MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

Ponekad je za mnoge neverujuće ljude granica izmedju toga šta je dobro a šta loše odredjenija nego za neke hrišćane, koji su se smutili lažnim površnim predstavama o duhovnom životu...

Šta god da uradimo, sve je loše, sve je nedostojno – često govore verujući. ne shvatajući da tim rečima obezvredjuju ceo ljudski život. Neverujući ljudi obično sve procenjuju prema svojoj savesti: dobar postupak – je dobar postupak, a loš postupak je loš postupak, i proživevši običan život ne narušivši društvom ustanovljene životne norme, oni su navikli da se smatraju dobrim i normalnim ljudima.
Ljudi koji tek počinju da dolaze u Crkvu, proživevši dug život ispunjen raznim dogadjajima, naravno mnogo toga u svom životu procenjuju drugačije nego što to Crkva ocenjuje. Prilazeći prvi put ka ispovesti, oni uzimaju u ruke knjige, koje su izdate upravo radi toga da im pomognu da se pripreme za tu Tajnu, ali se u stvari suočavaju sa ozbiljnim problemima, zbog toga što te knjige nisu uvek korisne, mada ima i onih koje su zaista dobre.

Najbolja od njih, a možda i jedina je “Opit pripreme ispovesti” oca Jovana Krestjankina, iako je i ona stroga za početnike. Ali uglavnom u sličnim knjigama se ljudski život predstavlja kao greh koji nikako i ni u čemu nema opravdanja. Novoobraćeni čovek, uzevši u ruku knjigu, koja je napisana formalno o grehu i o ispovesti, postaje zbunjen kada vidi spisak grehova za koje treba da se kaje a da ih nije ni svestan.
Imajući plodove normalnog dobrog ljudskog života, - deca, porodica, posao, nešto je stvorio, kuću je sagradio, povrtnjak okopao, - čovek ne može da shvati zbog čega dobra dela koja je činio nisu u stvari nikakva dobra dela. Iz sličnih knjiga on saznaje da je živeo nevenčano i ljubav koju poseduje se u stvari pokazuje grehom; decu nije krstio; dobra dela koja je činio drugim ljudima u svojoj osnovi nemaju dobro, već sitnu sujetu i mogućnost da sebe pohvali …To jest sve što je učinio se pokazuje uzaludno. I čovek počinje da se smatra beznadežnim.

U nekim knjigama slično nabrajanje grehova dovodi do apsurda. Imao sam prilike da vidim knjigu koju je napisao petrogradski sveštenik koja se zove “Ispovedajte se Gospodu”. U njoj se detaljno navode sve moguće izopačenosti, i navode se takvi gresi koje je čak nepristojno i izgovoriti. Za koga je napisana ta knjiga? Šta je to za hrišćane ako oni poseduju te grehe? Oni po tome ni ne mogu da se nazovu hrišćanima. Često se u spiskovima grehova ne pravi granica izmedju stroge askeze i načina života nedavno obraćenog čoveka i ako je mnogo toga nedopustivo naprimer za monaha, kao recimo da pozove devojku na ples, to u potpunosti sebi može da dozvoli verujući mirjanin.

Pojavljuju se pouke nepoznatih “staraca”, koje takodje uče kako se treba kajati. I ako tu knjižicu pažljivo pročitaš obavezno će nastupiti neka psihička pometnja. Tamo su svi gresi navedeni u ženskom rodu “ja sam radila to i to …” kultivišući odnos prema ženi, kao ropskom biću, koje je spremno da sve prihvati kao čistu monetu i potčini se svakoj besmislici. Jasno je da takve stvari mogu samo da porobe ljudski um, kako se to radi u totalitarnim sektama.

Slične knjige predstavljaju čoveka kao grumen zla, koji ne može da računa na oproštaj. Uništavajući svaku mogućnost da spozna sebe kao bogoliku ličnost, uvode ga u lažno duhovno stanje, ne daju mu mogućnost da se na nešto osloni i osmisli svoj život u kategorijama moralnosti, savesti i svog iskonskog stremljenja ka dobru i pravednosti. To kod čoveka ne izaziva ništa drugo sem očajanje, prazninu i protest. Takav čovek dolazi na ispovest potpuno uništen nemajući nikakvu osnovu za veru u to da Bog može da mu oprosti.

U samoj strukturi tih knjiga, u odnosu prema čoveku, kao prema prestupniku, postoji nešto inkvizitorsko. Zato treba biti veoma oprezan uzimajući u ruke sličnu knjigu, inače se može upasti u očajanje i potpuno odustati od ispovesti. Naravno postoje knjige koje su manje ili više dobro napisane, ali čak i knjiga svetog Ignjatija Brjančaninova može da ostavi težak utisak jer je napisana dovoljno šematski – postoje vrline, koje nemamo, postoje gresi koje činimo stalno, i postoji forma po kojoj se ispovedamo. Ali postoji još i živi čovek, koji želi da postane drugačiji, koji treperi pred Bogom, i koji tek naslućuje neku stazicu ka Njemu. On još nema oslonac u Bogu i tek je došao da ga nadje, a izmiču mu ga ispod nogu slične knjige o ispovesti, čija ideologija je nažalost takva da na čoveka ne gleda tako kako na njega gleda Bog – sa ljubavlju.

Živeći u ovom svetu i svaki dan se suočavajući sa nerazrešivim problemima i situacijama koje se čine fatalne i ne ostavljaju nikakav izbor, teško je poverovati u to da nam je darovana sloboda, i da možemo nekako uticati na svoju sudbinu. U trenucima očajanja nam se čini potpuno očigledno da nas Bog ne čuje, ne voli i ne želi naše spasenje. Zaista, da li u mom životu nešto zavisi od mene? Da li je moja sopstvena volja sposobna da na neki naćin izmeni moj život?

U sličnim nastrojenjima se lako može doći do zaključka da niie svima u ovom svetu dato da se spasu, i da nisu svi iskonski za to predodredjeni. Neki religiozni pravci tvrde da postoje ljudi koje je Bog na poseban način izabrao za spasenje, a postoje i oni koji koliko god da se trude, ništa im ne vredi. Jedni su predodredjeni za spasenje, a drugi za pogibelj, tako da po njima ne zavisi od čoveka da li će se spasti ili ne.

Takve teške misli mogu da se pojave čak i pri čitanju Svetog Pisma. A ko si ti ćovječe da se prepireš sa Bogom? – piše aspostol Pavle .- Zar rukotvorina govori majstoru svome: zašto si me tako načinio? Ili zar lončar nema vlasti nad glinom, da od iste smese načini jedan sud za čast, a drugi za sram? (Rim. 9, 20-21). Ćitaš ovo i misliš ne postoji li zaista strašna zakonomernost i predodredjenost, kada neki čovek ne može da se spase u principu?

Ali na to nam odgovor daje samo Jevandjelje, govoreći da Bog ne želi smrti grešnika, i da nije Božija volja da pogine jedan od ovih malih. Već je Božija volja ta da se svi ljudi spasu i dodju do poznanja istine (1 Tim. 2, 3-4).

Kod avve Doroteja postoji divan primer toga kako sudovi Božiji ne liče na sudove ljudske, i koliko drugačije može na čoveka da gleda Gospod, nego što mi gledamo na svoje bližnje svojim nemilosrdnim pogledom lišenim ljubavi.

On piše da su u jednom gradu prodavali robove. Na pijacu su došle dve žene: jedna je bila monahinja, a druga bludnica. Te dve žene su videle da se prodaju dve devojčice, i monahinja je odlučila da kupi jednu devojčicu, kako bi je vaspitavala u strahu Božijem, a drugu devojčicu je kupila bludnica i napravila je sasudom greha sto puta gorim od sebe. Postavlja se pitanje ako te dve device sagreše jednim istim grehom, recimo bludom, zar će im Gospod jednako suditi?Naravno da neće, odgovara avva Dorotej, jer Gospod zna kome je šta bilo dano, u kakvoj situaciji je svako proživeo, i na koji način je potom oplakao svoj greh. Kakav će biti Njegov sud? To je poznato samo Njemu. I takodje nije naše da sudimo u kojoj meri čovek projavljuje svoju slobodu i svoju volju za spasenje.

Ali jedino u šta možemo da budemo uvereni, je da bez obzira gde čovek bio rodjen, u kojoj zemlji, sa kojom bojom kože, na kom jeziku razgovaraju njegovi roditelji i kakve predstave o svetu oni imaju, svaki čovek je rodjen za spasenje. Svakog čoveka, rodjenog bilo u Novoj Gvineji, bilo u Njujorku, u porodici milijardera ili u običnoj porordici, traži Gospod da bi spasao njegovu besmrtnu dušu: da bi se ona susrela sa Njim u ovom životu; da bi pri izboru izmedju dobra i zla čovek bio sposoban da po glasu svoje savesti izabere dobro; da bi prirodni zakon Božiji koji je Gospod usadio u svakog od nas, kao savest, kao poziv na Bogolikost i hrišćanstvo čak i u nehrišćaninu bio ostvaren do samog kraja.

Bog je stvorio svakog čoveka da Mu podražava kao sin. Zbog toga je Tertulijan, drevni učitelj Crkve govorio, - svaka duša je po svojoj prirodi hrišćanka. To jest svaki čovek bez obzira gde i kada se radja, uvek se radja pre svega kao hrišćanin, da bi postao hrišćanin i u Bogu poznao svoga Oca. Za Boga ne postoji niko ko Mu je stran. To treba da zna svako od nas, jer se u tome sastoji Božiji Promisao o svetu.

U poslanici Rimljanima (2, 3-16) apostol Pavle piše da čak i mnogobožci mogu da ispunjavaju Božiji zakon, ne poznajući ga, iako sam religiozni sistem koji oni ispovedaju može da obmanjuje i odvodi daleko od spasenja. Božiji Zakon je zapisan u srcu svakog čoveka, - to je njegova savest, putevoditelj ka Hristu. Kada čovek, za koga je savest postala glavni Zakon Života čuje za Hrista, dolazi do pravog susreta.

Koliko god da je čovek nisko pao, čak na samom dnu teških ljudskih prestupa, postoji izbor izmedju dobra i zla. On postoji uvek, uči Crkva, jer je Gospod sišao do ada, kada je tražio pogiblog Adama. U pesmama u Strasnoj Sedmici se poje: Na zemlju sišao jesi, da spaseš Adama, i ne našavši ga na zemlji Vladiko, čak si do ada sišao. Do takvih dubina ljudskog zla, u takve adske dubine spustio se Gospod, da je ad bio uništen Hristovim silaskom.

Grešnik koji se kaje treba obavezno da zna da nema takvog ljudskog stanja u koje se Gospod ne bi pogruzio, da takvog bezdana poroka, u koji se Gospod ne bi spustio; nema takvog greha koji Gospod ne bi očistio, i satana nije još smislio zlo koje Gospod ne može da isceli.

To postaje očigledno na ispovesti. To oseća svaki sveštenik, susrećući se sa čovekom, koji po nekoj običnoj ljudskoj predstavi nikako ne može biti isceljen. Ponekad se ispovedaju ljudi, čiji život nije u okvirima predstava o normalnom ljudskom ponašanju, tako da se čini neverovatnim da zemlja nosi takvog čoveka. Ali sama njegova ispovest govori o tome da Gospod čeka svakoga – i samo mi sami možemo toliko daleko da odemo od Boga da to uopšte ne osećamo.

Mogućnost povratka Bogu predstavlja osluškivanje svoje savesti, tog kucnja, kojim Gospod kuca u svako ljudsko srce. I ako ga čovek sluša, on već stupa na put spasenja. Ali govoreći da je naš Otac na Nebesima, mi treba da shvatimo da je sinovstvo takodje nebesno, i mi ga ostvarujemo kao pronicanje u Carstvo Nebesko, kada se i mi ostvarujemo na takav čudesan način, na koji nam se ono daruje sviše.

Ceo ljudski život je povezan s tim da čovek greši. To je strašno, ali nije bezizlazno.

I zaista, naš život i jeste neprestani greh pred Bogom, ali zar Gospod gleda na nas kao stranice knjige o ispovesti, gde je svaka misao i svaka želja grehovna?

Mnogi ljudi (a i sa mnom je to bio slučaj) imaju veoma težak osećaj posle prve ispovesti – kako da živim, kuda da idem? Vratiću se kući, a odnosi tamo su grehovni…otićiću na posao, srešću se sa ljudima, i opet ću raditi isto …Jer život ne može tek tako na brzinu da se izmeni. Šta da radim? Ne može se posle ispovesti odmah otići u manastir…Početi sa molitvom? A ne znaš nikakve molitve …Voleti Boga? A ti ne znaš da voliš…

To je ozbiljan problem i velika prepreka za čoveka koji dolazi na ispovest. Uplašivši se greha, ljudi gube ukus ka životu i potom ga prihvataju kao mogućnost da se sakriju od mogućnosti greha, od svake situacije u kojoj se na neki način može zgrešiti, pa na kraju krajeva – da se sakriju i od samog života.

Od takvih ljudi se stvaraju čitava hriščanska društva, koja se boje da žive, ne samo da greše, već upravo da žive. Osećajući svoju neprekidnu zavisnost od greha, oni se boje da učine bilo kakvo delo, jer će za njega morati da odgovaraju. Uplašen čovek nije ni za šta sposoban, nije sposoban ni da postane član Crkve, jer ne može da ispuni nikakvo poslušanje. Bolje je da ništa ne radi. Jedna žena je na moje pitanje, - Zašto se ti ne pomoliš za tamo nekoga, - odgovorila, - Kako ja da se molim za njega? Ako počnem da se molim – počeće i iskušenja. Pojaviće se iskušenja i ja ih neću izdržati, sagrešiću. Ja ne mogu da se molim za takvog čoveka.

I mnogo toga drugog ljudi ne rade iz straha da ne sagreše. Ti ljudi čine u Crkvi dovoljno veliku masu amorfnih, uplašenih ljudi. U našoj generaciji takvih ljudi ima veoma mnogo i oni ponekad stvaraju utisak ljudi pomračenoga uma, zato što je njihov strah povezan sa različitim fobijama. Onaj ko se boji života, počinje da se boji i ljudi, i čini mu se da su svi oko njega zli, i ostavši u vakuumu takav čovek postaje agresivan. To su nesrećni ljudi, koji su bili uplašeni nepravilnim odnosom prema ispovesti i grehu. Čovek, koji voli Boga ne može da živi sa takvom svešću, jer Ljubav izgoni strah (Poslanica Jovana Bogoslova).

Ako se nedelovanjem eliminiše mogućnost greha, onda tu nema ni mogućnosti da se prinesu neki plodovi za Boga.

U priči o talantima, Gospod deli Svojim slugama talante, jednome pet, jednome dva, a trećem jedan, svakome prema snazi i moli ih da ih iskoriste. Govoreći jednostavnije, našim jezikom to je kao neka bankovna operacija u kojoj čovek treba da uloži novac i dobije za njih kamatu. Ta operacija je dovoljno riskantna jer se može izgubiti sav novac, ali se može i nešto dobiti ako se pravilno postupa.

Deleći novac Svojim slugama Gospodar pretpostavlja da može biti gubitaka. To je prirodno uključeno u svaku finansijsku operaciju, - može biti dobitka, a može i gubitka. U priči se ne kaže direktno, ali može se shvatiti, - On nam daje pravo da pogrešimo i izgubimo taj novac. Ali nam ne daje jedno jedino pravo – da taj novac zakopamo.

Gospodaru! Znao sam da si ti čovek surov, žanješ gde nisi sejao, i sabiraš gde nisi vejao” (Mt. 25, 24) – kaže sluga Gospodaru. To je svest ljudi koji se boje da žive i postupaju hrišćanski. Kako da nešto uradim, ako ću za to morati da odgovaram na Strašnom Sudu …Kako da pomažem bližnjima ili da se molim za njih…Kako da uzmem na sebe da brinem o starici, a ako ne mogu …Kako da potom odgovaram pred Gospodom? Najbolje je onda da ništa ne radim…

Zar je Gospod surov? Odgovarajući na to, Gospod kaže, - samo zato što si se bojao da živiš i nisi želeo da nešto uradiš rizikujući i bojeći se za svoju kožu, zbog toga ću ti suditi, slugo lenjivi i lukavi, a ne zato što bi izgubio taj novac, što ga možda ne bi sačuvao.

Jer se nama to najčešće i dešava da nam Gospod daje talante, a mi ih ne čuvamo. Tajna Ispovesti ima za cilj pomirenje čoveka sa Gospodom, koji ne da nije zakopao svoje talante, već koji ih nije sačuvao. Njemu je bila data mogućnost da ih upotrebi, ali on to nije mogao da učini po svojoj gluposti, neumešnosti, lakomislenosti, jednom rečju po svojoj grehovnosti. On ih je rasuo ali ih nije zakopao. I zato ima mogućnost da se pomiri sa Gospodom kroz ispovest.

Ali za čoveka koji je zakopao svoje talante, ispovest kao Tajna može kao da ne postoji jer on kao da pred Bogom ni u čemu nije kriv. Unutrašnji protest protiv Boga kao protiv surovog čoveka koga se bojiš, pred kim drhtiš samo zato što moraš da odgovaraš za svoje greške, ne daje čoveku mogućnost da ispoveda svoje grehe, čak i ako često dolazi na ispovest.

Ali setimo se šta je Gospod rekao Kajinu pre nego što se spremao da ubije Avelja: “Greh je pred tvojim vratima, ali ti vladaj njime”.

Pošto Sveta Trojica stvori slobodnog čoveka, iz toga neizbežno proističe mogućnost sagrešenja. Gospodnji Krsni podvig je dar slobode i iskupljenje čoveka od strane Boga. Ukoliko Bog ne iskupljuje čoveka, onda čovek prosto odgovara za svoje postupke po zakonskom kodeksu, ali ako Gospod iskonski prinosi Sebe kao žrtvu za naš greh, onda nam daje mogućnost da postupimo tako kako odlučimo u datom trenutku. Gospod nam daje slobodu, a sloboda data čoveku pretpostavlja greške.

Sloboda je previše veliki dar i ne treba ga zakopavati. Ona čoveka čini bogolikim i daje mu mogućnost da se bori sa grehom i pristupa Tajni Pokajanja.

Samo slobodan čovek može da spozna ropstvo i da u grehu oseti svoju neslobodu. Greh čoveka čini robom, a posedujući ropsku svest takav čovek živi u neprekidnom strahu i uniniju i ne može da se bori sa grehom. On će samo bežati od greha kao od pobesnelog psa, ali će ga greh uvek stizati na nekom drugom mestu.

Ako greh zaista ima vlast nad nama, i mi ga se bojimo, kao našeg gospodara, a sebe priznajemo za njegove sluge, onda nikada nećemo postati sluge Božije, greh nam neće dati mogućnost da dišemo, niti da živimo, on nas plaši, kao opasan pas malog dečaka, koji se zato boji da izadje iz kuće. Ali mi možemo da imamo vlast nad njim.
Jedno od najtežih stanja koje čovek iznosi iz svoje ispovesti i duhovnog života je – strah da bude kriv. Najvažnija sloboda hrišćanina je u tome da se ne boji da bude kriv pred Bogom. Budite kao deca, - kaže Gospod, jer deca ne misle neprekidno da se boje da budu krivi pred roditeljima, iako su često kriva. Ali isto tako ona znaju da će njihova krivica biti oproštena bez obzira na to kakva ona bila – deca su deca a roditelji su roditelji. I zato se deca ne boje da žive. Naravno, dete se može zaplašiti do tog stepena da će se bojati svojih roditelja, ali će ih voleti.

Moguće je bojati se Boga kao svojih surovih roditelja, ali je to potpuno nespasonosno za čoveka. Treba živeti bez bojazni jer nam Gospod daje slobodu. On odlično zna da ne možemo a da ne grešimo, jer po svojoj paloj prirodi ćemo obavezno pogrešiti u ovom ili onom. Ali On nas voli ne zbog toga što smo pravedni, već zato što smo ono što jesmo.

Najbolja knjiga, koja se može pročitati pripremajući se za uspovest su jevandjelske priče o grešnicima. Čini mi se da one treba da prethode bilo kojoj knjizi koja se izdaje o ispovesti. Ono najvažnije što treba da zapamtimo pripremajući se za ispovest nisu spiskovi sa nabrojanim našim gresima, već Jevandjelje, u kome se govori o Hristovoj ljubavi prema grešnicima, o tome kako On razobličava pravednike, kako je došao da spase grešnike, i kako uzima zabludelu ovcu na Svoja ramena. Hristov Lik, Koji miluje i ljubi grešnika, Koji ne poistovećuje grešnika i greh, može da ubedi čoveka da se ne boji da živi.

Pre nego što čovek ode na ispovest, pre nego što mu daju knjižicu sa nabrojanim gresima, on treba da pročita Jevandjelje i da sazna kako Gospodu prilaze grešnici: kako Mu prilazi bludnica, i On joj oprašta; kako Mu prilazi bludni sin i On ga prima; kako prilaze gubavi i On ih čisti; kako Mu prilazi veliki broj potpuno raznih ljudi, strašnih, bolesnih, i kako se On odnosi prema njima, kako On voli te grešnike. Kako On sa Pilatom razgovara! Kako On razgovara sa prvosveštenicima. S kakvom ljubavlju On gleda na ljude koji Ga raspinju, pljuju Ga i udaraju po licu. Ukoliko čovek to spozna, neće se bojati da živi. Shvatiće da Hristos taj život daruje svakom čoveku, najstrašnijem i najlošijem. Takav čovek će osetiti da je Hristos zajedno sa njim, i da Hristos pobedjuje taj greh za njega. I tada on već neće želeti da živi sa grehom.

Mi ćemo i dalje biti grešnici, ali nas to neće plašiti jer znamo da Gospod ljubi grešnike. On prašta grešnicima. Ali ukoliko budemo grešili po svojoj volji, onda to znači da nismo čitali Jevandjelje, zato što je nespojiv život u grehu sa životom po Bogu. Znači borićemo se sa grehom.

Ko to shvata, njemu neće biti strašno da živi, ali će mu biti teško da ostane isti kao što je nekada bio, greh će mu biti mrzak, ali ga se neće bojati jer može da ga pobedi.