Veče pred krštenje je bilo uzbudljivo. Da li će ljudi doći? Hoće li misija uspeti? Jutro je donelo i radost i jos više uzbuđenja. Narod je počeo da dolazi od ranog jutra. Malo, pomalo bilo je sve više ljudi. Počeli smo da služimo moleban. Ljudi su stajali u polukrugu, na maloj poljani pored reke, koju smo mi pripremili uveče. Čak je dugogodišnjem verniku teško odstajati višečasovna Bogosluženja, a ovde su svi bili prvi put, a bilo je još i divljih komaraca. Borili smo se sa komarcima dimom, tako da su oni koji su se molili stajali kao u magli.
Osećaj neobičnosti onoga što se desilo, osećaj Božijeg prisustva je raslo svakog minuta. Sve je teklo samo od sebe. A kada se počelo sa Tajnom Krštenja u Angari, svi su već jednostvano znali da se dešava čudo. Ja sam tada shvatio i osetio kako je to bilo u vreme kneza Vladimira – Božiji priziv na koji se odazvao i star i mlad. To je čudo rođenja Crkve, čudo prisajedinjenja Crkvi. Moj rođeni otac – naš vodič Genadij Ivanović je još uveče, slušajuci besede oca Pavla, skoro odustao od primanja Krštenja, a ujutru je ne želeći da radi nasuprot Božijoj Volji, sam posao i počeo da se moli zajedno sa svima i tako je izvršena Tajna prisajedinjenja Crkvi. Za mene je to bilo ne manje čudo, nego i sve ostalo što se okolo dešavalo.
LINK TEKSTA- Tekst čitala Đurđina Tairović
