ПОУЧНЕ ПРИЧЕ      A-   A+  


о.Гаврило
Био једном један ученик којем је учитељ, познати грчки филозоф, повјерио чудан задатак. Заповиједио му је да да новац свакоме ко га увриједи у раздобљу од три године. Силно чезнући за просветљењем, ученик је чинио тачно онако како му учитељ заповиједи.Кад је ова поприлично дуга кушња била завршена, господар позва младића к себи и рече му: “Сада можеш ићи у Атину јер си спреман учити мудрост.”Сав поносан, ученик се упути према Атини. Прије него је ушао у велики град угледа, засигурно, мудра човјека како сједи на вратима вређајући свакога ко пристигне. Наравно, кад је угледао ученика, и њега стаде вријеђати. “Хеј”, викао је на ученика. “Како само можеш бити тако ружан и глуп? Никад раније нисам видио да неко изгледа тако блесаво.”Али уместо да се брани или напада, ученик прасну у смијех. “Зашто се смијеш кад те вријеђам?” упита мудрац.“Зато”, рече ученик, “јер сам пуне три године плаћао овакве погрде, а сад ми их ти дајеш бесплатно!”“Уђи у град,” рече му мудрац. “Твој је!”НЕ КОСТА НИСТАповремено бити љубазан-ХА!–не коста нистарекла сам свом музу да га волим-не коста нистакада сам сину паковала узину,написала сам му цедуљицу на којој писе колико је посебан-не коста нистапустила сам трудницу у самопослузи да иде преко реда-не коста ниста,позвала сам сестру да јој казем да сам је позељела–и она се мене позељеласкувала сам пилецу цорбицу болесној баки преко пута мене-не коста нистаиграла сам са мојом церком јамба-било је забавнодала сам прилог сиромаху који је молио за неки динар-костало је само малозахвалила сам се постару који ми је на врата донио о писмо,понудила га јабуком-лице му се озарилоповремено бити љубазан–хмммммммм——НЕ КОСТА НИСТАда ЛИ СТЕ НЕКАДА РАЗМИСЉАЛИ НА ОВАЈ НАЦИН ИЛИ ОВО ВРИЈЕМЕ ТО НЕ ДОЗВОЉАВА?Мали људиМали људи, које ми зовемо ‘дјеца’, имају своје велике болове и друге патње, које после као мудри и одрасли људи заборављају. Управо, губе их из вида. А кад бисмо могли да се спустимо натраг у дјетињство, као у клупу основне школе из које смо давно изишли, ми бисмо их опет угледали. Тамо доље, под тим углом, ти болови и те патње живе и даље и постоје као свака стварност…Иво Андриц “Дјеца”КромпириЈедну малу дјевојчицу често су слали у подрум по кромпир који је требало припремити за вечеру.Једног дана док је бирала кромпир, сишао је и њен отац у подрум“шта то радиш?” – упитао је.“Покушавам да надјем најситније кромпире које ћемо искористити за вечерас. Крупније и боље кромпире искористићемо касније.”Отац се смјешио док је из њене руке узимао суд и ситан кромпир изручио нартаг на гомилу.“Ако тако поступаш, увек ћемо јести само ситан кромпир. Изабери највећи, најбољи кромпир за данас, па ћемо увијек јести најбољи кромпир!”Оно шта најбоље можемо да учинимо својим ближњима не треба да чувамо за неко будуће вријеме. Та будућа прилика можда никада неће доћи.Ако се трудимо да сада живимо најбољим животом, и сада будемо људи добре воље, онда није потребно да бринемо о томе да ли ћемо бити такви и у будућности.Изаберите сада само оно што је најбоље и увијек најбоље.Како настају ратови“Тата – упита дијечак – како, заправо, настају ратови? ““Да, момче моје, ствар ти је оваква! Узмимо, примјерице, Енглеска се свађа с Америком око нечега…”Мајка прекине:“Не говори глупости, Енглеска и Америка се неће никада свађати.”“То уопште не тврдим! Хоћу само навести примјер.”“С таквим бесмислицама направит ћеш само дјетету збрку у глави.2“Штооо? Ја да му направим збрку у глави? Кад би било до тебе, не би му у главу ништа ни ушло!”“Што говориш? Знаш, забрањујем ти да ти …”Тада повиче дјечак:“Хвала ти оче, сада већ знам како настају ратови. “Водоношина причаВодоноша је имао два велика керамичка врча. Носио их је на раменима окачене на крајевима дугог штапа. Један врч је имао пукотину, док је други био читав и увијек је успијевао пренијети исту количину воде. Пут од извора до куће био је дуг и увијек је у напуклом врчу доносио само половину садржаја воде до куће. Трајало је то тако двије године, из дана у дан.Наравно, цијели врч је био поносан на себе што до краја успјешно испуњава обвезе. Сироти напукли врч се стидио, осјећао понижено и потиштено, јер је увијек испуњавао само половину обавезе. Једног дана након двије године обратио се водоноши на извору:“Срам ме, јер вода капље из мене цијелим путем до куће.”Водоноша му је одговорио:“Јеси ли примијетио да цвијеће буја и напредује само на твојој, а не и на страни другог врча? То је зато, јер си га ти увијек залијевао када смо се враћали. Двије године уживам у овом прекрасном цвијећу, пролазећи поред њега сваки дан. Да ниси такав какав јеси, онда ни ова љепота не би украшавала мој пут.”
Игњат Станојевиц
Оце Гаврило мозели неко уцење о храбрости? јер тако ми се цини многи нису схаватили ста је то или су погресно схватили. хвала.
Саша Лазић
Пуно поука животних се може научити из оваквих прича...
Ненад Бадовинац
Једна од поука је и читање очевих објава..
Натаса Илиц Миловац
Јако волим када постављате постове са поуцним прицама, али морам признати да ми је омиљена прица о малом Лазару. Хвала Оце.



(ова тема има 4144 посета)

Прочитано: 3402 пута

Број посјета од 11. Априла 2012. године