Posle večernje službe ulazimo u trpezariju i jedemo veoma ukusnu hranu. Kasnije se smeštamo u sobu koja više liči na hotel nego na manastirski konak. Izlazimo napolje i prilazi nam jedan mlad iskušenik. Pita nas na čistom srpskom sa beogradskim naglaskom odakle smo. Ispostavlja se da je to Raša sa Karaburme i da je tamo već godinu dana. Proveli smo nezaboravno veče sa njim na terasi konaka. Opet neizbežni mesec, Atos, more i tišina, apsolutna, za nas nezamisliva tišina. Samo po koja sova i šakali.
LINK TEKSTA – Tekst čitala Aleksandra Popović
