Posle večernje, nadjoh se negde u sredini litije, ali posle nekoliko stotina metara, shvatih da u ovoj tamnoj noći u kojoj nije bilo ni mesečeve svetlosti, za mene postaje nemoguće da nastavim put. Posrćući i padajući nekoliko puta, videh da sve više zaostajem. Tek smo bili prošli nekoliko stotina metara kada sam videla da neću moći proći mnogo lošiji i teži deo puta koji tek nastupa. Gledala sam kako se hodočasnici gube u mraku i glasno jeknula “Nedostojna!” Tada se okrenuh put manastira u želji da se vratim, nadavši se, bez većih problema. Mislila sam da sam bila potpuno sama. Medjutim, iznenada, visoka i mlada monahinja izroni iz mraka i reče na ruskom: “Mati, ja ću ti pomoći”.
LINK TEKSTA – Tekst čitala Aleksandra Popović
