Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače nešto drugo od onoga što ja želim…

 

Internet je iluzija. Savršeno stvara iluziju bliskosti. U trenutku vam se učini da vam je neko, koga nikad videli niste, blizak. I priča krene. Kao da ste stari prijatelji koji se poznaju duže od života. Pričate lako, bez rezerve, bez razmišljanja i bojazni da vaše reči mogu biti pogrešno protumačene jer se tako dobro razumete, skoro savršeno dopunjavate.

 

I onda, u sred te priče o bitnim i nebitnim stvarima, možete da osetite talas. Preplavi vas onaj dobro poznati osećaj miline. Da ste u virtuelnom svetu slučajno nabasali na nekog ko je vama sličan, ko vredi i pojavi se osmeh na licu. Onaj, naizgled, ničim izazvan, koji je refleksija unutrašnjeg sklada i harmonije. I u glavi čujete repliku iz čuvenog filma “Kazablanka”:

 

- Mislim da je ovo početak jednog divnog prijateljstva!

 

I vreme stane. Ili se bar vama čini da je stalo. I, hteli ili ne, jedino što vam pada na pamet je nešto što ste davno rekli:

 

“Koliko smo mi u stvari povezani nekim čudnim energijama i putevima… Kao da smo se pogubili u nekim prošlim i našli se u ovom životu… Voleli smo se i družili, bili prijatelji to je sigurno, ali možda ne dovoljno, pa nam je dat ovaj život da sve nadoknadimo…”

 

I odmah imate više energije, više volje. Više osmeha, više lepih misli. I sve je isto, ali je vama nekako drugačije. Jer sada sve ima još jedan “tajni začin” koji daje potrebni šmek, koji svemu daje poseban ukus. I baš vam je lepo.

 

I, onda, kao što to obično biva, tako “ušuškani” u to razumevanje i ne primetite da je vaš pokušaj da se našalite napravio neki neželjeni “klik”. Shvatite da jedno slovo, ipak, nije protumačeno onako kako je trebalo biti. I to jedno slovo privuče još jedno, a ono još jedno i stvori se reč koja privuče još jednu i… U trenutku stanete u neverici. Sve je dobilo pogrešan smisao. I, ma koliko bili vešti sa rečima, nekako šta god da kažete u pokušaju da pojasnite to zvuči kontra onoga što mislite i samo pojačava temelje tog “Kineskog zida” koji se odjednom pojavio i sve više se diže između vas. U tren oka je postao veliki kao Himalaji! A svi znamo koliko je teško popeti se na Himalaje, o prelasku je iluzorno i misliti…

 

I neminovnost, ono što smo svi doživeli, efekat izduvanog balona. I tuge. U stvari, možda je tuga pogrešna reč. Prava je seta. U rečniku uz reč SETA stoji tuga, melanholija, žalost. To je taj miks.

 

Pre par godina na jednom divnom putovanju koje me je mnogo promenilo čula sam misao koja je sad prikladna uz malo prilagođavanje. Original je:

 

- Najteža nostalgija je kad ti nedostaje neko ko nikad i nije bio tvoj.

 

Adekvatna verzija je:

 

- Najteža nostalgija je kad osetiš da ti već nedostaje nešto što možda nije ni postojalo.

 

I neminovno vraćanje na početak ove priče, ono što se nameće samo po sebi:

 

Sve se ređe usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače nešto drugo od onoga što ja želim…

 

Za nekoga za koga kažu da je vešt sa rečima, nekoga ko bira razbacana slova spaja ih u reči koje postaju mala remek dela, to je težak poraz…