na pet preostalih minuta.Kupio je karte za mene i Jovanu i rekao mi da ni slučajno ne govorimo ništa na ulazu, jer nekad na biletarnici i tako proveravaju da li je neko stranac ili ne.Tako i bi - poslušasmo i utrčasmo.

Groblje veliko, a trebalo je u moru onih značajnih naći tog jednog, jednog od najvećih na svetu, kod koga ništa nije bilo obično, ni tokom života, ni kad su ga sahranjivali.

Tu negde su sahranjeni i neki naši izuzetni ljudi: grof Sava Vladislavić i Teodor Janković Mirijevski (o njima ću naknadno pisati).No, ovoga puta tražimo samo Fjodora.

Dostojevski je sahranjen pored dvorskog pesnika Žukovskog, iako je želeo da počiva pored svog prijatelja Njekrasova, pesnika tuge i osvete.Dakle, nepravda je ipak ušla na mala vrata, iako su počasti koje su mu ukazane i mesto na kome počiva – ono što mu priliči jer su u toj lavri sahranjivani carevi i njihovi najbliži srodnici.Videh na spisku njegovih suseda i Čajkovskog, Rimskog- Korsakova.

„Stoga, kada je umro“, kao što je napisao Igor Volgin, „ slobodno se može reći da do tada nikada u Rusiji nije bilo takve sahrane, a monasi su mu ukazali počasti kakve su ukazivali samo carevima. Na sahrani čovjeka koji je u rusku književnost uveo „ljude iz predgrađa“, stvaraoca koji se zanosio idejom da će „lepota spasiti svet“, ali i čovjeka koji je iskusio mračne strane života i koji je zbog svog utopizma robijao, čak i bio osuđen na smrt, omladina je ćutke „ iznijela zatvorske lisice koje je htjela da nosi iza Dostojevskog čime mu je htjela odati počast kao nastradalome iz političkih objeđenja.“ Dakle, studenti su, umesto venaca, nosili lance koji su simbolizovali mučenički život jednog od najvećih psihologa među književnicima.

Sahrani je prisustvovalo, kažu izvori, između šezdeset i sto hiljada ljudi, pripadnika svih slojeva, jer je Dostojevski voleo i obične ljude i aristokrate,i uvek je bio na strani poniženih i uvređenih, kojih ima u svim slojevima. Time je ovaj veličanstveni skup ostvario jedan od njegovih snova, makar na kratko: da Rusija bude jedinstvena.

Mir tvojim senima, Fjodore Mihajloviču! Mir tvome besmrtnom duhu koji bdi nad ovim gradom i čini ga još lepšim i veličanstvenijim nego što jeste.

"Lepota će spasiti svet", to ti verujem. Smerno i s nesagledivim divljenjem klanjam se tvojim senima, pre nego što pogledam u kakvoj su srazmeri svet o kome si pisao i lepota za kojom si čeznuo.



Znala je ta Katarina (kao i svaka Katarina) šta valja, zato je i postala Velika



Jedan od petrogradskih lavova

O toj kćeri pruskog generala i kneza, koja je postala carica i vladarka cele Rusije, promenivši i veru i ime, mnogo je toga pisano (najviše o njenoj preduzimiljivosti i o ljubavnicima).

Za njene vladavine, Rusija je doživela veliki procvat u svim oblastima- nije zanemarivala ni ekonomiju, ni privredu, ni politiku, ni nauku, ni umetnost. Celog života, kao „majka nacije“, Katarina Velika delovala je u duhu prosvetiteljstva.

Volela je da svoje ime nadovezuje na ime Petra Prvog, te je zato i postala Katarina Druga: da bi se znalo da je Petar Veliki broj jedan, a ona odmah posle njega. Zbog toga je jedan od ukrasa Petrograda - spomenik na kome je Petar Veliki na konju koji se propeo, a u dnu je natpis: Petru I Katarina II.

Ja je, međutim, pominjem najviše zato što je u svoju službu primila dva izuzetna čoveka koji su naše gore list, i time naglašavam njenu pronicljivost i želju da za Rusiju pridobije i osvoji samo ono što je najbolje.

Reč je i Savi Vladislaviću, o kome se zna malo više zahvaljujući Jovanu Dučiću koji je brižljivo istraživao građu iz Vladislavićevog života (negde sam čak i pročitala da su u srodstvu), te je objavio i knjigu pod nazivom „ Grof Sava Vladislavić“, i o Teodoru Jankoviću Mirijevskom. Osim što su dali svoj veliki doprinos razvoju Rusije i što su tamo otišli na poziv Katarine Velike, zajedničko im je i to da su sahranjeni na groblju koje pripada lavri Aleksandra Nevskog u Petrogradu, tamo gde se, uz najveće počasti sahranjuju najugledniji.

Građa koju koristim je sa interneta, jer smatram da je u izabranim člancima rečeno ono što je najvažnije:

Sava Vladislavić (iz pera Zorana Bogavca):

„Dva kipa Adama i Eve koje sam poručio najboljem ovdašnjem majstoru Bonaciju skoro će biti gotovi i nadam se da će biti tako dobre stvari da će se i u slavnom Versaju retko moći videti takve. Poslaću vam takođe 100 ili 200 orahovih dasaka za ukras kuće vašeg veličanstva.“

Učestvuje u trampi između cara i pape Klementa 11. tako što uz papinu pomoć caru šalje divan primerak antičke Venere, a car šalje papi mošti sv. Bridžite.

Uz sve obaveze, Sava uspeva da se oženi izdankom stare vlastelinske porodice, Virdžijom Trevizan, mlađom od njega tridesetak godina, koju iz vesele Venecije odvodi u, za nju tmurni, Petrograd. Imali su troje dece, Sava još i sina Luku iz ranijeg braka, i sva deca im umiru.

U povratku u Petrograd, Sava Vladislavić otvara Rusiji nove horizonte. Na dvoru postaje znatno veselije posle smrti Petra Prvog a za vreme carice Katarine. Carica Katarina, 18. juna 1725. godine šalje Savu Vladislavića za opunomoćenog ministra u Kinu. To se dešava praktično u poslednjim trenucima, pošto nesuglasice između Rusije i Kine uzimaju maha.

Važna crta Vladislavićevog diplomatskog metoda je bilo njegovo poznavanje ljudi i njihovih naravi: Turaka, Talijana, Kineza i samih Rusa. Glavni razlog diplomatskog i ličnog uspeha pripisuje se toj njegovoj odluci koju Dučić smatra hercegovačkom crtom srpskog karaktera.

U Kini uz mnogo peripetija, diplomatskih divljačkih igara, igara nerava, direktnih pretnji, Vladislavić uspeva da do kraja ostvari cilj svog putovanja. Zaključuje sporazum sa Kinom. U Sibiriji zida grad Troickoskovski i tvrđavu Novotrojicsku i u njoj crkvu sv. Savi Nemanjiću. Zatim prvi donosi tačne karte Sibira i to na naučnoj bazi. Nepodeljena mesta su podeljena i to u rusku korist.

Razgraničava Rusiju i Kinu, to je takozvani Burinski ugovor, a granica izgleda po Vladislaviću otprilike ovako: od pada reke ¦ilke u Artun do Altajskih gora - granica reka Argun do zadnje tačke na zapadu ¦aban - Dagom".

Za zasluge u Kini dobija od Petra Drugog orden Aleksandra Nevskog, 1. januara 1728. i čin tajnog savetnika. Posle njegovog trijumfalnog pohoda i povratka iz Kine povlači se sa diplomatske i političke pozornice.

Sava Vladislavić je pisao i prevodio. Preveo je sa italijanskog "Istoriju Slovena", delo popa Mavra Orbinija.

Nagla smrt dece ga ru¨i i 17. juna 1738. godine umire u Petrogradu, gde je i sahranjen u crkvi Aleksandra Nevskog.

U vreme kada je Turska objavila rat Rusiji i već bio spremljen pohod na Prut, car je shvatio da nikakav novi porez usled manjka stanovni¨tva ne može biti nametnut. Carevi savetnici su se bavili ovim problemom. Jedan od njih, piše Jovan Dučić, Sava Vladislavić podneo je početkom 1711. godine i svoj posebni predlog pod natpisom: "Kako da se ispuni državna blagajna za potrebe sadašnjeg rata".

Vladislavić je smatrao da se povisi prihod moneti, time što bi njena težina bila smanjena za 10 odsto po komadu. Car Petar je prihvatio ideju Vladislavića i izdao naredbu da se postupi po njegovom predlogu. U toj 1712. godini srebrna moneta je već bila iskvarena i nije davala dovoljno dobitka, a iskovana je bakarna koja je već 1713. poplavila pijace i isterala iz opticaja srebrnu.

Teodor Jankovic Mirijevski (gradja uzeta sa zvanicnog sajta Mirijeva)

Najstarija škola u Srbiji je "Kralja Petra Prvog", a najstarija u Beogradu, posle nje, je mirijevska škola, koja je počela sa radom 1833.

„Čuveni pedagoški radnik čije je poreklo iz Mirijeva, Teodor Janković, rođen je u Sremskoj Kamenici 1714.godine. Gimnaziju je učio u Sremskim Karlovcima a filozofiju u Beču, gde se odranije spremao za pedagoga. On je bio prvi i pravi reformator srpskih narodnih ¨kola u Austro-Ugarskoj u drugoj polovini 19. veka. Reformu je izvodio u školi, u nastavi, i u svemu čime se škola služi.

Na poziv ruske carice Katarine II pošao je u Rusiju 1782.godine sa namerom da pomogne u organizovanju i reformi ruskih škola po Falbingerovim načelima. Zbog svojih velikih zasluga u napretku ruskog školstva, postao je član Akademije nauka, državni savetnik i plemić. Kada mu je dato plemstvo, nazvao je sebe Mirijevski po selu Mirijevu.

Umro je u Petrogradu 23.maja 1814.god. a sahranjen kod crkve Aleksandra Nevskog. Tako je jedan čovek čije poreklo vodi iz Mirijeva postao čuvena ličnost u Rusiji kojoj su dodeljene mnoge počasti te zemlje.“



Grad kome su menjali imena, a čija je lepota neprolazna



Petrograd, Slika pozajmljena sa interneta


„Ovde su besnele poplave i plime,

u koje su finski ribari bacali mreže;

ovde je vladalo carstvo severne zime,

iz koga i guste magle, grakćući, beže;

Ovde se nije zasnivalo ništa,

sve se raspadalo u mećavama i vodi;

a onda su nikla brodogradilišta,

i tvrđave, sa temeljima u vodi...“

(LJ. Simović)

Petrograd je osnovao Petar Veliki, 1703. godine, a ime je dobio po svetom Petru, zaštitniku grada.Nalazi se na obali Finskog zaliva, u delti reke Neve.Kroz grad prolazi 65 kanala na kojima se nalazi 45 ostrva. Zbog toga ga nazivaju i "severnom Venecijom".Negde sam čak pročitala da Petrograd ima 342 mosta na Nevi, od kojih je jedan, čuveni Troicki most, konstruisao čuveni Ajfel, koga je proslavila kula u Parizu, bacivši u zasenak sve drugo što je do kraja života radio. Čini mi se da je po njegovom nacrtu urađen i jedan most u Pešti, koji sam, takođe izdaleka, jednom videla.

U periodu od 1712. do 1918. bio je prestonica Rusije.Iako danas ovaj grad ima oko pet miliona stanovnika, činjenica je da je stopa smrtnosti veća od stope rađanja.

Petrograd, koga mnogi smatraju jednim od najlepših gradova na svetu, nalazi se na istoj geografskoj širini kao Grenland i Aljaska (60 stepeni severne i 30 stepeni južne geografske širine), što uslovljava pojavu belih noći.

Bele noći traju od sredine maja do kraja jula, a najduži dan je 21. ili 22. jun, kada sunce skoro ne zalazi, zbog čega je u pola noći napolju svetlo kao usred podneva.

Na moju veliku radost, naši vodiči su rekli da ćemo ostati u Petrogradu do ponoći, da bismo se vozili Nevom te večeri, i da bismo prisustvovali fenomenu belih noći, a onda ćemo se uputiti ka jednom od velikih ruskih svetilišta – mestu gde počiva netruležno telo Aleksandra Svirskog, gde ćemo stići ujutru da bismo prisustvovali liturgiji u tom hramu i da bismo se i tamo pričestili.Tad nisam znala da ću u roku od dvadeset i četiri sata videti toliko svetinja koje će u toj meri probuditi moju radoznalost za duhovni život i ojačati veru tako da više nikad neću sumnjati u postojanje Božjeg promisla i ljubavi Tvorca prema čoveku.

Idući ka Kazanskom saboru, koji je bio naše prvo versko uporište nakon lavre Aleksandra Nevskog, najpre smo morali preći Nevu.Kakva je ono sila, Kapetane! Prosto ne znaš da li ta silina i milina izbija iz vode ili iz nebesa, koliko je taj osećaj strašan!Ipak, činilo mi se da ta vodena stihija, čak i kad je onako mirna kao što je bila tog dana, podseća čoveka koliko je malen pod zvezdama i koliko je Priroda moćna, samo što retko pokazuje svoju moć. Nijedna reka koju sam videla pre Neve nije se mogla uporediti sa njom. Bile su mi drage sve one, ali je ovo prostranstvo otvaralo nove horizonte!...A kad samo pomislim da su Rusi i ispod nje napravili metro! Gospode!...

Čuveni most se upravo spuštao. Nisam znala da li da gledam u prelepa zdanja sa desne strane (među kojima je bio i dvorski kej sa Zimskim dvorcem okrenutim ka Nevi) ili taj most koji me podseća na prizore iz viteških filmova...


Petrograd, Most na Nevi : slika je pozajmljena sa jednog ruskog sajta


Zatim smo prošli čuvenim Nevskim prospektom čije su me dužina i širina zaprepastile. Kako li je tek ova lepota tek delovala na sugrađane i podanike Petra Velikog, kad i danas, u vreme kojekakvih čudesa moderne arhitekture, ovakve kao što sam ja ostavlja bez daha! Slava tebja, Gospode, i na nebu i na zemlji!

Tog dana obišli smo sledeće petrogradske svetinje: Kazanski sabor, crkvu Spasa na krvi, Knez-vladimirski sabor, hram Andreja Prvozvanog, Isakijevski sabor, crkvu svetog Nikole Morskog, crkvu svetog Jovana Kronštatskog i paraklis svete Ksenije Peterburške. O njima ću pisati onim redom kojim smo ih obilazili jer su sva ta zdanja izuzetna i posvećena izuzetnim ljudima čiji su životni putevi dokaz da svi mi imamo samo dva puta: jedan pravi, onaj koji vodi ka Bogu i ka drugim ljudima, i jedan pogrešni, onaj koji vodi u bespuće i beznađe.

Nakon obilaska ovih svetinja, prolazili smo, pored ostalog, i ulicama koje je Dostojevski opisao u „ Zločinu i kazni“.

Videli smo most kojim je prolazio Raskoljnikov kada je krenuo u poduhvat koji je trebalo da mu dokaže da li je Napoleon ili vaš, da li spada u hrabre i izuzetne ljude, one kojima je sve dozvoljeno jer su nesebični nosioci napretka i teže ostvarenju ideala, ili je samo „materijal“, vaš, neznatna ličnost koja samo brojno uvećava stanovništvo na planeti, ali ne služi ničemu novom ni dobrom...O, Rodione Romanoviču, ti podvojeni divni čoveče koji si dokaz da je savest ono što čoveka čini čovekom! Dok sam gledala slučajne prolaznike, razmišljala sam o zločinu i kazni, pojmovima koji su neraskidivo vezani i čija veličina određuje našu sudbinu.

Rastali smo se sa ocem Aleksandrom u jednoj od uličica bočno od Nevskog prospekta. Blagoslovio nas je i svakoga od nas, osim blagoslovom, podario i toplim zagrljajem čija je širina svojstvena samo širokim slovenskim dušama.U prtljagu nekih od nas svoje mesto je našla i njegova plava knjiga o Saboru svetog kneza Vladimira.

Idući ka obali Neve, gde nas je čekao brodić koji će nas voditi u noćni obilazak, prošli smo pored zgrade Admiraliteta, zatim pored bronzanog spomenika Petru Velikom, ali nismo videli krstaricu Auroru, koja predstavlja spomenik ruskoj floti ( „Da li je tako bilo hladno i mornarima sa Aurore“ – pitao se Bajaga, kada je pevao o Tamari i nekim drugačijim belim noćima u kojima ju je čekao, bar u pesmi...Naše dve bele noći bile su tako nežne i tople).Nismo videli ni hotel "Angleter" u kome je izvršio samoubistvo Jesenjin, napisavši prethodno krvlju oproštajno pismo-pesmu svom prijatelju Mariengofu...("Do viđenja, dragi, do viđenja! Dragi moj u mojim si grudima...Urečeni rastanak obećava viđenja, obećava novi susret ljudima.Doviđenja, bez stiska bez reči...Čemu bol i vrelih suza žar? U ovom životu nije novo mreti, al ni živet, bogme, nije nova stvar.")... Petropavlovsku tvrđavu, sagrađenu radi odbrane od Šveđana, mogli smo videti samo sa Neve, kao i mnoge druge znamenitosti. No, o toj vožnji i toj beloj noći pisaću drugi put. Najpre želim da u mislima još jednom prođem, sa starim i novim (nevidljivim) društvom, putevima koje sam već pomenula, da budem dobar saputnik, evocirajući uspomene na svoj prvi susret sa Petrogradom, koji je sada obogaćen novim saznanjima i osećanjima dubokog poštovanja i ljubavi prema gradu koga sad često budna sanjam .



Kazanski sabor



Petrograd, Kazanski sabor


Na Nevskom prospektu nalazi se i Kazanski sabor, ogromna građevina koja privlači pažnju prolaznika. Dvostruki niz stubova doprinosi njenoj impresivnosti.

Nije mi slučajno izgledala odnekud poznato jer je, kako nam je kasnije rekao otac Aleksandar, građena po uzoru na baziliku svetog Petra u Rimu. Ovo veličanstveno zdanje građeno je od 1801. do 1811. i trebalo je da bude glavna crkva u Rusiji.

Posle rata sa Napoleonom, kada su Rusi pobedili ovog čoveka koga smatraju đavoljim izaslanikom i nazivaju antihristom, Kazanski sabor je proglašen simbolom ruske pobede nad Napoleonom.

Ova crkva nazvana je kazanskom po čudesnoj ikoni Bogorodice kazanske koja se i danas u njoj nalazi, i koja je imala neobičnu sudbinu.

Kazanska ikona Bogorodice potiče iz 1579. godine. Dana 22. oktobra 1721, kada ruska crkva praznuje Bogorodicu kazansku, car Petar je preuzeo titulu sveruskog imperatora. Stanovnici Petrograda smatraju da su njihove molitve pred ovom ikonom doprinele pobedi nad Napoleonom 1912. godine. Do 1930. godine ta ikona se nalazila u Kazanskom saboru, a onda je preneta u crkvu svetog kneza Vladimira (Knez-vladimirski sabor).

Pravoslavni Lenjingrađani, koji su 1941. godine učestvovali u devetstodnevnoj odbrani grada, nosili su je oko tadašnjeg Lenjingrada, ubeđeni da su molitve Bogomateri, nošene oko grada, kao i pred ikonom u Knez-vladimirskom saboru (gde se tada nalazila) doprinele i toj pobedi: „ Ona nas je čuvala tokom blokada, ona – naša Zastupnica i Pomoćnica“ – pisali su verujući u pismu koje su uputili 1958. svetom moskovskom patrijarhu Alekseju Prvom.

Tu je sahranjen i veliki ruski feldmaršal Kutuzov, komandant ruske vojske za vreme rata protiv Napoleona.

U Kazanskom saboru se zavladičio i veliki vladika crnogorski, najveći pesnik među vladarima i najveći vladar među pesnicima, Petar Petrović Njegoš.

Nisam znala sve ovo kad sam se našla u Kazanskom saboru. Saznala sam štošta kasnije, kada smo izašli odatle, nakon molebana za Kosovo i Srbiju. Naime, nakon našeg razgledanja unutrašnjosti ove crkve, upoznali smo oca Aleksandra, ruskog sveštenika, koji je takođe srbofil i koji je u nekoliko navrata dolazio u Srbiju, koji nas je pozvao da se poklonimo Bogorodici kazanskoj. I tu, pred Njom, svetom i čudesnom, čiji nas je sjaj obasjavao i kroz staklo kojim je uokvirena, prvi put sam prisustvovala jednom takvom molebanu. Otac Benedikt i otac Aleksandar čitali su molitvu za Kosovo i Srbiju, a mi, skrušeni, u uglu crkve, molili smo se sa njima, dok su brojni vernici celivali ikonu i smenjivali se pred našim očima. Onda smo se i mi poklonili toj čudotvornoj ikoni i celivali je...Preplavila me je radost što mi je dato da prisustvujem jednom takvom činu, nakon koga sam bila zaista srećna, i za koji sam znala da je potvrda da se milost Božija izlila na nas.



No, činjenica je da sam se unutar zidova te crkve, pre održanog molebana, osećala drugačije nego u crkvama koje su joj prethodile. Vratio mi se osećaj koji sam imala u crkvi svetog Petra u Rimu, kada sam očekivala ushićenje, a zatekla – zbunjenost i čuđenje izazvano raskošnim sjajem zlata koje me je okruživalo. Nisam imala predrasude niti otpor prema nečemu što nije pravoslavno (naprotiv, često sam u svojim molitvama pominjala jednog Alesandra kome je ovo mesto najveća svetinja, iako ga nikad nisam pitala da li ga je posetio), ali sam, na svoje veliko zaprepašćenje, osetila samo hladnoću.Divila sam se veličini i umeću umetnika tada i tamo, usred Večnog grada, ali sam, u tom centru katoličanstva, shvatila da ja čak i u najmanjoj pravoslavnoj crkvi, koju su možda i oskrnavile nečije ruke te oko posmatrača vidi samo ostatke nekadašnje lepote, osećam toplinu koje u tom velelepnom zdanju nije bilo...i nastavila sam da mu se divim onako kako se divim grandioznim umetničkim delima, a ne svetim mestima...

Prošli smo pored veličanstvenih stubova, a onda nam je otac Aleksandar pokazao skulpture svetitelja, između ostalih, naravno, i Jovana Krstitelja, a i vrata koja su identična vratima firentinskog Duoma, koja sam nekoliko dana pred Uskrs 2005, imala prilike da vidim.Skulpture i imitacija firentinskih vrata nalazili su se iza centralnih šest stubova Sabora.Ruke su učinile sve što veština može učiniti, i izazvale moje duboko poštovanje i divljenje toj veštini. No, srce je bilo na svom mestu i kucalo uobičajenim ritnom.Samo su oči bile zasenjene.





Interesantno je to da graditelj i oni koji su ga podržavali (a koji su mnogo toga sazidali, mora se priznati) nije ni pokušavao da prikrije svoju nameru ni simbole moćne organizacije čiji je pripadnik bio, a za koju sam ja prvi put saznala čitajući „Rat i mir“.Pjer Bezuhov (ako se ne varam), jedan od junaka, koji mi je bio tako mio i koga mi je bilo žao jer je -avaj!- patio zbog neuzvraćene ljubavi, pristupio je toj organizaciji i, mada mi je mnogo toga izbledelo u sećanju, čini mi se da je u njoj video svetlost i mogućnost da bratstvo svih ljudi bude uspostavljeno. E, brate Murate...!To bratstvo em jedinstvo mi zvuči tako poznato...Mi, koji smo imali bratstvo - jedinstvo u svojoj biografiji samo možemo da se osmehnemo... zagonetno...ili gorko... No, ni to, kao ni činjenica da su boljševici ovaj hram božji bili zatvorili 1929. godine nije umanjilo slavu božju. Od 1932. godine ovde se nalazi i Muzej istorije i religije, a nekoliko godina kasnije obnovljena su i bogosluženja.

Bogorodica kazanska, čija ikona nije izgorela čak ni u velikom požaru, bdi nad ovim hramom i nad onima koji u njoj vide zastupnicu kod Svevišnjeg i koji, ma pred kojom se ikonom molili, veruju u carstvo nebesko i pravdu onoga koji se Ljubav zove.



Spas na krvi




Crkva Vaskrsenja Hristovog nalazi se preko puta Kazanskog sabora. Kad sam je videla, zbunila sam se jer je ličila na crkvu Vasilija Blaženog, samo što su boje bile drugačije! Ja i moje asocijacije!No, ispostavilo se da nisam bila daleko od istine jer je ova crkva, za razliku od mnogih drugih koje su građene po uzoru na zapadne modele ( a poznato je da je Petar Veliki bio očaran Zapadom, na kome se, uostalom, i školovao), građena u starom ruskom stilu, upravo po ugledu na hram pomenutog Vasilija Blaženog.Iako su njene kupole bajkovite i liče na one iz najlepših ruskih bajki, priča koju prati ovu crkvu može se nazvati, kao i ono što se dogodilo u zemlji seljaka, na brdovitom Balkanu, krvavom bajkom:krvavom, zbog prolivene krvi i mučeničke smrti jednog cara, a bajkom, zato što izgleda nestvarno. Nije na odmet pomenuti i našu Desanku, koja je toliko volela Rusiju da se na njenom grobu u Brankovini nalazi minijatura crkve Vasilija Blaženog.Naime, tu gde je podignuta ova velelepna crkva, dana 1. marta 1881. godine smrtno je ranjen ruski car Aleksandar Drugi Nikolajevič Romanov, koji je stupio na presto 1855. godine. Iako je tokom njegove vladavine ukinuto kmetstvo, reformisani su sudovi i data izvesna samouprava gubernijama i gradovima, u njega je pucao jedan od pripadnika organizacije „ Narodna volja“. Elem, svet je pun simbolike!Sin ubijenog cara, Aleksandar Treći, odlučio je da na tom mestu izgradi memorijalnu crkvu posvećenu stradanju svog oca. Zbog toga se ova crkva naziva još i „Spas na krvi“ ili „Crkva prolivene krvi“. Mesto na kome je pogođen car ograđeno je i tu se čuvaju njegovi posmrtni ostaci. Izgradnja je trajala od 1883. do 1907. godine. Sve do 1917. godine crkva je imala samo jednu namenu: da se u njoj održavaju službe za ubijenog cara.Za vreme drugog svetskog rata, boljševici su je oštetili, te je restauracija dugo trajala.
Mi nismo ulazili unutra, možda i zbog nedostatka vremena, ali je i njena spoljašnjost bila tako lepa, dobrim delom u raskošnim mozaicima, da i onako nisam znala gde bih pre gledala.Oni koji se razumeju u umetnost tek ne bi znali „kud udaraju“, kad se ja, kao njen ljubitelj, a ne vrsni poznavalac, nađoh u čudu.





Čitala sam da je unutrašnjost do dva metra visine građena od crnog i sivog mermera, da je ostatak zidova sav u mozaicima na kojima su prikazane scene iz Hristovog života, naročito rođenje, krštenje, stradanje i vaskrsenje, a da je kupola ukrašena Hristovim likom, takođe u mozaicima.Verovatno bih i u to čudo ljudskih ruku gledala onako kako sam gledala u Mikelanđelovo „ Stvaranje sveta“, gde se vide Adam i Bog, u ona dva prsta koja se dodiruju a koja predstavljaju dodir božanskog i ljudskog. Tada sam mislila da nema ničeg većeg od tog dodira ovekovečenog na tavanici Sikstinske kapele, a sada, nakon tavanica viđenih u Rusiji, mogu samo da još jednom kažem, makar sebi u bradu, da je i moja neobaveštenost uslovljena onim informacijama kojima su nas oduvek bombardovali, a bombardovali su nas uvek oni koji su medijski bili jači (makar u medije ubrajala i udžbenike i priručnike) i koji su uvek u prvi plan stavljali samo svoje vrednosti. Ne poričem njihovu lepotu niti značaj, ali smatram da ne treba skrivati ni ono što im je ravno i po lepoti i po značaju, a što je tuđe. No, kao što sam sutradan videla svojim očima crkvu u kojoj su se ikone, kažu monasi, same od sebe obnavljale nakon boljševičkog javašluka i razaranja, kao što se to dešavalo u „Vremenu čuda“, tako i sad verujem da za prave vrednosti uvek saznaju oni koji tragaju za njima, ili oni koji, i ne znajući šta će naći na svom putu, krenu za onima kojima veruju...

Tu gde se nalazi Spas na krvi, nalazio se jedan kanal koji su Rusi presekli i premostili da bi napravili ovu crkvu, da bi se iskupili za ubistvo svog vladara.Bez želje da zadirem u ispravnost ili neispravnost rezonovanja, u dobru volju i patriotizam naroda ili nekih pojedinaca, nisam mogla da ne pomislim na jedan majski prevrat, u kome su pripadnici „Crne ruke“ ubili svog kralja i kraljicu na zverski način ( zbog kraljice koja to nije imala pravo da bude, jer nije bila podobna zbog burne prošlosti ili pak nemogućnosti da kralju podari naslednika...ili iz nekih jačih razloga...Svejedno, opravdanje za zverstvo ne postoji)i da ova dva vladara svrstam u kategoriju mučenika.

Predstava Gorana Markovića „ Vila Sašino“ na izvanredan način govori o tim vremenima.Aleksandru Drugom posvetiću još malo pažnje u jednom od narednih postova, jer je građa koju sam o njemu našla vrlo intrigantna.Iako sam nakon ove crkve videla i mnoge druge, kad se setim Spasa na krvi - stresem se jer se u meni probude istovremeno i užas i divljenje.




Hram spasa nerukotvornogo obraza





Na nekoliko desetina metara od crkve Spasa na krvi nalazi se Hram spasa nerukotvorenog obraza , Spaso-preobraženski sabor. U njemu se nalazi ikona Spasa nerukotvorenog , koju je ikonopisao čuveni Simon Ušakov za cara Alekseja Mihailoviča. Carica Natalija predala je ovu ikonu sinu Petru Velikom, koji ju je, kad god bi išao u vojne pohode, nosio sa sobom. Poslednjih godina držao ju je kraj uzglavlja, a bila je i rituala kada je opevan.

Tu sam prvi put čula priču o ikoni na kojoj je lice Hristovo koje nije naslikano ljudskom rukom. Zato se i zove nerukotvoreno, jer se pojavilo samo od sebe, otprilike onako kako se pojavljivalo i u drvetu i na nekim neobičnim materijalima.

Po predanju, prvi odraz Nerukotvorenog spasa nastao je još za Hristovog života. Naime, jedan vladar iz Odese bio je oboleo od teške bolesti. Čuvši za Hrista, poslao je dvorskog živopisca u Palestinu s pismom u kome je molio Spasitelja za pomoć. Tada Hristos, umivši svoje lice, obrisa se čistom plahtom (ubrusom), na kojoj se zatim pojavio njegov božanski lik. Zahvaljujući tom čudotvornom ubrusu, bolesni car se izlečio. Ubrus sa Nerukotvorenim spasom bio je od tada stavljen na dasku i izložen na gradskim vratima.Kada je ovog vladara zamenio drugi, koji nije bio hristoljubiv, ova relikvija je odneta u stenu, gde je nekoliko stotina godina počivala, gotovo da je bilo zaboravljena.Godine 545. ovaj lik se, u trenutku čudesnog otkrovenja, javio episkopu Odese, Eulaliju.Kada je dragocena relikvija, sveti ubrus, odvojena od drveta, ukazao se i na drvetu čudesni lik Spasitelja. Zbog toga se Nerukotvoreni spas javlja u dva vida: kao Spas na ubrusu i Spas na drvetu.

Nerukotvoreni obraz do 10. veka čuvan je kao najveća svetinja u Odesi. Godine 944. svečano je prenesen u Konstantinopolj, a 1204. godine, posle pogroma hrišćana u Konstantinopolju, Sveti ubrus, zajedno sa ostalim pravoslavnim hrišćanskim relikvijama trebalo je da bude prevezen u Evropu brodom.No, ovaj brod je stradao prilikom bure.

Jedna od ikona Nerukotvorenoga spasa, koja se nalazila u hramu svetih mučenika Borisa i Gleba, za vreme čitanja jevanđelja, naočigled prisutnih, na čudesan način se obnovila sama od sebe, tj. najpre je zablistala zlatnim sjajem, a onda su, ispod Spasiteljevog lika, počela da se pojavljuju slova, dok su se na obodima pojavljile slike arhistratiga Mihaila i arhangela Rafaila.Osetilo se i blagouhanije, a posle pet dana pozlata je posvetlela.

U jednom neobičnom ruskom filmu koji se zove „Ostrvo“ , koji mi je dala jedna koleginica da odgledam, na drvetu se pojavljuje Hristov lik, očigledno zbog toga što se u blizini nalazi jedan božji čovek, koji neprestano okajava svoje grehe, te mu je dato da čini čuda i isceljuje one koji dođu do njega, a njegovo prisustvo, kao i prisustvo Boga u njegovom srcu, i na ovaj način se ispoljilo.

Ovaj „ Hram Spasa nerukotvorenogo“ bio je hram u kome je održano opelo velikom Aleksandru Sergejeviču Puškinu.

Naime, izvori kažu da je ruska javnost bila obaveštena da će se to opelo održati u Isakijevskom saboru, gde je veliki broj ljudi i došao, želeći da oda počast omiljenom pesniku, ali je ta ceremonija ipak održana u ovom zdanju.Zato na samom ulazu, na jednoj mermernoj ploči, piše da je tu opevan Puškin.

Tu se nismo mnogo zadržali, ali smo se popeli na sprat gde se nalazila još jedna čudotvorna ikona Bogorodice, sva srebrnasta i biserna, po kojoj je nanizano zlatno i srebrno prstenje, kao i lančići koje su doneli verujući, i delovala mi je tako nestvarno.





Bile su tu i slike iz Puškinovog života, pretpostavljam...slike na kojima su se videle bogate biblioteke i lica ruskih plemića...U prizemlju je bio još jedan izvor svete vode.

Isakijevski sabor je crkva čiji spoljašnji izgled podseća na crkvu svetog Petra u Rimu, crkvu svetog Pavla u Londonu i crkvu Santa Maria del fiore u Firenci.

To je bio prestoni hram Petra I, posvećen Isakiju Dalmatskom. Naime, Petar Veliki rođen je na dan Isakija Dalmatskog, te je zato želeo da 1710. izgradi Isakijevsku crkvu. U toj crkvi se i venčao sa svojom drugom ženom Katarinom.

Značaju ove crkve doprinose i svetinje koje se u njemu nalaze: Časni krst sa Hristovog groba (sa životvornim drvetom Gospodnjim), mošti svetog apostola Andreja Prvozvanog koje je Rusiji darovao jerusalimski patrijarh 1833. godine, Nerukotvorni obraz Spasitelja sa zlatnom rizom i trnovim vencem na glavi, Tihvinska čudotvorna ikona Bogomatere i Korsunska ikona Bogomatere.

Ispred njega nalazi se spomenik Petru Velikom, o kome sam već govorila.





U crkvu svetog Nikolaja morskog stigli smo pri kraju radnog vremena, ali su nas pustili unutra. Žao mi je što je poseta kratko trajala, jer sam tu videla najlepše ikone petrogradske (po sopstvenom nahođenju, naravno, bez ikakvog racionalnog ili sentimentalnog objašnjenja). Bile su prava remek – dela, a njihove boje, čas tople, čas goruće, potpuno su me opčinile.Neke od njih spadale su, naravno, i u čudotvorne, i to mi je bilo jasno i na osnovu zlata kojim su bile okićene, ali i na osnovu osećaja koji sam imala dok sam ih celivala.Volela bih da se tamo vratim i da saznam u čemu je razlika između njih i ostalih i zašto sam baš njih ostala tako željna.

Možda i zato što sam jedino tu videla najveću hilandarsku svetinju i jednu od najvećih naših svetinja – ikonu Bogorodice Trojeručice, naravno urađenu u ruskom stilu (sa raskošnim srebrno- zlatnim okvirom i dragim kamenjem). Predanje kaže da je ova ikona poreklom iz Hilandara i da je u vreme ikonoborstva, u osmom veku, svetom Jovanu Damaskinu, koji ju je i stvorio, najpre odsečena ruka, a onda je, nakon molitvi Bogorodici, ponovo izrasla, zbog čega joj je svetitelj, u znak zahvalnosti, dodao treću ruku od srebra. Otuda i naziv Trojeručica.

Rekoh: jedna od naših najvećih svetinja, zato što je ova ikona vezana i za sudbinu našeg naroda,pre svega za svetog Savu, koji ju je doneo u Hilandar sa jednog od svojih putovanja po Svetoj zemlji (1228-1230).U vreme kralja Milutiina, Stefana Dečanskog i cara Dušana, u Skoplju je postojala crkva svete Bogorodice Trojeručice, a ova ikona se nalazila u njoj do 1392, kada su Turci osvojili Skoplje, i kada se, po legendi, vođena Božjim promislom, opet našla u Hilandaru.

Tu su, zapravo, bile dve crkve, a jednu od njih pamtim po tome što je oko svake ikone bio postavljen nebeskoplavi ram, na svakom zidu, i samo mi je to plavetnilo ostalo u očima, kao i raskošni ikonostas...I ikone, naravno, koje su se velikom brzinom smenjivale pred mojim očima, tek da ne bih mogla da prestanem da se divim njihovoj lepoti i blagodati.

U crkvi svetog Andrije Prvozvanog, jednog od apostola, koji je doneo hrišćanstvo u Rusiju ( sveti Andrija Prvozvani je brat svetog Petra), nismo se mnogo zadržali jer je vreme isticalo. Samo smo celivali ikone i nastavili ka Vladimirskom saboru.

Kad smo izašli, Jovana nam je pokazala reprodukcije koje su joj darovali u crkvi, i rekla da svako od nas treba da izabere po jednu za sebe. Ja sam izabrala jednu sa Bogorodicom i malim Hristom u njenom naručju.Hrist je, zapravo, bio sa njene desne strane, u desnoj ruci, sa licem priljubljenim uz njeno, sa pogledom upravljenim ka visinama. Bogorodica je bila u crnoj odeždi ukrašenoj zlatnim i crvenim diskretnim detaljima koji oivičavaju lice, vrat, nadlakticu i ruke, a Hristove haljine bile su zlatne, protkane tamnocrvenim i crnim linijama. Sve to uokvireno je narandžastim ramom čija me je toplina sasvim obujmila.

Kad sam pokazala Dobrosavu svoj izbor, rekao mi je da sam izabrala najsvetiju rusku ikonu, zaštitnicu Rusije, Bogorodicu vladimirsku, čiji se original nalazi u Tretjakovskoj galeriji i samo se jednom godišnje, 6. jula, na svetog Nikolu letnjeg, iznosi pred vernike.

Ono što sam kasnije otkrila o Vladimirskoj Bogorodici potpuno me je zaprepastilo.

Iako nisam imala prilike da je vidim svojim očima (jer Tretjakovsku galeriju nisam posetila...ovoga puta...), dan pred povratak kući kupila sam baš njenu kopiju u radnji u kojoj se prodaju ikone, i to je nešto najvrednije (izraženo u novcu, najskuplje) što sam odande donela.Ona je zauzela mesto na kome je nekad stajala slika na kojoj smo voštani Tamerlan, moj stari znanac (a kao da je od krvi i mesa) i ja: on je ponosan, gord, sa stavom pobednika, sav u zlatu, zagledan u daljine, a ja, koja idem ruku pod ruku sa njim, nasmejana sam i uverena da se nikad ne zna kuda će nas noge i srce odvesti i šta ćemo, tamo daleko, otkriti o sebi i o drugima.




Sveta Ksenija Petrogradska

„ To je velika ruska svetiteljka“ – rekli su mi pre nego što smo stigli na Smolensko groblje na kome se nalazi grob i kapelica jedne od najomiljenijih ruskih svetiteljki, prepodobne Ksenije Petrogradske. U očima prisutnih videla sam veliko poštovanje, jer su o ovoj svetiteljki i njenim čudima čitali, za razliku od mene, koja sam krenula grlom u jagode na neka od ovih mesta.



Prvo što sam primetila, na samom ulazu u groblje, bila je spomen-ploča na kojoj je pisalo da je tu sahranjena Arina Rodiovna, dadilja A. S. Puškina.Kod nas bi takvo nešto bilo sasvim čudno i neobično, ali u ruskom narodu dadilje nisu samo žene koje čuvaju nečiju decu, već i žene koje vole i koje se vole, one kojima se poveravaju velike tajne i one koje uvek umeju da nađu reči utehe.O tome svedoče i dva Puškinova stiha.

Smolensko groblje je veliko. Na nekim grobovima su još uvek socijalistički simboli, a sa nekih grobnica su pripadnici tog pokreta odneli sve što se moglo odneti. No, ovo je mesto o kome se vodi računa, možda i zbog toga što tu počiva svetiteljka koja je utešila mnoge i koji jedino tu nalaze spokoj.

Na nadgrobnoj ploči uklesane su reči : „ U ime Oca i Sina i Svetoga Duha.Na ovom mestu je položeno telo rabe Božije Ksenije Grigorjevne, žene dvorskoga pojca, po činu pukovnika, Andreja Teodoroviča.Ostala je bez muža u dvadeset šestoj godini, stranstvovala 45 godina i ukupno živela 71 godinu.Zvala se imenom Andreja Teodoroviča. Ko je mene znao, da pomene dušu moju radi spasenja duše svoje. Amin“.

Taj natpis je, očigledno, tu da bi nas podsetio na moć molitve i pomoć usnulih pravednika onima koji su verujući.





O zemnom životu svete Ksenije ne zna se mnogo, ali se zna da se, kad je postala udovica,u njoj desio veliki preokret, jer je otkrila koliko je ljudska sreća prolazna.Materijalno bogatstvo koje je ostalo iza muža podelila je sirotinji a kuću ostavila dragoj prijateljici. Obukla je pukovničku uniformu svog muža i otišla neznano kuda.

Posle osam godina vratila se u Petrograd i svima počela da govori kako nije umro njen muž, već ona sama, i odazivala se samo na ime svog upokojenog muža.Da bi okajavala svoje i muževljeve grehe, postala je Hrista radi jurodiva i svoju mudrost ogrnula plaštom ludosti.Neobično i bedno obučena, često bosonoga, bez stalnog prebivališta, izazivala je čuđenje, a često i podozrenje i podsmevanje. Često je odlazila u polje i tamo se do izlaska sunca molila Bogu. Darom prozorljivosti upozoravale je često, u alegorijama, ljude šta treba da čine, da li ih čeka velika sreća ili bolna iskušenja.

Mnogo je primera za to u žitijima prepodobne Ksenije, ali ja ću izabrati jedan iz knjige koju je priredio episkop bački Irinej:

„Najavila je blažena Ksenija i iznenadnu smrt carice Jelisavete Petrovne (sestre Petra Velikog). U navečerje rođenja Hristovog, 1761.godine, trčala je zavejanim ulicama Petrograda vičući:

- Pecite palačinke! Pecite palačinke! Uskoro će čitava Rusija peći palačinke!

Iako su svi znali za drevni običaj pravoslavnih Rusa da se za pokoj duše peku zaupokojene palačinke (kao što se kod nas priprema koljivo), ipak zabrinutost i uznemirenost blažene Ksenije niko nije mogao da dokuči niti da odgonetne na koga se odnose njene reči. Tek kada je na sam Božić Petrogradom i celom Rusijom prostrujala vest o iznenadnoj smrti carice Jelisavete Petrovne, još jednom su pojmili prozorljivost Hrista radi jurodive Ksenije“.

(Žitije svete Ksenije Petrogradske, Hrista radi jurodive, Beseda, Novi Sad, 1998.)





Nakon upokojenja narod je počeo da dolazi na njen grob i da molitveno traži pomoć.Zahvalni poštovaoci uredili su 1902. godine kapelicu sa mramornim ikonostasom i nadgrobnim spomenikom. Na zapadnoj strani su gvozdena vrata sa natpisom: „ Raba božija Ksenija“.Sada se u toj kapelici svakodnevno služi pomen blaženoj Kseniji.

Zbog njene ljubavi prema bližnjima, smirenja, trpljenja, krotkosti, ruska crkva ju je kanonizovala u svetiteljku, najpre na saboru u Njujorku, 1978. godine, a deset godina kasnije, na saboru Ruske pravoslavne crkve posvećenom hiljadugodišnjici krštenja Rusije, u Troicko-Sergijevoj lavri, kanonizovana je i u svojoj otadžbini.

I toga 9. jula, kad smo mi došli, bilo je mnogo ljudi u kapeli. Neprestano su se smenjivali u želji da odaju počast blaženoj i kupe nešto od osveštanih stvari koje se tu prodaju.

Miropomazani smo uljem iz kandila, a onda su, nam, na izlazu, darovali ruže: za svakoga od nas po jednu. Veruje se da cvet poklonjen na ovom mestu ima lekovita svojstva, te se preporučuje da se te latice koriste prilikom spremanja jela ili u toku bolesti.

Takođe je običaj da svako napiše jednu želju, onu čije bi ga ispunjenje usrećilo, na papirić koji će ostaviti na mestu predviđenom za to: oko prozora ili duž crkvice gde se to može uglaviti.Sveta Ksenije pomaže verujućima, svakome po veri koju ima.

Zaprepastio me je broj golubova koji su se nalazili oko kapele i na okolnom drveću. Bilo ih je svuda i bili su tako pitomi. Gotovo nadrealistički prizor! Nisu se sklanjali ni od ljudi ni od fotoaparata.





Sama crkva posvećena svetoj Kseniji sva je u plavoj boji (sa belim stubovima i ukrasima oko prozora). Takva je bila i zgrada u kojoj živim dok je jedan mladi i nadobudni biznismen nije ofarbao u elegantniju, bež boju, tvrdeći da je ta plava bila ružna, a on zna šta je estetika. I njega sam se, antihrista, sećala dok su mi oči uranjale u to plavetnilo.Trebalo bi da se neko i za njega pomoli.

Ispred te crkve nalazi se spomenik ruskom poeti Tarasu Ševčenku (nedaleko od njega primetila sam i krst sa imenom Aleksandra Bloka), a unutrašnjost je takođe prelepa. Pamtim, pored ostalog, da je sve mirisalo na orhideje. Raskošni veliki beli cvet stajao je pored ikone Bogorodice, čiji je deo odežde bio urađen u zlatu, u obliku novčića. Neko je i to zlato hteo da skine sa ikone (i skinuo deo), ali kažu da se ti novčići sami od sebe obnavljaju. Nedaleko od nje bila je još jedna ikona Svih žalosnih radost, kao i neke ikone sa česticama svetitelja.

Za taj dan nam je još ostao sveti Jovan Kronštatski.Kad mi je Dobrosav rekao: „ To je njihov veliki svetac“, iako sam u njegovim očima videla veliko poštovanje, pomislila sam: „Još jedan!“ U toj pomisli bilo je i malo skepse, malo strepnje i čudnog predosećanja: skepse, zato što Rusi zaista imaju mnogo svetitelja, pa sam pomislila da će poseta toj crkvi, posle ovoliko viđenih lepota u toku jednog dana, više ličiti na rutinsku posetu (grešna mi duša!), a strepnje i predosećanja- zato što gajim naročito poštovanje prema svetiteljima sa tim imenom.




Sabor kneza Vladimira

Vladimirsku ikonu nisam videla, ali sam, nakon što je prelepa kopija postala moje vlasništvo, ušla u Sabor kneza Vladimira.Iako se pojava hrišćanstva u Rusiji vezuje za misiju svetog apostola Andrije Prvozvanog, tek je sveti knez Vladimir kijevski pokrstio ruski narod, i to 988. godine na Dnjepru.Knez Vladimir (980-1015) u početku je bio mnogobožac i prisiljavao je svoje podanike da se klanjaju idolima (starim slovenskim božanstvima), ali je prekretnica nastupila 968. godine, kada su u njegovu kneževinu došli propovednici različitih vera (judaizma, islama, zapadnog i istočnog hrišćanstva), zbog čega je i poslao svoje izaslanike u različite delove sveta ne bi li utvrdili koja je vera najispravnija (Sad mi je jasno odakle Paviću inspiracija za Hazarski rečnik!)

Na jednom sajtu pronašla sam ovakvo objašnjenje ishoda: “ Predanje kaže da među nemačkim kaluđerima nije našao slave, a muslimani su mu se zgadili zbog jakih mirisa. Jevrejske rabine je najurio jer njihovu državu Bog nije blagoslovio slobodom, a u Carigradu poslanici nisu znali da li su na nebu ili na zemlji, zasenjeni lepotom bogosluženja u Svetoj Sofiji i izvestili su svog kneza da ne znaju ništa drugo, osim da tamo prebiva Bog.“Zbog toga je i sam knez, posle uspešnog pohoda na Herson, pokršten, a hrišćanstvo je proglašeno državnom religijom.Po njegovom naređenju mitropolit Mihailo (988-992) obišao je rusku zemlju propovedajući hrišćanstvo.Vladimirovom sinu, Jaroslavu, preostalo je samo da nastavi očevim stopama.

Spoljašnjost Sabora kneza Vladimira je u bojama zlata i čistote, žuto-bela.

Krstovi Sabora kneza Vladimira delo su čuvenog italijanskog arhitekte Antonija Rinaldija, za koga kažu da je s retkim majstorstvom sačinio predivan sklad zvona, krstova i samog zdanja.Tu veličanstvenu crkvu pamtiću po bojama koje i sad „gore mladošću u mojoj krvi“, jer su mi u sećanju ostale zlatna i crvena, koje dominiraju ikonama viđenim u ovom hramu.Iako je svod kupole, kao i još neki svodovi, one predivne, golubije plave boje kombinovane sa belim detaljima i stubovima ( kao u crkvici na Smolenskom groblju), crvena i zlatna čine moj „poslednji prsten vidika“.Savremeni izgled Sabor je poprimio 1951. godine, kada su bočno od glavnog oltara ustanovljeni delovi izgrađeni od malahita za dve čudotvorne ikone Bogorodice: Kazansku i Skoroposlušnicu.One su od ovog hrama stvorile spomenik pobede u bitkama za Lenjingrad u Velikom otadžbinskom ratu, jer su narodu koji je bio pod opsadom ulivale veru u božju pomoć.U glavnom oltaru Knez-vladimirskog sabora čuva se jevanđelje koje je štampano 1759. godine za vreme imperatorke Jelizavete Petrovne. U Saboru je postojalo jedno starije jevanđelje, iz 1689. godine, „berlinsko“, koje je 1922. godine nestalo.Oba su imala srebrne ramove i ukrase, što je, očigledno, privuklo pažnju boljševika.Jelizavetino jevanđelje, dimenzija 76x53 cm, sačuvano je zato što njegov prelepi okvir ipak nije bio sačinjen od plemenitog metala. Na sredini naslovne strane Jevanđelja naslikano je Vakrsenje Hristovo, a na uglovima četvorica jevanđelista. Metalni delovi su ukrašeni i kamenčićima, na poslednjoj strani su tri svetitelja: Nikolaj Čudotvorac, Aleksandar Nevski i knez Vladimir.Ovo jevanđelje se samo jednom godišnje koristi, i to u noći Hristovog vaskrsenja.

Blokadni antimins- četvorougaona plaštanica na kojoj je predstavljeno polaganje tela Gospoda Isusa Hrista u grob, kao i likovi četvorice jevanđelista u uglovima. U nju su ušivene su čestice moštiju svetitelja. Ova plaštanica bila je osveštana ne prelazu iz 19. u 20. vek, a 4. jula 1942. godine, na 239. dan blokade Lenjingrada, mitropolit lenjingradski Aleksej svojom rukom je ispisao da se ovaj antimins predaje Knez – vladimirskom saboru za bogosluženja.U vreme liturgije, na njemu se osvećuju sveti darovi.




Ikonostas je veoma lep i raskošan.Deo njega čine i stara carska vrata.Sa desne strane carskih vrata nalazi se ikona Hrista Svedržitelja, koja ima jednu osobenost: Spasitelj drži u ruci jevanđelje koje je otvoreno na strani na kojoj piše „ Ne boj se, maleno stado...“To se na ikonama veoma retko sreće. Sa leve strane nalazi se ikona Majke Božije nazvana „ Strasna“, koja datira s kraja 17. i početka 18. veka. Ka njoj sleću dva anđela koji u rukama nose krst. Mladenac, čiji je pogled uprt u njih, obema rukama drži desnu ruku svoje majke.I ovakav lik Bogorodice retko se može videti na ikonama.Kada je zatvorena Smolenska crkva, u avgustu 1940. godine, čudotvorna ikona Bogorodice kazanske bila je smeštena u Knez-vladimirski sabor, gde je ostalo do jula 2001. godine, kada je vraćena pod rodni svod Kazanskog sabora.Ikona Presvete Bogorodice nazvana „ Skoroposlušnica“ doneta je sa Atona 1880, godine i bila smeštena u časovnji u Roždestvenoj ulici. Iako je bila oslikana na kartonu, neoštećena je izašla iz požara koji je zahvatio tu crkvu. „ Mlado, čudesno, devičansko lice ispunjeno je snagom; pronicljive oči gledaju u dubinu ljudskog srca. I plamena vera u Majku Božju, u snagu njene molitve, zahvata svakoga pri pogledu na njen lik“. Čudotvorna ikona „ Skoroposlušnica“ nalazila se u Knez – vladimirskom saboru od 1938 – 1958. godine. Tada je, po odluci Svetog Sinoda od 27. decembra 1957, preneta u Troicki sabor Aleksandro- Nevske lavre,a za Knez – vladimirski sabor je napravljena kopija.Ikona Majke Božije „Znamenje“ doneta je u Petrograd iz Novgoroda. Proslavila se u Novgorodu 1170. godine, u vreme opsade grada, kada je, kako se veruje, darovala Rusima pobedu nad neprijateljem.Ova kopija" Znamenija" potiče iz 18. veka. Na kopiji se, kao i na originalu, nalaze četvorica svetitelja:u vrhu su velikomučenik Geogije i mučenik Jakov, a ispod njih sveti Onofrije i Makarije.Ovu ikonu, iako je kopija, unikatnom čine tropari i kondaci ikone „ Znamenije“ ispisani u gornjem i donjem delu ikone i uokvireni zlatnom bojom i ukrasima.Veoma je neobična, nikad nisam videla neku sličnu njoj.Ovde se nalazi i kopija „ Nerukotvorenog lika Spasitelja“ . U sve pohode Petar Veliki je nosio sa sobom Nerukotvoreni Spas (sa trnovim vencem na glavi), a posle njegove smrti toj ikoni su mogli da se poklone svi koji su to želeli. Godine 1872. ova ikona je bila ukrašena zlatnom rizom koja uokviruje Hristov lik, kao i dragocenim ramom. Sve blješti, a duboke i tople Hristove oči koje vas posmatraju iz središta slike prate vas svuda nakon toga.

Ikona prepodobnog Serafima Sarovskog „u žitijima“ doneta je u Sabor kneza Vladimira 19O3. godine, kada je i osveštana.Ikonopisao ju je A.I. Rezcov, sledeći najbolje obrasce drevnoruskih „žitijskih“ ikona.Lik svetog okužen je scenama iz njegovog života: to su najupečatljivije scene iz njegovog života, njih devet (jedna od njih predstavlja prepodobnog koji se moli u Sarovskoj šumi, a uz nju je priložena i čestica kamena na kome je hiljadu dana klečao ovaj podvižnik), a na desetoj je lik Bogorodice. Ikona prepodobnog Serafima postavljena je na mesto na kome je više vekova bila ikona Bogomatere „ Svih žalosnih radost“, koja je prenesena na severnu stranu hrama, i za koju je takođe sagrađen poseban okvir.





Ikona Bogomatere „Svih žalosnih radost“ prikazuje kako na najrazličitije načine Bogorodica pomaže ljudima. Interesantno je da ova ikona nije rađena ni po jednom poznatom ikonografskom kanonu. U sredini je, dakle, Bogorodica, a sa njene desne i leve strane nalaze se ljudi kojima ona ukazuje nebesku pomoć. Dominira božanstvena crvena boja, a odežda Bogorodice, kao i većine hrišćana kojima se pomoć ukazuje, jeste zelene boje. (Ovo bi mogao biti prvi dokaz koji sam ja našla, a koji ide u prilog tome da je boja hrišćanstva u početku bila zelena..O, kako predivno zelena!) Na njenoj glavi je kruna, a oko glave oreol. U desnoj ruci je razvijeni i ispisani svitak, a u levoj skiptar . Lice joj je malo nagnuto napred: ona se priklanja molbama stradalnika koji je okružuju, i žuri da im pomogne.Ovoj ikoni nema ravne po izrazu lica koji je sav u materinskoj brizi za ljude, i u očiglednom stremljenju da svakoga uteši.

Jelena mi je i ovoga puta dala objašnjenje o boji hrišćanstva: „ Ovako ide tekst sa svetosavlja: Simvolika farbanja jaja vrši se u spomen na događaj kada je sveta Marija Magdalina Mironosnica (...) putovala u Rim da propoveda Jevanđelje, i posetila cara Tiberija. Tada mu je, u znak pažnje, kao novogodišnji poklon, predala crveno jaje, i pozdravila ga rečima: „ Hristos vaskrse“Crvena boja simvoliše Spasiteljevu nevino prolivenu krv na Golgoti, ali je crvena boja istovremeno i boja vaskrsenja jer vaskrsenja nema bez stradanja i smrti. To je, dakle, prvenstveno boja hrišćana i crkve, bez obzira što su neki pojedinci i pokreti kroz istoriju pokušavali da ovu boju prisvoje i kompromituju.“


(Dragocenu građu za ovaj post pronašla sam u već pomenutoj "plavoj knjizi" oca Aleksandra Galkina " Knez- vladimirski sabor" objavljenoj 2005. godine u Petrogradu.Slike koje sam priložila nisu baš reprezentativne, ali ako nabavim bolje od nekog od svojih saputnika - dodaću ih.)



I potrese se duša hrišćanska




„...Za smirenu dušu ruskog čoveka, izmučenu radom i jadom i, što je najglavnije, večitom nepravdom i svagdašnjim grehom, kako svojim, tako i svetskim, za dušu prostog Rusa nema jače potrebe i utehe nego naići na svetinju ili na svetitelja, pasti pred njega i pokloniti mu se...“ (F.M. Dostojevski)


I ja sam to shvatila kada sam se našla u spomen-crkvi Jovana Kronštatskog.Spoljašnji izgled zgrade više me je podsećao na muzej nego na crkvu, i da nije bilo krstova, kao i na ostalim objektima koje smo do tada obilazili, imala bih utisak da sam u muzeju jer je u odajama u koje smo ušli te večeri bilo mnogo stvari koje je otac Jovan Kronštatski koristio i koje su bile značajne za njegov život i život pastve koja mu je dolazila.Dana 19. oktobra 1829. godine u Suri, nedaleko od Belog mora, rodio se Ilji Sergijevom sin. Bio je toliko slabašan, te je iste noći pozvan sveštenik da bi ga krstio, a u spomen na svetog Jovana Rilskog roditelji mu dadoše ime Jovan.Njegovi preci su preko trista godina u toj oblasti služili kao sveštenici, te je svom dušom veoma rano zavoleo bogosluženje i molitvu.Dečak je bio veoma marljiv i saosećajan, ali je imao velike poteškoće pri učenju. Jedva je razumevao šta učitelj govori, i teško je pamtio i jednostavne podatke...Sve do jedne noći: „ Padnem kraj svoje postelje na kolena i počnem najusrdnije da se molim. Ne znam koliko je to dugo trajalo . Najednom se moja unutrašnjost potrese...i učini mi se kao da neki zastor pade sa mojih očiju i kao da mi se um otvori.Učitelj, njegovo predavanje, sve što je govorio – najednom je sad jasno stajalo preda mnom. Vedrina i radost ispuniše moju dušu. Posle te molitve zaspao sam mirno, kao nikad ranije. Ujutru sam skočio sa postelje, uzeo knjigu i – o sreće!Mogao sam da čitam mnogo bolje, sve da razumem i da čak i drugom prenesem. Kad nam je učitelj tog dana u razredu dao jedan računski zadatak, ja sam mogao odmah da ga rešim i dobih pohvalu. Od tog vremena moj napredak u školi je bio za sve očigledan. Na kraju godine, kao jedan od najboljih đaka, bio sam upućen u bogosloviju“.

Tih godina, kada je pohađao bogosloviju u Arhangelsku, imao je i jedan proročki san: „ U snu je video unutrašnjost jedne velike crkve sa ikonostasom od zlata, i sebe u njoj kako ulazi kroz carske dveri u oltar i izlazi kao što priliči svešteniku“.Godine 1855.rukopoložen je u Petrogradu za sveštenika, a zatim je prešao u Kronštat gde je trebalo da pomaže svom tastu, svešteniku, u Sabornom hramu svetog Andreje. Kad je prvi put stupio u ovu crkvu ostao je zapanjen: „ Video sam nešto poznato. To je bila unutrašnjost crkve sa ikonostasom koji sam nekoliko godina ranije video u snu. Taj san ostao je u mojoj duši i sad je u meni izazvao nadzemaljsku radost. Bio je to od Boga dat znak da ovde budem sveštenik“.Kronštat je u to doba bio mesto u kome se živelo u krajnjem siromaštvu, prljavštini, porocima, čemu je doprineo i veliki broj onih koji su tu prognani zato što su bili pijanice, razbojnici ili lutalice.

Od prvog dana službe otac Jovan je stupio u bliski odnos sa svojom pastvom, negujući zajednicu ljubavi.Nakon liturgije, svakog jutra, razgovarao je sa nevoljnicima, koji su dolazili sa različitim potrebama.On je svakome prilazio čistog srca, pažljivo ga slušao i ispunjavao molbe prema mogućnostima. Govorio je da nama i onako ne pripada ništa, da sve što imamo pripada Bogu:

„ Naša je samo težnja srca. Darovi onoga ko daje nerado, sa žaljenjem i bez pažnje prema osobi kojoj je potrebno, ostaju bez vrednosti.Reč milosrđe kazuje da se radi o delu srca, o saosećanju za potrebe nevoljnoga. Pravo dobročinstvo pokazuje samo onaj ko ga ukazuje u ljubavi i iskrenoj pažnji“.

U braku je živeo celomudreno, odlučivši da devstveno služi Bogu. Njegova žena se u početku sa tim nije slagala, ali kasnije je prihvatila da i sama služi Bogu na isti način kao on, samopregorno mu pomažući u uzvišenoj dužnosti i želji da se posveti svima kojima je potrebna pomoć.Iz Kronštata je putovao u razne delove Rusije jer su ga svuda tražili. Bezbroj je primera isceljenja od najrazličitijih bolesti, nakon posete oca Jovana: isceljenje oslepelog, isceljenja od tuberkuloze,od zapaljenja mozga, od endogene depresije, od padavice, difterije,gangrene,šarlaha, čak i isceljenje inovernih ili đavoimanih:

„ Otac Jovan dolazi, moli se i podstiče na ispovest i pričest, ili se moli tiho, na udaljenosti, za nekog bolesnog ili nesrećnog i šalje vest. Mnogi osete olakšanje istog trenutka u vreme njihove molitve, čak i puno isceljenje od teških, dugotrajnih stradanja. Te činjenice, bezbroj puta lekarski potvrđene- ostale su neosporne“.

„ Otac Jovan je za ruski narod postao živi svedok stvarnosti i snage Pravoslavlja, misionar vere i apostol prave Božije ljubavi.Među nosiocima duha svog vremena, otac Jovan čini najvišu tačku duhovnog stremljenja i priključuje se starcu Serafimu Sarovskom i mitropolitu Filaretu Moskovskom.“(V. Rozanov)

Nisam znala sve ovo kad sam ušla u prostoriju u kojoj se nalazi ćivot sa njegovim netruležnim moštima. Samo sam, pre nego što sam tamo dospela, videvši sobu u kojoj su neki predmeti koji su doneti iz manastira Jovana Rilskog (a bila sam i tamo, u Sofiji, pre nekoliko godina, i tamo prvi put osetila sveprožimajuću silu, stojeći pred sobicom u kojoj se i sada čuvaju neki predmeti koji su pripadali Svetom Savi, i koja, kad dođu Srbi, raskriljuje dveri i prima ih u svoje okrilje), opet osetila da se sa mnom nešto čudno dešava.U vitrinama sam videla slike surovih predela ruskog severa, njegovu rodnu kuću, braću, sestre, roditelje, crkve u kojima je službovao, a na jednom velikom zidu bila su oslikana mitarstva. Desno od njih - sveta vodica....

I priznajem, čudila sam se tom celomudrenom, devstvenom životu ja, koja smatram da je izvanredno to što je ženidba za naše sveštenike uslov da budu rukopoloženi, jer je sasvim ispravno da oni koji se bave ljudskim dušama imaju i svoje biološke potomke, da deo svoje duhovnosti prenesu na njih.Nanosi svetovnog su u meni očigledno bili previše veliki!A onda, kad sam prišla ćivotu, osetila sam kako mi kolena klecaju i – lagano, kao da su to često radila, počela su da se savijaju. Pala sam ničice i poklonila se tri puta, onako kako sam videla da su na nekim mestima (pa i ovde) činili neki palomnjici.

Priljubivši lice i usne uz kovčeg i ne odvajajući se nekoliko sekundi ili minuta od njega, osetila sam kako mi se krv sjurila u lice.Kao da je vreme stalo, a neki čudni topli talas odjednom je počeo da mi se razliva po celom telu.Ispod očnih kapaka – topla svetlost, čije treperenje kao da je iz moje glave izvlačilo i odnosilo neki teret...ili ga je poništavalo...Želela sam da se pomolim, da uobličim misao ili molitvu, ali kao da se ta molitva, sama od sebe, stvarala na nekom nemuštom jeziku, kao da su se moje misli pretvarale u jedva čujni zvuk, koji samo ja čujem, i to jedva, zvuk smirujući, deo neke meni nepoznate melodije koja prodire do srži.Slike ljudi koji su mi dragi ili o koje sam se svesno ili nesvesno ogrešila, koje uglavnom retko viđam, smenjivale su mi se u glavi..Grešna sam, o sveti, moli za mene grešnu...Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnu...To sam htela da uobličim, bar u glavi, ako već nisam mogla usnama, svesna da moje usne ne bi mogle da izuste ni slovce, jer sam u isto vreme bila i tako krhka, sićušna i jaka, ukrepljena ovim susretom.

„...Gromko se razleže (zvuk zvona) kroz tihu noć, i potrese se duša hrišćanska. I kao talas suho granje, tako njihov zvuk odnosi bolju i pečal, kida uze taštine, a skrušena duša razgovara s nebom...“

Niko nije čuo zvona Lazarevićeve crkve u N, osim mene. Dečak Miša je, slušajući ih, prvi put otišao s ocem na jutrenje, a ja sam te večeri, devete julske po redu, leta gospodnjeg 2007, klečala pred svetim, znajući da sam trun i tren, ali da za mene još ima nade, čim sam se našla tu, pred njim.





Plovi barka preko Neve

Jutro koje je započelo pričešćem i nastavilo se pohodima svetinjama - moralo se završiti blaženstvom.




Istina, to blaženstvo moglo se desiti i onima čiji je dan i počeo i proticao sasvim obično, onima koji uživaju svim čulima u najjednostavnijim i najprizemnijim ovozemaljkim zadovoljstvima, a razliku možda niko ne bi ni primetio, osim onih koji su se nalazili tog dana u brodiću koji je oko devet sati uveče zaplovio Nevom.


„ Onako kako se ja sada osećam
mora da se osećao Bog,
kada je ovim raskošnim plovkama,
koje s potomstvom plivaju po Nevi,
ovako vešto složio ta zlatna,
tirkizna, crna i zelena pera.“
( LJ. Simović: Prosvetljenje)




Ne umem da prevedem onu lepotu i silinu ni u stih ni u prozu. Znam samo da sam se osećala kao zatočenik i zatočnik lepote koja je ovoga puta bila očiglednija i silovitija nego ikada igde, da su se nebo i zemlja, na čijoj međi je stajala ta reka oivičena prekrasnim zdanjima izgrađenim u vreme Petra Velikog ili nakon toga, udružili sa vodenom stihijom u nameri da me potpuno ošašave i potisnu u ko zna koji plan sve što su moje oči ikada videle i srce osetilo.
Nikada nisam bila udaljenija od najvoljenijeg grada na svetu, od Belog grada, i nikada nisam osetila toliku bliskost i stapanje sa daljinama.

Bez obzira da li sam gledala ka visinama nebeskim ili sam upirala pogled u dubine Neve, osećala sam se kao kod kuće. Aranđel Isakovič nad odrom voljene žene „ pomišljao je, još uvek, da je osim razvrata i strasti, dobro znanih, mogao naići na nešto što je neprolazno, i što uzdiže nad životom, u neko večno plavetnilo“ .Taj beskrajni plavi krug koji su videli neki literarni junaci liči na veliko ogledalo u kome se svako ogleda u odsudnim trenucima,ali to ogledalo ne zadržava ničiji odraz i ostaje čisto i neprisvojivo. Takav je slučaj i sa rekom i sa nebom. Međutim, postoje trenuci u kojima poverujemo da nije tako, da to plavetnilo nije samo dekor našeg života, već je deo nas samih, kao što smo i mi deo njega. Tolstoj na jednom mestu u „Ratu i miru“ kaže: „ Pjer pogleda nebo, pučinu zvezda što nestaju...I sve je to moje, i sve sam to ja“ – kaže on.“
Tako sam i ja imala utisak da je sve to moje, i da sam sve to ja.





Pred mojim očima smenjivale su se palate, dvorci, zdanja kojima ne znam imena ni svrhe (iako mi je ovaj dvorac, Zimski, poznat).

Smenjivali su se i mostovi, i ljudi koji su mirno šetali ili stajali na mostovima, terasama, ulicama, i ponekad mahali brodićima koji prolaze.




Na jednoj od zgrada videla sam i dvoje mladih koji su nam mahali.

Poneo me je taj prizor jer je visina zgrade odgovarala visini naše Beograđanke,a oni su baš tu pobegli od sveta, i sa te visine posmatrali šta se dešava na zemlji.




Jedan most podsetio me je na venecijanski Most uzdaha.

Da sam imala malo bolje baterije i malo drugačiji ugao za slikanje, moje slike bi ukazale na očiglednu i neverovatnu sličnost.




Onaj most o kome sam maštala polako se podizao dok smo se mi udaljavali od njega.

Ovekovečila sam i to, mada nevešto.




Neki vrani bronzani konji propinjali su se na mostovima čija imena takođe ne znam, ali sam sigurna da ih nikada neću zaboraviti.Sunce više nije imalo kud, te je polako zalazilo. Bila sam ushićena tim pokretnim praznikom za oči, tim dostojanstvenim zalaskom, jer se već približavala ponoć, a noć je još uvek bila prilično bleda i malokrvna, kako i priliči nekome ko je plave krvi.U jedan sat, kad smo napuštali Petrograd, noć je ipak ličila na noć, ali je carski grad i dalje blještao. Takvog ću ga i pamtiti....
...I takvog...I svakakvog...



Dajem sebi pravo da, iako u njemu nisam provela ni trideset sati, kažem da sam ga videla i da ga poznajem jer, sasvim sam sigurna u to, u protivnom ga ne bih mogla voleti ovoliko koliko ga volim.



Neva - to nije reka

Neva – to nije reka, već nepojmljiva neka sila,

tajna što svakog čoveka obujmi i čvrsto stisne

te mu oduzme dah, a potom razgali sasvim srce,

te ne zna da li da plače il` da od radosti svisne.



O, sve se u njoj steklo: pitomost sela ruskih,

prostranih stepa širina i žagor ulica carskih,

pa kad zaploviš-ne ploviš, već lebdiš i ruke širiš

da obgrliš beskraj tihi tih noći devičanskih.



I plavet čudesne reke i belina julske noći -

sve se odjednom stapa u tajnu čiji si deo,

pred kojom kleči zemlja dok nebo joj se klanja,

jer to je svemoćna lepota koju bi čovek hteo



na dlan da stavi nežno i gleda je dugo, dugo,

a onda da sklopi ruke u molitvu tihu i smernu,

da svud je sa sobom nosi i drugima daruje rado

ne bi li srećom im tugu blažio neizmernu.



O, čovek sam nišči, al srećan sred ovog raja hujnog!

Radost mi oprosti, Bože, i pomiluj, Prečista Devo!

Dlanovi su mi prazni, al srce mi je puno

dok klanjam ti se smerno, Lepoto, Živote, Nevo...!



(V.M.28. septembar 2007)



Trojica veličanstvenih: Zaštitnici Rusije


Imperator sveruski Aleksandar II

Car Aleksandar II Nikolajevič Romanov vladao je Rusijom od 1855. do 1881. godine.

Na presto se popeo usred teškog poraza koji su u Krimskom ratu Rusiji nanele udružene snage Velike Britanije, Francuske, Turske i Pijemonta. Pariskim mirom iz 1856. godine poništeno je gotovo sve što je Rusija, u stalnim pokušajima da se domogne Carigrada, postigla još od vremena Katarine Velike. Istočna carevina ne samo da je izgubila pravo na zaštitu hrišćana u Turskoj i pravo na protektorat nad Vlaškom, Moldavijom i Srbijom - sada je te privilegije morala da podeli sa Austrijom, Pruskom i krimskim pobednicima.

Do kraja vladavine, car Aleksandar II prvo je osvojio ogromne teritorije u Srednjoj Aziji i utvrdio granice dr¸ave na Dalekom Istoku, da bi, tokom sedamdesetih godina, uspeo ne samo da vrati rusku flotu na Crno more, već i da gotovo osvoji Carigrad. Britanski brodovi ponovo su, međutim, sprečili vraćanje krsta na kupolu Svete Sofije.

Rusija se, na Berlinskom kongresu, 1878, zadovoljila stvaranjem marionetske Kne¸evine Bugarske, iz koje su, ipak, njene trupe mogle brzo stići do carigradskih zidina. U ovoj partiji šaha, koju je sa Britanijom igrala na području od Sahalina do Bosne i Hercegovine, Srbija je sada za Rusiju predstavljala samo jednu od manje važnih figura. Put ka Carigradu nije vodio preko Srbije, već preko Bugarske. Otuda i promene u zvaničnoj ruskoj politici prema Srbima.

Iako je, početkom šezdesetih, Rusiju oslobodio kmetstva, Aleksandar II je bio na stalnoj meti onih koji su u ovoj carevini tražili još više sloboda. Posle mnogo pokušaja, ubijen je 1881. godine od strane atentatora iz redova narodnjaka.






Aleksandar Nevski

Sin velikog kneza Jaroslava Vsevolodoviča, rođen 30. maja 1220. Mladost proveo u Novgorodu; vlast nad Novgorodskom kneževinom zadobio 1228. Kada je 1237. Papa Grigorije IX organizovao krstaški pohod da bi pokorio ruske zemlje, knez Aleksandar ustao je u zaštitu pravoslavne vere i u bici kod ušća reke I¸ore, na obalama Neve, izvojevao 15. jula 1240. veličanstvenu pobedu, po kojoj je i dobio nadimak "Nevski". Uspešno se suprotstavio i litavsko-nemačkoj najezdi: u situaciji kada su gradovi Jurjev i Pskov već bili zauzeti, a mačenosci prodrli do Novgorodske oblasti, Aleksandar Nevski pohitao je sa vojskom ka Finskom zalivu, zauzeo Koporje, razbio Nemce, oslobodio Pskov i izvojevao slavnu pobedu 5. aprila 1242. na Čudskom jezeru. Nakon ovoga, definitivno razbivši litavsku najezdu, sa slavom se vratio u Novgorod, ali, saznavši za smrt svoga oca (1246), pohitao je u Vladimir, kako bi preduzeo mere za zaštitu državnog poretka. Han Batij izvestio ga je da, ukoliko želi da sačuva vlast, mora da dođe u mongolski tabor i pokloni mu se. Bojeći se novih nesreća po svoj narod, Aleksandar pristaje da dođe u hanov tabor, ali istupa kao ispovednik hrišćanske vere, odričući se od poklonjenja tvari. Knez odlazi i u Tatarsku zemlju, gde od velikog hana dobija vlast nad čitavom ju¸nom Rusijom i Kijevom (1249). U to toba Aleksandar privlači pažnju pape Inokentija IV, koji mu šalje dvojicu kardinala, Galta i Gemonta, sa namerom da izvrše uticaj na njega kako bi primio latinsku veru, ali njihovi predlozi bivaju odbačeni. Od 1252. nosi titulu velikog kneza. Upokojio se 14. novembra 1263, primivš i pre smrti monaški postrig pod imenom Aleksije. Telo mu je pogrebeno 23. novembra u manastiru Rođenja Presvete Bogorodice u Vladimiru.

Njegove netruležne mošti, otkrivene 1380, svečano su prenete u Petrograd 1724. godine po naredbi Petra Velikog, i nalaze se u lavri Svetog Aleksandra Nevskog. Ruska crkva kanonizovala ga je u prvom redu zbog hrišćanskih vrlina i čudesa, od kojih ćemo spomenuti sledeće: u doba kneza Dimitrija Donskog u crkvi gde je počivalo Aleksandrovo telo jedne noći same od sebe su se upalile sveće, a dva starca izašla su iz oltara i priša njegovom grobu, govoreći: "Aleksandre, ustani i spasi praunuka svoga Dimitrija, koga silno napadaju tuđinci". Aleksandar ustade iz groba i pođe sa njima. Ovo čudo video je crkvenjak i o njemu izvestio crkvene vlasti; svešenici su netruležne mošti kneževe postavili u kivot, i tom prilikom su bolesnici, pritičući im sa verom, zadobili isceljenje, a blagočestivi arhimandrit Jefrosin video je kako se sveća kraj groba Aleksandrovog sama zapalila od nebeskog plamena. Spomen mu se slavi 23. novembra i 30. avgusta.

Aleksandar Svirski

Rodio se prepodobni Aleksandar 15. juna 1448.g. u selu Mandera na recu Ojati u Novgorodskoj guberniji, kod Ostrogovsko-Vavedenjskog manastira. Na krštenju je dobio ime Amos. Njegovi roditelji Stefan i Vassa bili su siromašni i blagočestivi hrišćani i u tom duhu su vaspitavali svoju decu. Kada je Amos dorastao za ženidbu, roditelji reše da mu nađu nevestu. No, Amos je već namerio da ostavi svet radi spasenja svoje duše. Rano je on saznao za Valaamski manastir i često je pričao o njemu i konačno, po Božijem promislu, dogodi se da sretne valaamske inoke. Dugo ih je ispitivao o manastiru, o tipiku i o monaškom životu. I tako, oduševljen njihovom besedom, zažele da ode na "severni Aton". Prešavši reku Svir, iznad Rošćinskog jezera, prepodobni je čuo tajanstveno glas koji mu je saopštio da će na tom mestu osnovati monašku obitelj. Kada je došao na Valaam, iguman ga je primio u obitelj. Na postrigu je dobio ime Aleksandar. To je bilo 1474. godine kada je prepodobni imao 26 godina. Revnost novog inoka počela se projavljivati u trudu, poslušanju, postu i molitvi. Na Valaam je stigao i njegov otac, raspitujući se za njega. Prepodobnom nije samo uspelo da ublaži ljutitog oca već ga je ubedio da prime monaški čin i on i majka! I roditelji su poslušali sina. Stefan je na postrigu dobio ime Sergije a majka Vassa. NJihovi grobovi i danas postoje u Vavedenjsko-Ojatskom manastiru. Aleksandar je nastavio podvig na Valaamu, upravljajući svoj život prema ¸ivotu najstrožijih Valaamskih monaha. U početku se on podvizavao u opštežiću a potom je uzeo blagoslov za podvig bezmolovja na ostrvu Svjatom, gde je proveo narednih 10 godina. Na Svjatom ostrvu i danas postoji uska i tesna pećina u koju mo¸e jedva da stane jedan čovek. Sveti Aleksandar je tu sam sebi iskopao grob.

Jednom na molitvi sveti Aleksandar čuo je božanstveni glas: "Aleksandre, izađi odatle i idi na mesto koje ti je pokazano. Tamo ćeš se spasiti". Duh Sveti ukazao mu je na jugo-istok, iznad reke Svir. To je bilo 1485.godine. Tamo je on našao "vrlo lepu borovu šumu. Mesto je bilo šumovito, jezero bistro i lepo odasvuda i nikada niko tamo nije živeo." Svoju keliju prepodobni je sagradio na brdu iznad Rošćinskog jezera. Na pola vrste odatle nalazi se jezero Svjatoje a dalje od njega počinje planina Stremeninoj. Tu je on proveo u potpunom miru i u podvigu, ne hraneći se hlebom a duhom snažeći, nekoliko narednih godina. No, Bog je otkrio svoj svetionik bojarinu Andreju Zasvališinu, a potom i mnogim drugim ljudima. Obitelj je počela da raste, a slava o daru prozoljivosti i iscelivanju neduga telesnih i o duhovnim darovima njenog nastojatelja obletela je sve okolne zemlje. Narod pravoslavni je još za života prepoznao u Aleksandru Svirskom svetitelja Božjeg. Na 23 godine od preselenja u pustinju prepodobni je imao ovakvo viđenje: veliki narod se pojavio u njegovom hramu i on je video tri muža gde mu prilaze. Bili su odeveni u svetle ode¸de i u slavu nebesnu i "jače od Sunca" sijali. Iz njihovih usta čuo je: "Vozljubljeni, sada gledaš u Onoga koji u Tri Lica govori sa tobom, sazidaj crkvu u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, jedinosuštne Trojice... A sada ti mir Moj ostavljam i mir Moj dajem ti." Na mestu javljanja Trojičnog Boga sagrađena je kapela koja dan danas podseća na izobilje milosti Bo¸je koju on izliva na svoje svete.

U žitiju prepodobnog Aleksandra poražava to što je i pri velikom broju božanstvenih poseta, koje je imao, ostajao uvek smireni monah koji je svakome služio: i bratiji i posetiocima i prostim seljanima. Nekoliko godina pre končine, Bog mu je u srce postavio blagu misao o podizanju kamene crkve u čast Pokrova Presvete Bogorodice sa trpezarojom. I tako, kada je temelj već bio završen, jednom noću, po završetku uobičajenog molitvenog pravila, prepodobni vide nestvorenu svetlost koja je ozarila ceo manastir, a na temeljima Pokrovske crkva, na mestu oltara u carskoj slavi, sedela je na prestolu Prečista Bogorodica sa Predvečnim Mladencem, okružena sve samim bestelesnim silama nebesnim. Prepodobni je pao licem na zemlju pred Njenim Veličanstvom i Slavom jer nije mogao da izdrži sijanje nestvorene svetlosti. Tada mu je Prečista Vladičica pomogla da ustane i utešila ga obećanjem da će biti stalno, neodstupno u Obitelji i pomagati joj u svim životnim nevoljama, kako za života prepodobnog tako i po končini njegovoj. Na godinu dana do svoje končine, Prepodobni je prizvao sebi svu bratiju i rekao im da će uskoro nastupiti vreme za njegov odlazak iz ovog teškog i mnogim nevoljama prožetog života u drugi, večni život, život bez bolesti i patnji, život gde caruje radost. Odabrao je četvoricu svešteno-monaha: Isaiju, Nikodima, Leontija i Irodiona da se od njih izabere novi iguman. Do samog kraja nije prestajao da poučava bogougodnom životu svoja duhovna čeda.

Prepodobni Aleksandar se prestavio 30. avgusta 1533.g. u 85 godini života i, saglasno njegovom zaveštanju, pogreben je obližnjoj pustinji, blizu crkve Preobraženja Gospodnjeg, sa desne strane oltara. Kanonizovan je 1547. godine. I dan danas oni koji imaju razne neduge dolaze njegovim moštima i sa verom pripadajući dobijaju iscelenja: slepi progledaju, hromi prohodaju, đavoimani se izbavljuju, bezdetni decu dobiju, stradajući ozdravljuju. Divan je u Svetima Svojima Sveblagi Bog naš, proslavivši ugodnika Svojega za vreme života njegovog, tvoreći njegovom rukom čudesa, blagovoleo je da i po smrti njegovoj netljeno, česno i sveto telo njegovo, kao veliko svetilo položi u Crkvu Svoju, da bi ono osvetljavalo tamu svojim preslavnim čudima.

(Građa za ovaj post uzeta je sa raznih sajtova. O Aleksandru II sam vec govorila, tj. o Spasu na krvi, kao i o Aleksandru Nevskom i crkvama njemu posvećenim. O Aleksandru Svirskom, tj. poseti manastiru u kome se nalaze njegove mošti, govoriću u sledećem postu o Rusiji. No, smatrala sam da je dobro da svojim čitaocima ponudim i činjenice o životima ove trojice veličanstvenih, a ne samo svoje utiske.)




Svir: Vreme čuda i iskušenja

( Dan šesti )

Posle one predivne bele noći i utisaka koji su me osvojili i ušuškali u san, spavala sam nekoliko sati snom pravedne...Sećam se, naravno, da je i tada, nakon polaska, Darko, koji je sedeo na mestu jednog od suvozača, čitao akatist, ovoga puta posvećen svetoj Kseniji petrogradskoj, dok je Zoran, junački,uz ono malo svetla što je dopiralo sa prednjeg sedišta, u stojećem stavu pratio i slušao Darkov smirujući glas, uz koji sam i ja tonula u blaženstvo. Vožnja na talasima doprinela je, očigledno, da i ostali osete jaku potrebu za snom, te je samo Andrej, upravljajući zelenkom, budan jezdio kroz ostatak bele noći ka Svirskoj oblasti.
Dobrosav nam je, sa posebnim poštovanjem, nagovestio sa kakvim ćemo se čudom sresti, jer je netruležno telo Aleksandra Svirskog i danas zagonetka za naučnike, budući da je temperatura tog tela ista kao temperatura živog čoveka.Nisam mogla ni da zamislim kako je to moguće!

Znam samo da sam čula nečiji glas koji nas je obaveštavao da smo stigli do Aleksandra Svirskog.Pamtim onu kratkotrajnu jezu koja je strujala mojim telom dok sam se, iz toplog gnezdašca u zadnjem delu busa, susretala sa hladnim i maglovitim svirskim jutrom.



Prvo što smo učinili – umili smo se na jednom istočniku pri zvoniku koji me je, onako vitak i beo, podsetio na Krivi toranj (na mom snimku taj zvonik i stoji malo nakrivo, ne znam da li je to rezultat nehotičnog pokreta moje ruke u trenutku kad sam slikala, ili je ovo realni odraz...Biće da sam ipak zadrhtala, usled hladnoće ili lepote), te sam, onako za sebe, i ovo polje proglasila Poljem čuda, shodno onome koje sam pre dve i po godine videla. Samo, ovdašnje čudo bilo je od druge "fele"...

Aleksandar Svirski rođen je kao Amos u novgorodskoj guberniji. Veoma rano je shvatio da želi svoj život da posveti Bogu i, oduševljen pričama valaamskih monaha, koje je imao prilike da upozna, u svojoj dvadeset šestoj godini otišao je na Valaamska ostrva i zamonašio se, dobivši ime Aleksandar.

Jelena mi je to kasnije objasnila: "Dobijanje imena na postriženju, kada se stupa u anđeoski čin monaštva, nešto toliko divno za novokrštenog brata, i on ga sa trepetom iščekuje, budući da ga pre nije znao. O imenu ne odlučuje on, već se ono, ime, posebno donosi, a prema nekom svetitelju, koga bi trebalo da podražava ili već pokazuje svojim iskušeništvom da mu je sličan životom."

No, pre nego što je stigao tamo, došavši u Svirsku oblast, iznad Rošćinskog jezera, čuo je tajanstveni glas koji mu je rekao da će tu osnovati manastir i monašku obitelj.Godine 1485, ponovo je začuo taj glas koji mu je poručio da napusti ostrvo Svjatoje, na kome je proveo deset godina u monaškom postrigu, i da krene na jugoistok. Tada je došao do ovih lepih borovih šuma : „ Mesto je bilo šumovito, jezero bistro i lepo odasvuda, i nikada niko tamo nije živeo.“



Prepodobni je najpre tu sagradio sebi keliju. Zatim mu se pridružio Andrej Zasvališin, a kasnije i drugi ljudi željni da život posvete Gospodu.Nakon dvadeset i tri godine otkako se nastanio u tom mirnom kraju, objavila mu se Sveta Trojica: „ ...i on je video tri muža gde mu prilaze. Bili su odeveni u svetle odežde i u slavu nebesnu i jače od sunca su sijali. Iz njihovih usta čuo je: Vozljubljeni, sada gledaš u Onoga koji u Tri Lica govori sa tobom. Sazidaj crkvu u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, jedinosušne Trojica...A sada ti mir moj ostavljam i mir moj dajem ti.“Na mestu javljanja svete Trojice sagrađena je kapela.O tom događaju svedoči i ikona koja je postavljena na zid iznad lekovite vlažne zemlje jakog mirisa koju vernici mogu da ponesu sa sobom. Veruje se da ta zemlja pomaže ukoliko se stavi na bolna mesta. Takođe štiti dom vernika.Kad smo ušli u crkvu, liturgija je bila u toku.

Nije bilo mnogo ljudi unutra, ali su pristizali jedan za drugim. Mislim da je i ta liturgija trajala bar tri sata.Bilo je trenutaka u kojima su neki od nas osećali umor, što je bilo razumljivo, pošto smo već dve noći proveli u busu, ali je i ta liturgija bila baš lepa i drugačija od prethodnih.Otac Benedikt je ispovedio nas troje, koji to nismo obavili ranije, i samo jednom hodočasniku, na naše zaprepašćenje, nije dao blagoslov za pričest. Bilo je i Rusa koji su mu prilazili da bi se ispovedili. On bi im prebacio epitrahilj preko glave, saslušao ih, postavio nekoliko pitanja i – oni su sa blaženim osmehom zauzimali svoje mesto u redu za pričest.Netruležno telo svetog Aleksandra Svirskog bilo je na nekoliko mesta otkriveno za celivanje...Noge, ruka, glava...Prišla sam i, bez zadržavanja, celivala najpre stopala, a onda, nadnoseći se nad položenim telom, i ruku i glavu ...Strahopoštovanje, pomešano sa blaženstvom i toplotom koja se širila po telu, obuzelo me je sasvim.Miomiris svetog tela ulazio mi je u nozdrve.Čudno sam se osećala – prilično je neodređena definicija mog tadašnjeg stanja, ali ne nalazim drugačije reči.Verovala sam da sam tu, da mi se to dešava, da pred sobom imam celo netruležno telo sveca koji se upokojio veoma davno, 30. avgusta 1533. godine, ali je sve to prevazilazilo dotadašnja iskustva...
Pamtim M-in izraz lica, kada se približila otkrivenim stopalima svetog i, na trenutak, očigledno savladana onim što oseća, preplavljena verskim zanosom, ustuknula, zbog čega je sveštenik našao za shodno da je ohrabri, da joj kaže da se ne plaši, da slobodno celiva mošti, što je ona zatim i obavila. Oči su joj bile kao zvezde od ushićenja.



Levo od oltara nalazila se jedna prostorija u kojoj se nalazio fototipski snimak čuvene Turinske plaštanice,velike pravoslavne svetinje, koja se danas nalazi u italijanskomg gradu Torinu, u Katedralnom saboru svetog Jovana Krstitelja, koji je i zaštitnik tog grada.Snimak Plaštanice u crkvi bio je, očigledno, u prirodnoj veličini, i nalazio se na zidu.Tu su bile još neke relikvije u vitrinama, ali sam ja već bila prilično dirnuta onim što sam prethodno videla.

Nakon pričešća i celivanja moštiju krenuli smo ka drugoj crkvi, udaljenoj dvestotinak metara od ove. Mladi monah koji nas je poveo ka toj crkvici rekao nam je da su se u njoj, na volšeban način, nakon što su je staljinisti zapalili i pokušali da unište njene freske, one same od sebe obnavljale.



Od svih crkvica koje sam do tada videla, ova me je, valjda zato što nije bila nova, najviše podsećala na naše crkve. Imala sam utisak da sam u Srbiji i da me okružuju poznate freske.Istina, ne sećam se da sam u nekoj našoj crkvi videla prikaz Strašnog suda, koji se nalazio levo od vrata, ali je sve drugo, pa i lik Gospoda Isusa Hrista na tavanici, bilo tako blisko, toplo i lepo.



Trebalo je da, posle svega toga, obedujemo u obližnjem omanjem restoranu, a onda da krenemo ka Rostovu i Jaroslavu. Obedovali smo, ali u Rostov i Jaroslav nismo ušli. Posle vremena čuda, na koje me je asocirala priča o ikonama koje su se same od sebe obnavljale, usledilo je vreme iskušenja i preokreta, koje će nas odvesti najpre u Tver, a zatim, nakon najneobičnijeg putovanja vozom u našim dosadašnjim životima, u Moskvu.
Hodočašće se, bar na jedan dan, pretvorilo u - avanturu!I to se može, kad se ljudi (ne) slože!

*** O Turinskoj plaštanici prethodno nam je govorio i Darko, iskušenik, naš saputnik, koji je svuda sa sobom nosio njenu minijaturnu kopiju (zapravo, na toj kopiji je samo otisak lika Hristovog). Reč je o plaštanici (platnu) u koju je položeno telo Gospoda Isusa Hrista nakon što ga je skinuo s krsta Josif iz Arimateje.To je lanena plaštanica, duga 442 cm i široka 113 cm, prvi put pomenuta 554. godine. Najpre je čuvana u Konstantinopolju, a iznosila se pred vernike u znak sećanja na Hristovo raspeće. Na njoj je vidljiv odraz tela Hristovog.

Zanimljiv je put koji je Plaštanica prešla dok se našla u Torinu, ali su je u Evropu doneli krstaši 1204. godine, najpre u Francusku,a zatim u Italiju, 1578. godine.Od 1694. godine Plaštanica se čuva u Kapeli svete Plaštanice (Capella della Sidone ), koja je sačinjena samo za nju.Godine 1898. Plaštanica je prvi put bila fotografisana. Fotografisao ju je advokat po imenu Sekondo Pija i, prilikom razvijanja slike, na negativu se pojavila figura muškarca.
Do 1983. godine Plaštanica je bila svojina savojskih kraljeva, a te godine, nakon smrti kralja Umberta Drugog, bila je zaveštana crkvi i od tada je pod pokroviteljstvom arhiepiskopa grada Torina.



Vozovi prolaze, oni neće čekati

Trebalo je da, posle obilaska svetinja vezanih za Aleksandra Svirskog i posle ručka u omanjem restoranu, nastavimo put.Većina putnika bila je na zbornom mestu u dogovoreno vreme. Onda se ispostavilo da je neko poželeo da ostane još malo, ne prijavivši to ostalima čija je nervoza, dok su čekali, iz trenutka u trenutak rasla.

Potom se poteglo pitanje boravka u Moskvi i obilaska Rostova i Jaroslava. Odjednom, većina nije želela da vidi ova dva grada, tj. ono što je rečeno da treba videti u njima, te je prevladala želja da promenimo maršrutu i zaobiđemo ih jer ipak, kada je neko prvi put u Rusiji, on želi da provede bar nekoliko dana u prestonici, a manji gradovi su prepušteni sebi i onima koji imaju više vremena za boravak u toj prekrasnoj zemlji.

Biti u Moskvi četiri dana, hej!Nije to bilo koja prestonica, i nije mali broj znamenitosti koje treba videti! I četiri dana je malo za Moskvu, ali je mnogo bolje od dva! Tako je razmišljala većina koja je prvi put kročila u Rusiju.

Dobrosav nam je rekao da ne slutimo šta propuštamo, a Jura je bio ljut i uznemiren. Razumela sam zašto: on je taj put isplanirao mnogo pre nego što smo stigli, ugovorio sa tamošnjim ljudima sve posete a sada je trebalo da sve to izmeni.

Iskrsla su i nova pitanja vezana za smeštaj, jer bi ovo bila treća noć u „zelenku“, a putnicima nije rečeno ranije da je plan takav. Onaj ko je trebalo da im kaže zanemario je tu činjenicu (svesno ili nesvesno), a pošto nisu svi putnici bili spremni za tako nekonforno putovanje – praštala su prebacivanja i zamerke na sve strane.

Ja, istina, nisam ni razmišljala o tome pre puta. Rečeno mi je da ćemo spavati samo u manastirima, i tome sam se beskrajno radovala zamišljajući noći u prirodi, možda i zato što sam do sada samo jednom prespavala u manastiru, i to u Ostrogu, pre sedam godina, a nijednog trenutka nisam postavila pitanje da li će biti noći koje ćemo provesti u prevozu. Zapravo, nije mi ni bilo bitno jer sam psihički bila spremna za svaku varijantu, samo da budem u Rusiji i da mi oči i srce budu puni nje.

Tu se moglo videti ko je u stanju da sačuva unutrašnji mir i u kriznim situacijama, a ko puca po svim šavovima onda kad njegovim životom, umesto izvesnosti,zavlada neizvesnost ili dođe do iznenadnih zaokreta.Takođe se moglo videti ko u svemu ume da vidi ono što je najbolje, a ko želi da budu ispunjena njegova očekivanja po svaku cenu.

...A neko je jednom rekao da na ovom svetu postoje samo dve vrste ljudi: ljudi pčele i ljudi muve. Ljudi pčele sa svakog cveta uzimaju ono od čega mogu stvoriti med, svako svoje iskustvo pretvaraju u nešto korisno i shvataju njegovu vrednost, a ljudi muve uprljaju sve što dodirnu...

Nije ovde bilo ljudi muva, ali su neke pčelice, izgleda zaboravile ko su...ili su bile umorne od dugog puta?...

Naše vođe su obavile kratak razgovor u četiri oka, a po povratku nam je rečeno:

- Hoćete Moskvu četiri dana umesto dva? Nema problema, dobićete je! Vozimo vas do Tvera, gde ćete sesti u voz koji će vas odvesti u Moskvu.Nakon toga oprostićete se od Jure, koji odlazi da vrati kombi, iako smo ga platili i rezervisali na deset dana. Za prve dve noći ne znamo da li možemo da vam obezbedimo smeštaj, jer je otac Kiril rekao da će nas primiti u petak i subotu.Dakle, to je na vašu inicijativu i rizik.

Otac Benedikt nam je rekao da on u Moskvi ima prijatelja koji bi nas, ukoliko stupi u kontakt s njim, verovatno primio na prenoćište. Darko je nekad živeo u Moskvi i imao ključ od stana u kome je živeo. Matuška je takođe imala broj jedne prijateljice iz Moskve.

Nada u srećan ishod nakon ovog preokreta svakako je postojala.

Ne pamtim koliko smo putovali do Tvera, ali znam da sam donde osećala knedlu u grlu...i nisam onako radoznalo posmatrala okolinu...Spavalo mi se, i dobar deo tog puta sam provela sklopljenih očiju razmišljajući kako bih ja i onako Moskvu najradije prepešačila uzduž i popreko (znam kolika je, ali sam želela da u njoj što manje koristim prevozna sredstva, da bi mi uspomene bile što upečatljivije), ali je opet drugačije kad znam da je iza nekog ugla naš zelenko....A tekli su poslednji sati u njemu...





Mala železnička stanica u Tveru verovatno je onakva kakva se opisivala u soc realizmu: na donjem nivou su šalteri, a na gornjem čekaonica i peroni.Osim nas, tu je samo još nekoliko ljudi.

Oprostili smo se od Jure. Iako nam je čak i pevao neke kozačke pesme tako da sam se sva naježila, glasom dubokim i snažnim kao što to samo jedan Kozak može, i nasmejao se nekoliko puta, videlo se da je razočaran onim što se iznenada dogodilo...I bilo mi je žao, mnogo, jer znam kako je to kad celog sebe uložiš u nešto a onda, u trenu, shvatiš da oni koji bi trebalo da budu zahvalni ili bar razumeju tvoju žrtvu – pokažu neko drugo lice i izaberu drugačiji put od onoga koji si smatrao najboljim za njih.

Kakav je to maladec bio, naš Jura!Gde god smo bili, govorio nam je šta je tu najvrednije, da ne propustimo nešto, da nam ne uskrati lepotu!Ja sam mu zahvalna za sve što je učinio za nas do Tvera i, mada smo i u Moskvi sreli neke predivne ljude koji su nam na sličan način pokazali moskovske svetinje, nikada neću zaboraviti njegov doprinos našem poznavanju Rusije.

Sa prozora stanice videla sam još jedan spomenik Lenjinu. Primetila sam da svi gradovi imaju neki spomenik Lenjinu.

Lenjin, Staljin i slični njima rušili su bez milosti ono što su tekovine prethodnih vekova a što je bilo vezano za hrišćanstvo, a oni koji su ostali posle njih – nisu sa svojih glavnih trgova uklonili njihova spomen - obeležja. To je zaista zanimljiv dokaz koliko su Rusi u stanju da praštaju i da poštuju svoju istoriju, kakva god ona bila, da se uzdignu iznad situacija koje ništa osim niskosti i divljaštva u sebi nisu imale i da se ne odriču svoje prošlosti, kakva god bila, jer to bi značilo da se odriču sebe. Vaistinu čudesno!

Imali smo na raspolaganju nekoliko sati do polaska voza.Jedna grupa prisutnih odlučila je da to vreme provede u šetnji, da razgleda Tver.

To je mali grad. Čehov je, pišući o jednoličnosti života svojih junaka i o čamotinji koja ih obuzima, mogao smestiti neke od njih u ovo mesto koje liči na mnoge druge zapuštene gradiće u bilo kojoj zemlji.Istina, ubrzo smo stigli do obližnjeg šumarka i do reke ( reka se zove Tverca) kojom su plovili mnogi, čak i veoma luksuzni brodovi, ali ni to mi nije ukazivalo na neku svetliju perspektivu.





Naišli smo čak i na jednu zapuštenu drvenu crkvicu. Trava oko nje mestimično je dosezala do naših kolena, pa i do pojaseva, ali mi nismo odoleli njenom zovu, te smo ušli u crkvicu. Izgledala je, zapravo, kao da je tek napravljena, ali je zapuštenost placa pokazivala da ona još nije postala mesto u kome se vrši služba i da je, iz ko zna kog razloga,neko zaboravio na nju.

Po povratku na stanicu naišli smo i na Titovu ulicu, i na Lenjinovu.

Jura nam je, pre odlaska, objasnio da voz, od trenutka kad stane, ostaje ukupno dva minuta u stanici, i da moramo biti ekstremno brzi.“Neka najpre uđu žene, a onda mušarci koji će ubaciti kofere jer to je jedini način da sve bude završeno na vreme“, rekao je. Sledeći voz prolazi tek sutra. Prema tome, moramo biti savršeno usklađeni i organizovani!

U naznačeno vreme svi smo bili sa svojim koferima na peronu. Kada se na suprotnoj strani stanice, preko nekoliko šina, zaustavio jedan voz u ono vreme u koje je trebalo da stigne naš, pogledali smo oznake na kartama uvereni da naš voz mora stati tu gde smo mi, na toj strani, jer je peron označen na karti, bio upravo tu.Muškarci su utvrđivali raspored: ko će kad ući i pravili viceve na taj račun.





U jednom trenutku neko je viknuo: "Ljudi, ovo je naš voz!" To je bilo isto kao da je rekao: "Ovo je spejs šatl" ili: "Ovo je leteći tanjir!"...Na licima – panika!Nije se moglo sići dole, na šine - izginuli bismo.

Morali smo, najpre, da stignemo do čeličnog mosta koji je bio na otprilike dvesta metara od perona. Zatim smo se morali popeti čeličnim stepenicama, pa preći bar pedesetak metara po tom čeliku, sići niz druge stepenice, pa ući u voz, kome se kraj nije mogao videti.Koji je naš kupe, da li je na početku ili na kraju vagona - to je bilo nebitno. Bilo je bitno samo - ući u voz i ubaciti stvari!

Gospode!Da je to neko mogao da snimi – taj trk, tu paniku, ta zajapurena i unezverena lica, ruke pune prtljaga i noge koje se pretvaraju u propelere – postao bi slavan!

O, da, avantura je počela, a na njenom početku trebalo je pokazati spretnost, brzinu, samokontrolu i izdržljivost.Tražili ste – gledajte!

Ono što smo videli u vozu zaslužuje posebnu priču jer to je najneobičniji voz kojim smo ikada putovali...

Strpljenja, strpljenja, da malo dođem do daha pre nego što nastavim priču jer i samo sećanje na urnebesni ulazak u voz transsibirske železnice zaustavlja mi dah i reči!

Sa blaženim osmehom sećam se te dramatične situacije.Da je sada kraj mene neko od ondašnjih saputnika, pogled i osmeh bi govorili sve. Bili bismo tako srećni prilikom zajedničkog prisećanja na trenutke u kojima smo gubili dah da bismo u taj voz uskočili..!

Hej, živote, buran li si!



Čim ti se kaže "trans", znaj da je to lep posao...





“ŽIVOTA: Šta ti je to transbalkanska pruga?

BLAGOJE: Kako šta je? To je železnička pruga. Čuo si valjda za transsibirsku železnicu, pa si čuo za transatlantski saobraćaj, pa si čuo valjda za Transilvaniju, pa za Transval. Čim ti se kaže „trans“, znaj da je to lep posao.

ŽIVOTA: Znači li to „trans“ mnogo kilometara?

BLAGOJE: Mnogo…”

Tako su razgovarali Nušićevi (i pomalo moji) junaci „ Dr-a“, gazda-Života i ujka Blagoje, razmišljajući o mirazu koji bi ćerka ministra saobraćaja donela Životinom sinu, lažnom dr-u, Miloradu Cvijoviću, a moji mali –veliki glumci uvek bi se sa osmehom setili scene u kojoj se pominjala reč „trans“.

Nisam im rekla da sam imala „sreću“ da, dva meseca nakon kolektivnog kreativnog transa koji nam se dogodio, sednem u jedan od vagona transsibirske železnice.


Transsibirska železnica, najduža pruga na svetu, proteže se na 9 289 kilometara, i ide od Vladivostoka, preko nepreglednih prostranstava Sibira i jedanaest vremenskih zona, sve do Moskve. Putovanje od Vladivostoka do Moskve traje 153 sata i 49 minuta, odnosno šest i po dana, a dolasci su uglavnom u ono vreme koje je predviđeno.

Nije ni čudo da je voz na tverski peron stigao na vreme.To što je bio na drugoj strani, onoj za koju smo bili ubeđeni da je za vozove koji se vraćaju iz Moskve, naš je problem, ali je činjenica da je u ovom delu Rusije, bar što se reda vožnje tiče, saobraćaj funkcionisao besprekorno.

„A što se tiče jurnjave za elektrikom, koja dolazi na neočekivani peron, to mi je dobro poznata stvar. Tu je jedina taktika da se postavi osmatrač na most i gleda šta piše napred na vozu koji dolazi. . Iz iskustva sa Beloruskogo vokzala, trčao ja više puta... :-)” - dodao je Kapetan na to...Drugi put ćemo znati, Kapetane, ali premijerno je to bilo ovako...

Svi smo uzeli spavaća kola jer smo zamišljali taj prostor kao mogućnost da odspavamo na miru nekoliko sati pre nego što konačno vidimo Moskvu.

Najpre smo brdo svojih stvari ukrcali u voz, a onda smo krenuli kroz vagon ne bismo li videli gde su osmi i deveti kupe, u kojima su se nalazila naša spavaća kola.

Prošli smo uskim hodnikom kroz vagon - restoran, a onda smo ušli u prvi kupe, koji je bio identičan sa ostalima. Imali smo šta i da vidimo!




Svaki kupe imao je krevete i sa leve i sa desne strane, i to na tri sprata. Sa desne strane, tik uz prozor, celom dužinom voza bili su kreveti (istina, samo na dva sprata, a mi smo svi imali na kartama rezervacije za drugi sprat).

Levo je bio spektakl!Ko bi rekao da se na onako malom prostoru može nalaziti onoliko kreveta (istina, ti kreveti su bili uzani, i neki pozamašan delija morao bi da leži isključivo „na satice“, kako bi rekla moja baba, tj. na stranu, po mogućstvu bez vrpoljenja, jer bi prilikom svakog pokreta mogao da se nažulja manje - više)!



Dakle, kreveti na tri nivoa! Na onim najvišim nalazila se posteljina koju su pridošlice mogle da upotrebe ukoliko žele, tj. ukoliko je plate. U tom slučaju dobili bi i čiste, upakovane čaršafe. Iako bi, po logici putnika, trebalo da i posteljina i čistoća budu uračunate u cenu karte, logika transsibirske železnice bila je drugačija.

Pitala sam se da li je moguće da je i taj treći nivo ponekad pun. Kako se spava na onoj visini, a da se čelo ne priljubi uz tavanicu? Hteli smo da spavamo ove noći u krevetu!?! Eto kreveta!Tako nam i treba kad nam „zelenko“ nije bio potaman!

Defilovali smo hodnikom vukući svoje kofere, onako iznenađeni i preneraženi. Nije neophodno da naglasim da ovi vozovi imaju mnogo vagona i da je pravi podvig preći njih osam ili devet, praćen pogledima onih koji su na svojim ležajevima ili na hodniku!

Ispred mene, na gornjem spratu , tako da je njenu glavu od mojih nogu delio samo jedan gvozdeni zidić, nalazila se Slavica, a iza mene, onde gde se završavala moja glava, bile su Darkove noge.Bili smo kao duguljaste perle nanizane na istu, čeličnu nit.

Ispod mene trebalo je da spava jedna devojčica od desetak godina čiji su majka i brat bili preko puta.U njenoj ravni, ispod Darka trebalo je da spava jedna baka, a preko puta nje jedna majka i sin.Slavica se raspremila i ubrzo zaspala.

Bilo je oko devet sati uveče kad sam donela kofer na mesto koje je bilo moje. Darko ga je podigao na treći nivo, onaj koji nije bio zauzet. Silazak je planiran u 4.10 ujutru, i sat sam odmah navila. Dakle, trebalo je odspavati nekoliko sati!

Iako mi je duša spavala, moje oči su ostale širom otvorene, a srce razigrano.

Bila sam okružena mnoštvom ljudi različitih uzrasta i pogleda. Svi su se savršeno prilagodili situaciji, te su se u kupeima ponašali kao kod svoje kuće, opušteno, slobodno. Sve je bilo izloženo, sve je bilo „na izvolte“.

Posmatrala sam ih. Većina je mirovala,tj.sedela ili ležala, jer su neki od njih već peti dan bili u vozu. Krenuli su iz Vladivostoka (ili Irkutska, ne znam više ni sama) i poneli sa sobom tonu hrane, odela, igračaka.Bili su to ljudi koji su navikli na takva duga putovanja.

Put bejaše dug, a glad neminovna.Gladni su otvarali kese i torbe pune svega i svačega, najčešće prženog, pečenog i dimljenog mesa ili sira teških i jakih mirisa.Setila sam se srpskog „ običaja“ da se, čim se uđe u voz ili autobus, otvore torbe i izvuče pečeno pile.No, do hrane mi nije bilo.

Drugi su, pak, ležali, slušali muziku,igrali karte, rešavali ukrštene reči, slušali priče svojih ne previše glasnih sagovornika.Oči su bile uprte naročito u strance, koji su, kao pribogu mi, bili u nebranom grožđu i nisu znali da li da spavaju u pidžami, što red nalaže, ali opet – i ne nalaže,ili da spavaju u onome u čemu su došli; kako da se popnu na svoj ležaj i, ako se popnu, kako posle da siđu; kako da spavaju, kad im se ne spava, iako su umorni.Sve je počinjalo dugim ispitivačkim i radoznalim pogledima, učtivošću i pažnjom, a onda se zapodevao razgovor koji je, uz obostrani trud, čak i na različitim jezicima, odmicao i primicao se nekim opštim temama, karakterističnim za novonastalu situaciju.

Htela sam da odem do vagon – restorana da tamo napišem nekoliko reči o utiscima koji su se rojili kao pčele, makar u crticama. Pisati dok se lagano ispija čaj , pa makar se voz truckao koliko mu volja – kako mi je to ruski zvučalo! No, nisam se dugo zadržala jer mi je bilo hladno – duvalo je sa svih strana i tutnjalo, te je ispijanje čaja u vozu ostalo moja neostvarena želja. Umesto toga, uzela sam gutljaj piva, tek da ne odbijem saputnike koji su hvalili ukus pića koje ja inače ne pijem, osim tada, gotovo simbolično i neponovljivo.



Ide voz...

Vratila sam se na svoje mesto i popričala sa Darkom o novonastaloj situaciji.Prijala mi je njegova smirenost i pomišljala sam kako su srećni oni koji će dolaziti njemu na ispovest ili po savet. Razmišljala sam o tome šta je jednog mladog čoveka nagnalo da se zauvek odrekne svetovnog života (a živeo je u Rusiji prethodno, tu završio školu) po povratku u rodnu zemlju, krajem devedesetih, i da se tako predano i svim srcem posveti Bogu. Posmatrala sam ponekad u crkvama njegovo lice ozareno nakon celivanja svetinja i videla da je to mladić koji je sebe u potpunosti pronašao u sjedinjenju sa Bogom, koji je čista srca i bistra uma i koji, ma šta govorio, govori sa dečačkom iskrenošću i sa zrelošću iskusnog čoveka istovremeno.

Smejao mi se kad je video da nemam mira.

„Spavaj, bona, odmori se malo“, rekao mi je, uz blagi osmeh, držeći u rukama zbornik akatista, i ja sam se raspilavila otkrivši u toj jednoj reči od četiri slova duh andrićevske Bosne, možda deo genetskog zapisa iz njegove biografije, ne previše očigledan do tada.

Kako da neko poput mene spava usred ovakve bele noći, bolan? Lako je ljudima koji su ko zna koliko puta ovako putovali i koji su se prostrli po ovim uskim krevetima kao ova predivna bela noć po ruskim stepama, poljima, brezama, pripijena uz njih kao car Sulejman uz duvar kadno ga je Marko ono priterao do duvara.Lako je njima, kako je Kubi, iskrsnu mi stih Sarajlićev. Meni beše - kojekako i kojekude...

Sunce je mestimično provirivalo kroz tanke zavese, onako kao kad se odrasli skrivaju iza stolice ili ormara dok se igraju sa malom decom; uskakalo je u moje zenice sa ponekom narandžastom ili crvenkastom trakom svetlosti na mah odbeglom od horizonta kome se vrlo brzo vraćalo onako kako se i svaki talas koji dodirne obalu neminovno vraća moru. Uskakale su u ono malo zelenila mojih očiju i vitke breze, bele i zelene, visoki borovi, to nesagledivo Matuškino bogatstvo, koje je povremeno ustupalo mesto rekama koje su takođe nestajale iz vidokruga tek što bi se pojavile.Mestimično sam milovala pogledom kućice koje su utonule u zelenilo šuma ili polja i koje su ove prizore činile još poetičnijim, ali i nagonile posmatrača na neminovno razmišljanje o mukotrpnom životu ljudi iz ovih krajeva.



Smenjivali su se predeli koji su ličili jedni na druge, ali mi nisu dali da svedem oči. Kako sam mogla da spavam, Bog s tobom, kad su se preda mnom pejzaži otvarali kao knjiga koju je listala neka nevidljiva ruka, i svuda sam mogla da pročitam jedno isto: priču o neraskidivoj i snažnoj vezi između prirode i čoveka, o lepoti, snazi i raznovrsnosti života čiji sam radoznali komadić, zalutao u ova nepregledna ruska prostranstva koja mu ne daju ni oči da sklopi jer misli da je to samo gubitak vremena?

Ako legnem na svoje mesto, moraću da čkiljim kroz ono debelo parče prozorskog okna koje mi se lepi za nos ukoliko se okrenem ka prozoru i koje me raspamećuje.

Negde pred ponoć skoro svi su spavali ili bar ležali.Jedino je Darko još čitao, a ljubazna žena čije je to bilo mesto nije ga prekidala u molitvama i strpljivo je čekala da ode u svoj krevet, govoreći da se ni njoj ne spava.Ko zna šta je molitva, ako ne Rusi?

Popela sam se na krevet i legla, jer se sedeti nije moglo na toj visini. Posle nekih sat vremena, videvši da devojčica koja je trebalo da spava ispod mene još ćaska sa drugom, ali u njegovom krevetu, spustila sam se i sela na njen krevet.Nisam mogla ni da ležim. Kad su radoznalo pogledali u mene, ponudila sam im bombone, koje su uzeli i odmah nakon toga je započet razgovor. Bili su preslatki i prepametni. To im je bio četvrti dan u vozu.Putovali su u posetu rođacima. Rekla sam da ne mogu da spavam i da su to moje prve bele noći u životu.Pitali su me kolika je Srbija, da li je lepa, kad imamo raspust, da li sam prvi put u Rusiji, šta sam videla, hoću li doći još koji put, s kim sam tu...

Šaputali smo i brinula sam da li ćemo probuditi njihovu majku i da li će ih izgrditi ako se to dogodi.Bili su tako neodoljivi i lepi, dve divne mudrice, a ja sam iz malog mozga izvlačila reči i rečenice koje sam nekad naučila i, videvši da se razumemo, bila sam tako srećna, onako ruski, tiho a silno...

Odspavala sam dva - tri sata. Popela sam se na sprat kad se majka probudila, kao što sam pretpostavila, i prekorila decu, misleći da mi dosađuju. Oprostila sam se sa njima, rekla da ću ih ujutru u četiri napustiti i poželela im srećan put.

U 4.10 napustili smo transsibirsku železnicu. Moji maleni novostečeni prijatelji su spavali.

Moskva se budila, a ja sam išla u susret još jednom snu koji se pretvarao i stvarnost.



o-o-o-o-o-M-E-T-R-O-o-o-o-o-o...!

( Dan sedmi, 11. juli )

Ode voz...!

U magnovenju, voz je postao istorija, a mi smo hrlili u budućnost – ka metrou !

U Vikipediji piše da je moskovski metro podzemna železnica sa najvećim brojem prevezenih putnika na svetu, da je njegova pruga dugačka 275,6 km, da ima dvanaest linija i sto sedamdeset stanica. Prosečnim radnim danima metroom se preveze 8-9 miliona putnika.Većina linija prolazi kroz centar, osim Koljcevaje 5 (Kružne) koja ima oblik prstena dužine dvadeset kilometara koji povezuje sve ostale linije.Na kružnoj liniji putnici mogu razaznati pravac prema glasu spikera – muški u pravcu kazaljke na na satu, a ženski u obrnutom. Na ostalim linijama muški glas najavljuje stanice ka centru, a ženski ka stanicama izvan centra.

„Prema urbanoj legendi, ideja o kružnoj liniji došla je prilikom predstavljanja ideje o metrou Staljinu. Nakon što su ga projektanti upitali da li je zadovoljan planom, on je na sredinu mape stavio šoljicu kafe i otišao. Na tom mestu ostala je mrlja u obliku šoljice. Oni su u tom trenutku to shvatili kao znak od genija i prionuli na izgradnju kružne linije. Ova priča se naravno može pripisati Staljinovom kultu ličnosti, no ipak kružna linija je na svim kartama metra obeležena smeđom bojom.“(Vikipedija)

Slika uzeta iz Vikipedije


Dalje, u Vikipediji piše da moskovski metro ima široku prugu, kao i regularne pruge železnice. Prosečna razdaljina između stanica je 1,8 km. Najkraća je 585 između stanice Aleksandrovski Sad i stanice Arbatskaja, a najduža 3, 5 km. Prosečna brzina je 42 km na sat.

Bitno je bilo da se svi ukrcamo u to prevozno sredstvo i da se svi iskrcamo istovremeno tamo gde treba,na stanici Lubjanka, a ta akcija je takođe zahtevala koncentraciju i spretnost.

Metro u vreme špica dolazi na svakih devedesetak sekundi, izvan tog „opsadnog stanja“ na svaka 2-3 minuta, a noću na svakih 6-10 minuta.Ne zadržava se mnogo u stanici. To znači da treba uloviti trenutke kad putnici izađu i ući brzinom svetlosti jer se vrata zatvaraju automatski i ko se gde zatekao - to mu je.Ko živ, ko mrtav! Pošto nas je u grupi bilo dvanaestoro, za svaki slučaj smo obavešteni kako da postupimo ukoliko neko ne bude ušao na vreme, i gde da siđemo ako uđemo u neki od sledećih. Srećom, jedini koji je ostao bio je Darko, i on je sledećim metroom došao na stanicu koja nam je bila pomenuta u slučaju da nam prethodni umakne ispred nosa.





Bili su rani jutarnji sati i hiljade ljudi su išle na posao. Da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi na zemljicu pala, no na dobre i vredne radnike!Bila je to prava košnica i sve je u njoj vrvelo od glasova, pokreta, slika, života..!

Zanimalo me je da li je istina da svi Rusi u metrou čitaju i da niko ni sa kim ne razgovara. Nije! Recimo da za te jutarnje sate to i nije toliko neobično, ali još nekoliko puta smo se vozili metroom, u različita doba dana, i moram priznati da moje oči nisu videle taj željeni prozor.

Kad smo, dan pred povratak, išli na VNDH, pošto je to bilo u popodnevnim satima, bilo je ljudi koji su čitali. Međutim,uglavnom su čitali novine, i to žutu štampu. Videla sam preko ramena slike i sadržinu nalik na sadržinu nekih modnih ili trač časopisa koji svuda izgledaju isto, samo što su drugačije slike i jezici na kojima su štampani. Videla sam i ponekog studenta koji je čitao stručnu literaturu i očigledno se spremao za ispit, Istina, videla sam i poneku knjigu, ali prevashodno pamtim novine u rukama putujućih Rusa.


Jedna od reklama u moskovskom metrou


Neko mi je napisao da su sve stanice metroa u Moskvi različite, i da čak postoje neke na kojima postoje tuš kabine. Naši vodiči su me belo pogledali kad sam upitala da li je to istina i ljubazno mi odgovorili da za to nisu čuli.

Ne, nisam ja ni nameravala da se tuširam u nekoj od stanica metroa, samo sam bila radoznala!

Jedno je sigurno: moskovski metro je monumentalan. Staljin nije žalio mermer, a većina stanica ima odlike staljinističke umetnosti i ukrase karakteristične za socrealizam. Kič na nekim mestima odnosi prevagu nad umetnošću, ali to je očigledno zbog naglašene potrebe staljinista da stvore iluziju raja na zemlji, a iluzija nikad ne može biti lepa koliko istina, niti kič može zameniti pravu umetnost.





Ja, koja sam se do tada vozila jedino frankfurtskim metroom, u-banom, u kome je sve predviđeno i predvidljivo, jasno utvrđeno i bez odstupanja, priznajem da bih se ovde teško snalazila. Pridružila bih se skitnicama.

Ne daj bože da nisam uspela da uđem u metro u onim minutima predviđenim za ulazak! Zasigurno bih godinama lutala od stanice do stanice i možda bih na nekoj od njih i uspela da pronađem neku tuš kabinu (makar u halucinacijama). A možda bih ostala u nekom od podzemnih prolaza poznatih samo KGB-u ili pak Svevišnjem?

Može biti da je onaj Nemac, Lajbnic, bio u pravu kad je tvrdio da je ovaj svet najbolji od svih svetova i da je u njemu sve uređeno na najbolji mogući način. Uzalud je Volter dokazivao suprotno.

U protivnom, Bože, zar bih ja ikad videla sve ono što sam videla i doživela sve ono što doživeh? Zar bi u mom vrtu sećanja, koji je pun najrazličitijeg cveća, bilo ovoliko šarenila, svežine i lepote?



Hram Hrista Spasitelja



Moskva: Hram Hrista Spasitelja, 11. 7. 2007.


Kad smo izašli iz metroa, ugledali smo veličanstveni Hram Hrista Spasitelja. To je pravi gorostas među hramovima, najveći pravoslavni hram na svetu.

Pošto sam, prilikom prve posete, želela samo da se nagledam lepote, ne pitajući ništa, kupila sam jedan lepi priručnik iz koga sam kasnije saznala mnogo toga o hramu. E. Lebedeva je autor teksta koji sam za ovu priliku prevela:

„ Dana 25. decembra 1812. godine poslednji Napoleonov vojnik zauvek je napustio rusku teritoriju. Istog dana ruski car Aleksandar Prvi, našavši se u Viljnusu, potpisao je Ukaz o izgradnji hrama Hrista Spasitelja u Moskvi „ u znak zahvalnosti Bogu koji je spasao Rusiju od propasti“.Pošto se dan nacionalnog oslobođenja poklopio sa svetkovanjem Božića, iz tog razloga je glavni oltar hrama posvećen ovom velikom prazniku – rođenju Hristovom.

Rat 1812. godine bio je na neki način opomena Rusiji zbog galomanije (preterane ljubavi prema svemu što je francusko) koja je bila rasprostranjena u ruskom društvu u osamnaestom veku, te je nakon toga ponovo vaskrslo rodoljublje u svim društvenim slojevima.

Naravno, zahvaljujući ovoj činjenici arhitekti koji su učestvovali na konkursu za novi hram uskladili su se sa korenima nacionalne umetnosti.Opredelili su se za arhitektonska rešenja koja su ujedinjavala pravoslavnu veru sa nacionalnom istorijom. Aleksandar Prvi izabrao je projekat arhitekte A. Vitberga.

Dana 12. oktobra 1817. godine na petogodišnjicu oslobođenja od Francuza, postavljen je kamen temeljac u Vorobjevoj Gori (Vrapčija Gora), gde se svojevremeno nalazio poslednji rov Napoleonovih vojnika. Međutim, posle smrti Aleksandra Prvog, u novembru 1825. godine, okolnosti su se promenile i mladi Vitberg, koji je bio upravnik radova, nije uspeo da spreči potkradanja tokom izgradnje, te je bio optužen za prevelike troškove i prognan u Vjatku. Godine 1828, zbog opasnosti od odrona, napuštena je izgradnja hrama.

Nikolaj Prvi nije zaboravio obećanje svog brata.Već u aprilu 1829. godine raspisan je novi konkurs. Pobednik je bio petrogradski arhitekta K. Ton (čija su najpoznatija dela železničke stanice u Moskvi i Petrogradu, čuvena šetališta sa sfingama ispred Akademije lepih umetnosti u Petrogradu, Velika palata u Kremlju i Oružarnica u Moskvi). Nikolaju Prvom mnogo se dopala odanost tradiciji, te je idejni tvorac ovog projekta nazvan ocem „vizantijskog stila“. Zanimljivo je da se ovaj moskovski hram nalazi na jednakoj udaljenosti od Kremlja kao Isakijevski sabor od Zimskog dvorca u Petrogradu.

Hram Hrista Spasitelja nastavio je moskovsku tradiciju da pravoslavne crkve predstavljaju najvišu tačku grada. Ogromna konstrukcija, koja je postala glavna vertikala, uzdizala se nad Moskvom – zlatne kupole videle su se jasno i iz predgrađa koja su se nalazila na desetine kilometra od starog dela grada.

Još od vremena Ivana Groznog na Aleksejevom bregu nalazio se ženski manastir koji je nosio ime brega.Iako su se monahinje pokazale kao veoma hrabre tokom Napoleonove okupacije, godine 1837. manastir je bio premešten u Krasnoje Selo, a zdanja su razorena.Prvog dana razaranja dogodila se jedna tragedija: radnik koji je skidao krst sa crkve pao je sa krova i umro naočigled gomile koja je prisustvovala događaju. To je bilo shvaćeno kao loš predznak vezan za nezavšenu gradnju u Vrapčijoj Gori.Međutim, u toku radova tu su pronađene kosti mamuta, i taj pronalazak bio je shvaćen kao dobar znak za dugi život novog zdanja.


Dana 10. septembra 1839. godine sveti Filaret,moskovski mitropolit, postavio je kamen temeljac novog hrama, posvećenog dvadesetpetogodišnjici kraja rata. Hram je postao i nosilac ideje „ Moskva je treći Rim“.Ova ideologija bila je utemeljena na Moskvi koja bi ličila na sliku apokaliptičog Jerusalima – budućeg Kraljevstva Božijeg.Simbolični i podrazumevajući centar Moskve od najstarijih vremena bio je Crveni trg sa Pokrovskom katedralom, a od devetnaestog veka to je postao hram Hrista Spasitelja.

Visina hrama nadmašila je 100 m, zbog čega je pod njenu kupolu i moglo da se smesti i zvono „ Ivan Veliki“. Ovde se jasno uočavala misao bliska ruskom narodu – da je grad Moskva, kao i cela Rusija, pod zaštitom Hrista Spasitelja. I zaista, našu zemlju je uvek čuvao Bog, čak i u najtragičnijim vremenima, kada su ljudi nalazili spas jedino u veri.

Izgradnja hrama trajala je četrdeset i četiri godine. Izvori prihoda bili su i državni, i dobrovoljni prilozi stanovništva. Za ovaj nacionalni spomenik u početku su korišćeni samo ruski materijali, ali vremenom se to promenilo.Svi spoljašnji ukrasi i skulpture su izgrađene od belog mermera, pronađenog u selu Protopopovo, kraj Kolomenskoja,dok su ulazne stepenice napravljene od crvenog finskog granita. Za unutrašnjost hrama, osim zelenog ruskog labradorita i purpurnog kamena iz Šokša, korišćen je i italijanski mermer.

Hram su oslikavali najbolji slikari: Semiradski, Surikov, Bruni, Vereščagin, Kramskoj, Brulov, Vaznecov, Dal, koji je zlatom optočio hram.Vajari Loganovski, Ramazanov i Klod ( tvorac Aničkovog mosta i spomenika Nikolaju Prvom u Petrogradu) stvorili su visoke reljefe sa temama iz Biblije i iz ruske istorije.

Ton je umro pre nego što je hram osveštan. Ali u proleće 1880. godine stari i bolesni arhitekta, u dobi od 87 godina, mogao je da gleda svoje delo ležeći na nosilima. Umro je godinu dana kasnije, a sahranjen je na groblju Volkovo u Petrogradu.

Osvećenje hrama planirano je za 1881. godinu, ali zbog eksplozije u Katarininom kanalu, 1. marta, kada je ubijen car Aleksandar Drugi, ovo slavlje je odloženo.

Osveštavanje hrama posvećeno krunisanju Aleksandra Trećeg dogodilo se na Uskrs, 26. maja 1883. godine, u prisustvu cele carske porodice. Ceremoniji su prisustvovali i veterani rata iz 1812. godine.Beše ih ostalo malo, sa ordenjem svetog Đorđa na prsima, i bili su na severnoj strani crkve. Tada je prvi put izvedena i uvertira „1812“ koju je posebno za taj praznik, komponovao P. I. Čajkovski.





U moskovskoj katedrali, nazvanoj Glavna katedrala, slavljena je i stogodišnjica oslobodilačkog rata i tristogodišnjica Kuće Romanovih. Dana 26. aprila 1908. godine održana je služba posvećena otkrivanju spomenika N. V. Gogolju. Upravo tu, 5. novembra 1917. godine, prvi put nakon epohe Petra Velikog, izabran je patrijarh – sveti Tihon. Crkva je ostala pravoslavni centar Rusije i u teškim vremenima, kao što je bilo vreme kada je centar boljševičke vlasti postala Moskva, kada su zatvorene katedrale u Kremlju.

Rušenje hrama Hrista Spasitelja desilo se u toku Revolucije. Izgradnja Palate Saveta na mestu hrama trebalo je da simbolizuje borbu između Boga i čoveka. Projekat velike Vavilonske kule bio je suprotan od ideje koju je nosio hram Hrista Spasitelja. Zdanje je zamišljeno na nekoliko nivoa i trebalo da bude ukrašeno kolosalnim Lenjinovim statuama. Smatralo se da će ta konstrukcija biti najviša u Moskvi i glavna vertikala socijalističke prestonice – njena visina, kako je planirano, trebalo je da bude oko 500 m. Mnogi detalji palate ličili su na detalje hrama, ali su imali suprotno značenje: na vrhu palate trebalo je da stoji statua Lenjina umesto krsta, kupoli Velike sale - petokraka, a tekst Staljinovog Ustava - napisan na zidu hola palate.

U podne 5. decembra 1931. godine, hram Hrista Spasitelja bio je razoren. Posle prve dve eksplozije ništa se nije dogodilo, stajao je kao i pre, a tek posle treće eksplozije – pao je. U tom trenutku, kako kaže legenda, starice, odajući poslednju počast svetom mestu sa druge strane reke Moskve, mrmljale su i molile Boga da kazni boljševike da tu, na Aleksejevom bregu, nikada ne nikne nijedno zdanje osim crkve.

Veliki rat prekinuo je izgradnju „ Čudesne palate“ i od njenih metalnih konstrukcija počelo je da se pravi oružje za odbranu Moskve od tenkova 1941. godine.Na kraju je Kongresna palata izgrađena u Kremlju, a tamo gde su radovi započeti godine 1958. izgrađen je otvoreni bazen „ Moskva“, čija je vlaga znatno oštetila slike obližnjeg muzeja u Volkonki.Staro stanovništvo gledalo je isparenja bazena i sećalo se obrisa hrama Hrista Spasitelja.

Ideja o obnavljanju hrama objavljena je prvi put godine 1989, kada je Sveti Sinod blagoslovio obnovu i obratio se ruskoj vladi sa zahtevom da se hram izgradi na istom mestu. Bilo je potrebno skoro pet godina da bi se izborio za obnovu hrama.Konačno, posle potpisa Predsednika i uprave Moskve, godine 1994. uklonjen je bazen i započela je izgradnja temelja.

Dana 7. januara 1995. godine patrijarh sveruski Aleksej Drugi postavio je kamen temeljac. Brojni Moskovljani, gledajući prenos na televizijskim ekranima, nisu mogli da veruju da se dešava čudo.Nacionalna religija, kao feniks iz pepela, rađala se iz sopstvenog pepela.Obnovljena je zahvaljujući hiljadama ljudi i u potpunom je skladu sa svojom istorijskom slikom.

Dana 19. avgusta 2000. godine hram je osveštan.

Novi glavni hram postao je ubrzo duhovni centar zemlje.Ovde se održavaju vaskršnje i božićne službe i slave se veliki pravoslavni praznici.

U proleće 2003. godine Moskovljani su imali priliku da vide relikvije apostola Andreja Prvozvanog, veoma poštovanog sveca u Rusiji, prvog Hristovog apostola koji je blagoslovio kijevska brda, gde je položio krst predskazujući da će tu stići blagoslov Hristov. U leto 2004. ovde je bila organizovano slavlje u čast Tihvinske Bogorodice , vraćene iz Amerike, pre nego što je ikona odneta u Tihvin, blizu Novgoroda.



Božja kuća



Rilke je jednom rekao da je Rusija jedina država koja se graniči s Bogom.

Ne znam da li je pre toga video ovu lepotu, ali je sasvim izvesno da je hram Hrista Spasitelja očigledan dokaz da je Rilke bio u pravu, kao i naš Crnjanski, koji je, na svoj način, objasnio šta označava svako slovo njenog imena: „R- roždestvo,U- uskrsenije, S- slavjanska,I- Isusova, J- jednosušna..“, a ja bih dodala da se pomenuta granica briše u trenutku kad čovek kroči u ovaj hram.

Zapravo, i pre toga, kad se nađe ispred onog belog mermera čijim sjajem, dostojanstvom i lepotom ostane očaran i zažali što je ikada išta loše učinio, te stoji nedostojan ispred svetinje, čovek pprosto ne zna da li je bolje da ostane tu zauvek, nedostojan ičije milosti, ili da uđe unutra, u ovu Božju kuću, i od onoga koji se Ljubav zove, koji sve vidi i sve prašta ako se iskreno pokajemo – zatraži oprost.

Rusi su ovo mesto nazvali hramom jer i sama reč „hram“, slovenskog porekla, označava kuću, odnosno Božju kuću.

Iako smo prethodno samo ostavili stvari na Bersenjevki (o čemu ću naknadno pisati), i došli da vidimo na kratko hram koji je bio na pet minuta od našeg prebivališta, iako sam znala da ću sigurno doći bar još jednom i provesti u njemu više vremena, moj prvi susret sa ovim zdanjem bio je nezaboravan.

Ovaj hram ima pet kupola – jednu centralnu, veliku, i četiri manje, koje su i zvonici. Velika kupola predstavlja Hrista, a male četvoricu jevanđelista. One su postavljene tako da obrazuju krst. Glavni unutrašnji stubovi hrama takođe obrazuju krst.

Celo zdanje ima oblik kocke i tako daje sliku sveta: četiri zida simbolizuju četvoricu jevanđelista, četiri strane sveta na kojima se propoveda božji zakon, i četiri zida nebeskog grada.

Ulazna vrata simbolizuju veru u Hrista čiji se lik, u reljefu, nalazi iznad njih.

Tu su i ruski prosvetitelji, zaštitnici vojnika koji su se borili za otadžbinu, kao i svetitelji za koje se veruje da su najzaslužniji za ruske pobede od 1813-1814.

U centralnom medaljonu nalazi se ikona Bogorodice iverske, zaštitnice Moskve i cele Rusije.Iznad vrata predstavljeni su apostoli Petar i Pavle, četvorica jevanđelista; na malim vratima s desne strane nalaze se likovi cara Konstantina Velikog i njegove majke, Jelene, zahvaljujući kojima je hrišćanstvo prihvaćeno u Rimskom i u Vizantijskom carstvu; sa leve strane je sveta kneginja Olga – koja je prva od ruskih vladarki prihvatila pravoslavlje, kao i njen unuk Vladimir, koji je pokrstio drevnu Rusiju.

Iznad prozora su figure Andreja Prvozvanog, svetog velikomučenika Georgija, kao i svetog moskovskog kneza Danila, osnivača prvog pravoslavnog moskovskog manastira.

Na uglovima fasada nalaze se monumentalne kompozicije koje simbolizuju jedinstvo crkve i države, podsećaju na pobede ruske vojske pod zaštitom pravoslavne crkve i njenih svetitelja u najtežim trenucima ruske istorije.

Kad se prođe, dakle, kroz ta vrata, posetioca sa svih strana opkoli blještava raskoš i bogatstvo slika toplih boja.



Unutrašnjost se sastoji iz tri dela: bele mermerne katedrale raskošnih stubova, svuda optočenih zlatom, sa brojnim ikonama sa strane i sa oltarom na sredini, naravno; pevnica sa kapelama- gornja galerija i kružni hodnik (donja galerija).

Nisam znala gde pre da gledam, jer je svaki detalj celina za sebe počevši od polileja, svećnjaka, podova, zidova, tavanice. Znala sam da, osim ovoga, hram ima još dva nivoa (Janja mi je o tome govorila i rekla da se na sva tri nivoa održavaju liturgije, i da se čovek svuda oseća kao da je ni nebu ni na zemlji), i kao u snu išla sam od ikone do ikone, od svetinje do svetinje, i celivala ih sve.

Ako su nekome potrebni dokazi božjeg prisustva, i oni su sveprisutni – dovoljno je samo da se nađete u tom zdanju: udahnite, i osetićete Duh božji u sebi; pogledajte, i oči će vam biti pune njegovog vidljivog sveprisustva; slušajte, i ljudski glasovi potvrdiće vam da je ovo božji dom, i blaženstvo će obuhvatiti sva vaša čula!

U izobilju slika koje su me okruživale, prepoznala sam neke scene iz Starog i Novog zaveta.Nije bilo vremena da bilo koga bilo šta pitam, samo sam gledala oko sebe i zauzimala redove iza ostalih hodočasnika. S vremena na vreme bi neko od naših rekao čije su mošti pred nama.

Upamtila sam šta sam celivala: mošti (ili bar njihove čestice) svetog Andreja Prvozvanog, svetog Jovana Zlatoustog, svetog Filareta, moskovskog patrijarha, svetog Mihaila, moskovskog kneza, svetog Petra, moskovskog mitropolita, i Marije Egipćanke.

Na gornjoj galeriji bile su u vitrinama slike na kojima se hronološki može pratiti izgradnja hrama, kao i njegovo rušenje i sve što do novijih dana govori o njemu (na primer, proglašenje Alekseja Drugog za patrijarha moskovskog i sveruskog, i obeležavanje značajnih datuma).Tu je i bezbroj raznih eksponata - odeždi, zlatnih predmeta, ikona.

Sa zidova i sa tavanica gledale su me bezbrojne oči svetitelja i ljudi za koje su vera i otadžbina bile svetinja. Niti može postojati otačastvo bez vere, niti vera može postojati ukoliko ne nađe svoje utočište i otačastvo u ljudskom srcu, a zlatne ruke ne potpomognu da svedočanstva o tome budu ostavljena i budućim naraštajima, u slavu Hristovu.





Za samo tri godine intenzivne gradnje Rusi su uspeli da iz pepela podignu ovaj hram.

Za oslikavanje crkve pozvani su brojni timovi, jer je u roku od sedam meseci trebalo oslikati 24 000 kvadratnik metara: 9 000 kvadratnih metara freskama, uz to je trebalo i 10 000 kvadratnih metara pozlatiti poznatim sudetskim zlatom, a ostalo presvući mermerom. Vođa autorskog tima koji je vodio radove, Muhin, svedoči da je svega 350 radnika u roku od tih sedam meseci oslikalo čitav hram, što je neverovatan podvig. Jedna engleska delegacija je čak mislila da to nisu freske, već nalepljene tapete.

Izašla sam sa sa željom da se što pre vratim i da po svaku cenu prisustvujem liturgiji u ovom hramu. Kapetan mi je jednom prilikom napisao da to moram da doživim.

Kako, kada, s kim – to nisam znala u tom trenutku, ali sam te večeri bila sigurna da ću ujutru biti tu, pa makar bila jedina iz grupe.

„ Kad smo već ovde i imamo još malo vremena do večere, mogli bismo da odemo do crkve posvećene svetom Iliji, koja je u blizini...Ako hoćete...“ – rekao nam je Dobrosav.

Što se mene tiče, mogao je tada da me povede i u reku Moskvu, koja je bila na nekoliko koraka od nas i ćutljivo tekla, mogao je samo da produži mostom ka našem novom utočištu, Bersenjevki, ili da me pošalje na Mesec, sa ili bez Lajke i Gagarina.

Nebo mi je, i onako, bilo nadohvat ruke, u kom god pravcu krenula.



Neočekivana radost

Sklapam oči dok u svom beogradskom utočištu razmišljam o iznenadnoj i neočekivanoj radosti koja me je verno pratila gde god bih krenula tih dana, čija me senka i sad prati, iako sam udaljena i vremenski i prostorno od moskovskih ulica i svetilišta. Primećujem da mi se javlja i kad mi je tuga prevelika, tek da promine mojom sobom ili ulicom, makar samo da bi mi mahnula i stavila mi do znanja da je tu i da me nikad neće napustiti.

...I eto naše male grupe, isturenog odeljenja, kod Sofrina, a onda na putu ka hramu svetog Ilije: otac Benedikt, Darko, Jovanka, Milanka, Zoran, Slavica, Dobrosav i ja...

Crkva je mala...Dok ulazim i posmatram ikone koje se mogu celivati, primećujem na jednoj od njih svetog Simeona...Dobro ti veče, Srbijice, kažem u sebi dok je celivam...

Ulazim u veću odaju, za ostalima...Svi smo tu.

Odjednom, našoj grupici, predvođenoj ocem Benediktom, prilazi jedna žena, i sva ushićena, tražeći najpre blagoslov od njega, obraća se svima nama govoreći kako je, od trenutka kad smo ušli, jaka svetlost obasjala veliku ikonu svetitelja, i kako se njoj to do sada nikada nije dogodilo...

Matuška, matuška, kakve to oči imaš kad samo svetlost vidiš i drugima je pokazuješ?!?

Gledam...Uistinu je mlaz svetlosti koja prodire kroz visoka prozorska okna uperen u tu ikonu.Ništa joj nije na putu - ne gleda ni kud udara ni šta obasjava...

Nakon što je saznala odakle dolazimo, matuškino lice dobija još srećniji izraz, i ona nas poziva da celivamo i ikone kojima, stekla sam takav utisak, ne može svako da priđe, ukoliko ne dobije blagoslov.

Počinje da nam priča o nekim od tih ikona, naročito o onim čudotvornim, i vidim joj suze radosnice u očima.


- Priđite, priđite!...Evo, uzmite ulje iz kandila...Priđite, poklonite se i njoj, ikoni Bogorodice Neočekivana radost, ona je čudotvorna...

I počinje da priča o njenim čudesima, o čijem broju govore i zlatni lančići, prstenje, narukvice, koje možemo videti...





Svetitelj Dimitrije Rostovski pripovedao je o jednom čoveku , velikom grešniku koji se, neiskreno,ne odričući se greha, svakog dana molio presvetoj Bogorodici sa „ Raduj se, blagodatna, Gospod s tobom!“ Jednom je video da se majka Božja javila živa sa ikone, a na telu Mladenca otvorile su se krvave rane. U strahu je uskliknuo: „ Ko je to učinio?“. Presveta Bogorodica odgovorila mu je: „ Ti i tebi slični grešnici ponovo razapinjete svojim grehovima moga sina...“ Grešnik je shvatio svoju krivicu i dugo je u suzama molio Bogorodicu i Spasitelja da ga pomiluju. Naposletku, data mu je neočekivana radost oproštaja i razrešenja greha.

Priča o ovoj ikoni vezana je, dakle, za velikog grešnika koji se iskreno pokajao, čime je zaslužio veliku milost i radost, te se vratio na pravi put...

Grešnik kleči na kolenima pred njom, a ona, sa mladencem u naručju, blagošću svojom ga leči i vraća u život...Ne klečim, ali ne mogu da odvojim pogled od nje...neočekivane...

Pomišljam na grešnike koji se nikada nisu pokajali ni vratili, kojima je alkohol izmenio sudbine i udaljio ih od onih koji su ih voleli...Alkohol ili neka druga vrsta opijenosti, svejedno...i bolest koja zatim dolazi i razara i um i telo..Oni više nisu isti...Molim se za njih, naročito za jednog koga nisam videla više od dve godine i koga bih želela da vratim...da mi se vrati...da se pokaju svi koji su krivi, da se ne kazne vini i da se obraduju nevini, da osete neočekivanu radost zajedništva...

Levo od nje vidim na zidu oslikanog svetog Simeona...i moja radost još više raste...I sveti Sava je tu...Molim se, jako, da učine i ono što mi izgleda nemoguće, jer imam utisak da je sad sve moguće, kad sam ih našla, da ni vreme ni prostor ne znače ništa...

Palim sveće i ispisujem imena ljudi koje volim i za koje želim da se i ovdašnji monasi pomole...da ih pomenu u molitvama...Prvopomenuti je uvek isti, jedan od onih sa lavom u imenu.Drugopomenuta je majka.

Ona divna žena, koja nije ni monahinja, ali radi u crkvi, zove se Vera. Kao moja majka. Kao ono što je najsvetije i najlepše u svakom čoveku – vera. Ona veruje u Boga, u ljude, u ljubav. Ona isijava poverenje i ljubav.

Plače kad izlazimo iz crkve...Plače zato što se rastajemo...Nismo sa njom proveli ni pola sata, ali ovako se plače samo za dragim bićima...

Trči za nama da bi nam darovala ikonice za uspomenu...Sva je od duha sastavljena, a želi da imamo i nešto materijalno od nje..

Kaže: Dođite opet, ako možete...Više ne znam da li su ovo suze radosnice ili one uobičajene suze tuge...

Slikamo se sa njom...I onako je nećemo zaboraviti...Doći ću, sigurno, bar još jednom, blizu je, govorim u sebi...

Tako sam bila srećna u toj crkvici posvećenu Gromovniku, silnom bratu blage Marije, posle čijeg dana je sunce sve milije, kako veruje naš narod...!

Tad nisam znala da neću naći vremena, da će svaki naš trenutak u Moskvi biti ispunjen, da ću uistinu otići iz Trećeg Rima bez oproštajnog pozdrava sa matuškom Verom i Neočekivanom radošću...

No, sad sam sigurna da ću, ako Bog da da ponovo vidim Moskvu, to nadoknaditi. Neizostavno...Tako mi Bog pomogao...!

Željno iščekujem svaki susret sa Tobom, Neočekivana radosti...!



Bersenjevka

Spokojni nakon neočekivanih radosti, od kojih je jedna bila - da nam je otac Kiril dao blagoslov za boravak i primio nas na konak dva dana pre nego što je bilo planirano, koračali smo opet Moskvom ka Bersenjevki, gde se nalazio manastir u kome je trebalo da prespavamo tri noći.

Bersenjevka je mesto gde se nalazi prelepi hram posvećen svetom Nikolaju Čudotvorcu. Glavni deo hrama posvećen je Svetoj Trojici, zbog čega je pravilnije nazvati ga Troickim hramom.





Hram je 1475. godine napravljen od drveta, i tada se zvao „Veliki čudotvorac Nikolaj na Bersenjevoj rešetki“.

Godine 1657. na mestu drevne nikoljske crkve izniklo je kameno zdanje kao domna crkva dijaka Averkija Kirilova, ubijenog u vreme ondašnjih buna i sahranjenog, zajedno sa suprugom, na severnoj strani.

Godine 1755. levo od trpezarije napravljen je objekat posvećen svetom Nikolaju.

U mračnom srednjem veku Ivana Groznog i tokom sovjetskih pogroma ovaj hram je bio jedinstveni branilac pravoslavne vere i pribežište za Moskovljane – možda je zbog toga čudesno i opstao.On stoji sa druge strane reke Moskve, nasuprot hramu Hrista Spasitelja.

Ime Bersenjevka ovo mesto dobilo je po velikašu Bersenju, koji je živeo u vreme Ivana Groznog, i koji je tu, nadomak reke Moskve, našao smrt zbog nedopustive i previše smele iskrenosti prilikom razgovora sa Vasilijem Trećim.

Crkva je obnovljena sredinom 18. veka, ali je 1812. postradala u požaru, tako da je iznova restaurirana i osvećena sledeće godine, nakon Napoleonovog izgnanstva.

Tridesetih godina 20. veka ispod nikoljske crkve nađene su stare ikone i skelet devojke s kosom upletenom u splet.Kada su uklonili kamenu ploču, u magnovenju se sve pretvorilo u prah.

Godine 1930. posle zatvaranja zamoskvorečke crkve, jedan arhitekta, Boris Iofan, planirao je tu da izgradi arhitekrtonski ansambl „ Dvorec Sovetov i Dom na Naberežnoй“ – kao obrazac socijalističkog „ doma-grada“ – u konstruktivističkom stilu, u žarkocrvenoj boji, u skladu sa Kremljem, ali je sudbina odlučila drugačije i takav dom nikad nije sagrađen.

Bogosluženja su u njemu obnovljena 1992. godine. Na Preobraženje te godine u crkvi je služen moleban o miru u Abhaziji. Nakon toga hram nije prestajao sa radom.




Još pre nekoliko sati, kad smo samo ostavili stvari i krenuli u pohod na Moskvu, bila sam očarana lepotom ovog manastira. Delovao mi je nestvarnije od onih prethodnih, jer su njegove boje bile svetlije, nežnije, toplije, neobičnije.Bile su to nežne boje detinjstva - kao da ih je neko maštovito dete slagalo tako da u njemu uvek probude radost i uklone svaku pomisao na tugu.

Mi, ženšćine,bile smo smeštene u odeljak koji se sastojao od jedne velike prostorije sa desetak kreveta, u prizemlju. Ulazak u tu prostoriju sa krevetima poređanim u dva reda podsetio me je na katakombe u kojima su se prvi hrišćani sastajali, i sve mi je odisalo onom autentičnom hrišćanskom atmosferom.Skromni kreveti, police, stočići, stolice, vešalice za odelo – to je bilo dovoljno za sve naše potrebe.

Naš, ženski odel završavao se (ili počinjao ) stepeništem, i gledao na zgradu u kojoj su obitavale monahinje i iguman, otac Kiril.Tu su bila i kupatila, sušionica, trpezarija, kuhinja, kao i deo za goste.

Muški odeljak u kome su bila naša braća u Hristu, takođe se nalazio u prizemlju, samo sa druge strane manastira.





Večera je za nas u 20 časova. U trpezariji je sve već postavljeno: hrana skromna, posna naravno, ali ima svega, čak i kolača.Pri ulasku se svi poklone velikoj slici na zidu na kojoj se nalazi sveta Trojica, prekrste, a onda zauzmu svoja mesta. Pred obrok se čita molitva i hor sačinjen od svih prisutnih monahinja peva u slavu Boga. Tokom obeda jedna od monahinja neprestano čita delove jevanđelja.

Sve je slatko i lepo, ukusno. Gladi su utoljene, srce puno.

„Dve žene neka ostanu da pomognu da se operu sudovi“, kaže naš vođa.

Javljaju se Jovana i Slavica.Nema previše posla, pomislih. Ostali su , očigledno, jeli pre nas.

Izgleda da sam se uželela sna. Kad se setim prethodnih noći u zelenku i u vozu, pitam se kako se nisam odmah iz trpezarije bacila u krevet. Srećom, ima tople vode u izobilju, i svega što je potrebno.Spava mi se jer i razum dodaje svoje jake argumente – ustaću rano ujutru da bih se pričestila u hramu Hrista Spasitelja. Ne želim nipošto da propustim liturgiju o kojoj je pisao Kapetan!

Monahinje nas pozivaju da ujutru dođemo na liturgiju koja se održava u njihovom hramu.

Iako mi je Bersenjevka lepa kao san, znam gde ću biti ujutru.U početku se niko ne prijavljuje da ide sa mnom. Kasnije saznajem da će mi se pridružiti Jovanka i Matuška.Slavica i Zoran ostaju u hramu svetog Nikolaja (lepo od njih, da ne kažu ljudi da smo nezahvalni gosti), Janja, Jovana, Darko i otac Benedikt ići će u crkvu svetog Petra i Pavla, da se tamo sastanu sa svojim starim znancima.I Jaroslav ide sa njima. Lepo smo se rasporedili.

Umorna sam. To je ljudski. Previše je uzbuđenja bilo ovih dana.

I umor je sladak. Sklapam oči znajući da sam u srcu Mosve, pokušavajući da čujem šum istoimene reke. No, i ona se utišala da bi učestvovala u sveopštem smiraju.





Spavaj, Moskvo, i nadaj mi se ujutru!

Dok sklapam oči, sanjam svitanje i sebe budnu i srećnu na tvojim ulicama, u tvojim svetilištima, na tvojim obalama, u tvom nežnom naručju.



Praznik u Moskvi



Foto: Čičikov - Petar Veliki, Tvorac grada


Veliki je to praznik, Petrovdan!

Svaki praznik ukazuje na ljudsku potrebu za sjedinjenjem sa nečim božanskim, da bi se srce ispunilo radošću. Dakle, iako sam naziv „ praznik“, možda upućuje na prazninu,na ispraznost, to je samo varka, jer je smisao praznovanja - prevazilaženje praznine, osećaj ispunjenosti, a taj osećaj je možda i najintenzivniji ukoliko nastaje spajanjem sa božanskim, koje je dostupno ljudima preko božanske liturgije.

Ovoga puta, na Petrovdan, došla sam u hram Hrista Spasitelja, da bih se, nakon liturgije, po treći put otkako sam u Rusiji pričestila.

Šta sam znala o ovom prazniku i o svetitelju kome je liturgija posvećena?

Sveti Petar je bio rođeni brat Andreja Prvozvanog, koji je i doneo hrišćanstvo u Rusiju.Posle Vaskrsenja i silaska Svetog Duha na apostole, Petar je izgovorio propoved kad je tri hiljade ljudi odjednom primilo Hristovu veru. U Antiohiji je kao episkop upravljao crkvom sedam godina i tamo su Hristovi sledbenici prvi put nazvani hrišćanima ( do tada su se zvali braćom). Činio je mnoga čudesa, a po jednoj legendi čak je i njegova senka lečila bolesne.

U jednom srpskom narodnom kalendaru piše:“ Kad je Bog delio uloge, svetom Petru je podario vino, pšenicu i ključeve od nebeskog carstva. Zato on sedi na vratima raja i ispituje umrle. Sveti Petar je takođe postavio i nebeskog kovača na Mesec da ga okuje i sačuva za Zemlju. On šeta Mlečnim putem i moli se pred nebeskim krstom; učvršćuje gvozdeni stub na kome leži zemlja i koji strašni crni pas stalno grize. Sa Svetim Savom je zamenio verige pa se zato dešava da si na Savindan dani topli, a oko Petrovdana odjednom osveži.“

Žitije kaže da je sveti Petar, kad su ga priveli krstu da bi ga razapeli, molio svoje mučitelje da ga na krst prikuju sa glavom nadole i nogama nagore, smatrajući da nije dostojan da umre istom smrću kao i njegov Učitelj. Tako su ga i razapeli. Apostol Pavle Tog istog dana, nedaleko od Rima, posečen je mačem i apostol Pavle, jer njega, rimskog građanina, po tadašnjem zakonu nisu mogli razapeti na krst.

Pošto su za vreme Neronove vladavine obojica umrli mučeničkom smrću, crkva praznuje istog dana svete apostole Petra i Pavla.



Slika sa interneta


Liturgija beše već počela kad smo nas tri ušle. Svečano i smireno, krotko i disciplinovano, svako ko je smatrao da mu je tog dana mesto bilo pod blagoslovenim svodom ovog hrama, našao je to mesto i slušao je liturgiju.

S obzirom na to da hram ima tri nivoa i da su graditelji na sve mislili, anđeoski glasovi hora, udruženi sa glasovima brojnih sveštenika, kao da su dolazili sa nebesa, i sa svih strana dopirali do prisutnih vernika. Utisak su pojačavale i odore sveštenika pretežno u zlatnim nijansama, kao i obredi koji je pratila ta pesma.

Svi ti ljudi prinosili su sebe Bogu,a prinoseći sebe – prinosili su i druge, one na koje su mislili, kojima su želeli dobro, a koji iz nekog razloga nisu mogli da budu tu. Dobro je dok su u sećanju i mislima, da ih neko spomene, da se neko i za njih pomoli.

Svi su bili učesnici čina koji se, otkad je hrišćanstva, neprestano ponavljao: žrtvujemo ponekad i ono što nam je dragoceno, odričemo se onoga što je prolazno (ako smo u stanju da razlučimo prolazno od neprolaznog, važno od nevažnog), ma koliko nam se činilo važnim u nekom trenutku, da bismo se iskupili za grešne misli i dela, da bismo pročistili dušu i tako zaslužili milost. Dakle, dajemo sebe onome u šta verujemo. Ali, nije to puko davanje, usputno, već davanje onog što je najbolje u nama, onoga što je ostalo jedino čisto u ovom ogrehovljenom svetu, kome i sami često dajemo danak, grešni, ali smo se između greha i pričešća iskreno pokajali, te imamo pravo da se nadamo milosti i da se opet radujemo svom i tuđem postojanju.

Proskomidija je obilovala scenama iz Hristovog života...Iako nisam umela da razgraničim neke scene, da sa sigurnošću znam šta su predstavljale, osećala sam da se pred mojim očima ponavljalo ono što obeležava i život svakoga od nas: rođenje, ljubav prema životu, žrtvovanje, stradanje...

I dok je liturgija trajala,vaskrsavale su iznova i vera, i ljubav i nada...

Kako, primivši blagodat liturgije, ne blagodariti Stvoritelju što nam je podario život? Zar se može, posle ovakve svetkovine, izaći u svet, a ne poneti sa sobom ovaj mir?

O, kad bi se to moglo preneti na one koji očajavaju svuda u svetu, koji ne veruju u promisli Božje, kojima je sopstvena ili tuđa oholost, zavist ili mrzost pomračila um!

A tamo, u mojoj Srbijici, neko ko neće ni danas kročiti ni u jednu Božju kuću, u ovom trenutku smišlja kako da nekome napakosti, kako da se nekome osveti, kako da ostvari po svaku cenu svoj cilj, nadajući se sreći čak i ako to bude protivno božjim zakonima...

I tamo, kao i svuda, neko sada pomišlja kako je najnesrećniji na svetu i kako nema razloga da živi...I proklinje onoga koga bi, da je samo malo manje gord, morao da blagosilja...

I tamo, kao i svuda, bolest razara nečije telo i dušu i dovodi ga u iskušenje da huli na Boga, da pomišlja na to kako ima prava da prekrati muke i u trenutku poništi sve dobro što je ikada učinio, zaboravajući na to da je život najdragoceniji dar...

I tamo, u tišini svojih skromnih domova, u sjaju raskošnih palata ili među zidinama solitera, kao i ovde, među ovim blagoslovenim zidovima, neko oseća da je mnogo toga dobrog još mogao da učini, i kaje se, i mnogo je lepih reči još mogao da kaže, ili bar utešnih, i mnogo je gorkih mogao da prećuti, svestan da reč kosti nema a kosti lomi, i dušu seče na komade, ako se pogrešno shvati...

I tamo, kao i drugde, neko pati zato što je ostavljen, povređen, neshvaćen...

I tamo, kao i ovde, neko je danas srećan što je tu gde jeste i što je živ.

Nosiću sve ove slike i osećanja probuđena u hramu posvećenom Sinu Božjem svuda sa sobom. Slike na kojima je predstavljen Hristov zemaljski život, kao i slike vezane za istoriju hrišćanske Rusije, gde je Rusija prikazana kao zemlja koju Bog štiti jer ju je izabrao zarad velikog podviga, udružuju se sa milozvučnim glasovima, kao i sa blagim pogledima ljudi koji su, kao i ja, tog 12. jula, došli da se pričeste telom i krvlju Hristovom.

Nije ni čudno što jeu ovom hramu ruska istorija predstavljena kao sastavni deo priče o stvaranju sveta (počevši od samog stvaranja, praroditeljskog greha, Hristove žrtve i najave njegovog novog dolaska),tj. kao niz događaja koje je blagoslovio Bog da bi se pomoglo ljudskom rodu da se oslobodi greha.

Prilikom izlaska iz hrama kupih knjigu o pravoslavnim svetinjama u Italiji. Nisam ni slutila da ih toliko ima!

Kupih i jednu knjižicu o samom hramu, pretpostavljajući da više neću ulaziti unutra (mada je to tako relativna stvar. Idući ka mostu, koji će me odvesti do Bersenjevke, prepustih se blaženstvu.

Kad bih mogla da sa sobom ponesem ovu blagodat, kad bih mogla da je pošaljem tamo odakle dolazim!

Kad bih mogla da prenesem dejstvo ove liturgije bar na one ljude koje poznajem - pre svega ovaj mir, ovu krotkost, ovu utešnu smirenost, ovu tihu radost postojanja!...

Kad bi ostatak života mogao da mi bude jedna produžena liturgija!



Baćuška




Sa ocem Aleksandrom E. sreli smo se nedaleko od hrama. Dočekao nas je sa belom ružom u rukama, i prilikom pozdravljanja sa svojim prijateljem, ocem Benediktom, predao mu je tu ružu, a nas je, jedno za drugim, blagoslovio.

Otac Aleksandar bio je kao oni divni dobrodušni čarobnjaci iz ruskih bajki: svetlih plavih očiju, blagih, lekovitog osmeha, i govorio je smireno, polako, srdačno.

Dovoljno bi bilo samo da pogleda čoveka i da ga tim pogledom uspokoji. Živi svetac.

Prilikom jednog predaha, dok je pokušavao na sve načine da organizuje odlazak grupe zainteresovanih u Divjejevo, Janja nam je pokazala katalog sa izložbe njegovih slika koju je, godinu dana ranije, organizovao Ruski dom u Beogradu:dominirale su slike ruskih pejzaža, nežnih boja, od kojih mi je plava ostala najupečatljivija.

Čitajući biografiju, otkrih da je otac Aleksandar, osim što je završio Teološki fakultet, uz to studirao i psihologiju, a slikanje mu je hobi. Svestrana i široka ruska duša...

Zato se valjda i nisam mnogo iznenadila kad nam je Dobrosav rekao da su sve ikone koje ima u kući mirotočive.

„Život nam vraća ono što mi drugima dajemo“, rekao je naš Andrić. Imala sam utisak da je meni Život tih dana davao avans za nešto što je tek trebalo drugima dati.

Bilo nas je desetoro, ali otac Aleksandar je rekao da svi uđemo u džip kojim je došao po nas.Prilično neobična situacija, moram priznati. Nekako smo se smestili i krenuli u obilazak nekoliko znamenitih moskovskih manastira.

Pitala sam se šta bi se zbilo ako bi nas zaustavio neki policajac. No, srećom, to se nije dogodilo.

Kad smo ušli u džip, primetila sam da je volan na desnoj strani, a onda se začuo zvuk hilandarskih zvona ( i to je bio poseban doživljaj) sa diska.

Setila sam se svog putovanja u Ostrog, pre osam godina.

Išla sam sa rođakom, kao starija sestra koja je imala moralnu obavezu da upozna porodicu svog potencijalnog zeta, kao što red nalaže kad nečija veza poprimi „ozbiljne dimenzije“. Ta bila sam odgovorna za mlađu rođaku!

Kod donjeg manastira sačekao nas je zetov otac i, kao ljubazni domaćin, smestio nas u auto (mercedes) insistirajući da nas vozi do gornjeg manastira. Pošto sam prvi (i jedini )put bila na tom mestu, nisam htela da se suprotstavljam volji i ljubaznosti domaćina.Kasnije sam saznala da je taj put trebalo preći pešice. Čim smo ušli, pustio je kasetu, i zvuk gusala, praćen pesmama o slavnim vojvodama i ratnicima, pratio nas je do gornjeg manastira. Iznenadila sam se, ali sam i to shvatila kao nešto što se ne sme ni odbiti ni propustiti, sve i da postoji izbor. Sve to doprinosi autentičnosti doživljaja.





Novodevički manastir osnovao je knez Vasilije Treći (otac Ivana Groznog), 1524. godine, u čast ponovnog pripajanja grada Smolenska Rusiji. Otuda i drugi naziv: manastir Bogorodice smolenske. Izgrađen je kao utvrđenje pri ulasku u Moskvu, ograđen zidinama sa kulama, po čemu liči na Kremlj.

Ovaj manastir bio je svedok važnih zbivanja.

U Smolenskom saboru Novodevičjeg manastira Boris Godunov je 1598. godine proglašen za cara. Ovde su se zamonašile i udovica cara Vasilija, Marija Petrovna Rostovskaja, kao i ćerka cara Mihaila Feodoroviča – Tatjana, zatim udovica cara Feodora Irina Godunova, kao i sestre Petra Prvog Ekaterina i Jevdokija.

Za mnoge od njih Novodevički manastir bio je tamnica.

Ovde je 1689. godine, po naredbi Petra Prvog bila zatočena i carica Sofija, nasilno postrižena i zamonašena pod imenom Suzana, posle pobune. Godine 1698. carica Evdokija Fedorovna Lopuhina je postrižena i kao monahinja poslata u suzdaljski Pokrovski manastir. Godine 1727. imperator Petar Drugi joj je dozvolio da se vrati i da se preseli u Novodevičji manastir, u palate koje su su kasnije dobile ime Lopuhinski korpus.

Muzej ovog manastira sadrži vredna dela iz 16. i 17. veka.

Ovaj manastir nazvan je novodevičkim zato što se tu nekada nalazila pijaca na kojoj su se Ruskinje prodavale u muslimanske hareme.

Kupih belu maramu, tananu, mekanu, finu, da me podseća ne samo na ovo mesto, već i na prvi susret sa Matuškom, i na doživljaj u kome je čistota konstanta.

Začatajevski ženski manastir - prvi ženski manastir u Moskvi.

U toku je restauracija ovog manastira. Pamtiću ga po tome što sam mogla da vidim kako vredne monahinje oslikavaju zidove, kako jedna od njih zlatnom bojom uokviruje fresku.




Jedna od njih, veoma mlada, čuvši da smo iz Srbije, rekla nam je da je već dolazila u Srbiju i da su srpski manastiri veoma lepi.



Prilikom izlaska iz manastira, otac Aleksandar je svakome od nas darivao ikonice. Ja sam dobila svetu kraljicu Aleksandru Romanovu, svetog Luku i jednu novu, neobičnu ikonicu Bogorodice ratnice, možda najneobičniju koju sam ikada videla, jer je na njoj Bogorodica u ratničkoj opremi, u oklopu.

Na izlazu čusmo divnu muziku.

Hor je, očigledno, vežbao, ali su glasovi koje sam čula više bili nalik glasovima operskih pevača nego crkvenih. Svejedno, bio je to jedan u nizu neobičnih doživljaja.



Pokrovski manastir

Pokrovski manastir u Moskvi – posebna je priča.Red za poklonjenje moštima svete Matrone bio je ogroman, najveći koji sam videla tokom ovog hodočašća.





I ne samo red za celivanje kivota u kome počivaju njene netruležne mošti, već i red za celivanje ikone, koja se nalazi u dvorištu! Veličanstven prizor!





Neću govoriti ni šta sam osećala dok sam se nalazila na tom svetom mestu, ali ću reći da mi je sveta Matrona donela jedno zanimljivo poznanstvo na 150. duhovnoj tribini održanoj u Kulturnom centru „ Čukarica“, krajem januara ove godine, kada sam stekla još jednu sestru u Hristu i u njenoj priči prepoznala sebe, svoju prošlost i budućnost.

Prilažem slike načinjene u Pokrovskom manastiru, kao i prevod žitija koji je načinio Andrej Tarasjev, čovek koga mnogi studenti ruskog jezika pamte kao profesora, a vernici – kao neumornog i blagočestivog hrišćanina koji svojim pričama i aktivnostima neprestano spaja Rusiju i Srbiju i ukazuje da je pravoslavna duša svuda ista i da se dobri ljudi svuda prepoznaju i svagda vole.





„Sveta blažena Matrona rođena je 1881. godine u selu Sebino (Tuljska gubernija). Njeni roditelji bili su veoma pobožni, vredni i pošteni ljudi. U siromašnoj seoskoj porodici bilo je već troje dece (Ivan, Mihailo i Marija) tako da je četvrto dete predstavljalo veliki teret. Zato su roditelji razmišljali da je po rođenju daju u sirotište. Ali majka male Matrone usni čudan san: bela ptica sa ljudskim likom, zatvorenih očiju spusti joj se na ruku. Bogobojažljiva žena primi to kao nebesko znamenje i reši da dete ostane u porodici.

Dete je rođeno slepo. Na krštenju je dobilo ime Matrona u čast prepodobne Matrone Carigradske, podvižnice koja je živela u petom veku.

O tome da će dete biti nešto posebno ostalo je svedočanstvo sa njenog krštenja. Kada je sveštenik spustio Matronu u kupelj, svi prisutni su ugledali nad detetom miomirisni dim. Sveštenik otac Vasilije, koga su meštani smatrali za pravednika, bio je veoma iznenađen:

"Mnogu sam decu krstio, ali ovako nešto doživeh prvi put. To će dete biti u Bogu sveto". I dodade da će dete njemu predskazati dan smrti. To se kasnije i desilo.

Jedne noći Matrona reče majci da je otac Vasilije umro. Uplašeni roditelji otrčaše do crkve, i zaista, otac Vasilije se upokojio u Gospodu.

Devojčica je imala i spoljašnje obeležje. Na prsima je imala ispupčenje u obliku krsta. Kad joj je majka zamerila što je skinula sa sebe krstić, Matrona reče:

"Pa ja imam svoj!"

Matrona nije bila samo slepa, ona je rođena potpuno bez očiju! Očne duplje su joj bile zatvorene očnim kapcima, kao kod one ptice koja se javila njenoj majci u snu.

Deca su je zadirkivala, rugala joj se, gurala je u jamu da vide kako će se jadna izvući. Zato je veoma rano prestala da se igra sa decom, provodeći skoro čitavo vreme u kući.

Već sa sedam-osam godina kod nje se otkrio dar isceljivanja i prozorljivosti. Kuća njenih roditelja bila je blizu Crkve Uspenja Presvete Bogorodice, lepog hrama, jedinog za desetak okolnih sela. Blagočestivi roditelji su veoma često posećivali bogosluženja vodeći uvek Matronu sa sobom. Kad je poodrasla, počela je sama da odlazi u hram, pa je ubrzo naučila molitve. Kada bi se njenoj majci omaklo iz sažaljenja "moje jadno nesrećno dete", ona bi odvratila sa čuđenjem: "Zašto sam ja nesrećna? To su Miša i Vanja nesrećni".

Od ranog detinjstva Bog je obdario Matronu darom prozorljivosti i isceljivanja. Ona je predviđala nesreće i upozoravala ljude. Od njene molitve ljudi su postajali zdravi i dobijali utehu u nevoljama. Počeli su da dolaze bolesnici i drugi nevoljnici iz udaljenih mesta. Želeći da se zahvale devojčici, ostavljali su roditeljima namirnice i poklone. Tako je to neželjeno dete postalo hranitelj porodice.

Kasnije, Matroni se pružila prilika da putuje. Ćerka obližnjeg spahije, blagočestiva Lidija Janjkova vodila je devojčicu sa sobom na hodočašće u Kijevo-Pečersku lavru, Trojice-Sergijevu lavru, Petrograd i do drugih svetinja Rusije. Posetile su Kronštat. Posle završetka Svete liturgije, Sveti Jovan Kronštatski zamolio je vernike u Sveto-Andrejevskoj crkvi da oslobode prolaz do amvona 14-godišnjoj Matroni, rečima: "Matronuška, dođi k meni. Evo mi dolazi smena, osmi stub Rusije". Sveti pravedni otac Jovan nije objasnio svoje reči, ali je svakako time predvideo da će Matrona služiti Rusiji i ruskom narodu u najteža vremena bezbožnog boljševičkog progona Crkve.

Kad je Matrona napunila sedamnaest godina iznenada su joj se oduzele noge. Evo kako je ona sama opisivala taj trenutak: "Posle pričešća išla sam kroz crkvu i znala da će prići žena koja će mi oduzeti moć hodanja, ali je nisam izbegla jer je to bila volja Božija". I do kraja života ostade oduzetih nogu. Ali nikad nije roptala na Boga, već je pokorno nosila taj teški krst.

Još u mladosti Matrona je predskazala revoluciju: "Pljačkaće, rušiće hramove, sve od reda ti". Neka spahinica je neposredno pre revolucije kupila u Sebinu kuću i došla kod Matrone da joj kaže kako je naumila da podigne zvonaru. Matrona joj na to reče: "Ništa od toga neće biti". Tako se i desilo.

U crkvi, u koju je išla kad je bila u Moskvi, tačno je znala gde se koja ikona nalazi. Jednom joj je neko rekao da je šteta što ne vidi svu krasotu Božijeg sveta. Na to je Matrona odgovorila da joj je jednom Bog otvorio oči i pokazao ceo svet, i zvezde na nebu i sve što je na zemlji: planine, reke, zelenu travicu, ptice...

Mnogo je ljudi dolazilo kod Matrone da traži pomoć. Jedan seljak iz susednog sela tražio je, preko drugih ljudi, da ga isceli. Matrona je poručila da on dopuzi u njeno selo (udaljeno 4 kilometra), pa će se pomoliti za njega. Njegova vera je bila toliko snažna da je on to učinio, a nazad je otišao na zdravim nogama.

Pomoć koju je pružala Blažena Matrona bolesnim ljudima bila je zasnovana na njenoj veri i njenim molitvama i nije imala ničeg zajedničkog sa takozvanim narodnim nadrilekarima, vradžbinama, magijama, bioenergetičarima. Zato su oni mrzeli Blaženu i činili joj svakojake pakosti, naročito kad je prešla u Moskvu.

Početkom 1941. godine, sestra Z. Ždanove Olga Noskova upita matušku da li da ode na godišnji odmor (dobila je uput u odmaralište, ali joj se nije išlo zimi). Matuška odgovori: "Idi odmah, jer posle dugo, dugo neće biti nikakvih godišnjih odmora. Biće rat. Pobedićemo. Moskvu neprijatelj neće osvojiti. U njoj će biti samo nešto požara. Iz Moskve ne treba odlaziti".

Ona je pružala utehu bolesnima, milovala ih je po glavi, često bi ih prekrstila, ponekad se šalila, a ponekad, bogami, znala i da ih strogo prekori. Nikad se nije žalila na svoje muke i nevolje. Ona nikad nije propovedala, nikad nije podučavala. Davala je određeni savet, kako da se postupi u ovoj ili onoj situaciji, zatim se molila, davala blagoslov.

Među ljudima bliskim njoj ostale su u sećanju i neke njene pouke opšte prirode. Matuška je učila da se ne osuđuju bližnji. Ona je govorila: "Ne treba osuđivati druge ljude. Bolje je da malo češće misliš o sebi. Svaka će ovčica biti okačena za svoj repić. Šta te se tiču tuđi repići!"

Matrona je učila da se ljudi moraju prepuštati volji Božijoj. Da žive sa molitvom. Da se često krste, da krste i okolne predmete kao zaštitu od zlih sila. Savetovala je da se ljudi što češće pričešćuju: "Branite se krstom, molitvom, svetom vodicom, svetim pričešćem... uvek pred ikonama nek vam gori kandilo".

Matrona nije dozvoljavala da se snovima pridaje nekakav značaj: "Ne obraćajte nikada pažnju na snove, oni mogu biti đavolja rabota". Govorila je da se ne treba mnogo interesovati za lični život sveštenika. Savetovala je onima koji teže hrišćanskom savršenstvu da se ne izdvajaju od drugih spoljašnjošću (crnom odećom ili slično). I stalno je poučavala da se sve nevolje moraju strpljivo podnositi. "Kad idete u hram nemojte ni u koga gledati, molite se zatvorenih očiju, ili svoj pogled usmerite prema ikoni". Matrona je smatrala da je upotreba kozmetike veliki greh, jer čovek izobličuje svoj lik, dodaje mu nešto što mu Gospod nije dao, stvara lažnu lepotu. Matronuška je govorila: "Vrag ne spava - molite se stalno. Smrt uvek iznenadi, pa se ne sme živeti bez molitve. Vrag nam je na levom ramenu, a anđeo na desnom. I svako od njih svoju knjigu ima: u jednu se beleže naši gresi, a u drugu dobra dela. Krstite se što češće! Krst je kao brava na vratima. I hranu treba prekrstiti. Snagom Časnog Životvornog Krsta branite se i spasavajte!"

O vradžbinama matuška je često govorila: "Za onoga ko je dobrovoljno stupio u savez sa silama zla i bavi se raznim čarolijama pred Bogom nema spasa. Oni mogu možda nekad u nečemu da pomognu, ali dušu sigurno uništavaju".

Masovno kidanje veza sa Crkvom, agresivni ateizam, jačanje otuđenosti i zla među ljudima, odbacivanje tradicionalne vere i život miliona ljudi bez crkvenog pokajanja, doveli su do teških duhovnih posledica. Matuška Matrona je to odlično osećala i shvatala.

Jednom prilikom Zinaida Ždanova upita Blaženu Matronu: "Kako je Gospod dopustio da se toliki hramovi razore i zatvore?" (Mislila je svakako na sve godine posle pobede bezbožnika u oktobru 1917. godine). A matuška joj reče: "To beše volja Božija i broj hramova se smanjio zato što je broj verujućih ljudi strašno opao pa nema kome da se služi".

"Pa, što se niko ne suprotstavlja?" A ona će na to: "Narod je kao pod hipnozom, ne zna za sebe, strašna sila je pokrenuta... Ta snaga lebdi u vazduhu, prodire svuda. Ranije su ljudi posećivali hramove, nosili na sebi krstiće, njihovi domovi bili su zaštićeni ikonama, kandilima, osvećivanjem. Te sile su mogle samo da prolaze pored, a sad se naseljavaju među ljude koji su odbacili Boga."

Podvig Matrone bio je u ogromnom trpljenju, čiji je izvor bio vatrena ljubav prema Bogu i čistota srca.

Kad bi nekoga iscelila od fizičke bolesti ona bi objašnjavala: "Telo je kućica Bogom dana, pa je treba obnavljati. Bog je, stvarajući svet, dao nama i lekovito bilje i to se ne može prenebregavati".

Matuška je često bila tužna: "Žao mi vas je... Dočekaćete poslednja vremena, život će postajati sve teži i teži... neizdržljivo težak. Doći će vreme i pred vas će staviti krst i hleb i reći - birajte!"

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/SvMatrona.htm



Otvoreni put ka spasenju



Moskva, Novospaski manastir

Ljudi smo, grešni, i strasti često vladaju našim srcima.

Ponekad mi se činilo da su oni u kojima je prisutna strast – zapravo radost ovog sveta, pokretači njegovi, iz prostog razloga što se ništa nije stvorilo bez strasti. Strast je onaj silni unutrašnji nemir, kovitlac, najčešće zastrašujući i poguban, ali ponekad i čudesan, onda kad ne vodi u propast, već u ostvarenje i stvaranje.

Mlako srce, kontrolisano, ono koje kuca uvek istim, umerenim ritmom, mislila sam, slabo je, neproduktivno, ne može stvoriti ništa veliko ni trajno. Može samo održavati vatricu života koja jedva primetno gori, gorucka u nama, i koju prvi vetar može ugasiti.

Ako smo na vreme otkrili da to što imamo u srcu nije prolazno i slabašno, ne možemo se zadovoljiti goruckanjem, osim ukoliko to nije isto što i unutrašnji mir.

No, bilo je situacija u kojima mi se činilo da strast može i uspostavljati unutrašnji mir, ma koliko to protivurečno izgledalo. To se dešavalo kad sam bila u društvu retkih (ali, Bogu hvala, ne i nepostojećih) ljudi čije me je prisustvo istovremeno pokretalo, regrutovalo sve moje unutrašnje snage za duhovni ili telesni pokret, i smirivalo me, utvrđujući me u uverenju da princip dobra vlada svetom i da, ako se odlučimo da služimo dobru, ništa nije uzaludno, jer su dobri ljudi nesebični, plemeniti, trpeljivi - oni su najveća nagrada koju nam ovaj svet može dati.

Kad težimo za nečim što nije ispravno, već grešno, mi prizivamo duha nečistog, i – on rado dolazi u goste. Blaža varijanta u kojoj primećujemo njegovo prisustvo jesu iskušenja, ali on tad ne uspeva da nas istinski očara i zaposedne, da ovlada našim srcima. Tad demoni, njegove sluge, samo obigravaju oko nas, ali nisu u nama.

Međutim, kad dozvolimo strasti da zavlada našim srcem, to znači da počinjemo da živimo sa demonom, primamo ga u svoje srce, više ne upravljamo sobom, već postajemo njegovvi robovi, pošto se udaljavamo od Boga.

Dakle, sve se svodi na to da li je naša strast pokrenuta nečim čistim, plemenitim, ili grehom. Sve dok se dobrovoljno i svesno ne predamo grehu, dok imamo potrebu za pokajanjem i dok dozvoljavamo svojoj savesti da upravlja nama, mi smo svoji i Božiji.

„ Tokom svete tajne krštenja pravoslavni čovek se svetim mirom znamenuje pečatom krsta: na čelu, očima, nozdrvama, usnama, ušima, prsima, rukama i nogama. Pri tome se govori: „ Pečat dara duha svetoga!“ Ako čovek posećuje hram Božiji, ispoveda se, pričešćuje, trudi se da živi po zakonu Božijem, demon može da prekrši ovaj pečat, uđe u čoveka i ostane u njegovom telu. Tada čovek postaje đavoiman.“

Prividno, ponaša se normalno. U današnjem svetu pojam normalnosti je veoma rastegljiv, pa je često normalno i poželjno sve što je masa prihvatila, čak i ako je to nametnuto od strane silnika i moćnika ili jednostavno kolektiva koji ima svoje ustaljene /iako često prevaziđene/ obrasce ponašanja i mišljenja.

Posednutost se primećuje prilikom susreta sa verujućim, smirenim i blagočestivim ljudima (jer ih nečisti duh ne trpi) ili prilikom ulaska u crkve, za vreme molitve, liturgije, pričešćivanja.

„ Ovaj se rod ne izgoni osim molitvom i postom“ (Mt.17,21; Mk 9, 29).Pošto, prihvatajući greh, zaposednuta osoba ne oseća potrebu za Bogom, ili je previše slaba da sama sebe spase, pomoć sveštenog lica je neophodna za spas njene duše.

Nisam bila dovoljno jaka (verovatno ni verujuća), jer nisam tad znala da je bilo moguće spasiti neke od njih (možda i Njega, koji je godinama živeo po svome, koji se udaljavao i od Boga i od ljudi, i koji je baš tog dana, više nego ikada, hulio na Boga, nameravajući da se odrekne najdragocenijeg dara, života...A molila sam se za Njega, svuda, mada ne dovoljno strasno, očigledno. Mislila sam da je moja smirenost put ka Njegovom izbavljenju, a ona je to bila samo privremeno, i njeni efekti su bili kratkotrajni, ma koliko puta pokušavala...Da sam bar jednom otišla s Njim u crkvu!...).



Do odlaska u Novospaski manastir nisam toga bila svesna onoliko koliko od tada.

Sretala sam i ranije ljude čiji su pogledi, reči i dela bili toliko okrutni da sam, nakon tih susreta osećala strašnu slabost i iznemoglost, i jedva uspevala da održim ili vratim narušenu duhovnu ravnotežu, ali sam sve to pripisivala njihovom karakteru, „nezgodnoj“ prirodi, teškom životu, i izbegala ih koliko sam mogla, ubeđena da je to stanje nepromenljivo. Njihova usta izgovarala su najstrašnije kletve i psovke, pretnje i obmane, da sam se pitala kako je moguće da je njihova mržnja dostigla taj stepen, i da li je moguće da nisu svesni pakla u kome žive, jer su ga sami stvorili.

Iza mene je sedela na stolici jedna krhka devojka u crnom, sa crnom maramom na glavi. Bila je mrtvački bleda, upalih obraza, modrih očiju, bez sjaja, sa ogromnim podočnjacima. Pogled očajnika koji se velikom brzinom pretvarao u pogled besprizornog bića, i obrnuto, učinio je da ustuknem i da se stresem od jeze.

Sveštenik je čitao molitvu, a starija žena, očigledno majka, škropila ju je svetom vodicom. Na svaki dodir sa svetom vodicom,celo telo je reagovalo, iako je sedela, a iz ustiju su joj izlazili krici i kletve.Takve prizore viđala sam samo u filmovima o isterivanju duhova!

- Pomeri se! Udalji se malo od nje!Vidiš da je đavoimana! – rekla mi je Matuška. Dobronamerno. Kad sam pogledala u nju i u Jovanku, u njihovim očima sam videla sažaljenje i tugu.One su znale šta je to.Sigurno im nije bilo prvi put da to gledaju. Meni jeste i nisam mogla da sakrijem, bar u tom trenutku, zaprepašćenje.

- Zašto? Zar može da pređe i na mene? – upitala sam, jer sam prisustvovala jednoj neobičnoj sceni, koja je postajala deo mog iskustva, na tako svetom mestu, u toj raskošnoj crkvi u kojoj je sveta carska porodica Romanovih bila krštena.

- Ne, ne može, ali za svaki slučaj...

Primetih senku straha u njihovim očima.

Odmaknuh se, ali ne odoleh da još nekoliko puta pogledam tu nesrećnicu koja je, prilikom svakog kontakta sa svetom vodicom reagovala kao da je to udar struje, nekontrolisanim trzajima tela i kricima koje je liturgija, praćena horom koji su činili svi prisutni, prigušivala i blažila.

Novospaski manastir oslikan je predivnim ikonama, ali je, nažalost, bilo zabranjeno fotografisanje. Iz tuge i jeze koja me je obuzela pokušala sam da pobegnem u njihovu lepotu, ali je prvi utisak bio previše jak, i ostao dominantan. Tako je sa svakim prvim iskustvom u nekoj oblasti, jer ga ništa ne može nadjačati i potisnuti.

Kad sam, kasnije, čitala literaturu o isterivanju duhova,tj. nečistih sila, saznala sam da i u jevanđelju imamo mesta u kojima je prikazana veza između telesnih bolesti i dejstva demona: („ ...Ovu kćer Avraamovu, koju sveza satana...“ – Lk.13, 16; „ a satana uđe u Judu, zvanog Iskariotski...“ – Lk, 22,3; Jn.13, 27; „ zašto ispuni satana srce tvoje da slažeš Duhu Svetome...“ – Dap.5,3).

Na jednom mestu sam čak pročitala da je neophodna čvrsta vera onoga ko isteruje duhove, mada se to, mislim, podrazumeva, jer je sveštenik neko ko je „ ovlašćen“ (da upotrebim svetovnu reč), da se time bavi.

Ako nema čvrste vere, pročitah, može se dogoditi da demoni napadnu tu osobu.Demoni u tim trenucima recituju Sveto pismo na stranim jezicima, osobe urliču i drugi ih moraju čvrsto držati, a demoni progovaraju dubokim,zastrašujućim glasom.

Sveštenik se obraća zapovednim tonom zlim dusima: „ I ime Isusa Hrista izlazi iz ove osobe“, a pritom ne zapoveda u svoje ime, već priziva Hrista, a ruka sveštenika spuštena na posednutu osobu simbolizuje silazak Duha Svetoga.

Dakle, škropljenje svetom vodicom štiti od delovanja nečastivog (kao što i krštenje predstavlja uvođenje u crkvu, očišćenje), molitva kojom se prizivaju sveci i čita se jevanđelje, a nakon toga život u skladu sa Božijim zapovestima – to je put kojim se neko može vratiti nakon što je zalutao, a onda će dobiti i Božiju pomoć i osloboditi se zlih duhova.

Bilo je simbolike i u svemu što sam videla u Novospaskom manastiru, čiju sam lepotu nagovestila sa samo nekoliko reči, kao i istorijski značaj ( s obzirom da je tu krštena carska porodica koja je postradala u revoluciji). No, jedno je sigurno: i ovaj lepi, Novospaski manastir, kao i svi hrišćanski hramovi i crkve, služi spasenju ljudske duše, ukoliko, ovako grešni i prolazni, želimo da koračamo pravim putem.

On je tu, pred nama. Na nama je izbor.



Krov, i na krovu - hram!


Crkva svetog Petra i Pavla


- A sad vas vodim u pozorište! – rekao je Dobrosav uz tajanstveni osmeh.

- U pozorište? – upitala sam, zapanjena i srećna, znajući da sam od svih prisutnih jedino ja ljubitelj pozorišta (a za ovih nekoliko dana nisam svojim saputnicima ni govorila o toj svojoj ljubavi koja me je poslednjih godina navela na korake o kojima nisam ni sanjala), i da su na tom putešestviju hramovi kulture (poput muzeja i pozorišta) ipak bili izostavljeni, jer nije bilo vremena za umetnost, osim ako priznamo da je svaka ruska crkva remek-delo.

Budući da su u Rusiji podignuti toliki hramovi i crkve za spasenje ljudske duše, do kojeg se ipak pre dolazi molitvom nego glumom, iako i gluma i molitva, kad bolje razmislim, imaju isti cilj: katarzu, pročišćenje duše, što nam pomaže da stignemo do spokoja i da se radujemo životu, trebalo bi, dakle, reći da nam ni umetnost nije bila uskraćena, tj. da su estetska uživanja ipak bila u opisu puta.

Tek pišući ove redove spoznajem sličnosti i razlike između te dve divne ljudske potrebe, od kojih svaka ima svoje polje rada: umetnosti i religije.

U umetnosti, različitost izraza služi Lepoti, koju potvrđuje ili poništava, da bi uspostavila kontinuitet ili diskontinuitet, u zavisnosti od toga šta koji pojedinac (ili epoha, koju takođe čine pojedinci, ali organizovani u neke grupe, struje, pravce) smatra lepim.

U religiji je stvar jednostavnija. Svi, ma koliko različiti bili, isti smo pred Bogom, i svima je data mogućnost da se odluče da li će činiti bogougodna dela ili ne.

Ako nam nije data mogućnost da svi budemo umetnici, jer nismo svi dobili jednaku količinu talanata, data nam je mogućnost da svi budemo – ljudi, a biti čovek u pravom smislu te reči - vrednije je nego biti umetnik.

I zaista smo ušli u zgradu u kojoj se nalazilo pozorište!

Kad smo se popeli na poslednji sprat, imali smo šta i da vidimo – drvenu crkvicu i u njoj nekoliko vernika, čiji se broj povećavao i, do početka službe, ispunio crkvu.

U crkvi svetog Petra i Pavla, samim tim što je bio Petrovdan, tog dana je bilo priređeno slavlje: najpre je održana služba, ali takvo pevanje nikad pre nisam čula (objasnili su mi da je to vizantijsko pevanje).

Mene su neki delovi podsećali na arapske melodije, kao i jezik koji mi je bio sasvim nepoznat, i prepuštala sam se tim nepoznatim i neobičnim melodijama i rečima. Posle sam saznala da je jedan od ta dva neobična ženska glasa bio i glas Jurine supruge.

Primetila sam i ikone svetog Save i svetog Simeona. Zauzimale su značajno mesto u crkvici.

Osim oca Danila (koji brine o toj pastvi, i svi koji dolaze u tu crkvu oduševljeni su njegovim odnosom prema veri i ljudima), služio je i naš otac Benedikt.

Bilo je tu i Rusa i nekih kosookih vernika sa Kitaja, i nekoliko Srba.

Jedna lepa, vitka devojka poreklom iz Bosne, bila je balerina tog pozorišta. Razmenile smo utiske o pozorištu, o Beogradu u kome je bila pre mnogo godina, i o Petrogradu, u koji je trebalo da ode posle nekoliko dana.Iako je već godinama u Moskvi, još nijednom nije išla na sever, u Petrograd, iako tamo ima drage prijatelje. Nije teško pretpostaviti šta sam joj mogla reći o tom gradu, koji tek što sam bila napustila, dva dana pre toga.

Još jednom smo se pričestili.

Pamtim da mi je Slavica, nakon završene službe, koja je takođe dugo trajala, i tokom koje smo ipak ponekad osećali umor, rekla da, otkako smo u Rusiji, nikad nismo bili bliži Bogu, a ja sam je začuđeno pogledala, zbog čega mi je ona objasnila da je ta pogača bila nešto sasvim posebno, da se na poseban način priprema i da je blagodat koju ona donosi velika, kao i sve što je prethodno učinjeno.

Nisam upamtila detalje, valjda zato što je previše informacija i utisaka bilo, ali pamtim taj neverovatan osećaj na krovu sveta, tu beskrajno prijatnu jezu koja me je celu obuzela i koja je spojila dve moje opsesije (sad ih već mogu tako nazvati): umetnost, tada svedenu na pozorište, koje je čak i prostorno bilo blizu, jer je ono što je činilo njegovu tavanicu zapravo činilo pod crkve, i veru, tada svedenu na radost što mi je dato da tako snažno osetim prožimanje te dve važne potrebe mog bića.

Katarza se dogodila tokom liturgije. Nisam joj se mogla oteti i samo Bog zna kako su reči tog nepoznatog jezika na kome su pevani psalmi i odlomci iz Svetog pisma, tako mogle da deluju na mene, ali delovale su.

Osetila sam da je deo mog unutrašnjeg tereta nestao, da se nešto važno dogodilo i da se događa, nešto što me je tokom liturgije potreslo i protreslo,a onda je došao smiraj i – tiha radost, čija je postojanost bila očigledna.

Onaj koji je izrežirao takvu predstavu u kojoj sam osetila, na neki neobjašnjiv način, da mi se nešto sudbonosno dešava i rešava, znao je šta čini i za šta me priprema, i znao je zašto mi je baš tada ulivao neku novu snagu, drugačiju od one koju mi obično daruje, tada jedva primetnu, ali kasnije više nego očiglednu, neophodnu i izobilnu .

Da ne znam da ne voli aplauze, sad bih tom reditelju, kao ljubitelj pozorišta, snažno aplaudirala. Ovako mi ostaje samo da usmerim oči ka njemu, obuhvativši tim pogledom još jednom tu divnu crkvicu na pozorišnom krovu.

On će već videti u tom pogledu i svu svetlost koju sam ponela sa te predivne pozornice u srcu Moskve, i čuće aplauz koji ga prati, čak i kad moje ruke miruju, priljubljene, dlanom o dlan, jedna uz drugu.



Al je bilo tuge...!



Moskva, Bersenjevka, Manastir sv.Nikolaja


Večera je bila bogata i raznovrsna, i mnogo ljudi za stolovima. Osim nas, hodočasnika, bili su tu i radnici koji su obnavljali jedan deo manastira, tako da je večeralo bar pedeset – šezdeset ljudi, te je bilo zaista mnogo posla nakon večere.

Znajući da je ovo pretposlednja noć i da želim da poslednje noći budem na moskovskim ulicama, prijavila sam se za pranje sudova. Bolje tada nego sutradan. Pridružila mi se Jovana.

Kad sam videla onu gomilu šerpi, lonaca, tanjira, čajnika, pribora, pomislila sam da će se naš posao odužiti do kasno u noć, ali smo svojski prionule na radne zadatke.

Jedna je prinosila i sortirala posuđe, druga prala. Naravno, ja sam se prva dočepala vode jer je volim u svim oblicima i situacijama, i bez obzira što sam uviđala da je mnogo toga oprano, činilo mi se da se posuđeza pranje neprestano umnožava i da nema kraja „akciji“.No, i to mi je prijalo.

Setila sam se svoje davnašnje i neostvarene mladalačke želje – da odem na radnu akciju (i osećala da se upravo ta želja ispunjavala), jer su mi priče o radnim akcijama bile veoma privlačne, ali moji roditelji nisu hteli ni da čuju za to, pošto se jedna moja tetka na radnoj akciji upoznala sa svojim budućim mužem čije poreklo je bilo sasvim neprihvatljivo i za njene roditelje i za rodbinu, sve dok se nisu rodili sinovi, te su deca malo smirila strasti nezadovoljnih. Moj otac je nju često navodio kao loš primer, odnosno kao primer kako žensko može da napravi glupost, da se zaljubi u pogrešnog čoveka i upropasti sebi život. Nažalost, posle rođenja drugog sina, teča je iznenada umro, a tetka je bila deci i otac i majka, i hrabro sve to podnela, ne ropćući, jer je, očigledno, volela svog muža, kao i on nju, te joj je uspomena na njega pomagala da sve izdrži i da oba sina izvede na pravi put, koliko je to bilo u njenoj moći.

Uglavnom, radne akcije su od tada bile tabu tema, jer se pretpostavljalo da bih i ja mogla tako da naletim na nekoga ko ne bi odgovarao pomenutim licima (za njih je, zapravo, svaki tuđ i slobodan izbor pogrešan, pa makar bio i pravi!), i meni je bilo jasno da nikada, dok sam ekonomski zavisna od roditelja, neću smeti da pomenem odlazak na radnu akciju (ili u neke slične avanture i mesta udaljena od rodnog mi grada više od 10 km).

Cela manastirska kuhinja bila je prepuštena nama dvema na milost i nemilost.

U jednom trenutku ušla je jedna od sestara čije sam lice upamtila, pošto je sedela preko puta mene za večerom.

Pevušila sam do tada jedva čujno neku melodiju, kad nas je ona upitala da li nam je poznata pesma koja počinje sa:

„ Al je bilo tuge one hladne zime!

Ti me ljubiš, daš pa nestaneš...“

Nasmejala sam se i prokomentarisala kako Jovani to verovatno nije poznato (pretpostavila sam da ne sluša tu vrstu muzike, što se ispostavilo kao tačno), ali je ja slušam, te sam, izgovorivši još nekoliko stihova, dodala da to peva Haris Džinović.

Ona je, sa jedna primetnim akcentom, otpevala i refren:

„ Sećaš li se one noći

kad si meni rekla „ Ne“?

To su bile moje oči

što su s tobom plakale.“

Dodala je da ju je to naučio jedan mladić iz Srbije koji je boravio u manastiru pre nekoliko meseci.

Jedva sam uspevala da obuzdam nestašni osmeh.Kakav vragolan! Naučio ju je jednu takvu pesmu...!

Jedna od iskušenica čiji su glasovi onako skladno pevali molitve, himne, akatiste i psalme, pevala je na našem jeziku pesmu koja ni tematski ni stilski ne pripada vrsti muzike koja joj je bliska.Kako je to bilo neobično!



Moskva, Bersenjevka, Ikona Bogorodice


Setila sam se kako sam je tog istog jutra videla u kupatilu dok je češljala svoju dugu, bujnu kosu. Bila je tako lepa i drugačija.

Tog jutra sam se osetila privilegovanom jer je transfrmacija bila velika, pošto je uvek nosila skupljenu kosu, čiji se samo jedan delić, onaj na čelu, video ispod marame.

Lepotu i ne treba isticati! U izlogu ne treba da bude ono što je i u radnji!

Današnje doba je, međutim, tako protivurečno: izlozi su često toliko iskićeni i obećavajući, a radnje ispunjene mnoštvom običnih stvari, šarenilom koje ponekad učini da čovek zaboravi zašto je ušao ili da pronađe i ono što nije tražio niti mu je potrebno i na kraju, što je najapsurdnije, i da kupi to što mu nije potrebno.

Telesna lepota treba da bude sakrivena od većine (ukoliko je to moguće), jer je dar, privilegija, a ona unutrašnja treba da bude jedino do čega nam je stalo i što bi trebalo da negujemo i pokazujemo, ako je imamo i ako ikako možemo...

Kako je to hrišćanski!Kako je to dirljivo!

Kad smo završile, došle su sestre koje su imale zaduženja oko doručka, pa su morale da pripreme povrće i oribaju kuhinju.

Bila sam tako srećna što mi se ukazala prilika da budem od koristi i da, nakon jedne takve večere, baš ja propustim kroz šake to posuđe kojim se ti ljudi svakodnevno služe.

Legle smo oko ponoći. Sladak umor me je ubrzo savladao.

Pokušavala sam da mislima obuhvatim taj dan i sve što sam videla od jutra do mraka. Ophrvana bezbrojnim utiscima, miljem i lepotom, zaspala sam brzo, sa željom da što pre svane - da bih prisustvovala jutarnjoj liturgiji u tom zdanju u kome sam bila tako srećna, u crkvi svetog Nikolaja, u srcu Moskve.



Radosti DA, nomeru NjET

13. juli 2007.




Sladak je bio taj san bez snova, jer je noć zapravo bila samo predah između dva budna i divna sna koji su se nadovezivali jedan na drugi.

Tog poslednjeg jutra na liturgiju smo išli u crkvicu koja je bila u sklopu našeg prenoćišta, sa istočne strane zdanja.

Crkva je bila mala, gotovo intimno topla i prijatna, ali je raznolikost njenih ikona bila veličanstvena, kao i boje, veličine i osećaj koji je prožimao celo moje biće.

Pamtim kako smo, posle završene službe, svi celivali rame i ruku oca Kirila, uz metaniju, koja je meni bila prilično neobična do tada i pitala sam se da li ću uspeti da sve uradim kako treba, s obzirom da se sve radilo u paru. Jedna monahinja, videvši moju strepnju, uz blagi osmeh mi je rekla da ne brinem, da samo radim što i ona i da će sve biti u redu...A nije mi se činilo jednostavno...Nimalo...

Utoliko je radost bila veća kada sam dobila blagoslov oca Kirila.O, te sreće!

Svetlana, koja je sa nama putovala od Petrograda do Moskve i koja je tu spavala jer je dobrovoljno pomagala sestrinstvu u obavljanju svakodnevnih poslova, rekla mi je da tu ima nekoliko čudotvornih ikona, i da je sve ikone naslikala jedna od monahinja, koju sam i zapazila za večerom.



Čudotvorna mirotočiva ikona Bogorodice


„Sve je to naša Tatjana naslikala“, ponosno mi je rekla Sveta i pokazala ikone koje su mirotočile, sećajući se datuma kada se to prvi put dogodilo (ili kada se ponovilo), a koji su bili vezani za tragične događaje u Rusiji poslednjih decenija, ili pak za tragične događaje iz života autorke (jedna je ikona Bogorodice zaplakala u noći u kojoj se upokojila Tatjanina majka - na levom obrazu i na vratu vidi se kako je mirotočila), jedna kada se Ukrajina odvojila, itd.



Čestice moštiju svetaca


Bilo je tu i kovčežića sa čestima moštiju svetaca, kao i ikona sa česticama svetaca – jedna od njih sadržala je čestice moštiju svetog Serafima Sarovskog, druga svetog Tihona, itd...

Veličanstven je bio i veliki drveni časni krst koji je stajao desno od ulaza.

Koliko su bile različite sve službe kojima sam prisustvovala, a koliko su sve bile lepe i dirljive! Kolika je snaga bila u tim glasovima i pokretima koji su pratili zajedničke molitve! U pravu je bio onaj koji je rekao da će Ruse spasiti molitva ( Grke strpljenje, a Srbe stradanje) jer je moć tih molitvi zaista bila sveprožimajuća i zasigurno stizala do neba.

Posle zajedničkog doručka, jedna od monahinja nam je rekla da nas otac Kiril poziva na jedno krštenje. Znam da je prethodnog jutra Zoran zamolio da prisustvuje nečijem krštenju i da mu je otac Kiril to dozvolio, ali s obzirom da smo u tom trenutku u sobi bile samo nas dve, Milanka i ja, malo smo se iznenadile i mnogo obradovale. Naročito ja.

Krštenju su pristvovali samo otac Kiril, jedna monahinja i nas dve Srpkinje.

Ugledale smo devojku koja je imala više od dvadeset godina i koja je trebalo da se venča dan – dva nakon toga, ali je prethodno morala da se krsti.Bila je blago uznemirena, onako kako je uznemiren neko ko iščekuje da se dogodi nešto što mu je važno i što će ga učiniti srećnim. Bila je i iznenađena što ima takve svedoke - iz daleke joj Srbije, ali joj se to dopalo.

Pred njom i pred nama bilo je jedno ogromno bure puno vode. Kad se svukla, nas dve smo pridržavale velike plahte dok je ušla u vodu, a onda je došao otac Kiril i tri puta je, dotičući joj samo glavu, snažno zagnjurio u vodu tako da se voda vrlo zvučno izlivala iz bureta.

Bila je tako srećna nakon završenog obreda, i rastala se od nas i od baćuške sa osmehom.

Kad smo posle o tome pričali sa Zoranom i Slavicom, rekli su da se i njima tu prethodnog jutra dogodilo nešto vrlo neobično. Naime, nijedno od njih dvoje nije napisalo imena onih čija je imena trebalo da izgovori sveštenik prilikom službe kojoj su prisustvovali (imena dece, roditelja, prijatelja za koje su se molili), jer su mislili da će to učiniti onaj drugi. Međutim, oni su tokom službe ta imenaipak čuli, istina sa neobičnim akcentom i malom modifikacijom Zoranovog imena, što ih je ostavilo u uverenju da je čovek koji nas je primio na prenoćište prozorljiv,a što ni mene ne bi iznenadilo.

Posle doručka, još jednom sam se obrela u crkvici, dobivši prethodno blagoslov da slikam ikone koje želim (bez blica, naravno). Iako su mnoge bile prelepe, pred jednom sam se zadržala: pred ikonom Bogorodice u beloj raskošnoj haljini,o kojoj sam već pisala, naslikanoj na plavoj podlozi koja očigledno predstavlja nebeski svod okićen zvezdama, a tu su i likovi svetaca sa oreolima, kao i najznamenitije moskovske crkve. Plava boja dominira, a bela i zlatna su tu da naglase plavetnilo i da sliku učine gotovo eteričnom, prozračnom, kao što je i sam lik Bogorodice, a i njene odežde.

Nakon toga sam još jednom pažljivo pogledala slike koje su se nalazile u delu u kome spavaju monahinje, u kome je, na spratu i kuhinja, ali i soba oca Kirila.

Na slikama su prikazani gosti manastira, kao i putovanja na koja su išle monahinje ili njihov iguman.Prikazane su i litije u kojima su učestvovali, između ostalih jedna koja je bila organizovana u vreme bombardovanja Srbije kada su ovi divni ljudi pokazali solidarnost sa našim narodom, a takođe i neke u kojima su jasno rekli svoje NET NOMERU,odbijajući da prihvate žig zveri o kome se sve više priča i koji preti da zagospodari svetom, vešto upakovan u šarene laže i folije koje se jednim imenom nazivaju - globalizacija.

Priča o žigu zveri koji samo što nije stigao i do nas kompleksna je i o njoj ima dosta literature, pa i filmova. No, ona zavređuje posebnu pažnju.

Pre nego što smo krenuli u Kremlj i obilazak još nekih znamenitosti Moskve, otac nas je pozvao da prisustvujemo još jednom nesvakidašnjem događaju. Naime, jedan Ukrajinac imao je potrebu da mu iznese svoj stav o onome što se dešava sa ukrajinskom crkvom, vidno zabrinut, tražeći pomoć i savet, nadajući se da će Bog urazumiti ljude i da neće dozvoliti da dođe do tog zla ili novog iskušenja. Baš juče videh Buša na tv –u, u poseti Ukrajini, i setih se ovog skupa čiji smo i mi bili svedoci.

Mudar je bio otac Kiril kad nam je i to omogućio. Znao je on šta se dešava kod nas. Znao je i za priče i crnogorskoj crkvi koja traži autonomiju, i hteo da je vidimo da je ta pošast svuda prisutna, da su svuda ljudi zavedeni i da, očigledno, ne znaju šta čine.

To što nam je Moskva tog dana pokazala, to je bilo – za priču koja će se nastaviti uskoro tamo gde se upravo prekida.



Vidi Moskvu i umri - muški !

( Deo I – Crveni trg )




Naši koraci tekli su naporedo sa tokom reke po kojoj je taj prelepi grad dobio ime. Lepa beše ta zajednička šetnja u kojoj su ljudski koraci imitirali one rečne, sasvim smirene, lagane, kao da rastanak nije bio sve bliži i kao da je čitava večnost bila pred nama.

Ima nekoliko teorija o poreklu imena reke Moskve, a jedna od njih kaže da je ta reč finskog porekla i da znači „ mračan“, „zamućen“.

Možda je to nekada i bilo tako, u mutnoj praistoriji ovog grada, ali ono što sam ja videla i osetila bilo je daleko od mraka. Bilo je kristalno jasno da je taj grad, bar u to doba godine, jedna velika svetleća pojava na planeti Zemlji!

Moskvu je osnovao Jurij Dolgoruki, šesti sin Vladimira Monomaha, poznat i kao Đorđe Prvi od Rusije.

Poznat je i po tome što je 1121. godine premestio političku moć iz Kijeva u Vladimir – Suzdalj.Njemu se pripisuje i izgradnja mnogih gradova, između ostalih i Tvera, koga ću se uvek sećati sa širokim osmehom zbog onog filmskog uskakanja u zeleni voz kojim smo posle, kroz belu noć, jezdili ka Moskvi.

Godine 1147. sastao se na mestu zvanom Moskva sa Svjatoslavom Olgovičem. Ta godina u kojoj se prvi put pominje imena naselja u jednom letopisu smatra se godinom osnivanja Moskve.

Knez Dolgoruki izgradio je 1156. godine drveno utvrđenje, „kremlj“, oko kojeg se širilo naselje koje je u XV veku postalo prestonica ruske države.

Iako je početkom XIX veka, u vreme ratova sa Napoleonom, izgorela trećina grada, krajem tog veka Moskva je postala veliki naučni, kulturni i politički centar, što je ostala do danas.

U gradu koji je smešten na sedam brežuljaka živi oko trinaest miliona stanovnika na površini od 1097 km2, a statistika kaže da je to najnaseljeniji grad u Evropi.

Moskva je upravo te, 2007. g odine, kad sam je prvi put videla, po drugi put zaredom proglašena za najskuplji grad (za život) na svetu.



Dakle, kretali smo se desnom stranom puta. Sa naše leve strane nalazila se reka, a sa njene leve strane beše se, po svojoj navici, razbaškario Kremlj.

Bilo je tako lepo overavati Moskvu sopstvenim stopalima! - mislila sam.

Ona to možda neće upamtiti, niti će na njenim ulicama ostati vidljivi tragovi našeg postojanja, kao što ni na našim stopalima neće, srećom, ostati ništa vidljivo, ali oči će pamtiti svaki korak i vraćati se u te ulice, bezobrazno i neumorno, kad god pomisle na te dane.

Ne, neće to biti zbog onog romantičarskog nezadovoljstva sopstvenom stvarnošću i zbog želje da se pobegne od nje, već zbog potrebe da se vraćamo tamo gde je svaki trenutak bio lep, a da za to nisu bili potrebni nikakvi specijalni efekti niti pripreme. Jednostavno je trebalo zadesiti se tu i osetiti kako srce, kao sunđer, upija sve, bez mogućnosti da kapi te radosti ikada ishlape.

Duga ulica, koja je počinjala od „naše“ Bersenjevke, ulica duž koje su se smenjivale zgrade, pozorišta i omanje crkve, završavala se stamenim mostom koji ju je preprečio, a došavši na kraj tog mosta mogli smo sasvim lepo da vidimo – Crveni trg. Nije to nimalo čudno, jer je taj Lepi trg, kako se izvorno zvao, dugačak 695, a širok 130 metara.




Najpre smo ugledali Sabor Vasilija Blaženog, koji je svojim živim bojama, bajkovitim oblicima i lepotom, čiji je dobar deo činilo jedanaest raznobojnih kubeta, plenio i zarobljavao naše poglede. Taj hram pretvoren je u muzej na dva nivoa.

Kad god pomislim na njega, uvek se setim najpre njegove minijaturne kopije sa Desankinog groba, a onda njega, tako velikog i raskošnog.

Crveni trg na jednoj strani ima zid Kremlja, sa velelepnom Carskom kulom, ispod koje se nalazi i kompleks u čijem je sastavu Lenjinov mauzolej, u kome počiva balsamovano telo osnivača SSSR-a, a na drugoj strani zgradu koja narušava crvenilo trga - veliki tržni centar GUM, žute boje.

Iako nisam ni nos promolila unutra, znam da je to mesto gde se mogu kupiti markirane stvarčice za oblačenje, obuvanje, nošenje, a takvi rekviziti mi nisu bili potrebni.

Za Lenjinov mauzolej prvi put sam saznala iz pisma prijateljice francusko-hrvatskog porekla, Kler, koja je živela u Francuskoj, ali čeznula za svime što je slovensko. Opisivala mi je svoj „bliski susret prve vrste“ sa Lenjinom koji joj je izgledao kao da je upravo zaspao.Gotovo da sam imala noćne more nakon tog pisma, ali me je istovremeno prožimala i slatka jeza pri pomisli da bih i sama mogla to da vidim jednog dana, jer je to za mene bila i ostala fantastika. Dakle, potajno sam priželjkivala da vidim to čudo prirode. Još uvek priželjkujem!




Očekivala sam red, ali reda nije bilo ispred tog zdanja. Pitanje je da li je Muzej bio i otvoren tih dana, a sve i da jeste – tu posetu sam morala da odložim za drugi susret sa Moskvom. Bilo je mnogo prečih stvari za obilazak.

U Vikipediji piše i ovo:

„Na mestu današnjeg Crvenog trga, nekada su se nalazile drvene građevine koje su srušene 1493. godine na zahtev cara Ivana III. Car je doneo tu odluku zbog učestalih požara koji bi se u trenu proširili na svu ostalu drvenu građu. Novootvoreni prostor postepeno se razvio u glavnu moskovsku tržnicu. Kasnije se koristio za razne javne svečanosti i proklamacije, a s vremena na vreme poslužio je i kao mesto krunidbe ruskih careva. Trg se postupno izgrađivao i dobio današnji izgled. Kako i nekad, tako i danas služi za razne službene ceremonije ruske vlade.


Zanimljivo je da ime Crveni trg nije izvedeno prema boji ploča koje ga popločavaju. Nije ni izvedeno od crvene boje koja asocira na komunizam. Naime, u ruskom jeziku pridev krasnый ima dva značenja. Prvo, glavno značenje je crveni, a drugo arhaično značenje je krasan, lep baš kao i u srpskom jeziku. Pridev krasnaя (u arhaičnom značenju) se isprva odnosio na Katedralu Vasilija Blaženog, a naknadno se prenelo i na obližnji trg, negde u XVII veku. Nekoliko starijih ruskih gradova nazvalo je svoje glavne trgove takođe imenom „Krasnaя ploщadь“ prema centralnom moskovskom trgu.


Tokom sovjetske ere, Crveni trg je zadržao svoj značaj, postavši glavnim trgom nove sovjetske države. Uz to što je postao službena adresa sovjetske vlade, postao je i poznat po vojnim paradama. Kako bi se napravilo mesta za teška vojna vozila koja nisu mogla da uđu na trg, komunisti su odlučili da sruše Kazanjsku katedralu i Iversku kapelu s vratima uskrsnuća (oba srušena zdanja su ponovo izgrađena tokom devedesetih). Razmatrala se i mogućnost rušenja moskovskog najpoznatijeg simbola – Katedrale Vasilija Blaženog. Legenda kaže kako je Staljinov saradnik i osoba koja je bila na čelu projekta rekonstrukcije Moskve - Lazar Kaganovič, pripremio poseban plan obnove Crvenog trga u kojem je katedrala uklonjena. Plan je predočio Staljinu gde ga je uveravao kako je to zdanje trn u oku i glavna zapreka za parade i saobraćaj uopšte. Staljin mu je prigovorio poznatom rečenicom: “Lazare! Vrati je nazad!”“

Ušli smo i u Kazansku i u Iversku crkvicu. Malene su, ali su ikone Bogorodice koje se u njima nalaze prelepe.I čudotvorne, naravno!

Kupili smo osveštano ulje, a ja sam uzela i mirisni neboplavi tamjan.

Čudno sam se osećala na tom malom prostoru jer mi se činilo da je kroz tavanicu do mene dopirala neka sila koja se sva pretvorila u uvo ne bi li čula šta je to što želim da se promeni u mom životu, ko me to najviše boli i koga to najviše volim.Opet sam imala utisak da su nebeska vrata širom otvorena i, kao takva, previše darežljiva prema nekome ko u sebi, pomalo zbunjeno, zbog ushićenja, pomalo napreskok, ponekad gotovo nemušto, izgovara molitvu onako kako on zna, kao u trenucima nadahnuća, iako zna da postoje akatisti i utvrđene molitve, ali on ih nikada nije naučio, a za neke od njih tek saznaje da postoje.

„ Oprosti, majko sveta, oprosti...“, ponavljala sam za Lazom njegove reči iz jedne od najvećih ikada napisanih himni ženi, majci, Bogomajci, Ljubavi, Lepoti...

Vratili smo se „kući“ pešice, kroz Aleksandrovsku baštu, u koju smo svratili i sutradan, pre ulaska u Kremlj.



Park pobede

(Vidi Moskvu i umri, deo II - Poklonaja gora)





VDNH je, zapravo, memorijalni kompleks na Poklonoj gori, tj, u Parku pobede.

To mesto je dobilo takvo ime zato što su se nekad odatle putnici poklanjali gradu Moskvi. Danas se tu posetioci poklanjaju senima boraca poginulih u Otadžbinskom ratu.

Nas je put doveo dotle zato što je jedna od članica „posade“ želela da kupi neku čudotvornu spravu „Vitafon“ koja je u zemlji proizvodnje mnogo jeftinija nego kod nas, naravno, a leči, kako veruju kupci, sve i svašta.

Naravno, meni je to bio dovoljan razlog da sa malom četom, koju je činilo ukupno četiri člana, računajući i moju malenkost, dođem da vidim to mesto.

Upozorena sam da tu ima mnogo kič objekata, da je sve u znaku soc realizma, i da tu ne mogu očekivati neke visoke umetničke domete.

Setila sam se da mi je Kapetan, pred put, napisao da se tu može naći štošta, od igle do lokomotive, i da tu treba ići u kupovinu.




A šta sam ja videla? Koju su kadrovi po kojima ću pamtiti taj „kratkometražni film“?

Videla sam baštice uređene na najneverovatnije načine, šarene, sačinjene od raznovrsnog i raznobojnog cveća tako da formiraju petokrake zvezde, svemirske brodove, pa čak i Ajfelovu kulu.

Jedan ogroman prater beše nadvisio sve druge objekte.

Na jednom mestu su dva drvena pingvina bila postavljena pored Deda Mraza.

Jedna prava kamila poslušno je pozirala onima koji su plaćali da bi se slikali sa njom.

Videla sam ogromne noćne svetiljke, od kojih su me neke podsećale na reflektore sa Marakane.Zapravo, tu je gotovo sve, osim cveća koje je bilo pravo i u prirodnoj veličini, bilo ogromno!





Bilo je tu raznih fontana, od kojih je najneobičnija bila fontana koja je sijala kao da je sva od zlata.Negde sam pročitala da je broj tih devojaka jednak broju bivših republika SSSR-a.

Takođe sam našla podatak da se u tom parku nalazi i impozantni obelisk visok 141, 8 metara, koji simbolizuje 1418 dana otadžbinskog rata. Na visini od 100 m nalazi se figura boginje pobede, Nike, a u podnožju – statua svetog Georgija koji kopljem probada aždahu.

Nažalost, to nisam videla, ili nisam znala da je to to, ali sam videla vazdušni balon koji je lebdeo iznad VDNH.

Eh, da mi je da jednom vidim i osetim kako to izgleda – lebdeti nad gradom, bilo kojim, i gledati ga odozgo, pa makar to i ne bio put oko sveta za osamdeset dana!

Jedan deo bio je ograđen šatorom i tamo se dešavlo nešto zanimljivo: voda u fontanama poskakivala je u ritmu muzike, u ritmu Betovenove Ode radosti (muzika je treštala, a voda je šuštala i plesala), a taj spektakl mogli su da posmatraju samo oni koji su platili karte.Moj pokušaj da uslikam nešto kroz rešetke nije uspeo.

Brojni posetioci uživali su u šarolikosti i zanimljivom spoju arhitektonskih rešenja, od kojih su neka bila sasvim klasična, a neka sasvim moderna.

Odlazeći, nisam mogla da ne primetim ogroman neobični spomenik koji me je podsetio na raketu. Oči me nisu varale. Bio je to spomenik Gagarinu i njegovom istorijskom letu, onom koji je bio veliki korak za čovečanstvo.





Naši koraci udaljavali su se lagano od Parka pobede.Krenuli smo kroz cvetne aleje ka metrou.

Vraćali smo se „kući“, na večeru, posle koje smo pozvani u odaje oca Kirila. Izrazio je želju da vidi neke kadrove sa našeg putovanja i da popriča sa nama. Bio je to divan gest jednog divnog domaćina.



Kao kod kuće





Kad god se nađem u tuđoj zemlji, jedna od retkih stvari za kojima žalim uvek bude – kafa, ona pusta turska, crna, jaka.

Kad sam bila u Turskoj, pre pet godina, shvatila sam da je i Turci sve manje piju, da su prešli na ove brže kafe, zapadnjačke - espreso, nes i slično, te sam napitak za kojim sam čeznula mogla sebi priuštiti uglavnom u sobi ( i u lokalu koji se zove Excellent ) pošto sam sve neophodne sastojke, kao svaka prava Srpkinja, nosila na put, računajući i plastičnu spravicu za kuvanje.

Tako se dogodilo da smo tog popodneva popili kafu u dvorištu, zajedno, mi putnici prolaznici kroz Moskvu, dok smo čekali večeru.

Otac Kiril nas je primio u svoje odaje i najpre sa nama odgledao jedan film o avi Justinu, čija je dela čitao, ali pošto je ovo bio film novijeg datuma, u čijem su stvaranju učestvovali neki članovi naše grupe (Janja, pre svega, koja je povremeno prevodila neke delove, iako je otac Kiril mnogo toga razumeo), lep je doživljaj bio to zajedničko gledanje.

Nakon toga smo odgledali deo nemontiranog materijala sa putešestvija, i komentarisali.

Utisci su se još slegali, tako da je i to za mene bio poseban doživljaj – vratiti se još jednom, gledajući video – zapis, na mesta viđena samo nekoliko dana ranije.

Sa nama su bile i dve mlade monahinje koje su se starale o internet- prezentaciji njihovog sajta.Zanimljivo mi je to što, ma koliko duhovnost bila u suprotnosti sa nekim tehničkim novotarijama koje često mogu negativno uticati na nju (narušavati unutražnji mir, unositi ubrzanje i nestrpljenje u naše živote – prim. aut.), drže korak i sa ovim sredstvom za opštenje.




To veče pamtim i po tome što mi je Zoran, koji je tehnički savršeno opremljen krenuo na ovaj put i za sebe snimao gotovo sve što smo mogli videti, a na čiji sam lap-top bila prebacila sve snimke sa aparata, prebacio sve na cd, iako je prethodno govorio da od toga neće biti ništa i da je njegova mašina usput stradala.

Na mahove sam bila očajna, iako je deo mene odbijao da poveruje da je to moguće, da je moje slike načinjene do dolaska u Moskvu pojelo to čudovište zvano lap – top, kome sam tako olako predala blago do kojeg sam došla tokom putovanja, sa apsolutnim poverenjem, pošto mi se to učinilo kao spas, jer sam dvesta slika već napravila dok sam stigla do Moskve i bilo mi je žao da nešto brišem, ako već ne moram...Al ne lezi vraže...!

Hvala Bogu, tih mojih dvestotinak slika nije igubljeno, što se na blogu može i primetiti. To me je učinilo srećnom.

Posle razgovora sa ocem Kirilom, da smo usnuli, bio bi to dugi blaženi san i mogla bih da kažem da smo spavali više nego inače, ali se opet našla grupica koja je imala volje i snage da krene u noćnu šetnju do Crvenog trga .




I, bez obzira što smo se kretali brzohodno, svesni da ipak treba spavati i da sutra treba videti Kremlj i u hodu obaviti poslednje pripreme za povratak, baš nam je prijao izlazak.

Smejali smo se na Crvenom trgu do suza, slikali se i tu i kod fontana nedaleko od Aleksandrovskog sada. Ruska mladež je uživala u izlasku, smejala se.Parkovi su odzvanjali od mladosti. Neko je, kako to već ide, pevao uz gitaru. Turisti su se slikali.

Bila sam smešna sama sebi u pozama koje su pokušavale da imitiraju let. Iako slika koja svedoči o tome više liči na nasumično krivudanje mojih ruku umesto na let, i sada sa nje mogu čuti svoj smeh i upoređivati intenzitet sjaja svojih očiju sa sjajem blica.

Usput sam od dragocenih saputnika saznavala štošta i o njima samima i o ljudima koje smo na ovom putu upoznavali, ali i o svakidašnjim i nesvakidašnjim pojavama, koje su uvećavale značaj ovog puta za moju sentimentalnu biografiju.


Priča iz Otkrovenja o „broju“, o „žigu zveri“, i o hrabrosti oca Kirila da se bori protiv toga na svoj način, na mene je ostavila poseban utisak. Nisam znala da je to već dobilo te razmere, vrlo očigledne i kobne. Želela sam da što pre vidim film u čijem stvaranju je učestvovao i neko koga sam poznavala i u kome se ljudima ukazuje na tu veliku obmanu i porobljavanje koje je tako očigledno, a koje je upakovano u neke naizgled bezazlene forme i ozvaničeno kao nešto što je neophodno i što vodi čovečanstvo napred.




Možda će se, ako ovo ikada bude štampano, tamo naći i jedan moj osvrt na tu prelest koju nam nudi zver zvana globalizacija, koja ima i drugo ime, ali ću osvrt na tu temu ovde završiti.

Kapije manastira bile su zatvorene, naravno, tako da smo ih preskakali, jedan po jedan, onako kao deca kad se vraćaju kasno iz skitnje, neko sa manje, neko sa više spretnosti.Iako sam, iz razumljivih razloga J , mislila da to ne postavljam na blog, postaviću parčence jedne slike, jer niko od nas neće zaboraviti kako je to izgledalo, naročito kad su žene preskakale.

Na Moskvu davno beše pala noć.

Dok su mladi i ostali vilenili, ona je spavala.Vreme je bilo da i mi malo odspavamo.

U proticanju reke Moskve kao da sam mogla da čujem, onako kao što bas prati melodiju harmonike, tik- tak, tik- tak, tik – tak...Tik...Laka ti ...tak...noć...Tik... lepi ...tak...nemutni...tik... grade..tak...!

Maladec!







Poslednje jutrenje, podne i veče u Moskvi



Liturgija u manastiru svetog Nikolaja, predivna, okrepljujuća, doručak, izlaganje gosta iz Ukrajine o problemima koje ima ukrajinska crkva ( otac Kiril je želeo da i mi to čujemo, znajući da je to slično onome što se događalo u Crnoj Gori, odakle su bila i dva naša člana.Sveta, naša draga saputnica od Petrograda, koja ovde povremeno pomaže monahinjama, ljubazno mi je još jednom pokazala koje su sve ikone čudotvorne.Oprostila sam se od svih tih ikona znajući da ih više neću videti jer ćemo ujutru rano krenuti ka aerodromu), odlazak do Sofrina, gde se kupuju suveniri, poseta Kremlju, a onda kud – koji…

Svako putovanje ima bar jedno tzv. slobodno popodne, koje većina obično koristi za šoping ili za repete nečega što joj se dopalo. To poslepodne usledilo je nakon Kremlja.Kremlj zaslužuje mnogo mesta, jer se tamo mnogo toga može videti. Zato ću mu i posvetiti posebnu pažnju, a ovo neka bude samo najava.

Jesam ja mnogo toga ponovo želela da vidim, jesam mnogo toga želela da vidim prvi put, ali je trebalo napraviti najracionalniji izbor za tako malo vremena, za nekoliko sati, pošto nam je ponuđeno da nakon toga obiđemo još dva izuzetno značajna moskovska manastira, Danilovski, najstariji, i Sretenje.Ne, ništa od ponuđenog neću propustiti!





...A gde bih onda nego na Arbat..!

Samo mi je još on ostao sa spiska koji sam načinila posle prvog dana u Moskvi:

- Videti tu ulicu u kojoj se nalazi spomenik onome koji je, u ime svih ljudi ovoga sveta, zapevao : „ Dok zemlja još vrti se i postoji sunčev sjaj, ono što neko nema, ti mu to, Gospode, daj...!

- Videti tu ulicu u kojoj je muzej Aleksandra Sergej`iča Zna Se Kojeg, kako ga je Kapetan jednom nazvao, kad mi je opisivao ovde, na Trgu, atmosferu u muzeju i samovar koji izgleda kao da je taj Aleksandar tek izašao...!
Ući u tu sobu, bar na trenutak!





- Slušati ulične svirače!

- Ručati, ako je ikako moguće u nečemu što se zove Genacvale, ako to uopšte nađem!

- Kupiti neku babušku ili nešto slično, reprezentativno za poklon!

- Nakon toga, provozati se brodićem po reci Moskvi ili videti što veći broj moskovskih ulica i trgova!

- DISATI! Punim plućima !I na škrge, ako se stigne dotle,ako poverujemo u evoluciju i u to da su naši repati preci disali na škrge!Osetiti da lepota prodire do srži, do predaka, i minira sve u nama, a onda stati nasred tog Arbata i obratiti se, glasno ili u sebi, nekome ko nema tu sreću da bude ovde, kao što i mi nemamo sreću da podelimo radost sa njim uživo, ali možemo da mu pošaljemo poruku onim nevidljivim kanalima koji će mu je jednom dostaviti!

Čujemo li se, vasiono?:-) !

Ostalo, što iskrsne, naknadno dodati i preporučiti nekim budućim posetiocima, koji će se, kao i ja, milošću Božjom jednom naći u tom prelepom delu kugle zemaljske!




Širom otvorene dveri Kremlja

( Vidi Moskvu i umri muški, deo III )





Kremlj je najstariji deo Moskve, čija je izgradnja započela 1147. godine.

Zapravo, knez Jurij Dolgoruki završio je gradnju tog drvenog utvrđenja, „kremlja“ , onog koje će postati njegovo jezgro, godine 1156.

Kremlj je opasan širokim crvenim zidom na kome se nalazi i dvadeset kula. Dužina zida je 2, 6 kilometara.

U unutrašnjosti Kremlja nalazi se nekoliko palata, crkava, muzeja i kulturno – istorijskih spomenika, kao i rezidencija ruskog predsednika ( do danas Putina, od danas Medvedeva).

Nek je sa srećom, Predsedniče!S prazdnikom i s novim godom - predsedničkim!

Idući ka Kremlju, najpre smo prošli kroz Aleksandrovsku baštu, gde se nalaze vojnici koji stražare kraj Večnog plamena koji gori pod zidinama Kremlja.




Taj prizor noću je vrlo impresivan, a danju je zanimljiv, iako je svetlost vatrice tada jedva vidljiva, ali su zato stražari koji, naravno, u stavu „mirno“ čuvaju vatru, uočljivi i upečatljivi, tako dostojanstveni.

Pre nego što turisti pristupe Kremlju, uredno moraju da kupe kartu u redu koji, naravno, nije za potcenjivanje. Naš vođa žrtvovao se i ovoga puta, najpre tako što nas je oslobodio kompletnog prtljaga – jer nam je rečeno da sve moramo ostaviti u garderobi- a onda, tako što je čekao u redu i diplomatski okončao misiju kupovine karata, vrativši se sa obaveštenjem da nam je, ko zna kakvim čudom, dopušteno da unesemo torbice, a samim tim i aparate i mobilne.

Ne znam da li su ljudi iz obezbeđenja tog dana igrali par-nepar ili neku drugu igru, tek nama, maloj četi iz slovenske i bratske zemlje Srbijice, bi dozvoljeno ono što nekima jeste a nekima nije.

Rodi me, majko, srećnu, pa me u Kremlj baci! :-)

Ima ona jevrejska poslovica: Dabogda imao pa nemao! Zato mi je i bilo nezamislivo da uđem u Kremlj bez ijednog priručnog sredstva za slikanje (mada to ne bi bilo jedino mesto iz kojeg su slike ostale utisnute samo u dno mojih zenica i srca), i da isto tako izađem iz njega, samo sa nekim prospektima, kupljenim ili udeljenim.Osećala bih se kao da sam imala aparat i materijalni dokaz da sam tu bila, a onda mi je to oduzeto. Nije fer, baćuške!




Dakle, kad smo prošli tu kapiju i pretres, što nikako ne može biti prijatno, pred našim očima se najpre ukazao „(polu) zabranjeni grad“, tj. onaj deo koji nekad jeste a nekad i nije zabranjen za obične smrtnike – reprezentativni i rezidencijalni deo Kremlja, naročito deo sa leve strane, onaj sa izloženim topovima, Oružanom palatom i Velikim dvorcem.

Predsednička palata nalazi se u središnjem delu Kremlja. Od svog nastanka imala je veliki značaj za Rusiju: odatle su Ivan Grozni i Staljin izdavali naređenja svojim podanicima; Napoleon je odatle, poput Nerona u starom Rimu, posmatrao zapaljenu Moskvu zamišljajući, verovatno, kako će posle stvoriti još lepšu i bolju; Lenjin je tu započeo svoju diktaturu (proleterijata), a Hruščov upravljao Sovjetskim Savezom.

Osim ove rezidencije, tu su i drugi objekti nepristupačni svetini te su , shodno tome koga i šta čuvaju, dobro obezbeđeni. Kada predsednik prima zvaničnike iz drugih zemalja, taj deo je potpuno blokiran i zatvoren za javnost.

Tu se nalazi, osim vojnih objekata, još i zgrada Senata ( i kojoj je predsednički kabinet) kao i Veliki dvorac u kome se održavaju zasedanja Državne dume, kao i sve protokolarne manifestacije.

Tu su i zgrade Državnog istorijsko-kulturnog muzeja, kao i Oružana palata i Dijamantski fond Rusije.

Kremlj kakav danas možemo videti stvoren je po želji Ivana Trećeg koji se oženio nećakom poslednjeg vizantijskog cara i započeo preuređenje ondašnje kamene tvrđave. Gradili su je uglavnom italijanski majstori.

Tada je tu i ustanovljena carska rezidencija, koja je kasnije, sa nestankom careva, postala predsednička. Da bi se ukazalo na težnju ka jedinstvu svetovne i duhovne vlasti, u Kremlju je sagrađena i rezidencija za ruskog patrijarha, koja je sada pretvorena u muzej, kao i svi drugi hramovi koji se nalaze u Kremlju.

Godine 1712. Petar Veliki premestio je prestonicu iz Moskve u Petrograd.

Lenjin je, zatim, godine 1918, vratio prestonicu u Moskvu, a najveći deo članova sovjetske vlade smestio je u Kremlj i okolne hotele.Tada je izgled Kremlja prilično izmenjen (dodati su simboli koji i danas „krase“ Kremlj i svedoče o „genijalnosti“ svog idejnog tvorca), deo dvoraca je uništen, a hramovi zatvoreni.





Staljin je od Kremlja stvorio najnepristupačniju tvrđavu na planeti, a tek nakon njegove smrti ovo zdanje otvorilo je vrata za posetioce.

Neka je slava i hvala nebesima što se to dogodilo i što je to mesto, na kome je sve počelo, bar kad je osnivanje ovog grada u pitanju, postalo pristupačno i meni koja o njemu pišem danas, kada Rusija dobija novog predsednika, sa blagoslovom starog, štagod to značilo za rodnu mi i voljenu Srbijicu!

Gledajući slike i evocirajući uspomene, iznova nastavljam tu julsku šetnju, širom zatvorenih očiju J, danju i noću, milujući pogledom zidine Belog grada onako kako sam tog dana milovala crvene zidine Kremlja , ispod kojih gori Večni plamen, onako kao što i u meni gori plamen sećanja, nad kojim budno stražarim jer mi ulepšava dane, svojom svetlošću i toplotom, za kojima ću žudeti sve dok me ima.



Ni prasak ni zvon, iliti: Top i zvono koji nikada nisu poslužili svojoj svrsi

( Vidi Moskvu i umri muški, deo 4)



Moskva, Kremlj, Carevo zvono


Odavno sam opčinjena zvukom zvona. Nije tajna da sam, pre nekoliko godina, odjednom počela na putovanjima da kupujem mala zvona. Tek sam na ovom putovanju postala svesna zašto.

Očigledno taj umilni zvuk, koji se može čuti kada zvončići veselo zvone pozivajući prisutne na radost, kojoj doprinose članovi porodice ili prijatelji, ili kada veliko crkveno zvono podseti vernike na sabornost, zajedništvo i ljubav jednih prema drugima, kao i prema Bogu, u isto vreme poziva, opominje, uznosi i ujedinjuje ljude.

Dakle, zvuk zvona je zvuk kojim se radost priziva i oglašava, a život proslavlja.

Zanimljiva mi je priča o poreklu zvona, iz pera Radmile Mišev:

„ Zvona su poznavali i najprimitivniji narodi, kao i visoke civilizacije.Jedno od najstarijih zvona pronadjeno je u Ninivi (grad na obali reke Tigris, pominje se 3000 godine pre Hrista).

U antickoj Grckoj zvona su sluzila za davanje znaka za uzbunu, a u starom Rimu za sazivanje naroda u hram na pogreb i sl.

Zvona se pominju i u Bibliji. Drevni hriscani nisu mogli da koriste zvona zato sto su bili proganjani, pa su glasnici obavestavali vernike gde ce se odrzati bogosluzenje. Kad je Crkva, posle Milanskog ukaza 313. godine, dobila slobodu javnog ispovedanja vere, trebalo je necim javno pozivati vernike u hramove. Po ugledu na Judeje (4. knj. Mojs. 29. 1; 3. knj. Mojs. 23. 24) vernici su sazivani trubom, ali i drvenim maljicama kojima se klepalo na kapije hriscana. Mnogo kasnije su za objavljivanje bogosluzenja i najvaznijih delova u toku same sluzbe, na Istoku koriscene daske od tvrdog drveta i metalne ploce.

Prva zvona koja se pominju u Istocnoj Crkvi su ona koja je mletacki duzd 852. godine poslao na poklon vizantijskom caru Mihailu III. Car je naredio da se ta zvona postave na crkvu Svete Sofije u Carigradu. Tek od 12. veka zvona upotrebljavaju sve pravoslavne crkve, upotpunjujuci lepotu bogosluzenja, sazivajuci vernike, podsecajuci ih da je vreme sluzbi Bozjoj. Na Zapadu su zvona u upotrebi vec u sedmom veku. Zvono iz Kelnskog muzeja liveno je oko 613. godine.

Malo je do danas sacuvanih starih zvona, jer su Turci prvo zvona skidali, da utihne hram, da mu iscupaju jezik.Zvona su bila najglasnija i uvek su prva stradala. Ali hramovi nisu zanemeli, opet su se pojavila drvena klepala i vernici su se sabirali na sluzbu Bozju.Kako je koja vojska prolazila ovom nasom nesrecnom zemljom, tako su zvona stradala, isto kao i narod i crkve. Ali cim se zazeleni trava na zgaristima i narod se vrati iz zbegova, podizane su crkve i livena zvona.

Jos su Turci bili na Kalemegdanu kad je knjaz Milos naredio da se na Sabornu crkvu postavi zvono. Kad je zazvonilo, ljudi su plakali od srece, znali su da je Turcima odzvonilo.“



Zvono Ivana Velikog, Carevo zvono, najveće je zvono na svetu


Izliveno je u periodu od 1733. do1735. godine. Visoko je 6.14 m, teško dvesta tona, a prečnik mu je 6.6 m.Nikada nije zazvonilo.

Zapravo, ovo je drugo zvono cara Ivana Groznog. Prvo zvono težilo je 130 tona i razbilo se u velikom požaru koji je buknuo u Kremlju 1701, pa je car, dve godine kasnije, naredio da se izlije drugo zvono za caricu Anu Ivanovnu.

Parče tog zvona, teško jedanaest tona, odvalilo se i sad stoji pored njega.



Carev top načinjen je 1586. godine za cara Fjodora Prvog, čiji je lik na cevi.

Dužina ovog topa je 5.34 m, a težina samo četrdeset tona.Ni ovaj top nikada nije poslužio svojoj svrsi.

Ima jedna lepa misao, ne znam čija, koja glasi:

"Brodovi su najspokojniji u luci, ali to nije ono zašta su brodovi stvoreni“.

Kad je u pitanju ovo zvono, sigurna sam da bi njegov zvuk bio veličanstven, te je paralela sa gorepomenutim brodovima sasvim prikladna..

Kad je u pitanju ovaj top, lepši mi je ovako usidren, jer tako ispunjava najlepšu misiju: dostojansteveno poziva, svojom veličanstvenom ćutnjom, sve topove ovoga sveta, i svo oružje ovoga sveta, da zaćute i da brujanje prepuste zvonima, čiji je zvuk u stanju da dotakne dubine ljudskog bića i da odatle uzleti u nebesa.



Hramovi u Kremlju


Ako se setimo da Kremlj čini jezgro Moskve, odnosno da je tu nastalo prvo utvrđenje, nameće se i logičan zaključak da se i najstariji moskovski hramovi nalaze na istom mestu.Iako to nije tako (tog dana smo, nakon posete Kremlju, posetili i najstariji moskovski manastir), ovi hramovi, koji su stari tek po nekoliko vekova, imaju nešto što je sasvim posebno - u njima nema liturgija.


To su: Uspenski, Blagoveštenski i Arhangelski sabor, kao i impozantni Zvonik Ivana Velikog.





Zapravo, prvo što smo videli bio je Patrijaršijski dvorac s crkvom posvećenom dvanaestorici apostola. U njemu je bilo sedište ruskog patrijarha Nikona, za koga je i sagrađen u 17. veku, između 1653. i 1655. godine. Danas se tu nalazi postavka dragocenih ikona i umetničkih slika znamenitih ruskih slikara.






Slike i predmeti izloženi kao u bilo kom muzeju, rađeni su različitim tehnikama i pripadaju različitim epohama, tako da bi im trebalo posvetiti mnogo više vremena nego što smo mi to mogli da bi se o njima reklo nešto što zaslužuju. Ovako, mogu da izjavim samo da su veoma lepe i raznolike.





Ispred tog dvorca nalazi se Carev top, a ako se krene još malo napred - stiže se do Carevog zvona, nadomak Zvonika Ivana Velikog, izgrađene tokom 16. i 17. veka.Ne znam koliko je ovaj zvonik visok, ali je stvarno pravi džin u odnosu na ostale crkve i muzeje.I tu je, na prvom spratu, stalna vistavka (izložba).




Sa najvećim nestrpljenjem sam iščekivala ulazak u Arhangelski sabor (građen između 1505. i 1508. godine, gde su krunisani ruski carevi i ustoličeni knezovi), iz prostog razloga što je u mom priručniku, načinjenom pred put, na osnovu Kapetanovih i Dacinih saznanja, pisalo da se tu nalaze freske sa likovima Svetog Save i svetog Simeona (tražila sam ja i kneza Lazara, ali me je kustos- ako tako smem da nazovem onu ženu mrkog pogleda- belo gledao, te sam ostala ucveljena iz nekoliko razloga).





Za Ruse je to još svetije mesto jer tu počivaju Ivan Treći, Ivan Grozni i njegov sin, carević Ivan, Aleksej Romanov, Petar Drugi, knez Dimitrij Donskoj i svi vladari iz perioda 1320-1690, osim Borisa Godunova.Iako se tu nalazi ukupno četrdeset šest grobnica, što bi trebalo da znači da i u tom hramu bi trebalo obavljati svakodnevnu službu za pokoj duša, to se ne dešava.
Atmosfera je kamerna, a zaposleni budnim okom motre i opominju posetioce da je fotografisanje zabranjeno. Toliko sam želela da napravim bar jednu sliku, bez izdajničkog blica (jer bi me on svakako odao), ali je to ispalo sasvim nakaradno, i samo ja mogu znati da razlivene boje na slici zapravo predstavljaju dvojicu naših velikaša.




Blagoveštenski sabor građen je između 1484. i 1489. godine. Gradili su ga pskovski majstori, a bio je hram u kome su se krunisali ruski carevi i knezovi.

Pored Blagoveštenskog sabora smo samo prošli, da bismo videli Veliki dvorac, kao i Tajnickuju bašnju, Prvu bezimenu i Drugu bezimenu bašnju, koje su slične kao jaje jajetu.




Čudna je to stvar: na nekoliko desetina kvadratnih metara imati nekoliko velikih hramova koji su to samo po imenu i spoljašnjem izgledu, jer su po funkcionisanju, zapravo, muzeji.

Po navici sam, ulazeći, na primer, u Arhangelski sabor, vezala maramu i poželela da upalim sveću, kao u svim moskovskim hramovima u koje sam tih dana ulazila, a mogla sam samo da gledam slike, ikone, freske ili da kupujem suvenire i kataloge.Umesto svećnjaka i sveća, u njima su gorele sijalice, a umesto sveštenika – kustosi su ili bili kao na iglama, ponekad i malo nervozni, ili su dremuckali u svojim stolicama, ukoliko su posetioci bili fini (što se događalo, na primer, u Patrijaršijskom dvorcu).


Pretpostavljam da će na ovom uvišenju muzeji i crkve i dalje imati sekundarnu ulogu za Moskovljane i ostale Ruse, a da će se preimućstvo davati potrebama predsednika.

Imaju Rusi šta i od njega da traže, a ako im on ne usliši molbe, prezauzet dumanjem o sudbini otačastva i ostatka sveta, moraće da se opet obrate Onome Koji To Odgore Vidi Sve, onako kako su to oduvek činili i kako to samo oni umeju, a budući da je Rusija jedina zemlja koja se graniči sa Bogom, meni ostaje da verujem da će im molitve biti uslišene, bar na toj relaciji.



Večna vatra vere





Poslednja slika koju nosim u sećanju nakon napuštanja Kremlja je – slika večne vatre, koja postojano gorucka u meni dok ponovo koračam ka najstarijem moskovskom manastiru.

Sledeća slika koja iskrsava je ona načinjena nadomak samog manastiraSretenje, mesto na kome je jedan golub našao hranu za sebe, a ja – raskoš oličenu u mešavini bačenih novčića i latica cveća.

Neka Bog pospe cvećem i novcem pute onima koji su me doveli dotle, te sad punog srca mogu da pišem o tim trenucima!




No, pre nego što smo došli do Sretenja, obišli smo manastir svetog Danila - Danilovski manastir.

Danilovski manastir osnovao je 1282. godine princ Danilo, mlađi sin Aleksandra Nevskog. Ovo sveto mesto često je bilo napadano, ali i obnavljano. Godine 1983. manastir je ponovo renoviran i proširen.

U njemu se čuvaju mošti svetog Nikole (čestice moštiju, naravno), kao i mošti osnivača, svetog Danila Moskovskog, a u dvorištu crkve nalazi se ikona Svete Trojice iz 1282. godine..

Danas je to centar ruske patrijaršije i moskovska rezidencija ruskog patrijarha.

Kad smo stigli do porte manastira, počela je da pada kiša, najpre ona koja rominja i osvežava, a onda pravi pljusak.Pljusak se prosuo nakon popodnevne službe, čiji smo dobar deo odslušali jer je bila toliko lepa da niko od nas nije mogao da je napusti pre nego što se završila.

Pamtim da sam, slušajući neke delove, doživela snažan unutrašnji potres.




Pomišljala sam na sveca kome je posvećen hram u kome smo se nalazili, daleko od zavičaja, na svetog Nikolu, i na to kako moja porodica nikada nije bila na okupu na taj dan, iako nam je to porodična slava. Setila sam se kako je moj pradeda preminuo na drugi dan svoje slave, u dvorištu, zbog srca koje je bilo preveliko, pa ga je sinovac, koji je na slavu došao - našao nasred avlije, i kako smo se nakon toga okupili mi, koji smo uvek bili rasuti ko zna gde sve, i kako je došlo do nekih iznenađenja i izmirenja bližnjih...Beše to godine 1989. godine, one iste u kojoj je život nesrećno izgubio i moj deka, u jedno praskozorje...I uplaših se zbog slutnje i pitanja sa čim ćemo te godine izaći pred svetog Nikolu...I iznenadih sebe, jer gledah bezbrojne slike koje se smenjivahu brzinom svetlosti ispod mojih očnih kapaka, dok je hor, stvoren od glasova sveštenika, monaha i vernika, i ne znajući obavljao jednu misiju i ublažavao bol zbog sećanja, pretvarajući ga u radost novog i neočekivanog duševnog pročišćenja.

Na Danilovskom groblju bila je sahranjena, 4. maja 1952. godine, po sopstvenoj želji, i blažena Matronuška, kraj crkve, „da bi mogla da sluša službe Božije“, znajući da će na to mesto dolaziti mnogi ljudi da mole za pomoć, i govoreći da će ih ona čuti.

„ Dolazite k meni i pričajte mi kao da sam živa, a ja ću Boga moliti a vaše molbe budu uslišene. Sve vas, koji mi se obraćate tražeći pomoć, ja ću posle vaše smrti gore dočekivati“, govorila je.

U nedelju, 8. marta 1998. izvršeno je obretenije moštiju blažene Matrone, a njene mošti prenete su, nekoliko dana kasnije, u Pokrovski manastir, gde i sada počivaju.

Za ovaj manastir vezana je i zanimljiva priča o njegovim zvonima.





Naime, Staljin je 1930. godine zatvorio ovaj manastir, i tom prilikom pobio sve monahe, osim trojice, koji su, srećnim sticajem okolnosti, preživeli. Svih osamnaest zvona sa manastira je poskidano i prodato jednom američkom industrijalcu, koji ih je poklonio Univerzitetu u Harvardu, gde su se nalazila do 2006. godine.

Zapravo, kada je obnovljen život u manastiru, 1983. godine, monasi su prvi put zatražili da im američke vlasti vrate ova zvona, od kojih je najveće teško trinaest tona.Međutim, čak i 2003. godine, kada je delegacija ruskih monaha otputovala u Ameriku da bi to i zvanično zatražila, Amerikanci nisu želeli da ih vrate, uz obrazloženje da je nedeljna zvonjava postala tradicija na Harvardu.

Iako je 2006. jedan ruski tajkun otkupio zvona i platio izradu novih koja će doći na mesto onih koja je trebalo vratiti u postojbinu, platio prenos tih grdosija od 27 tona, do konačnog povratka prvog zvona prošla je još jedna godina, tako da je prvo od osamnaest harvardskih zvona vraćeno 13. septembra 2007. godine.

Mediji su to sve propratili tih godina, kako i dolikuje.




Setila sam se konja svetog Marka, onih koji se nalaze u Veneciji, na vrhu crkve svetog Marka, koji su takođe prevalili dug put dok nisu zauvek postavljeni tu gde jesu, da Mlecima krase centralni trg posvećen ovom zaštitniku grada.Pax tibi, Marce, evangelista mio!..

Čak je i Napoleon, koji ih je jedno vreme posedovao, ostao kratkih rukava.Sila Boga ne moli, ali krađa i prekrađa zvona su uvek postojali.

Rusi su svoja zvona doživljavali kao svetinju koja je duhovno uzdizala i krepila generacije ruskih vernika, i zato su imali pravo i obavezu da ih vrate.

Navika koju su mladi američki i belosvetski studenti na prestižnom američkom univerzitetu stekli ipak je bila samo navika, iako ne sumnjam da su ta zvona tako zanosno zvonila i budila uspavane studente.

Ma koliko znanje bilo važno u ovom svetu, vera je ono što taj isti svet čuva i omogućava da traje, te joj se prednost mora dati, ukoliko je ostalo još malo razuma ljudskom rodu da shvati da je to tako.

Celivala sam kivot sa moštima svetog Nikole (ostatak tela je u Bariju), a onda sam izašla napolje, sa ostalima.




Pljusak nas je sprečio da uđemo u sledeći hram, jer je u dvorištu bilo još objekata. Sačekali smo nekoliko minuta da se nevreme stiša i da se sve vrati u prvobitno stanje, a onda smo natočili vodu sa istočnika i krenuli ka Sretenju.



Sretenje




Kad kažemo ili zapevamo nostalgično onu starogradsku „ Da smo se ranije sreeeli, bilo bi drukčije sveee“, podsvesno ranjavamo, vređamo ili pak precenjujemo sebe, naivno verujući da je nešto u našim životima moglo biti drugačije i da je jedan susret, da se dogodio u neko drugo vreme, mogao promeniti naš život - na bolje.

Pitanje je šta bi se uistinu dogodilo kad bismo vratili točak istorije, lične ili kolektivne, i izmenili jedan događaj i jednu sudbinu, da li bismo ranije shvatili svoju zabludu, i kakvi bismo izašli iz nje.

Istina je da se svi značajni susreti dešavaju baš u ono vreme u kome se moraju desiti, ni minut pre, ni minut posle. Sve drugo je - samoobmanjivanje, svidelo se to nama ili ne.

Tako sam se ja, poslednjeg dana boravka u Moskvi, nakon posete Danilovskom manastiru, srela sa „Sretenjem“ , gde sam – o, nebesa! – ponovo srela Vladimirsku ikonu, onako kako su je, mnogo vekova pre, sreli Moskovljani.

O, da, i ikone se mogu sresti, kao i ljudi, i iz tog susreta se takođe može poneti mnogo utisaka!

Pre nego što ću kročiti u manastir „ Sretenje“, koji se nalazi u ulici "Boljšaja Ljubjanka", prođoh stazicom posutom cvećem i novčićima, ovekovečih goluba koga videh, i produžih pravo.



( Slika pozajmljena sa zvaničnog sajta manastira Sretenje:
Deo ikonostasa Vladimirskog sabora Sretenjskog manastira



Manastir Sretenje osnovao je 1397. sin Dimitrija Donskog, knez Vasilije (Dimitrijevič), na mestu susreta /sretenja sa čudotvornom Vladimirskom ikonom, koja je doneta u Moskvu iz Vladimira.

Postoji i teorija po kojoj su mesto susreta i sam manastir bili na drugom mestu, na kraju Nikoljske ulice, ali je u 16. veku, 1518. godine, manastir prenesen na drugo mesto, gde su Moskovljani takođe sretali ikonu Bogomajke i Spasa Svedržitelja iz Vladimira.

Izvesno je da je na mestu sadašnjeg manastira postojala jedna od najstarijih moskovskih crkvi, posvećena Mariji Egipćanki. Ta crkva, koja je postojala još 1385.godine, ušla je u sastav manastira.



Foto: Oleg Gusarov


Vladimirska ikona Bogorodice, najsvetija ruska ikona, jedna je od onih koje je ikonopisao jevanđelista Luka. U petom veku prenesena je iz Jerusalima u Konstantinopolj, a u 12. veku poslata je u Kijev velikom knezu Juriju Dolgorukom. Odlazeći u rostovsku oblast, Andrej Bogoljupski poneo ju je sa sobom. Prilikom putovanja, javila mu se u snu Bogorodica i rekla da ostavi ikonu u Vladimiru. To se dogodilo 1158. godine. Knez je izgradio hram i preneo u njega ikonu, ukrasivši je zlatom, srebrom i dragim kamenjem.Od tada se ona naziva Vladimirskom.

Rusi veruju da je ova ikona pomogla prilikom odbrane Moskve od Tamerlanovog napada 1395. godine, kao i od napada tatarskog hana Ahmata, 1482. i od vojske krimskog hana Mehmet-Gireja, 1514. godine.

Ikona predstavlja susret Vladimirske Bogorodice sa Moskvom 1395. godine. Te godine je Tamerlan sa tatarskim hordama stupio na rusku zemlju i približio se Moskvi. Borbe su bile strašne, a u početku je njegova vojska nadjačala rusku.Rusima je ostalo samo da se uzdaju u Božiju pomoć. Zato je veliki moskovski knez, Vasilije Dimitrijevič, poslao svog izaslanika u Vladimir da donese čudotvornu ikonu. Deset dana je trajalo putovanje od Vladimira do Moskve, a duž celog puta ljudi su se na kolenima obraćali Bogorici moleći je da spase rusku zemlju.

Vladimirska ikona je stigla u Moskvu 26. avgusta 1395.godine, „ i ceo grad izađe na sretenje sa njom...“. Kad su se sreli knez Vasilije i ikona, Tamerlan je spavao u svom šatoru. Legenda kaže da je on u tom trenutku u snu video visoku goru, iz koje su se ka njemu spustili svetitelji sa zlatnim žezlima.Nad njim je u vazduhu, u jarkoj svetlosti, stajala „lučezarna žena“, okružena anđelima sa mačevima.Tada je Tamerlan pozvao mudrace, koji su mu rekli da je to Bogorodica, ruska zastupnica, nakon čega je Tamerlanova vojska počela da se povlači iz Moskve, gonjena silom Presvete Bogorodice.. "I bežal Tamerlan, gonimый siloю Presvяtoй Devы"…

Mesto, gde je došlo do "vstreče",tj. susreta ikone s velikim knezom, mitropolitom i episkopima nazvano je „Sretenkom“, i tu je osnovan Sretenjski manastir.

U XV veku Vladimirska ikona prenesena je u Kremlj, u Uspenski sabor. Kao i u Vladimiru, i u Moskvi se proslavila brojnim čudesima.

Godine 1925, boljševici su zatvorili manastir.Tu se nastanila zloglasna staljinistička tajna policija NKVD. U krugu manastira obavljana su brojna streljanja.

Septembra 1999. godine, Vladimirska ikona prenesena je u hram svetog Nikolaja pri Tretjakovskoj galeriji. Tamo se čuva, zaštićena neprobojnim staklom.

Svake godine, 23. juna (6. jula) i 26. avgusta u manastiru se okončava krsni hod započet u Uspenskom saboru, u znak sećanja na spasavanje Moskve od tatarskog napada. (Iz knigi S.V. Bulgakova «Russkie monastыri v 1913 godu ).

U ovom hramu se čuvaju mošti prepodobne Marije Egipćanke, prevezene iz Konstantinopolja 1706. godine, kao i krst u duborezu, visok preko deset i širok šest m.




Ovde se čuvaju i mošti sv. Ilariona Troickog, ikona s česticama moštiju prepodobnog Serafima Sarovskog, verna kopija Turinske plaštanice u prirodnoj veličini, tačan spisak svih Vladimirskih ikona Bogorodice.Bogosluženje je svakodnevno.

Kupih u Sretenju nekoliko razglednica na kojima beše Vladimirska ikona, i jedan prsten.

I zatvori se još jedan krug, jedan od onih koncentričnih o kojima pisah pre nekoliko godina u romanu o Tamerlanu, Odiseju, Ljudima sa Lavom u Imenu, prijateljicama i njihovim prijateljicama, traganju, jedan od onih krugova koje retko ko može videti, ali koje neki od nas nose svuda sa sobom, umesto venčanog prstena, omče ili oreola, a da to niko, osim njih ne zna.



Završno odbrojavanje



Biću smešna i sama sebi ako kažem kako žurim da stavim tačku na zapise o Rusiji, s obzirom da ovaj putopis (ako je to putopis) pišem skoro godinu dana, a za četiri dana će biti godišnjica otkako sam krenula u Rusiju.

No, da ne bi došlo do nekih neplaniranih i neželjenih mešanja talasa uspomena, recimo da ću priču o ovom putovanju privesti kraju pre nego što krenem na drugi put, takođe 5. jula, ali ovoga puta na Truli Zapad.

Vraćajući se iz manastira Sretenje, videla sam nekoliko prizora koji su privukli moju pažnju, a koje je moj aparat i ovekovečio:




- modernu zgradu čiji su prozori od onog tamnog stakla, a čiji oblik me podseća na raketu koja se našla između dve zgrade (pretpostavljam da je u pitanju neki poslovni centar poput našeg Ušća);



- objekat na kome piše Erevan plaza (ne znam da li je hotel ili nešto slično, ali je ekskluzivno);




- plakat na kome je repertoar jednog pozorišta, i to baš onog koje mi je pomenuo Kapetan, i Nušićev „Dr“, koji se tamo zove „ Slavjanskie bezumstva“ i koji se baš te večeri prikazivao (Da mi Kapetan nije skrenuo pažnju na sve to, verovatno bih se do besvesti pitala koje bi to Nušićevo delo moglo biti. O, Kapetane, Kapetane, neka ti Bog da da što pre obraduješ svoje telo i duh novim susretom sa Matuškom, a za ostalo ćeš se već snaći!);

- spomenik Dostojevskom koji je predstavljen onakav kakav je i bio, kao veliki mislilac. I Roden bi mu mogao pozavideti! (A nebo se svojski potrudilo da u moj kadar ubaci sive oblake, tako da je jasno kakve su bile Fjodorove misli);




- zgrada pred kojoj sam se osetila kao mali mrav, i za koju nisam sigurna da li je Trijumfalna palata, ona najveća zgrada u Evropi, Univerzitet ili nešto treće(No, to je zaista kolosalno! Kolos iz Moskve i pred njim jedan mravić koji dobija osećaj niže vrednosti nakon napada divljenja!);

- Arbat (koji dolazi na red odmah posle ovog nastavka);




- spomenik Aleksandru Drugom, takođe ogroooman, i

- u daljini, kao u izmaglici, spomenik Petru Velikom.





Ah, Arbat, moj Arbat...



Rubino Saccoccio: Arbat

Dug je bio put do Arbata.No, pređen je i on, kao i mnogi drugi do kojih se, pre ili kasnije, moralo stići.

Arbat smo tražili samo Jaroslav i moja malenkost. Ostali su poslednje popodnevne sate u Moskvi želeli da provedu obilazeći nešto drugo, a ja – samo to.

Puno ime te ulice, glavnog moskovskog šetališta, je - Stari Arbat. Arbat je izgrađen 1493. godine. Ime mu je arapskog porekla i znači predgrađe, što se teško može odnositi na današnji položaj ulice, s obzirom da je u strogom centru.

Arbat je nalik na našu Knez – Mihajlovu. Na svakom koraku mogu se videti prodavci suvenira (suveniri su, naravno, tu najskuplji, ali to je tako logično.Ko poznaje umeće cenkanja, može se još i nagoditi sa prodavcima), zabavljači (najčešće svirači i pevači), slikari (naročito oni brze ruke, koji slikaju portrete ili karikature prolaznika), prodavci cveća, a tu su i brojni restorani, kafići, prodavnice, i poneki spomen- muzej.

Našla sam i podatak da je Stari Arbat najpre bio obitavalište moskovske aristokratije (kao i pariski Sen Žermen, na primer, u 19. veku), a kasnije, nakon velikog požara, tu su počeli da žive umetnici (osim Puškina, koji tu ima svoj muzej i spomenik, tu je još i spomenik Bulatu Okudžavi, u više navrata spominjanom i blagosiljanom na ovom blogu, Gogolju (ili mi je dolutao u sećanje oz neke druge ulice, ali mislim da je bio tu negde i on), a tu je jedno vreme živela i Cvetajeva.

Prodavce suvenira nisam zaobišla, ali oni od toga nisu imali nikakvu vajdu jer nisam prešla sa nivoa gledaoca na nivo kupca.Srećom, jednu malu babušku sam već bila kupila u Arhangelskom saboru, tako da ovde i nisam morala.

„Zaglavila“ sam kod muzičara, naravno, kod svirača instrumentala.Sad imam jedan cd više u kolekciji. To što na njemu nije autentična ruska muzika, sasvim je iracionalno i nemoguće je objasniti.




Na jednom mestu videla sam i gataru kako govori jednoj mušteriji o sudbini, zdravlju, poslu... Iako je u jednom trenutku pokušao da ode, toliko je bila sugestivna da se vratio i nastavio pažljivo da je sluša.

O kupovini buketa veselki već sam pisala, a na slici sa Okudžavom se vidi kako mu te veselke lepo stoje.


http://www.amoit.ru/CulturaRussa/Letteratura/PoesieXX/Okudzava.html


Nisam znala da li da besomučno, u sebi ili glasno, recitujem njegove stihove „ i nje zabud pro menja“ , kad sam se nalazila u ulici koja je, kako kaže u pesmi, bila njegov poziv, njegova radost, njegova beda, domovina i religija, ili da dam prednost Mikinim stihovima i obratim se Moskvi, direktno, na licu mesta, izgovarajući:

„ Gospođice! Ja nisam vama bio obično gimnazijski zanesen!/U meni je sve do predaka minirano!“, jer to sam uistinu osećala i znala da je taj zanos nešto što će trajati do kraja mog života.




"Genacvale" sam pronašla (predivan je), ali nije bilo vremena za ručak, a nisam ni osećala glad. Osećala sam samo kako vreme odmiče, a ja još nisam bila pronašla Puškinov muzej.Tako sam želela da vidim taj samovar i pisaći sto jednog od najvećih ruskih pesnika i pisaca, onog koji je gajio posebna osećanja prema našoj zemlji, našoj poeziji i nekim pripadnicama lepšeg pola poreklom iz naših krajeva, čiji su se portreti čak i našli, nacrtani njegovom rukom, u Onjeginu!




Kad sam, iznenada, sa svoje desne strane, ugledala veliki spomenik i na njemu dvoje ljudi, bilo mi je jasno da sam blizu. No, tu je bio samo spomenik velikoj ljubavi Aleksandra Sergej`iča i Natalije Gončarove, čuvene i intrigantne moskovske lepotice, a muzej je bio još malo napred, na suprotnoj strani ulice.




Zakasnila sam deset minuta, jer je radio do 19 časova, tako da mi je ostalo samo da se slikam pored zatvorene kapije i da obećam sebi da ću sledeći put, kad god to bilo, ući sigurno!
Posle smo Jaroslav i ja malo lutali dok smo našli put koji vodi ka našem „domu“. Za početnike u Moskvi, prvi put ostavljene sebi na milost i nemilost u nepoznatom gradu, još smo i sjajno prošli.



Poslednja noć u Moskvi




Prvo čega se sećam kad mislim na tu poslednju noć u Moskvi jeste – Feodora, ženica koja je nekoliko noći spavala sa nama (mada smo je retko viđali, s obzirom da je ona ustajala pre nas i legala pre nas, budući da je radila kao moler i građevinac). Sa njom se lepo ispričala Matuška, jer su dotakle porodične teme, a Fedora je imala dete. Bila je rodom iz Moldavije, i imala je kod sebe flašu nekog slatkog crnog vina iz rodnog kraja, kojom je želela da nas počasti pred rastanak.Ne pamtim da sam ikada pila mirisnije vino, čiju sam i jačinu i sladost tako intenzivno osećala dok smo u toj velikoj sobi, koja je bila naš moskovski dom, ispijale svoju čašu tog (ne)razgovetnog vina...A govorilo je sve jezike u glas, i to najlepše reči svih jezika, kao što su: prijateljstvo, ljubav, poštovanje, istina, blizina, osmeh, sećanje...




U sećanje mi uvire i reka koja nas je pozvala da je još jednom pratimo dok vijuga ka Aleksandrovskom sadu, da pogledamo njene raskošne vodoskoke, mostove i brodiće, kad već nismo stigli da se preko dana prevezemo jednim od brodića nekoliko kilometara (slikala sam neke, pa i ovaj koji se zvao Odiseja).




Osvaja me ponovo i onaj mir koji beše ovio Moskvu, i istovremeno ushićenje u koje se povremeno taj mir pretvarao, jer je ta noć bila jedna od onih u kojima je sve onako kako treba da bude, i kako bih uvek želela da bude, iako znam da je bilo moguće samo tada.




Istina, nedostajao je neko, ali me to nije sprečilo da osetim kako život može biti lep, nezavisno od fizičkog prisustva voljenog bića.

Bilo nas je sedmoro – osmoro u noćnoj šetnji.Osećala sam lakoću kao da sam perce, i nestrpljivo sam čekala da stignemo do odredišta (iako nisam tačno znala koje nam je odredište, ali je Jovana, pošto je i ranije bila tu, to znala i rekla Dobrosavu da nas vodi do tih fontana), svesna da se sati koje ćemo još provesti u Moskvi mogu izbrojati na prstima dve ruke.




Sećam se da mi je Jaroslav, pre nego što smo stigli do mosta na kome se nalazilo drvo okićeno crvenim vrpcama i brojnim katancima na kojima su bila ispisana imena ( to sam prvi put videla na Ponte vekiju, i tad sam saznala da parovi tamo upisuju svoja imena i zaključavaju katancem, da niko njihovu ljubav ne otključa i ne raskine), rekao da je, kad se vratio iz naše šetnje po Arbatu, nazvao svoju dragu i zaprosio je.

- I?- upitala sam, iako sam slutila odgovor. Nekako mi je onaj vazduh govorio da ne može biti drugačije nego što sam pretpostavila.

– I rekla je „Da“ - odgovorio mi je.

Kako je to romantično! – pomišljala sam, i odmah ga zamolila da stane pored tih katanaca i da ta slika svedoči o njegovom priznanju.

Sa obližnjeg malenog splava čula se muzika i radosna graja gostiju koje smo mogli da posmatramo sa mosta.Tako je verovatno ta noć izgledala i na nekim beogradskim splavovima, tako su se ljudi veselili, a opet – ja sam se nalazila tog 14. jula 2007. u Moskvi,na istoimenoj reci, naslonjena na desnu stranu malenog mosta kome ni imena nisam znala, ali koji je bio tako lepa scenografija za tu noć, koju sam posmatrala i upijala svim čulima, o čemu govori i činjenica da i sad gotovo mogu da doživim isti osećaj kao tada.




Ako kažem da je vazduh bio gotovo pitak, da je noć bila topla i mlada, gotovo prozračna, prelomljena kroz svetlost bezbroj uličnih svetiljki, kao i reka Moskva, da sam ja bila srećna, rekla sam sve što treba reći.

„ To se ne piše, to se ne poje, samo što žudnjom probije mrak“, rekao bi Laza.

Na čitaocima je samo da sklope oči nakon što vide nekoliko priloženih snimaka, i – da dožive ono što i ja, makar i delimično. I to će biti dovoljno.

Overdose i onako nije nešto što se preporučuje u bilo čemu, naročito kad je uživanje posredi.






Zbogom, zbogom...!



„ Što imam, to se u daljini skriva;

što nestade – za mene stvarnost biva.

Što sja – za tren se rodilo; što vredi –

ni pred dalekim potomstvom ne bledi.“

(J. V. Gete)



Tog nedeljnog jutra, četrnaestog dana jula, ustali smo u pet sati da bismo se pozdravili sa ocem Kirilom, tj. da bi nas blagoslovio, pošto je i sam išao tog jutra na put.Rano ustajanje bilo je jedini način da dobijemo njegov blagoslov pred put, što se nije smelo propustiti, kao ni jutarnja služba i poslednji doručak na Bersenjevki.

Hram Hrista Spasitelja ogledao se u bistroj Moskvi koja je trperila, poput jasike, na najmanji dašak povetarca.

Ostalo je bilo predvidljivo: metro, mini bus, avion.

Nedeljom ujutru metro nije krcat kao radnim danima. Za sve putnike u beše mesta, a preko puta nekih od nas sedeo je čovek obučen kao Mocart, sa perikom i u renesansnom kostimu, očigledno spreman da na nekoj od moskovskih ulica, zabavljajući prolaznike kako izgledom, tako i gestovima, zaradi neku rublju.

Gledajući poslednji put taj metro, iznad vrata primetih natpis koji ne propustih da fotografišem: Rosija vsegda s taboi.Tako je, od sada pa doveka.Bar ovog koji je meni dat.



Ne mogu, a da se ne prisetim nekih drugačijih vremena u kojima sam odgovore na važna pitanja tražila na pogrešnim mestima. Čak sam, posle bombardovanja, u jesen 1999, išla i kod Milje, verujući da će mi ona pomoći da shvatim odakle u meni onoliko ondašnje interesovanje za romanske zemlje i ljude, i da će mi reći da li treba da pakujem kofere i spremam se za odlazak ili pak da pustim korenje tu gde jesam.

Milja je uradila horoskop, ali pre nego što je počela da mi govori o onome što je zapisano u zvezdama (tada sam u to verovala), rekla mi je da sam u prethodnom životu bila Ruskinja i živela u Rusiji. Pomenula je neko otmeno društvo i aristokratske težnje. Bila sam duboko razočarana jer sam u to vreme čvrsto verovala da sam, ako postoji nešto što se može nazvati „prošlim životom“, neizostavno morala živeti u Francuskoj, Italiji ili Španiji.Mnogo mi je toga napričala pok.gđa Regulus,ali znam da sam otišla zbunjena i pomalo razočarana, jer u zvezdama nije videla onoga koji mi je tih dana obećavao mora i doline, i uporno je negirala moju vezu sa romanistikom. Insistirala je na mojoj slovenskoj duši i osećajnosti.

Kasnije, otkrivši oca Nikolaja, shvatila sam da je čovek viši od zvezda i da je astrologija u suprotnosti sa božanskim principom koji nam daje slobodu i mogućnost da promenimo svoj život, a ne da slepo verujemo u sudbinu i ono što je u zvezdama jednom zasvagda zapisano.Otkrila sam i da je jedino što me uistinu privlači zapravo – ta duša slovenska, iskrena, duboka, ponekad tamna i tajanstvena, čak nedokučiva, ali jedina koja me istinski dotiče.

I dok sam se približavala aerodromu koji nosi ime Nikole Tesle, pratila me je svežina i svetlost moskovskog svitanja.

Rastajući se sa ljudima sa kojima sam provela samo deset dana jula 2007, rastajala sam se od bližnjih, nikako ne gubeći iz svesti to da ću predahnuti u svom beogradskom domu samo nekoliko sati, pre nego što krenem u rodni grad u kome je tada živeo moj otac.

Slutila sam da me čekaju velike promene, ali sam činila ono što je jedino bilo u mojoj moći i verovala nepokolebljivo da će sve što se bude događalo posle tog putovanja biti ono sa čim se moram dostojanstveno suočiti, jer to sigurno ima smisla, budući da je deo promisla Božijeg.

Mirovaću i putovaću naizmenično, jer je i jedno i drugo potrebno ljudskom telu, kao i duhu, i biću zadovoljna i kad se krećem i kad mirujem („Svako ima pravo da se kreće i da bude kreten“J ). No, uvek kad pomislim na ovo putovanje, prizivaću smiraj.

Ponavljam misao koja je opet aktuelna i smislena: „Ne rastaju se nikad oni koji se žele ponovo sresti“.Zbogom ostaj, Matuška, veličanstvena zemljo, i vi, dragi ljudi koje sam upoznala u njoj i zbog nje!

Neka vas čuvaju Bog i anđeli do našeg sledećeg susreta i vo vjeki vjekov!Amin!



Preuzeto sa:
http://trg-cuda.leonardo.it/blog/iz_rusije_s_ljubavlju/pag1/iz_rusije_s_ljubavlju.html