Čija je tu krivica? Paralimpijaca? Mislim da je to naš problem. Problem izazvan objektivnim uzrocima. Mi smo izolovani od invalida veoma jakim zidom. On tek počinje da pokazuje prve pukotine. Ali kao i svaku drugu kvalitetnu gradjevinu, i nju će biti teško demontirati.
Mi ne možemo (veoma dugo ne možemo) prosto mirno da se radujemo uspesima ljudi, koji uprkos sudbini postižu reklo bi se za njih nepostižne visine. Ne, gledajući na njih, bićemo pritisnuti osećajem bespomoćnosti i beskrajne žalosti prema njima. A njima takva osećanja ne trebaju jer su ih siti do guše. Njima je potrebna iskrena podrška, iskreno saosećanje. Pored toga navikli smo na potpuni fizički sastav ljudi koje svakodnevno srećemo to jest glava + uobičajeno telo + 2 obične ruke + 2 obične noge. Pritom savršeno lako možemo da se naviknemo na čoveka bez noge ili ruke u kolektivu. To za nas neće biti jaka psihološka trauma. Ali potpuno nismo navikli da srećemo ljude sa ovim ili onim fizičkim nedostacima i to u velikom broju. I zato ta takmičenja paralimpijaca će kod nas izazvati estetsku krizu.
LINK TEKSTA- Tekst čitao Dejan Unčanin
