Hrišćani prvih vekova često su odlazili da žive u pustinji, da bi daleko od mirske sujete bili bliži Bogu. Jedan od njih, prepodobni Simeon Stolpnik, svetitelj iz V veka, popeo se na visoki stub i godinama živeo tako, u postu i molitvi, zbog čega je i nazvan Stolpnik. Ljudi su kod njega dolazili, a on nikoga nije odbio u molitvenoj pomoći i podršci.

 

Ali, pored ograde stuba naseli se ogromna, strašna zmija i ljudi počeše da se plaše da dolaze kod prepodobnog. A zmija je sasvim mirno živela pored svetitelja – a zašto bi i otišla?

 

Jednom joj je u oko upao veliki trun. Zmija se izvijala, grčila od bola, i najzad dopuzala do samog stuba i na sve načine počela da pokazuje svetitelju da je mnogo boli i da joj je potrebna pomoć.

 

Sveti Simeon se sažali na nesrećnu zmiju. U pogledu prepodobnog bilo je toliko dobrote i tuge, da je trun na čudan način ispao iz zmijinog oka. Zahvalna zmija je legla pored ograde stuba i tri dana ležala mirno, kao ovčica. A kada se oko sasvim iscelilo, zmija je otpuzala u svoje pređašnje leglo, i ljudi počeše ponovo bez straha da dolaze kod prepodobnog Simeona, čudeći se ovom čudu.

 

Prevod sa ruskog Tankosava Damjanović