Zamke zlih duhova 4. DEO
Ovaj se rod izgoni samo molitvom i postom. (Mt. 17:21)
Bolesni imaju najvise problema sa molitvenim pravilom. Oni cesto ne mogu da se prinude na molitvu, neprekidno se izgovarajuci poslom, porodicnim obavezama, decom…A ukoliko pocnu sa molitvenim pravilom, obicno se toliko opterete, da veoma brzu posustanu i ohladne prema molitvi. Pritom, oni se secaju kako su bili “molitvenici�, kako su ustajali nocu, pravili poklone…
• Kako je bilo dobro i sve smo izgubili… - s odusevljenjem pricaju oni.
Tako se neprijatelj samo igra s nama, i zato je vazno, da duhovnik svakom bolesniku da pravilo prema njegovoj snazi, a zatim uputi da ga ispunjava onako kako treba. Drugim ljudima ne treba pricati o svojim molitvenim podvizima i uspesima. O tome treba pricati samo sa duhovnikom ili starcem. Pravi molitvenik se moze poznati po plodovima molitve, a ne po razgovoru o njoj. Posle toga, kad ojacamo u molitvenom pravilu, uz Blagoslov duhovnika, mozemo se moliti i nocu neko vreme . Ali to sve mora da bude uz Blagoslov duhovnika.
Trudite da se da vise citate o molitvi, pravite beleske za sebe onoga sto vam je blisko srcu. Skupljajte duhovni biser u svoju riznicu: on ce u potrebno vreme doneti svoj plod.
Samocinie je strasno, a narocito je ono pogubno u molitvi. Treba neprekidno citati molitve u hramu, dok se svestenici spremaju za Liturgiju. Moze se citati pravilo pred Pricest, kanoni. Posle Sluzbe obavezno treba citati zahvalne molitve posle Pricesca. Tako se bolesni, od kojih mnogi cine svoje prve korake ka Crkvi, privikavaju na zvuke molitve, pamte reci i uce da ih pravilno akcentiraju. Nedopustivo je pogresno citati molitve, nepravilno akcentirati reci. Zbog toga je u prvo vreme potrebno na to obratiti narocitu paznju. Dalje – citanje na slavjanskom jeziku, objasnjenje znacenja reci koriscenjem recnika. Pozeljno je u kuci imati magnetofon i zapise duhovnih pesama, pouka, Sluzbi.
Oni koji su koliko-toliko prisli Gospodu, obicno usnu molitvu smatraju drugostepenom i odmah zele da zadobiju Isusovu molitvu, zaboravljajuci pritom, da “svako voce ima svoje vreme�. Vernici koji su nedavno poceli da dolaze u Crkvu pocinju da upraznjavaju nesto sto je svojstveno monasima ili iskusnim ljudima u duhovnom zivotu. Treba se uzdrzavati, i truditi se da se sve osvaja postepeno, ali temeljno.
Molitva treba da postane nasa nasusna potreba, neprekidno delanje. Cim osetimo da nas Gospod cuje, i da nasa molitva ne ostaje uzalud – ona za nas postaje radost i uteha.
Za bolesne su veoma vazne zahvalne i pokajne molitve. Naravno, zahvalnost Bogu Koji nam je dao vreme za pokajanje i ispravljanje treba da bude osnovno stanje duse. Procitajte pokajne uzdahe Prepodobnog Pajsija Velickovskog ili stihove Georgija, zatvornika Zadonskog.
O Boze! Da li trazim vecna ili prolazna blaga,
Sve ce biti kako Ti hoces, a ne kako ja hocu,
Premudri u svetu zele samo jedno,
A bezumni sve: sta ce naci? Nista!
Ne treba da zaboravimo da je molitva – nase oruzje. Ali je ono samo tad opasno za besove kad umemo da ga koristimo. Zato obratimo posebnu paznju na usredsredjenost, nerasejanost nase molitve. Ne zurite! Neka nas uzdah Bogu bude kratak ali s paznjom.
I na kraju, nocu da napomenem da su za uspeh u molitvi potrebni odredjeni uslovi, od kojih su najvazniji: poslusanje, smirenje i trpljenje. A takodje i bezbriznost.
Opstepoznata je i vaznost posta, ali se mora primetiti sa cudjenjem, da se nikada kao danas tako slabo nije postovao post. Pravila posta su pretvorena u neki etalon, nedostizan vrh, koji treba imati pred ocima, ali na koji nije neophodno penjati se. Ali, bez upraznjavanja posta se ne mozemo spasti.
Danas na pitanje: “Da li drzite post?” – cesto dobijas standardni odgovor:
• Ne, ja sam bolesna.
• A od cega?
• Bole me noge i ne mogu uopste da hodam.
• Pa zbog cega vam post onda smeta?
• Ne znam…
Post nije samo uzdrzavanje od hrane, niti ogranicavanje kolicine hrane koju uzimamo. Post je ritam zivota nase duse, njeno disanje. Kada narusavamo post, nasa dusa ogrubljuje i nije sposobna da se moli, niti da savlada bilo kakvu tugu. Osecanja onda postaju ovozemaljska, a ne duhovna. Placemo i ridamo, ali ne zbog toga zbog cega bi trebalo. Ne placemo zbog svojih grehova, vec iz samosazaljenja.
Zaboravljamo da je Rusija krstena pre hiljadu godina, da su nasi preci sveto postovali postove, i da se njihovo narusavanje smatralo najozbiljnijim grehom. Covek koji nije drzao post se smatrao kao jeretik, otpadnik, neprijatelj Crkve. Pa tako u stvari i jeste! Godisnji ritam postova i posnih dana u nedelji nam je predat genetski, i njegovo narusavanje vodi narusavanju funkcionisanja celog organizma. A da ne govorimo o dusi. Nikakva dijeta nece pomoci, gladovanje niti polivanja nas nece spasti, ako se ne vratimo na svoje iskonsko, ako ne budemo strogo postovali Svete Postove Pravoslavne Crkve.
Teskoce drzanja posta su izmisljotina. One bi bile zelja da postoji odlucnost… jedna bolesnica mi je sa odusevljenjem ispricala da joj je stitna zlezda postala normalna posle nekoliko meseci strogog posta. Ali sta je tu zacudjujuce? Jer mi mnoge bolesti i dobijamo upravo “kao nagradu� za nepostovanje posta…
Necu govoriti o tome cime se savremeni covek hrani. O tome pisu lekari, a ja sam hteo da skrenem paznju bolesnima na to sta ne smeju da upotrebljavaju. Narocito ukoliko su duhovno bolesni i u njima “zivi� bes.
1. Ne treba uopste jesti meso jer ono snazi necsitog duha.
2. Isto se odnosi na slatkise, cokoladu I kafu.
3. Zabranjuje se upotreba vina jaceg od 16 gradi, a pozeljno je da se uopste ne pije. Za one ljude koji stradaju od zelje za vinom, pitanje njegove upotrebe potpuno otpada. Odgovor je jednoznacan – ne sme se piti!
4. Torte, sladoled, zvake, pepsi, koka-kola i slicni gazirani napici su takodje pod zabranom.
5. Moraju se izbegavati i ljuti sosevi inostrane proizvodnje
6. Savetujem da se manje upotrebljava beli hleb, krompir, kolaci, narocito oni ljudi kojima oticu grudi, ili koji imaju cistu ili polipe. Odrasli ne treba da piju mleko, a narocito kravljeg. Bolje je uzimati kiselo mleko, kefir i sir.
I naravno, ne zaboravljati najvaznije – duhovni post. Moramo i to da napomenemo, zato sto bolesnici kako-tako vode racuna o ishrani, oni najcesce gube iz vida pravila duhovnog posta.
Sta predstavlja duhovni post, i u cemu se on sastoji?
Prvo – to je uzdrzavanje jezika. Covek, koji je dostigao savrsenstvo, po misljenju Prepodobnog Siluana Atonskog, govori samo ono sto mu zapoveda Bog. Ali za nas je vazno da izbegavamo osudjivanja, praznoslovlje, rasprave o ovosvetskim desavanjima. Za vreme posta se ne sme odlaziti u goste, slaviti rodjendani s nevernicima, koji ne postuju post. Isto se odnosi i na sahrane i pomene.
Drugo je – uzdrzavanje pogleda. Za vreme posta treba manje setati ulicama, pijacama, prometnim mestima, i uzdrzavati se od promatranja nekoga ili necega.
Trece. Um treba da se zanima bogomislijem, narocito razmisljanjima o prolaznosti zemaljskog zivota i adskim mukama, o Hristovim stradanjima za nas.
Ne mogu a da nesto ne kazem o vodoosvecenim molebanima, koje smo usvojili od jednog, u duhovnom zivotu iskusnog svestenika. Za vreme tih molebana voda se priprema specijalno za bolesnike, posednute duhovima zlobe, za osvecenje “nespokojnih� stanova, kropljenja uvracanih kuca I polja. Ona poseduje narocita isceliteljska svojstva. Zasto? Pokusacu da objasnim.
Kao prvo, voda se ne uzima sa cesme, vec sa isceliteljskih izvora, za cije se isceliteljsko dejstvo zna. Primeceno je da jedni zli duhovi ne vole jedan izvor, a drugi – drugi. Svaki izvor ima neke svoje specificnosti. Vernici to dobro znaju. Taj izvor je za – oci, ovaj drugi – pomaze kod koznih bolesti. U Nikandrovoj pustinji se nalazi pet izvora I svi su razliciti. Dva izvora, posvecena Svetim Apostolima Petru I Pavlu, se nalaze tri metra jedan od drugog, a njihova voda se razlikuje po boji I ukusu. I zbog toga, mesanjem vode sa raznih izvora mi pojacavamo njeno dejstvo. Kod nas izvora, Slava Bogu, ima dosta. Mnogi od njih su zadivljujuci.
Spomenucu slucaj iz sopstvenog iskustva. Desilo se to davno, ubrzo posle poznanstva sa duhovnim ocem. Odlazeci cesto na molebane koje je on sluzio, imao sam prilike da se susrecem sa mnogim bolesnicima. Jedna takva poznanica mi je bila veoma simpaticna zbog svoje ljubavi prema molitvi I ozbiljnim odnosom prema duhovnom zivotu. Ja sam je uvek obavestavao kad sam boravio u Pecori, tako da smo zajedno odlazili na izvore, tako da sam primetio da “njen� bes veoma snazno reaguje na vodu, posebno sa izvora Majka Vase. I tako jednom videvsi veoma jaku reakciju, - bes je poceo da frkce, preteci – bukvalno sam zanemeo. Usta moje poznanice su se odjednom neverovatno otvorila, I iz njih je siknula pena kao potok, pri cemu nesto slicno nisam mogao sebi ni da predstavim! Pena je izlazila kao iz fontane, I divlja rika je bila pracena kricima na cuvaskom jeziku, kako sam kasnije shvatio. To je trajalo nekoliko minuta. Tako je izasao jedan od besova, koji je po dopustenju Bozijem “zasadila� cuvaska gatara, kada joj se nesrecna zena obratila za pomoc zbog bolesti. Ali vratimo se molebanima.
Drugo, pripremljena voda ostaje u hramu nekoliko dana, I mi se molimo nad njom. To je prvo osvecenje vode. (“Sta je to? U Trebniku toga nema!� – slusam ponekad svestenosluzitelje. Odgovram pitanjem:�A zar veliki broj bolesnika nije dovoljan za pojacanje nasih molitvi?) Mi se molimo nad vodom, obracajuci se Svetim Bozijim Ugodnicima, moleci ih za pomoc za “sve koji piju vodu I krope se njome�. Te reci mi stavljamo nam mestu, gde je u molitvi imjarek. Na primer:�O Sveti Svestenomucenice Kiprijane I mucenice Justina! Primite smirenu molitvu nasu. Jos za vreme zemaljskog zivota vaseg mucenicki ste stradali za Hrista, ali duhom od nas odstupili nisteuceci nas da uvek hodimo po zapovestima Gospodnjim I Krst svoj trpeljiv0o nositi jer ste stekli smelost prema Hristu Bogu I Precistoj Materi Njegovoj. Budite I sada molitvenici I zastupnici nas nedostojnih� – I dalje u molitvi nabrajamo imena I dodajemo koji piju ovu vodu I krope se njome. Budite nam zastupnici krepki, da bismo vasim zastupnistvom bili sacuvani od besova, vracara I zlih ljudi, slaveci Svetu Trojicu:Oca I Sina I Svetoga Duha, sada I uvek I u vekove vekova. Amin�.
Na taj nacin se obracamo Bozijim Ugodnicima, koji imaju posebnu Blagodat od Boga da isceljuju ove ili one bolesti. Dodajemo I zaklinjuce molitve “za kuce I stoku� iz Trebnika mitropolita Petra Mogile.
I na kraju, posle te uvodne pripreme, sluzimo taj vodoosveceni moleban po Trebniku. Vodu osvecujemo Mostima. Cak je tamjan koji upotrebljavamo na molebanu, obavezno dobrog kvaliteta: atonski, iz Jerusalima, jer se Bozije delo ne moze vrsiti nepazljivo.
Voda sa tih molebana se neko vreme cuva kod nas u hramu. Mesamo I vodu sa raznih molebana (koji se sluze cesto), I upotrebljavamo je za zaklinjuce molebane.njeno dejstvo je neuobicajeno! Bolesnici izdaleka dolaze da uzmu nasu vodu.
Nase iskustvo postepeno preuzimaju I drugi svestenici, pa cak I iz veoma udaljenih eparhija. To nas raduje. Ljudi se isceljuju, dobijaju olaksanje u bolestima I zahvalni su ocima, koji su se potrudili zbog njih.
IZ BELESKI
Sila Krsta
Pre nego sto sam seo na krevet, ja sam ga kao i obicno prekrstio. Necisti duh, koji se nalazio u posednutoj koja je sedela u toj sobi je neocekivano rekao:
• Bezi ti! Ne zelis da sednes na besa!
• A sta bi bilo?
• Video bi sta – odgovorio je on.- u glavu bi pocele da ulaze lose misli, zelje…
O strasnoj otvorenosti
Desilo se da je kod jedne vernice, koja samo sto se vratila iz hrama, dosla u goste poznanica, posednuta zlim duhom. Domacica je otvorila vrata: “A! Udji-udji… A ja samo sto sam dosla sa Sluzbe; pricestila sam se i sad citam zahvalne molitve”. Kroz neko vreme bes je spomenuo taj slucaj: “Eto! Nista ne drze za zubima – sve izbrbljaju!”
O dusi, kadi i parnom kupatilu
Nasladjivanje i mir tela bez potrebe je greh. U potvrdu toga cu da ispricam sledeci slucaj. Dolazi jednom posednuti i govori:
• Mi smo izmislili tusiranje.
• Kako vi? To je za skidanje prljavstine sa tela.
• Da, ali ljudi to rade ne radi potrebe vec radi nasladjivanja. Tako se i u kadi kupaju, i u parnom kupatilu – sve radi naslade.
A kada su jednog bolesnog pozvali pre nekog vrekmena da sedne na mek krevet, bes je uzviknuo: “Kako je raskosno!”
O zabranjenim knjigama
Posetivsi jednu bolesnicu, zaustavio sam je pri prepisivanju jednog od zabranjenih crkveno-religioznih romana, kao “Izgubljen i povracen rajâ€?. Kada sam joj objasnio da je gresno citati tako nesto, bes je njenim ustima uzviknuo: “To sam je ja smucivao!”
Blizio se praznik.
• Skoro ce praznik Petra i Pavla! – radovao se bes.
• Sto se ti radujes Bozijim praznicima? – upitao sam ga.
• A ja na praznik idem u sumu za pecurke i jagode! Zatim idem na pijacu da prodajem. I ko kupi i pocne da jede a ne prekrsti – ja ulazim u njega ukoliko Bog dopusti!
“Hocu jabuku…�
Kod nas je cesto dolazila jedna posednuta, iz koje je bes povikao: “Sta vi mene samo kupusom hranite? Hocu kobasice! Meso hocu!” Koliko je bilo nase cudjenje, kada je ne za dugo do praznika Preobrazenja, u vreme kada Crkva jos ne blagoslovi da se u ishrani upotrebljavaju jabuke iz nove berbe, bes povikao: “Necu kobasice! Hocu jabuke!”
Svaka je ispovest drugacija
Jednom je bes ustima jedne bolesnice ispricao, kako je neki svestenik ispovedao narod: “Samo su mu nekoliko reci rekli i on vec stavlja epitrahilj. Gotovo! Ne dozvoljava da se navede nijedan greh! A desava se da istovremeno dvoje-troje se ispovedaju pod epitrahiljem”.
Strah za nepriajtelje
U jednoj sobi je na zidu bilo okaceno mnogo fotografija staraca i blagocestivih podviznika. Kada je u sobu usla duhovno bolesna, ugledavsi ih, izgubila je svest.
O domacim zivotinjama
Jedna vernica mi je u prisustvu jedne posednute zene pricala kako joj je uginula stara macka:
• I sta? Jesi li plakala? – progovorio je bes.
• Ne! radovala sam se i odmarala – odazivajuci se rekla je zena.
• Uzalud –vikao je bes. – Trebalo bi plakati zbog macke.
Slucaj s mackom
Ne zelim nista da komentarisem samo pisem cinjenice. Jos dok sam bio mirjanin posetio sam sa svojim drugom, djakonom V., majku Mariju Starorusku. Ne secam se da li je to bio prvi ili drugi put. Razgovarali smo s majkom u njenoj maloj, samo kandilima osvecenoj keliji. Sedamdesetogodisnja majka je od detinjstva bila slepa. Razgovor se vodio na divanu, u polumraku. Otac V. je starici postavljao pitanja koja su se ticala njega samog, a ja sam razmisljao, “vareci� to sto je majka govorila. I odjednom se desilo sledece: u sobi se pojavila macka. Tacnije, neko nevidljiv ju je privukao. Zivotinja se izbezumila od straha. Neko ju je odgurao na cilim, gde se majka obicno molila, i iscedio kao tubu! Zivotinja je odmah pobegla, a na cilimu je ostala gomilica…)
Da su to duhovi zlobe, bilo je jasno cak i nama koji imamo malo iskustva u duhovnom zivotu.
Presedan
Jedna eparhijalna uprava je u pozoristu organizovala smotru pravoslavnih filmova. Besi su bili veoma zadovoljni:
• Prija nam, - radovali su se oni, - sto ste posetili nase staniste, i svu nasu prljavstinu pokupili svojim rasama.
Besima se svidja kada crkvena uprava organizuje bankete. Jednom svesteniku koji je vodio veoma strog zivot, besi su govorili kroz bolesnicu:
• Podji i samo malo posedi. Ti ne pijes i ne jedes, samo malo ostani – mi cemo se i tome radovati!
Iako se ucesnici tih skupova i krste i mole, neprijatelj se ipak raduje: svojim prisustvom na takvim mestima svestenosluzitelji kao da uzakonjuju njihovo postojanje.
O ikonama
Razgledajuci ikone Svetitelja, koje su naslikali slikari, rekao sam: “Slava Bogu! Sada ce se vernici moliti tim Svetiteljima”. Tog momenta je bes odreagovao: “Kada slikari ne bi svoje ikone prodavali skupo, vec kad bi naplacivali samo trud, tada bi se svi Sveti molili za njih”.
Drugi put sam jednom posednutom pokazivao fotografiju ikona, na sta je bes rekao: “Mi gledamo s koje ikone je napravljena fotografija – narocito ne volimo fotografije cudotvornih i starih namalanih ikona. Vazno je i ko je napravio snimak i da li je dobijen Blagoslov za to…â€?
Raduj se, jer olaksavas nase teskoce na putu spasenja. Raduj se, brza pomocnice onih koji ti pribegavaju. Raduj se, svih tuznih blaga utesiteljko.
Akatist Svetoj Blazenoj Kseniji Peterburskoj
Od davnina su se pravoslavni u Rusiji obracali za pomoc i zastupnistvo Bozijim Ugodnicima, nasim zastupnicima pred Gospodom. Voleli su da idu i na poklonicka putovanja u Sveta mesta. Cesto su u molitvama davali i zavete, govoreci: “Ako Gospod pomogne, poseticu…” I odlazili bi peske u Sarov, Kijev, u Svetu Zemlju… Danas se retko ide peske, vise se putuje. I ta putovanja su cesto zabavno-turistickog karaktera, bez molitvenog podviga, ali i ona naravno donose korist.
Vernici nekad pitaju: a zasto da putujemo? Svetitelji cuju nase molitve!
To je tacno, medjutim kada se molimo na mestima podviga i upokojenja Bozijih Ugodnika, kada prilazimo grobu sa njihovim Mostima, njihova blizina postaje realnija, i bolje se oseca. Pored toga na tim mestima se cesto nalaze i isceliteljski izvori ili druge Svetinje.
Takvih mesta u Rusiji ima mnogo – to su na severo-zapadu Pecora, Pjuhtica, Valaam, Jovanovski manastir na Karpovke, u Petrogradu, gde se nalazi i kapela Svete Blazene Ksenije. Ima i malo poznatih, zapustenih kutaka.
Na primer, potpuno su razruseni manastir “Nikandrova pustinja�, Kripeckij manastir ili Maljski. Ljudi se isceljuju na izvorima u ovim zadivljujucim mestima.
Pricali su o pokojnom ocu Vasiliju iz Starog Izborska. Bolest ga je prikovala za postelju i nije mogao da sluzi. Posle odlaska u Nikandrovu pustinju i kupanja na tamosnjim izvorima, on se u potpunosti izlecio.
Mogu nesto da ispricam i iz svog iskustva. Za vreme drugog obretenija Mostiju Prepodobnog Serafima Sarovskog imao sam srecu da putujem sa grupom hodocasnika u Petrograd. U to vreme sam imao jako pogorsanje tromboze dubokih vena. S naporom sam se kretao zbog oteklina, sa zavojima na nogama. Posle putovanja, koje je sa medicinske tacke gledista bila bezumlje, ja sam skinuo zavoje i cele godine nije bilo nikakvih znaka bolesti. Tog puta smo posetili i manastir na Karpovki, i kapelu Blazene Ksenije, i Lavru, gde su se nalazile Mosti Prepodobnog. Svuda su se sluzili molebani. Ko mi je od Bozijih Ugodnika pomogao? Svi.
Neprijatelj, prirodno, ometa hodocasca. Ona ne prolaze bez iskusenja. Evo samo jednog primera. Bolesnica je resila da poseti Pjuhotnicu, i okupa na izvoru Majke Bozije, i na sred puta ju je zaboleo stomak, i ona se, uplasivsi se, vratila nazad. Bes je rekao: “Ih, umislila je pa sam joj ja to poslao!” - vidimo da joj je to iskusenje bilo pusteno zbog toga sto je posla bez Blagoslova i molitve svestenika.
Ko se ne seca zadivljujucih slucajeva Bozije pomoci u nasim divnim manastirima? Ali Trojice-Sergejeva Lavra s Mostima utesitelja i molitvenika cele Rusije Prepodobnog Sergeja se nalazi na posebnom mestu. Ona je jedno od najomiljenijih poklonickih mesta u nasem narodu.
Zelim da ispricam jos jedan slucaj iz svog zivota, u nadi da ce doneti koristi drugima. Kao sto sam vec rekao, ja sam u veru usao kasno, kada mi je bilo 30 godina . U to vreme sam imao jaku naviku za cigare. Pusio sam davno i mnogo. Posle obracenja Bogu ta strast je nestala: nisam pusio, a nisam ni zeleo, sto mi je veoma pomoglo, - pocni i sam baci duvan, potrudi se u borbi sa strascu i u njoj ces steci iskustvo. Predajuci se neprijateljskom savetu, ja sam skoro na silu zabranio sebi da zapalim cigaretu… Rezultat je bio neocekivan: bez cigaretnog papira vise nisam mogao ni da se krecem, ni da radim. Iako nikada nisam pusio! Kako sam se samo mucio i sta sve nisam preduzimao – ali je sve bilo beskorisno. Uninije je obuzelo moju dusu, savest me je strasno uznemiravala, a ja nisam nalazio izlaz. “Jednom si poceo, i sad ne mozes da ostavis!� – cuo sam od svoje sestre. Od tih reci sam osetio takve adske dubine, da sam strmoglavce otisao u Lavru. Tamo sam pavsi na kolena pored groba Prepodobnog, zavapio celim svojim bicem. I osetio sam: moja molitva je uslisena! Zatim sam stajao na molebanu i suze radosnice i zahvalnosti su kao potoci isticale iz ociju.
Od tada vise ne pusim, ali zaista shvatam da sam slab i nemocan, i da sam po sebi ne mogu nista…
A cudesa pored ikona! Pa njih je nemoguce prebrojati! Znaci sredstava za isceljenje imamo dovoljno, ali da li smo spremni da se koristimo njima?
Iz licne arhive)
Prica jeromonaha Nikolaja o boravku ikone “Dostojno jest�u Atini
“…Ikoni “Dostojno jestâ€? su dolazili da se poklone i ljudi koji su stradali od necistih duhova. Prvi put sam se susreo sa takvim ljudima uvece 10. novembra 1987. Godine, kada je otac Sava (atinski jeromonah, koji je citao molitve za posednute) doveo u hram te ljude: muskarce, zene, devojke, decu – da bi se poklonili ikoni. Mene su takodje zamolili da budem pored ikone, i doneli su mi epitrahilj i Krst. Prisao je otac Sava, celivao Lik, zamolili su i policiju za pomoc, a narod su zamolili da priceka da bi se bolesni poklonili. Oni su poceli da prilaze, ali ne prisavsi ni na 7-8 metara, pocinjali bi da vicu i da se grce, potpuno menjajuci svoj lik – lice im je dobijalo strasan izraz i glas im je bio promenjen. Nekoliko tesko bolesnih ni petoro policajaca nisu mogli da dovuku do ikone, jer su dobijali snagu i lako su se otimali, razbijajuci policajce, kao decu. Cela crkva se molila videvsi to. Besi su vapili: “Ni za sto ka Mariji! Pre zelim da odem u ad nego Njoj da se poklonim!” - psovali su Je, pljuvali na ikonu, proklinjuci taj dan kad je Ona zacela Plod u Svojoj Utrobi. A jedan od njih je vikao: “Marija! Tvog Sina sam ja mucio! Ja sam ga zakucao klincima! Ja sam uzbunio sve protiv Njega!” - ulozili smo ogromne napore kako bi oni celivali ikonu. Ali najsurovija od bolesnica se otela i trcala prema mojoj strani ispustajuci divlje krike, spremna, cini se da rastrgne sve sto bi joj se naslo na putu. Malo sam razmislio i ogradih je krsnim znakom – ona je stala kao ukopana, i pocela da me moli da je ponovo osenim krsnim znakom sto sam i ucinio, pritom sve vreme citajuci molitve. Tada je ona pocela da me vredja da je nisam osenio kako treba i uhvatila je moju ruku s Krstom, prigovarajuci: “Zar ne vidis rogove? Udaraj po rogovima! Evo ovako!” – i pocela je iz sve snage da se udara po glavi. A druga je zatim uzela Krst u zube i pocela kao ranjena zver da grize metal. Medju njima je bilo i dece, pri cemu je svako od njih drzalo po nekoliko ljudi. Posle molitvi i suza sve se utisalo i zahvaljivali su Presvetoj.
12. novembra je otac Sava ponovo doveo bolesne. Ali sam mu ja ovoga puta predlozio da ih pre svega odvede do ikone i procita nad njima zaklinjuce molitve, s cim se on slozio. Tada su zamolili jeromonaha oca D. , Svetogorca, da on procita te molitve. On je uzeo Trebnik s molitvama, epitrahilj i Krst, kao i ja, a bolesne, kojih je bilo 15, su zamolili da predju na sredinu crkve. Otac D. nije uspeo ni usta da otvori kako bi rekao: “Blagosloven Bog nas…”, kada je pocelo nesto uzasno nalik riku mnogih divljih zveri, kojem je odjednom prikljucena elektricna struja, ili bolje je reci poceo je rat izmedju Carstva Bozijeg i carstva tame i zla. Posednuti su se valjali, grcevito se previjali, vikali iz sveg glasa. Nad svakim od njih je bilo po nekoliko ljudi koji su ih drzali. Svi ljudi koji su se tada nalazili u hramu su klekli na kolena, videci mucenja sebi slicnih, usrdno se molili, i ne zaleci suza pevali: “Gospode pomiluj!”, “Dostojno jest…” i druge tropare i molitve. Ja sam izabrao decu, a njih je bilo troje: dve devojcice-bliznakinje i decak. Citao sam razne molitve koje su mi padale na pamet, i ogradjivao ih Krstom, a oni su odskakali od Krsta, kao od ognja, i tako se otimali da su ih drzali za ruke i noge. Devojcicama-bliznakinjama je bilo po dvanaest godina, i one su se mucile zbog krivice roditelja, jer kada su imale samo 15 dana, roditelji su ih ne docekavsi molitve crkve po isteku 40 dana posle rodjenja dece, otisli na plazu na more i tamo gde je sve sto se radi gresno (mislim na plazu), bes je bez muke usao u njih, zgrcivsi ih, ali su one posle dugogodisnjih napora i molitvi pocele da hodaju normalno, ali se nisu u potpunosti oslobodili dejstva lukavog.
Nismo jos uspeli da umirimo decu, kad dovode mladu devojku, koja sva drhti, skrguce zubima. Pitao sam njene rodjake za njeno ime, prekrio je epitrahiljem i citajuci molitve krstio nju i decu redom. Kad su se deca umirila, utisala se i devojka. Devojcini rodjaci su bili u nedoumici, jer se to njoj desilo prvi put prilikom poklonjenja ikoni, a ona je udata i njen muz je bio sa njom, ali su uzroci posednutosti nepoznati. Medjutim tada je jedna od posednutih pocela da vice da se ta devojka nikada nije ispovedila pa je zato bes usao u nju. Posle se pokazalo da se ona zaista nikada nije kajala, a bavila se gatanjem sa gledanjem u ogledalo. O.D. zavrsava citanje zaklinjucih molitvi, i umiruju se i oni “najbesnijiâ€? koji su dopali njemu i ocu Savi. Bolesnici ustaju, ciste se od prasine, a zatim – klanjaju se Bogomajci. Uzimamo svakoga za ruku i privodimo ikoni. Neki od njih se bez velikih teskoca poklanjaju i odlaze, a drugi opet pocinju da vicu i bacaju se, psujuci Svetinju, ne zaboravljajuci ni nas, zeleci da nam se osvete. Samo sto su ti ljudi napustili hram, kada se sa ulice kroz bocna vrata zacuo krik – dosla je jos jedna posednuta zena. Opet smo otac D. i ja uzeli svoje oruzje i poceli da citamo molitve na sredini crkve. Ona je pocela da vice, vredja, a oko nas je vec bilo mnogo duhovnika i stotine vernika. Cela crkva je opet zapevala: “Gospodi pomiluj!” i tropare, a ona vice: “Necu izaci ni onda ako me ozezete postom!” kada sam joj prineo Krst, ona je vikala: “Nosi to! Smrdi! Gubim dah!” Kada se pevao tropar Svetitelju, bes je molio da se brze zavrsi tropar, jer nije podnosio tog Starca. Ali se i ta zena posle truda i molitvi cele crkve umirila i poklonila Bogomajciâ€?.
Postoji jos jedno cudno pitanje, koje mi cesto postavljaju:�Da li ima mnogo koristi od vasih molebana za bolesne?� ja ne znam koji jedinicama da izmerim molitveno opstenje sa Gospodom, Majkom Bozijom, Svetima, ali shvatam sta oni ocekuju od mene: konkretan odgovor – da li skuplja “dara nego maslo�? da li treba drzati te molebane?
Ne tako davno sam razgovarao sa zenom koja je pocela da posecuje nase molebane, posle prestanka citanja (iz zdravstvenih razloga) molitvi oca Adrijana iz Pskovo-Pecerskog manastira.
• Da li vam pomaze moleban?
Ona me je pogledala kao da sam bubnuo neku glupost:
• Kako da ne! samo da ste me videli pre nekoliko godina! Nisam mogla da stojim u hramu, padala sam I veliki deo Sluzbe sam provodila na podu. Gospod bi mi pomogao da se u potpunosti iscelim! Dao bi mi trpljenje I smirenje!
Bolesni o tim stvarima cesto zaboravljaju, ne radeci na sebi, potpuno se uzadju u molebane. Zvuci mozad cudno, ali mene sada ne raduju brza isceljenja. Cesto dolaze ljudi I zahvaljuju sto im je kako oni kazu “prosla� ruka ili noga to jest posle kropljenja Svetom vodom, pomazivanja osvecenim uljem, prinosenjem bolnom mestu Mostiju Bozijih Ugodnika nestalo je to, sto ih je mucilo I donosilo im stradanja. U glasu tih ljudi se moze primetiti zadivljenost, cak I ushicenje, ali brzo izbavljenje od bolesti retko menja njihov zivot I ispravlja ih na bolje. Zahvalnost pripada ocu, a Boga se ni ne sete.
Nedavno su kod mene u hram doveli mladu zenu – nju su, kako sada kazu, “unistili� na pijaci, gde ona sad trguje. Nije mogla da stoji u hramu, potpuno je bila iscrpljena, I ona je histericno ridala. Pravovremena “obrada� (prinosenje Svetih Mostiju, pomazivanje osvecenim jelejem I kropljenje Svetom vodom) je u zeni izazvalo veoma snazno povracanje, neki crni ugrusak, velicine nevelike loptice je izasao iz njenih usta. Posle molitve je iskocila jos jedna mala zmija, duga 15cm. Ali posle ovog olaksanja bolesnica je prestala da odlazi u hram, ponovo se u potpunosti okrenuvsi trgovini. To se nece dobro zavrsiti…
Druga je stvar kada bolesni upornim trudom, uz Boziju pomoc, postizu odredjene rezultate. Koliko onda biva radosti! Jednom sam ukoravao jednu bolesnicu, a ona se cudila:�Zar vi oce ozbiljno ne vidite kako smo se mi izmenili? Niko ne moze da nas prepozna!� ta saradnja coveka I Boga nad gresnom dusom je tako interesantna!
…Baba I deda su doveli u hram dete od cetiri godine. Devojcica je potpuno uznemirena, ne spava nocima, slabo jede… Zamarala je starce, koji je vaspitavaju. Mama je u internatu pod strogim rezimom, a otac je sebi nasao drugu zenu. Devojcicu su na moj savet poceli cesto da pricescuju, pomazuju osvecenim jelejem, poje Svetom vodicom I prestali su da ukljucuju televizor. Dvaputa su je dovodili na moleban. Dete se posle toga prosto nije moglo prepoznati: san I apetit su se normalizovali, cudljivost je prestala.
Kod dece su primeceni veoma dobri rezultati posle molebana. Samo mi je zao sto roditelji ne shvataju uvek da je deci u porodici potrebna posebna duhovna situacija, I posebno pravoslavno vaspitanje uz cvrsto uveravanje u ispravnost nase vere, u njenu lepotu I istinitost.
…Jednom nam je dosao muskarac od svojih 45 godina izdaleka, s Urala. Zbunjeno je molio:�Proverite me oce, veoma sam bolestan, a vi kazu mozete da kazete – da li mi je potrebna molitva za posednute ili ne?�
• A sta vi mislite?
• Ne znam. A sta je to u stvari?
Prinosim mu Mosti, I odjednom njegov stomak pocinje strasno da se nadima ? pocinje da drhti, kao da neko udara u njemu. On me zacudjeno gleda I pokazujuci prstom na stomak, pita:
• Sta je to?
• Bes. Ovo je – Svetinja (pokazujem mu kutijice sa Mostima), a ovde je – on.
• Kakav je?
• Sutra cu videti. I sta je “otcitka�, I ko sedi…
Posle subotnjeg molebana, na kojem ga je bukvalno iscrpeo od povracanja, mnogo toga mu se razjasnilo I postalo jasno. Otisao je kao sasvim drugi covek – ne onakav kakav je dosao: to sto je morao da iskusi I prezivi je u korenu izmenilo njegovo shvatanje zivota. A imao je necastivog duha “hipopotam (nilski konj)� koji je u njemu bio odavno.
Ko god je dolazio na molebane dugo vremena posle ne moze da ih zaboravi. Utisak je toliko snazan, da neki svestenici ne savetuju da se posecuje hram, bojeci se za svoja duhovna ceda. Samo mislim da oni . Vreme je danas veoma surovo, I mi smo obavezni da budemo spremni za hrabre duhovne borbe. Od njih se zahteva znanje I veliko iskustvo u duhovnoj borbi, koja u nasa poslednja vremena dobija zloslutan priznak.
Molebani su veoma potrebni. Ja u to uopste ne sumnjam. Ja I bratija naseg hrama smo neprekidno svedoci ljubavi I pomoci koju Gospod salje Svojim ljudima. Pomoc je raznolika I zadivljujuca. “Gospode, kako si Milostiv nama gresnima!� – dalje ne mogu nista da kazem, jer dusu obuzima trepet, I celo lice mi biva obliveno suzama srece.
Najvaznije cudo je – naravno, covekov prilaz Gospodu. Covek, koji cak nije mislio o Bogu dok nije prestupio prag hrama, I koji je imao potpuno nejasnu predstavu o veri, cesto je sa uverenoscu mogao da kaze samo jedno:�Ja sam krsten�. Ali odjednom mu se lice ozaruje: dolazim u hram ne samo zato da upalim svecu… I evo vec – prva ispovest, prve suze ciscenja, prvo Pricesce… “I radost, sto si sad takodje Bozija�, kako se izrazila jedna zena.
Misli s povodom
(Iz belezaka)
Ako osecas slabost, bilo bi dobro da se proveri da li posednut. Naravno, ukoliko lekari ne mogu da otkriju nikakvu bolest. U vecini slucajeva bes ce obavezno pokazati. Nekome ce se zavrteti u glavi, neko ce se onesvestiti.
* * *
Obicno bolest postepeno, s vremenom slabi u coveku. Treba samo izmeniti zivot po veri I Hristovim zapovestima, primajuci sa strahopostovanjem Bogodarovane Svetinje.
* * *
Da li djavo I sada iskusava coveka kao sto iskusavao Evu I Adama?
“Braco! Budite uvek na strazi svojih misli I svog srca; djavo I danas iskusava svakog coveka, koji se trudi da zivi blagocetsivo, bogougodno, narocito kada covek radi blagocestiva dela I na sve nacine se trudi da zadobije od srca veru u Gospoda�. (Sveti Jovan Kronstatski)
* * *
Monah Svetogorske pustinje Martirije je voleo antifone posvecene Hristovim Stradanjima na Veliki Petak I cesto ih je citao u svojoj keliji. On je svojim satajnicima govorio, da duhovi tame drhcu od tih antifona, da su oni za njih – ostri mac I da je on sam vise puta bio proganjan od njih zbog citanja.
* * *
Pad zlih duhova je tako veliki I strasan, njihova zla dela u Carstvu Bozijem su tako pagubna, da oni sami nikada ne mogu da se pokaju, I zato ih nesumnjivo ocekuju vecne muke u adu, zajedno sa nepokajanim gresnicima.Sveto Pismo sasvim odredjeno kaze, da ce im Gospod Bog suditi u veliki dan Svog Drugog I Slavnog Dolaska, posle cega ce se muciti u adu u vekove vekova.
* * *
Mnogi se zavaravaju polazuci nadu samo na molitvu za isterivanje necistih duhova. Ona ima veliki znacaj, ali nema svoju snagu bez ispravljanja nacina zivota. Kako kaze Jevandjelje, jedan zli duh moze da izadje, a seda, da udju (Mt.12, 43-45). To se desava onda kada covek nastavlja da bez straha narusava zapovesti, kad ne ide u Crkvu, ne ispoveda se, ne pricescuje, zaboravljajuci da van Crkve nema spasenja.
* * *
Medju samim svestenicima koji citaju zaklinjuce molitve postoji razlika: onu strast koju je on pobedio tog besa moze i da istera.
* * *
Da li je vlast zlih duhova na ljudima bezgranicna? Ne. zli duhovi mogu da nanose stete ljudima samo onoliko koliko Gospod dopusti. I nad zivotinjama nemaju nikakvu vlast, ukoliko to nije po Volji Bozijoj.
* * *
Besi bi, po njima svojstvenoj zlobi, mogli za nekoliko minuta da pogube ceo ljudski rod, ali im Gospod ne dopusta. Njegovoj Drzavi se, kako je pisao Sveti Pravedni Jovan Kronstatski, povinuje celo tamno satansko carstvo.
* * *
Zacudjujuce je to, da svestenstvo, koje ne shvata mnogo od toga sta se desava okolo, nikada nece pitati, niti saznati, sta treba raditi da bi se izbavilo od ove ili one napasti. Da li tome smeta profesionalna sujeta? Covek ne moze i ne treba sve da obuhvati! Moj pokojni nastojatelj, otac Evgenije, Carstvo mu nebesko, je govorio:
- Ako oce u crkvi vidis coveka sa talantom – nemoj da mu pozavidis, vec zablagodari Gospodu, kako je ukrasio Svoje sluzitelje i podelio im razlicite darove: jednom jedan, drugom – drugi. Bio je u pravu mudri starac – svestenik, koji je prosao logor i deportovanja. Treba uvek da se radujemo, a ne da zavidimo.
* * *
-Kako ste vi zadobili takvu mudrost i rasudjivanje? – pitali su jednog starca.
• Sve sam pitao, birao korisno – i eto tako sam skupio, - odgovorio je starac.
I mi treba tako da radimo. Covek radi korisno saobrazno Ocima Crkve? – Primi. Zbunjen si – pitaj starce, pomoli se, obrati se Gospodu i ako ne nadjes utehu, odbaci. Do dobrog se ne dolazi lako, narocito kada se treba moliti i truditi. Gde treba smanjiti, a gde skratiti – mi se brzo saglasavamo.
* * *
Iskustvo pokazuje, da postoje tri vrste napada na svestenika koji cita zaklinjucu molitvu (ili na onoga koji pomaze pri citanju molebana):
• Dejstvo preko ljudi
• Diretktno besovsko dejstvo (kada bes zastrasuje)
• Raspaljivanjem strasti
Uopsteno, bes neprekidno razradjuje metode svog dejstva na zaklinatelja. Ne uspevsi u jednom, on smislja nesto drugo.
* * *
Broj duhovno bolesnih ce se svake godine povecavati, kao sto su predskazali Sveti Oci. Zato posebnu paznju treba obratiti na te ljude I potruditi se da im se pomogne. Jedinstvena pomoc nesrecnima su – molitve Gospodu, Majci Boziji I Njegovim Svetima, a takodje Tajinstva i Svetinje Pravoslavne Crkve.
Molitva koja se cita na pocetku dana za zastitu od djavola
Tebi, Bogu i Tvorcu mome, u Trojici Svetoj proslavljenom Ocu i Sinu, i Svetom Duhu, klanjam se i predajem dusu i telo moje i molim se: Ti me blagoslovi, Ti me pomiluj, i od svakog ovozemaljskog, djavolskog i telesnog zla izbavi. I daj mi da u miru, bez greha prozivim ovaj dan, u Slavu Tvoju, a na spasenje duse moje. Amin.
Molitva Gospodu za oprostaj, zastupnistvo i pomoc
U ruku Tvog prevelikog milosrdja, o Boze moj, predajem dusu i telo moje, osecanja i reci, savete i misli moje, dela moja i sva kretanja moje duse i tela. Moj pocetak i kraj, veru i zivot moj, tok i kraj zivota mojega, dan i cas izdisanja mog, prestavljenje moje, upokojenje duse i tela moga. Ti, o Svemilostivi Boze, ciju Blagost i Nezlobivost ne mogu da prevazidju ni svi gresi sveta, primi mene, od svih ljudi najgresnijeg, u ruku zastite Tvoje i izbavi od svakog zla, ocisti mnogobrojna bezakonja moja, podaj ispravljenje zlom i okajanom mojemu zivljenju i izbavljaj me od buducih teskih grehova, kako nicim ne bih povredio Tvoje covekoljublje. Njime pokrivaj moju nemoc od besova, strasti i zlih ljudi. Neprijateljima vidljivim i nevidljivim zapreti, rukovodeci me putem spasenja, dovedi me k Tebi, pristanistu mojem i zavrsetku zelja mojih. Daj mi koncinu hriscansku, mirnu, sacuvaj me od duhova zlobe, i na Strasnom Tvom Sudu, budi milostiv rabu Tvojem i prisajedini me sa desne strane zajedno sa Tvojim blagoslovenim ovcama, da zajedno s njima slavim Tebe, Tvorca moga, u vekove. Amin.
| | |
Postao 03/31 u 08:56 AM
|
Komentari:
Post poslije: Br. 3-4/2002.
Post prije: Zli dusi 3. DEO