U drevnoj Rusiji se za pokrovitelja domaćih životinja poštovao sveti Vlasije. Njemu su se molili ako se iznenada razboli konj, ili izgubi tele. Zašto su se ruski seljaci za pomoć obraćali baš njemu? 

 

A, evo i zašto. U IV veku, kada je imperator Likinije gonio hrišćane, žitelji grada Sevastije su svoga Episkopa, Svetog Vlasija molili da napusti grad, da bi se sakrio od gonjenja i mučenja. Sveti Vlasije posluša ljude koji su ga voleli, i naseli se na gori Argeos, koja je bila okružena šumama, u kojima je bilo mnoštvo životinja.

 

Zveri su često dolazile u pećinu svetitelja i strpljivo čekale da završi molitvu. Starac bi izlazio iz pećine, blagosiljao životinje, a one bi tada radosno počinjale da trčkaraju, puze, skakuću, da svetitelju ližu ruke, i da mu se umiljavaju. Bolesne životinje svetitelj je isceljivao polažući na njih ruke.

 

Jednom su na goru Argeos došli carevi lovci i videli veliki broj životinja koje se igraju među sobom, pri čemu lavovi nisu jurili jelene, a medvedi nisu dirali srne.

 

Sveti Vlasije izdaleka primeti lovce. On blagoslovi životinje i tiho im reče:

 

- „Brzo bežite, jer će vas lovci pobiti!“

 

 

Kada lovci dođoše bliže, videše da od životinja ni traga nema, a da pred njima stoji sedi starac.

 

- „Ti si vrač!“, - rekoše lovci. – „Kako si omađijao životinje da te tako slušaju?“

 

- „Ja nisam vrač, ja sam – hrišćanin od malih nogu. Neprijatelji vere su me isterali iz grada. Bolje mi je da živim sa divljim zverima, nego sa zlim ljudima, Hristovim neprijateljima...“.

 

 

Mnogo godina je sveti Vlasije proveo u izgnanstvu.

 

Sve te godine svetitelj se molio za ljude, kao i za svoje mučitelje, takođe. I za sve te godine njemu su dolazile divlje zveri zbog njegove dobrote, nežnosti i ljubavi.