- To je zbog egoizma. Većina njih koji čine samoubistvo, slušaju đavola koji im savetuje da će se, ako završe svoj život, spasiti od unutrašnjih muka kroz koje prolaze, pa iz egoizma čine samoubistvo. Ako na primer neko ukrade, pa to izađe na videlo, on kaže: "Gotovo je sa mnom, postao sam predmet podsmeha", i umesto da se pokaje, smiri i ispovedi, pa da se tako spase, on izvrši samoubistvo. A neko drugi se ubije jer mu je dete paralizovano. "Kako meni da se desi da imam paralizovano dete?", kaže u očajanju. Ako je kriv za to i to priznaje, neka se pokaje. Pa kako može da stavi tačku na svoj život i ostavi dete na ulici? Zar nije još više kriv posle toga?

 

 

- Kada psihički bolesnici izvrše samoubistvo, imaju olakšavajuće okolnosti, jer im je um poremećen. Čak i oblačno nebo utiče na njih da se osećaju pod pritiskom. Ako su tada zbog nečeg zabrinuti, osećaju dva puta veći pritisak. Ali za one koji počine samoubistvo a nisu psihički bolesnici - kao i za jeretike - Crkva se ne moli, već ih prepušta Božijem sudu i milosti. Sveštenik ne pominje njihova imena prilikom proskomidije, niti vadi čestice za njihov spomen, jer samoubistvom odbijaju i preziru život koji je dar od Boga. To je kao da sve bacaju Bogu u lice.

 

Ali zato treba da se mnogo molimo za one koji počine samoubistvo, da bi dobri Bog učinio nešto za njih, jer ne znamo zašto su to uradili, niti u kakvom su se stanju našli u poslednjem trenutku. Možda su se, u trenutku kada su umirali, pokajali i zatražili oproštaj od Boga, te da je On prihvatio njihovo pokajanje, pa im je dušu preuzeo Božiji anđeo.

 

Čuo sam za jednu devojčicu u nekom selu, koja je izašla da pase kozu. Vezala ju je na livadi i otišla malo dalje da se igra. U igri je zaboravila na kozu, a ova se odrešila i otišla. Pošto ju je bezuspešno tražila, vratila se kući bez koze. Njen otac se veoma naljutio, istukao ju je i oterao iz kuće. "Idi da tražiš kozu" - rekao joj je - "Ako je ne nađeš, idi pa se obesi". Otišla je jadnica da traži. Pala je noć, a nje još uvek nije bilo. Roditelji, pošto se već bilo smračilo, pošli su zabrinuti da je pronađu. Tražili su je i našli obešenu na jednom drvetu. Vezala je oko vrata povodac od koze i obesila se na drvo. Jadnica je imala osećaj časti i doslovno je shvatila ono što je rekao njen otac. Sahranjena je van groblja. Crkva je naravno dobro učinila što ju je sahranila van groblja, da bi sprečila one koji pomišljaju na samoubistvo kada naiđu na najmanju teškoću, ali će i Hristos dobro učiniti, ako je odredi za raj.

 

(Starca Pajsija Svetogorca: "Kazivanja IV – Porodični život")