Ne smemo zaboraviti da je Papadiamatis sin pobožnog sveštenika, koji je bio sledbenik izvornog svetogorskog pokreta Koljivara. On je odrastao sa božanstvenim liturgijama, svetim knjigama, svetim ikonama, nepovređenom Crkvenom tradicijom, lepim običajima i odličnim moralom. Izučavao je divna žitija svetitelja, svetootačke spise, divno Dobrotoljublje, bogoslužbene pesme. On je bio čtec i pojac u crkvi. Svo ovo znanje uticalo je da ode na Svetu Goru da bi postao monah. Međutim, nakon manje od godinu dana boravka u isposnici Blagovesti manastira Ksenofonta, vratio se u svet, uvek osećajući duboko poštovanje prema monaškom životu, naročito Svetogrocima.
Njegov duhovni etos učinio je da ne oseća ljutnju prema grešnim junacima iz njegovih književnih dela, kao ni prema bilo kojem ljudskom biću. On se nada u pokajanje, on veruje u ljubav Božiju, on veruje da je davanje milostinje bolje od pravde. Voli da govori o pokajanju, ali ne kao profesionalni propovednik već kao milostiv brat. Saosećanje prema slabom ljudskom rodu karakteristika je pravog hrišćanina, evanđelskog čoveka.
Tako je Papadiamantis odrastao sa vizantijskim psalmima, čistim voštanicama i svetogorskim tamjanom.
LINK TEKSTA- Tekst čitala Đurđina Tairović
