MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

IZLOŽBA RIZNICE MANASTIRA HILANDAR



Izložba u beogradskom Muzeju primenjenih umetnosti je, kako ističe njen autor Dušan Milovanović, početak dizanja koprene s jedne velike tajne.

Kao pogled kroz tek malo odškrinuta vrata ili provirivanje kroz ključaonicu. Čini se da je izložba „Riznice manastira Hilandara” u Muzeju primenjenih umetnosti (MPU) u Beogradu i napravljena s tom namerom: da zagolica pažnju publike. Jer, kako ističe Dušan Milovanović, autor ove fantastične postavke, hilandarsko blago je neopisivo.

Osam vekova skupljano, ogromno je, prebogato. Kad se 1976. godine, na poziv Srpske akademije nauka i umetnosti, u istraživanje Hilandara uključio i Muzej primenjenih umetnosti, tada mladi kustos Dušan Milovanović dobio je zadatak da oformi ekipu za ovaj ozbiljan posao.

Među stotinak okupljenih stručnjaka bili su i njegovi, danas pokojni, profesori Svetozar Radojčić, Voja Đurić, Dejan Medaković, Dimitrije Bogdanović, ali i fotograf Radomir Živković koji je slikom ovekovečio sve njihove napore. - Ova izložba u Muzeju primenjenih umetnosti je, da tako kažem, početak dizanja koprene s tajne zvane „riznice manastira Hilandara” - ističe Dušan Milovanović. - Ovih dana će se pojaviti i dvotomni katalog sa oko 300 raznorodnih predmeta s Hilandara i Svete Gore. Inače, manastir Hilandar ima više od 3.500 predmeta. Sve smo ih popisali i obradili. I svi će biti publikovani u petnaestak knjiga.
image

Riznice iza oltarske pregrade čuvaju mošti svetitelja, velike relikvije, časni krst...
Maslina kao čelik Zbog strogog propisa da iz Hilandara ne može da se iznese nijedan predmet stariji od trideset godina, deo izložbe u MPU je, nažalost, „papirnat”. Reč je o kopijama i fotografijama dokumenata i drugih sadržaja riznica. Međutim, tu su i fotografije o obnovi ove srpske svetinje stradale u požaru 2004. godine, ali i stotinak originalnih predmeta sa Svete Gore i Hilandara koji su se kroz vekove, sticajem raznih okolnosti, našli u Srbiji. Danas se ovi predmeti čuvaju u arhivu SANU, u Narodnoj biblioteci, u Narodnom i Istorijskom muzeju, u Muzeju grada Beograda, u Zadužbini kralja Petra Prvog na Oplencu i u Muzeju Srpske pravoslavne crkve. - Nedostaje samo sedam rukopisa koji se čuvaju u Muzeju SPC, jer je Sinod doneo odluku da ne mogu da se iznose iz depoa - veli Milovanović. - Mahom se zna kako su ovi predmeti dospeli u Srbiju. Izvesni crkveni velikodostojnici, na primer, pozajmljivali su iz Hilandarske biblioteke rukopise i knjige, i donosili ih ovamo da ih prouče. Događalo se da se, pre nego što stignu da ih vrate, razbole i umru. Najbliži saradnici su ih tada predavali Patrijaršiji ili Narodnoj biblioteci.

Zanimljivo je da je samo nekoliko dana pred šestoaprilski rat 1941, profesor Vladimir Ćorović, iz Narodne biblioteke Srbije uzeo na revers „Zbornik srpskih žitija i Hilandarski tipik” Marka Taha. Zahvaljujući tome, to je jedini primerak iz rukopisnog fonda Narodne biblioteke koji je „preživeo” šestoaprilsko bombardovanje. Sve ikone iz Zadužbine kralja Petra Prvog na Oplencu su dar Hilandaraca i drugih svetogorskih manastira porodici Karađorđević, i to prilikom krunisanja i tokom vladavine kralja Petra Prvog i kasnije kralja Aleksandra. Izložene grafike, pak, potiču iz četiri manastira - Hilandara, Lavre, Simonopetra i Kutlumuša. Krstovi, panagije, drvene ikonice... Mnogo toga je s Hilandara stizalo u Srbiju. Poznati po strpljivosti i minucioznosti, Svetogorci su veliki majstori za duborezačke radove. - Tako genijalne rukotvorine moguće je napraviti samo uz pomoć te njihove molitvene koncentracije - tvrdi Dušan Milovanović. - Drvo masline tvrdo je kao čelik i potrebna je ogromna strpljivost tokom rezanja u njemu lošim alatom, uglavnom nožićima kupljenim na vašarima. I bez naočara i povećala.

Kad pogledate te radove, izgledaju kao da su izliveni, ne možete da verujete da su rađeni na tako primitivan način. Galantni kralj Hilandar je kao domaćinska kuća koja prima poklone, ponekad uzvraćao darove. U vezi s tim postoji lepa priča vezana za kralja Aleksandra Obrenovića. Na Svetoj Gori postoji običaj da kad bratstvo jednog manastira spadne ispod sedam, da bi spasli svetinju, u pomoć priskaču drugi manastiri koji imaju više monaha. Tako su u Hilandar ušli monasi iz susednog manastira Zograf. Tokom svog boravka u Hilandaru dužem od jednog veka, Bugari su bili slabi domaćini. Uzimali su zajmove pod nepovoljnim uslovima, pa je manastir bio prilično zapušten i zadužen.

Tokom čitavog 19. veka vodili su se grdni sporovi između Hilandara i okolnih manastira oko granica, imovine, pozajmica. Onda, 1896. u Grčku dolazi kralj Aleksandar Obrenović na otvaranje prvih modernih Olimpijskih igara. Prisustvovao je i svim sportskim nadmetanjima. U povratku kući, srpski kralj svraća u Hilandar da se pokloni zadužbini svojih predaka. Kad je video u kakvom je stanju, odmah je isplatio bugarske dugove, njihovim monasima dao veliki bakšiš i vratio ih u njihov manastir. Tada srpski monasi, u znak zahvalnosti, poklanjaju kralju Aleksandru Obrenoviću, odnosno srpskom narodu, „Miroslavljevo jevanđelje”, jedan od najvećih spomenika srpske kulture, civilizacije i pismenosti.

Nije poznato kako se čuvena ikona svetog Dimitrija s kraja 14. veka našla u posedu slikara i kolekcionara Ljube Ivanovića (trenutno se nalazi u Londonu na velikoj izložbi o Vizantiji), ali je izvesno da su mu Hilandarci 1907. poklonili ikonu „Čudo u Honi”, a on ju je iste godine ustupio Narodnom muzeju. Hilandar je najvažniji kamen temeljac srpske istorije i civilizacije, vere, kulture. Riznice su iza oltarske pregrade, iza ikonostasa, tu su mošti svetitelja, velike relikvije, časni krst. U crkvi se čuva pet čudotvornih ikona. Tu su i biblioteka, arhiv krcat prepiski s vladarima, ugovora, računa, založnih menica; depo srednjovekovnog tekstila, velika kolekcija keramike, porcelana, stakla...

Zbirka ikona manastira Hilandar je ogromna. Ima ih oko 2.500! - U riznicama se čuva i nešto oružja. Hilandar je jedina srpska kuća koja nikad nije na silu osvojena. Umeli su da rukuju oružjem, što je bilo neophodno, pogotovo u srednjem veku. Turci kasnije, kad su zagospodarili tim prostorom, nisu činili nikakvo zlo manastiru. I pored zemljotresa koji često tresu Atos i požara koji su ga nekoliko puta ozbiljno pohodili, Hilandar, srećom, nikad nije katastrofalno stradao.

Ništa na prodaju
Ipak, koliko je bezbedno ogromno hilandarsko blago? - Sveta Gora je monaška republika. Prema Ženevskom sporazumu iz 1919. ona je specifična autonomna tvorevina koja je pod fizičkom zaštitom Grčke. Dobro je čuvana. Ima svoju granicu i carinsku službu. U svakom pristaništu manastira je mala policijska postaja s dva-tri policajca. Ipak, bilo je pokušaja da se iznesu neke vredne stvari sa Svete Gore. Po „abatonu” ili „avatonu”, kako kažu Grci, nepisanom zakonu Svete Gore, zabranjuje se da bilo šta starije od trideset godina odavde izađe u spoljni svet. Ni knjiga, ni ikona, novine...

Ništa! Ipak, bilo je presedana. Kad su riznice Svete Gore izašle u Solun 1927. godine ili kad je ikona Bogorodice Trojeručice 1993. godine prošetala Solunom, te kad su se 1998, povodom 800-godišnjice Hilandara, na velikoj izložbi u SANU našle i tri hilandarske ikone. Dušan Milovanović posebno ističe da, uprkos nekad teškim nevoljama, Hilandarci nikad nisu prodavali svoje vrednosti. U nekoliko navrata su samo kod Cincara i Jevreja zalagali neke dragocenosti koje su, kad bi došli do novca, vraćali u manastir. Postoje reversi koji to potvrđuju.

A da li je soba kralja Petra Prvog Karađorđevića stradala u poslednjem požaru na Hilandaru zaista, kao što se priča, nenadoknadiv gubitak? - Kralj Petar Prvi proveo je 1910. godine na Hilandaru nekoliko dana. U toj sobi je možda dva puta prespavao, jer je kao vernik noć provodio u molitvi u crkvi. U sobi su se u običnim ramovima nalazila dva portreta - kralja Petra i princeze Zorke, kaljeva peć mađarskog tipa, vojnički krevet, mali sto i stolica i jedna ikonica, zapravo print fotografije na dasci. Eto, to je izgorelo u požaru. Grehota jeste, ali to nije neka izuzetna vrednost. Požar je uništio zgrade, ali iz riznica gotovo da ništa nije stradalo.

image image image

Autor izložbe Dušan Milovanović Hitler sačuvao Svetu Goru Zahvaljujući mudrosti Svetogoraca i priličnoj pomoći srpskih monaha, za vreme Drugog svetskog rata Nemci nisu odneli ništa od svetinja i dragocenosti. - Kad je počeo rat, Bugari, kao partneri Nemaca, dobili su u jurisdikciju Svetu Goru - priča Dušan Milovanović. - Manastir Zograf postavio se na čelo Svetogoraca, lomeći sve običaje i red koji traje dve hiljade godina. I, naravno, ljudi nevični upravljanju, počeli su da prave gluposti i svima su se popeli na glavu.

Mislim da je onda profesor Georgije Ostrogorski posavetovao Hilandarce da bez znanja Bugara, s igumanima ostalih osamnaest manastira, napišu pismo Hitleru i traže njegovu zaštitu. I zaista su mu napisali pismo po ugledu na pisma vizantijskim carevima u srednjem veku. Hitlerov savetnik-vizantolog, u želji da zadrži dobre odnose s kolegama, savetuje Hitlera da istog trenutka pošalje pukovnika istoričara umetnosti za guvernera Svete Gore. Taj pukovnik je tamo bio sve vreme trajanja rata. Za to vreme nijedan papir nije iznet sa Svete Gore. Neverovatna priča! Čuo sam je od svog profesora Dejana Medakovića.

Preuzeto sa: http://www.svevesti.com/?l=sr&a=116304

Pročitano: 1825 puta