MANASTIR LEPAVINA - SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA

.. Blaga nesvestica, slabost celog tela i nemoć...Počinje stradanje...Ali, ocu Gavrilu je važno da narod primi Svetu Tajnu Pričešća. Poslednjim damarima života u sebi uznese molitvu Gospodu da mu da snage da pričesti narod, kome uz Božiju pomoć služi ceo svoj život i da izdrži do svršetka Svete Liturgije. 

Nakon Svetog Pričešća otac se malo okrepi i prosto zaboravi na svoju slabost. Međutim, u noći između srede i četvrtka dođe do potpunog začepljenja glavnog krvnog suda noge, i njegova noga postade hladna kao led. Doktorka Vesna Belak-Došenović iz Sokolovca i doktorka Ljiljana Došen iz Bjelovara upozoriše oca da je neophodna hitna hirurška intervencija na nozi, međutim, oca počinje da muči misao kako da ostavi manastir i bratiju, ko će da služi Svetu Liturgiju, kako to da mora tako hitno da ide u bolnicu? I, odlaže odlazak u bolnicu sve do subote, čime bukvalnu ugrožava ne samo mogućnost izlečenja noge, otac Gavrilo sada već biva i životno ugrožen. Noga postaje bez života u sebi.

Molba

Kada mi se otac Gavrilo u subotu ujutro iz Lepavine javi telefonom, ja se toliko obradovah što ga čujem da jedva shvatih da je ocu potrebna hitna lekarska pomoć. Sve se dalje odvijalo po molitvama Presvete Bogorodice Lepavinske. Najteže je bilo oca Gavrila ubediti da hitno krene u Beograd. Nije hteo da prihvati ozbiljnost svog zdravstvenog stanja, i, kada sam počela da ga molim da odmah krene, on oštro povika:

-“Šta je tebi, sestro, kako da krenem pre Svete Liturgije? Ko će da služi službu Božiju?”
-“Sveta Liturgija će se odslužiti, oče, ali Vi morate odmah na put, noga više ni sekunda ne sme da čeka. Može biti kasno, oče, tako je rekao doktor Lazar Davidoivić! Sestra Svetlana Milaković i ja idemo
sada hitno kod njega na kliniku, pozvao nas je da se informiše o stanju pacijenta”.

Otpusno pismo

Ali, kada Gospod da nekome da strada, da mu snage i da to izdrži. Sestra Svetlana i ja doktoru Lazaru Davidoviću ispričasmo sve što smo znale o očevoj bolesti, a znale smo gotovo do detalja njegovo stanje, jer otac tog jutra subotnjeg, čudom Božijim, baš kao da je znao koliko će doktoru baš te informacije biti neophodne, detaljno ispriča o rezultatima svoje bolesti, tako da je doktor Davidović, inače načelnih Kardiovaskularne klinike u Beogradu, do očevog dolaska, svestan očevog zdravstvenog stanja, već pripremio i operacionu salu, i ekipu vrhunskih stručnjaka na čelu sa doktorom Nenadom Jakovljevićem i sve što je potrebno za tako ozbiljnu i hitnu intervenciju. Otac Gavrilo je u toku noći već bio operisan. Operacija je bila veoma teška i komplikovana. Trajala je dugo i samo Božija ruka u liku doktora Jakovljevića je mogla da učini čudo i spasi očevu nogu koja je bez napajanja krvlju bila već puna 3 dana.

Međutim, kasnije se ispostavilo da i u drugoj nozi postoji ozbiljno suženje i začepljenje krvnih sudova, tako da po ozbiljnom upozorenju lekara, otac Gavrilo odluči da svom ozdravljenju pomogne koliko god to od njega samog zavisi.
- „Oče, kako je tekao vaš dalji oporavak?“, pitala sam oca, kada sam videla njegove snimke na sajtu.
- „Doktor Lazar Davidović mi je odmah preporučio boravak u Gamzigradskoj banji, gde mojim lečenjem nastavlja da rukovodi doktorka Dragica Rondović. Kako sam još bio nemoćan i sa bolnim pokretima, mnogo su mi pomogle glavna sestra Nada i odeljenska sestra Gordana, tako da kada sam u Banju otišao ponovo nakon 6 meseci, mi smo već bili kao jedna porodica.

Naravno, mnogo sam se bolje osećao, ali u manastiru sam ipak samo izlazio da služim Liturgiju i odmah bih se povlačio u keliju. Noga mi je veoma burno otokom reagovala na hladnoću i na dugo stajanje.

A poklonici su i dalje dolazili i želeli da porazgovaraju sa mnom i da iznesu svoje patnje i duhovne tuge. Najteže mi je bilo kada zaista nisam mogao da izađem iz kelije da im pročtam molitvu. Međutim, niko ipak nije otišao bez molitve. Otac Vasilije je bio zadužen za čitanje molitava i za ostale preke potrebe.

A onda jednoga dana nakon Svete Liturgije priđe mi doktorka Tamara Popović i zamoli me da porazgovaramo. Prosto zavapi da hitno dođem u banju Mlječanicu, reče mi da mi je najhitnije neophodno banjsko lečenje i fizikalna terapija, da mi je stanje dosta loše, da me posmatra već nekoliko puta kada dođe iz Republike Srpske u Lepavinu i, da vidi kako se moje stanje sve više i više pogoršava. Kako sam i sam osećao da je to tako, ja zatražim blagoslov od Mitropolita Jovana i otputujem u „banju Vitezdu“, kako ću je kasnije sam nazvati.  Tu prosto počinje jedno novo poglavnje u mom lečenju. Nekako pri samom ulasku u banju i prvom susretu sa doktorom Stefanovskim* na stolu u ordinaciji ugledah ikonu Svete Petke, inače moje Krsne slave. Osetih kao da me Sveta Petka čekala i nekako odmah mi bi lakše u srcu. Jer, teško je ostaviti manastir i bratiju samu.

Ja manastir nisam napuštao ni u najtežim ratnim vremenima. Molio sam se Gospodu i Presvetoj Bogorodici i vršio svoja poslušanja kao da se ništa ne događa.
Doktor Stefanovski me sa osmehom dočeka i samo reče: - Eto, konačno dođe i taj dan, da nam dođe naš otac Gavrilo“. Prepoznao sam u doktoru jednu čistu, toplu pravoslavnu dušu, kao uostalom i kod celog osoblja banje Mlječanice. A onda se događa čudo. Za fizioterapeuta mi odrede brata Dragomira, višeg terapeuta u banji Mlječanici, koji prosto ima anđeoske ruke. On je sa takvom ljubavlju prosto oživljavao moje telo i ja sam veoma brzo osetio lakoću u pokretima kako nogu, tako i celog tela, jer sam vrlo disciplinovano radio sve vežbe koje su od mene zahtevali. 
Hteo bih svojoj duhovnoj deci, kojih imam još iz vremena kada sam imao poslušanje gostoprimca u Hilandaru, pa kao duhovnik sveštenstva 4 eparhije, a sada mojoj duhovnoj deci sa svih meridijana, iz mnogih zemalja sveta, koji se mole za mene i za koje sa ja molim, da kažem da je moje sadašnje zdravstveno stanje, Bogu dragom hvala i Presvetoj Bogorodici, veoma dobro zahvaljujući isključivo dkvalitetnom i stručnom vođenju mog postoperationog oporavka od strane stručnih ljudi, koje sam već pomenuo, ali i mojoj upornosti, disciplini i bezrezervnoj poslušnosti u ulozi pacijenta. Mnoge ljude sam viđao kako se neodgovorno odnose prema svom sopstvenom zdravlju. Uporedio sam poslušnost pacijenta lekaru sa poslušnošću vernika koji strada, sa svojim duhovnim. Ni jedan duhovnik ne može pomoći čoveku u nevolji, ako ga on ne posluša bez roptanja. Tako isto i lekar. Savete lekara i celog medicinskog osoblja treba besprekorno slušati i slediti, i na dalje održavati zdravlje vežbama, koje preporučuje isključivo lekar. Vi ćete ovde videti moju otpusnu listu nakon operacije i najnoviji snimak mojih krvnih sudova nogu od 29. maja 2008. godine. Ovo je rezltat discipline i poslušnosti“.

-„Oče, Vi ste bili baš težak bolesnik, a sada ste vidi se krepki, zdravi, vitalni? Kojim ste to putevima koračali?“
-„Ja nikada i nikuda nisam kretao bez blagoslova svog Mitropolita Jovana i osećao sam kako me taj blagolsov prati na svakom koraku. Molim se neprestano Gospodu i Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj i osećam kako mi Presveta Bogorodica uzvraća blagodaću na moje molitve. Ja to pričam vama, draga moja duhovna deco, da znate da ni jedna vaša molitva neće ostati neuzvraćena ako je dostojno uznosite. Mene je, sada znam, sama Carica Nebeska Lepavinska sa Svete Gore Atonske dovela u Lepavinu. Manastir je pre 24 godine bio potpuno zapušten, opusteo, molitve utihnule i samo je te sablasno puste zidove čuvala čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Lepavinske.

I ja sam se trudio da u te ruševine ugradim duh Svete Gore i Hilandara i nisam posustao ni u najtežim ratnim vremenima. Po poslušanju neprekidno sam bio kao vojnik na straži čuvar ove čudotvorne ikone Presvete Bogorodice i neprekidno joj uznosio molitve. Kada sam došao u manastir i video tu pustoš, kleknuo sam ispred usamljene ikone Presvete Bogorodice, pa mi se učini, kao da videh tugu u Njenim očima i dođe mi misao iz Jevanđelja kako je nepokretni bolesnik u banji Vitezdi 28 godina čekao da mu neko pomogne da ga spusti u vodu, kada je anđeo Gospodnji zatalasa. Ali, 28 godina nikoga nije bilo da dođe...Gde ste hrišćani? Presveta Bogorodica čaka sa obiljem darova… A mi? Gde smo?

A sada… Puno mi srce!  Uz Božiju pomoć uspeo sam da prenesem pelcer Svete Gore i Hilandara u Lepavinu. Najdraže mi je kada vidim koliki broj poklonika hrli na poklonjenje Presvetoj Bogorodici, koliko se čuda događa i isceljenja, koliko ozarenih lica u našoj svetinji. I bratstvo se polako umnožavalo. 

Ja sada znam da moram da budem pored naše Presvete Bogorodice i da više ne mogu da napustim ovu svetinju. Mnogo sam radosti pored Nje doživeo. Posebna mi je radost što su mi Gospod i Presveta Bogorodica dali puno duhovne dece, koja se nalaze u celom svetu. Oni na potpuno čudesan i nevidiljiv način prosto niču. Mi smo tako duhovn tesno povezani, tako da ni ta velika daljina ne predstavlja nikakvu prepreku. Ništa ne znači daleka Australija, Amerika, Kina, Rusija… Ja osećam njih, a i oni mene. Oni su se sve vreme molili za mene dok sam bio na lečenju. Ja sam to osećao. Oni od mene očekuju duhovnu hranu i često se javljaju telefonom, preko interneta, pismima...Sećam se telefonskog poziva brata Radomira Vučića mladog sociologa koji je završio studije u Berlinu i živi u Berlinu.. Kada je čuo moj glas, tako je zaplakao, dugo nije mogao da progovori ni reč. Taj mladić je tako dirljivo pismo napisao doktoru Stefanovskom i doktorki Tamari u znak zahvalnosti za staranje o meni i mom lečenju u banji. 

Nalaz ultrazvuka

Dakle, moja duhovna deca brinu se o meni i mole se Bogu za mene, a i ja se stalno molim za njih. Poverenje između nas mora da postoji. Ja sam već 20 godina duhovnik Eparhije Zagrebačko-Ljubljanske, zatim 4 godine sam bio duhovnik Dalmatinske Eparhije, 2 godine Pakračke i 4 godine Srednjeevropske Eparhije.
Bogu sam zahvalan i Carici Nebeskoj za to što su mi podarili toliko duhovne dece i što umnožava i širi ljubav među nama.

Tankosava Damjanović filolog
30.05.2008.
_____________

Bog blagoslovio!

Poštovana Dr. Tamara,

Evo, šaljemVam obećani link da biste, kao naučnik medicine, sačinili jedan mali i sažet osvrt na ove moje vežbe na fotografijama, kako bi se na ličnom primeru koliko toliko objasnilo šta znače fizikalne vežbe za zdravlje pacijenta. Ovom prilikom želim da naglasim da se ovo odnosi na disciplinovane pacijente. A disciplinovan pacijent je onaj pacijent, koji besprekorno poštuje reč svog lekara, koji je spacijalista u svom poslu i najbolje zna šta je potrebno pacijentu za izlečenje, koji se poverava svom lekaru i sledi sva njegova uputstva, koji bez znanja lekara ne pribegava nikakvim alternativnim lekovima, jer to može da bude samo kontraproduktivno. Takav pacijent mora da zna da je za izlečenje svog narušenog zdravlja već u zdravstvenoj ustanovi, bolnici, banji, rehabilitacionom centru, dobio odličnu podlogu za izlečenje, i da je to prvi i najvažniji korak, ali da svoje zdravlje mora da nastavi da održava ne samo pomoću lekova, već sopstvenom voljom i neprekidnim vežbama, ponovo po strogom uputstvu lekara, pa makar one trajale i samo 10 minuta dnevno. Dalje, disciplinovan pacijent takodje mora stalno da ima na umu da je za njegovo izlečenje potrošeno mnogo vremena i novca. Mnogo košta jedan operacioni zahvat, lekovi, usluge lekara i stručnog osoblja, fizikalna terapija i mnoge druge propratne a neophodne medicinske usluge. Ali, ako se i nakon svih ovih ukazanih intervencija, sami ne nastavimo da po savetu lekara i dalje brinemo o svom sopstvenom zdravlju, taj novac je jednostavno bačen, a naše zdravlje zapušteno. Znači, opet ćemo vrlo brzo ponovo potražiti pomoć lekara. A da li razmišljamo, da li bi se za taj utrošeni novac za naše ozdravljenje i vreme koje je lekar i fizioterapeuti proveli sa nama, a koje mi nismo poštovali, možda izlečio neki disciplinovaniji pacijent, koji želi da poštuje reč svog lekara specijaliste, koji jednostavno želi da rehabilituje svoj narušeni organizam, za razliku od nas, koji to očigledno ne želimo?

Na žalost, u našem narodu caruje jedna vrsta primitivizma, koja proističe iz sopstvenog nepoznavanja suštine toka lečenje i perioda nakon izlečenja u medicinskoj ustanovi.

Tako, kada pacijent i nastavi da sluša reč lekara i počne da redovno radi neophodne vežbe za rehabilitaciju i održanje zdravlja celog tela, često kod neobrazovanih, pa i kod obrazovanih ljudi, gotovo kod 90% populacije, dolazi do nerazumevanja, čudjenja pa i zaziranja. Pusta naša neobrazovanost na svim poljima.

Kada pacijent dodje u banju, njegova rehabilitacija većinom traje od 15 - 21 dan i tu on od lekara, koji ga vodi u toku rehabilitacije, dobije odgovarajuće propisane terapije. Uglavnom, zdravlje vrlo brzo krene na bolje, uspeh se zapaža, ali, zapazio sam koliko taj uspeh mnogo zavisi i od samog pacijenta, znači, koliko se bolesnik pridržava saveta lekara za same vežbe, a koliko poštuje lekara i u pogledu saveta za upražnjavanje mnogih loših navika, koje mnogo mogu da naškode, kako njemu lično, tako i drugima i da tako neminovno uspore ili čak prekrate uspeh za tako bitan oporavak. 
Kada sam bio kod Vas u banji na rehabilitaciji, video sam pacijente koji puše. Oni, dakle, ne samo što sami sebe truju i uništavaju unutršnjost svog već obolelog organizma, već bezočno zagađuju
Bogom darovanu ekološku, zdravu prirodu. Pitamo se sada, koja je svrha njegovog lečenja, bolje rečeno nelečenja?

Medjutim, i osoblje banje, koje je u belim mantilima, pušenjem takodje daje loš primer pacijentu. Spacijalno pušenje podvlačim, jer upravo upotreba nikotina i unošenje njegovo u organizam, uzrok je mnogih bolesti, pa i najtežih, kancerogenih. Za rehabilitaciju već obolelog organizma to je put ka gotovo sigurnom neuspehu, a onda mu je svako kriv za sporo ozdravljenje, samo ne on. Podvući takodje da je pravilna ishrana uz strogo slušanje lekara, neophodna za bilo koji oporavak i za zdrav život.

Draga doktorka Tamara,

bilo bi jako korisno kada biste Vi stručno objasnili značaj ovih vežbi za zdravlje čovekovo i da je nužno i nakon rehabilitacije u banji produžiti
fizikalne vežbe i kod kuće, jer ako se vežbe ne budu radile, umrtviće se ponovo ceo organizam,vratiće se na prvobitno stanje bolesti, od ozdravljenja neće biti ništa, a onda takav neodgovoran pacijent mora polako da priprema “drveni kaput”. Malo šale nije na odmet.

I još smatram za vrlo važno da Vas zamolim. Mnogi ljudi mene poznaju i pogledavši ove fotografije, zainteresovaće se za te vežbe, jer oni znaju moje zdravstveno stanje pre moje operacije i pre ovih vežbi u Vašoj banji, a znaju i sadašnje moje zdravstveno stranje, pa se plašim da na svoju ruku ne počnu da rade ove vežbe po principu „kad može otac Gavrilo, zašto ne bih mogao i ja“. Nepohodno bi bilo naglasiti da nikako te vežbe ne počinju na svoju ruku, da je ovo na fotografijama rezultat višemesečnog vežbanja, velikog mog truda i sopstvene volje za ozdravljenjem i da je vodjeno isključivo pod nadzorom stručnog osoblja.

Prvo se, dakle, mora otići kod svog ličnog lekara u svom mestu, sa njim izvršiti konsultacije, upoznati ga sa svojim zdravstvenim stanjem i tek onda ga pitati za mogućnost upražnjavanja ovih vežbi. Njegov lični lekar, koji ga vodi, ima njegov zdravstveni karton, ima istoriju njegove bolesti i u odnosu na to će uputiti pacijenta kod lekara fizijatra, koji je stručan za tu vrstu bolesti i koji će ga na osnovu razgovora pregledati i odrediti šta dalje treba preduzeti.

VAŽNO JE NAPOMENUTI DA PACIJENT NIŠTA NA SVOJU RUKU NE SME PREDUZETI, NITI POČETI DA RADI VEŽBE BEZ UPUTA DOKTORA FIZIJATRA.
http://manastir-lepavina.org/otpusna_lista/

Svako dobro od Gospoda,
otac Gavrilo (Vučković)
<

CRTEŽI VEŽBE KOJE SE RADE NA POBOLJŠANJU UMNO I TELESNO ZDRAVLJE LJUDSKOG TELA: kliknite ovde > VEZBE

Bog blagoslovio!

Poštovana Dr. Tamara,

Pišem Vam sa molbom za Vaš stručni komentar. Naime, ove moje konstatacije neophodno je potkrepiti sa medicinske tačke gledišta, jer smatram da će upravo medicina, odnosno fizikalna terapija imati velike koristi od mog ličnog svedočenja. A moje svedočenje se odnosi na neophodnost upražnjavanja fizikalnih vežbi za održavanje kako opšteg zdravlja tako i za fizički, mentalni i duhovni oporavak čak i veoma bolesnih i slabo pokretnih osoba.

Smatram da će Vaš dragoceni komentar mnogo značiti pacijentima za lakše shvatanje tog problema, njegovo razmatranje i prihvatanje, i da će pacijetima biti od velike koristi.

Profesor Dr. Mihailo Stefanovski je konstatovao da moj lični primer smatra „jedinstvenim“ uspehom u domenu fizikalne terapije i da je moje besprekorno poslušanje lekarima i njihovim savetima, uporno i redovno vežbanje i nakon odlaska iz Vaše ustanove, rezultat mog izlečenja i mog opšteg stanja zdravlja..

Vaš stručni prikaz će biti postavljen na našem sajtu u produžetku kao odgovor na moje pismo. Ja ovom prilikom želim da podvučem njegovu važnost, jer će ga pročitati hiljade i hiljade ljudi. Vaš stručni komentar će biti preveden na nekoliko jezika, izmedju ostalog na engleski, ruski, nemački, francuski, grčki, italijanski...Naš sajt mesečno posećuju čitaoci iz gotovo 70 država sveta, a što se posećenosti tiče, ponekad cifra dostigne 14 000 posetilaca. 

o.Gavrilo

http://manastir-lepavina.org/otpusna_lista/

Mnogobrojne studije su pokazale da ljudi koji održavaju odgovarajuću tjelesnu kondiciju, služeći se razumno propisanog režima života i kontrole tjelesne mase, imaju dodatnu prednost da produže život, naročito u godištu između 50 i 70. Smrtnost je tri puta manja kod ljudi sa boljom tjelesnom kondicijom u odnosu na ljude sa lošijom tjelesnom kondicijom.

Ali, zašto je fizička spremnost bitna za produženje života?

Najevidentnija su sljedeća dva razloga:

Prvo, fizička kondicija i kontrola tjelesne mase u velikoj mjeri smanjuje kardiovaskularne bolesti (bolesti srca i krvnih sudova). To proizilazi iz:
a) umjereno nižeg krvnog pritiska
b) sniženje holesterola i lipoproteina male gustine u krvi zajedno sa povećanim lipoproteinima velike gustine

Sve ove promjene zajedno dovode do smanjenog broja srčanih napada i moždanih udara.

Drugo, i vjerovatno podjednako značajno, atletski spremne osobe imaju više tjelesnih rezervi na koje mogu računati ako dođe do pojave bolesti. Na primjer, 80 godina stara osoba bez fizičke spremnosti može imati respiratorni sistem koji ograničava upotrebu kiseonika na najviše trostruko do četvorostruko. S druge strane, atletski spremne stare osobe mogu imati dvostruko više ovakvih rezervi.

To je naročito značajno u održavanju života kada dođe do stanja kao što su upala pluća koja veoma brzo može zahtijevati svu raspoloživu respiracijsku rezervu. Pored toga, sposobnost da se poveća minutni volumen srca kada je to potrebno («srčana rezerva») je često 50% veća u atletski spremnih starih ljudi nego u fizički nespremnih.

Osim poboljšanja kardiovaskularnog i respiratornog kapaciteta, fizička aktivnost (vježbe) utiču i na regulaciju šećera u krvi.

Mišići koriste velike količine glukoze u toku fizičkog rada. Iskorištavanje glukoze u uslovima umjerenog do teškog fizičkog rada ne zahtijeva velike količine inzulina, jer mišićna vlakna pri naprezanju, iz nepoznatih razloga, postaju visoko propusna za glukozu, čak i ako nema inzulina, zbog samog procesa kontrakcije. 

Naravno kao što svaki farmakološki lijek može biti i otrov, ako se predozira i uzima samoinicijativno bez ljekarske kontrole, tako i vježbe odnosno kineziterapija koja nije usklađena sa stanjem pacijenta i ne izvodi se pod kontrolom fizioterapeuta može biti štetna za organizam.

Dr sci med Tamara Popović,
Specijalista fizikalne medicine i rehabilitacije
Institut Mlječanica
27.08.2008.

Pomaže Bog, oče Gavrilo, blagoslovite!

Pročitah, oče, Vaše obraćanje svojoj duhovnoj deci u okviru koga i obraćanje doktorki Tamari, a zatim i odgovor doktorke Tamare, pa se zatekoh u razmišljanju koliko je Vaše srce, oče, veliko. Koliko je Vama stalo da svi koji pročitaju ove redove, a posebno Vaša duhovna deca, osete blagodat tajne poslušanja, tajne za koju sam smatrala da pripada samo monasima.

A, eto, iz ovih redova vidimo i kako prolaze neposlušni pacijenti, o čemu nikada na takav način nismo razmišljali. Sada možemo da povučemo paralelu izmedju monaške poslušnosti svom igumanu, starešini, episkopu, na koju su se monasi zavetovali, i poslušnosti mirjana lekaru, roditelju, porodici...I jedni i drugi zbog neposlušnosti stradaju.

A otac naš Gavrilo, ja prosto dok čitam ove redove tako razmišljam, ceo svoj život smireno vrši svoja monaška poslušanja, pa tako mu ne bi teško da bezrezervno bude poslušan i svom lekaru i zato ga Gospod nagradi milošću svojom, krepkim zdravljem i velikom mudrošću.

Medjutim, Vaša bolest, oče, i to ozbiljna bolest, biva izlečena...I na iznenadjenje svih koji Vas poznaju, zatim lekara, pa i Vas samih, Vaš do nedavno oboleo i oronuo organizam, nakon samo 2 godine od tešeke operacije, postaje krepak, zdrav, vedar...?

Interesantno je svakako i značajno pročitati stručno saopštenje doktorke Tamare o neophodnosti svakodnevnog upražnjavanja fizikalnih vežbi, i Vaše svedočenje, oče, koje ustvari potkrepljuje analizu doktorke Tamare. Retki su pacijenti koji tako prilježno poslušaju savet lekara, a još redji koji time svoje potpuno narušeno zdravlje revnošću svojom i poslušnošću dovedu do stanja potpune fizičke kondicije, koja utiče na opšte stanje tela i duha. I nešto veoma važno, koliko ljudi, mnogo mladjih, oče, mogu da rade sa takvom lakoćom ove vežbe? Mene fascinra i Vaša želja da i na ovaj način pomognete kako Vašoj duhovnoj deci, tako i svima koji čitaju Vaš sajt, gde lično, svojim primerom, svedočite važnost fizičkog zdravlja tela, da bi i duh u njemu bio zdrav. Jedno bez drugoga prosto ne može.

To se upravo vidi na Vašim fotografijama, koje stoje kao prilog i svedočanstvo. Medjutim, tekst doktorke Tamare, gde sam očekivala da doktorka uz divan studiozni pristup, na kraju teksta napravi paralelu Vašeg fizičkog stanje pre fizikalne terapije i stanja koje sada svi vidimo na fotografijama, jer Vas je upravo doktorka i sačekala i ispratila iz banje, jasno sagledava šta se ustvari postiže redovnim vežbanjem, koje, eto, život znači. Ali, doktorka Tamara, koliko vidim, ipak namerava da doda još nekoliko značajnih činjenica.

Jednom rečju, ne budimo lenji za očuvanje svog zdravlja, čuvajmo telo koje nam Gospod dade, da bi i duša naša prebivala u zdravom telu.

Svako dobro od Gospoda!
Sestra Tankosava Damjanović
30.08.2008.
____________________________________________

MLADEN: - „Pomaže Bog, oče blagoslovite! Oče, upoznat sam sa Vašom operacijom. Znam da je bila teška i da ste imali nekoliko dana prekid napajanja krvlju cele noge. Nakon uspešne operacije u Beogradu, lečenje ste nastavili u Gamzigradskoj banji a potom u banji Mlječanici, koje su najbolje ustanove za rehabilitaciju obolelih i operisanih pacijenata od kardiovaskularnih bolesti. Medjutim, Vi ste se, Bogu hvala, tako dobro opravili, da se stiče utisak kao i da niste operisani. Kako ste to postigli? Znam da ste redovno vežbali. Da li ste nastavili sa vežbama i dalje i koliko puta dnevno vežbate?“

OTAC GAVRILO: - „Bog pomogao! Bog blagoslovio! Brate Mladene, ja sam zaista imao tešku bolest i tešku operaciju, ali sam video koliko su se doktori, a i celo osoblje, kako u bolnici u Beogradu, tako i u rehabilitacionim centrima, toliko potrudili oko mog ozdravljenja, da sam odlučio da ih u svim njihovim lekarskim savetima besprekorno slušam. Kada mi je Gospod po milosti svojoj spasio nogu, a bila je potpuno mrtva, ostalo je da preko divnih ljudi na mom putu ozdravljenja, napravim napor, budem bezrezervno poslušan stručnjacima i nastavim sa vežbama svakodnevno.
Sada ja vežbam po 20-30 minuta dva puta u toku dana, pre i po podne. Vežbe uglavnom radim sa lakoćom, a ako mi se dogodi da mi obaveze ne dozvole da vežbam, vrlo brzo osetim težinu u pokretima, nedostatak zbog neodradjenih vežbi, težinu u hodu, pa i malaksalost. Značajno je prepoznati granicu do koje treba vežbati. Po preporuci fizioterapeuta, ja vežbe radim do granice umora. Zato su vežbe, koje ja radim, umirujuće i smiruju celo telo. Čovek postaje opušten, a i intelekt se poboljšava. Čovek posle vežbanja prosto kao da ima krila, jer pokreti su blagi i cirkulacija se lagano poboljšava. Za to vreme, dok se cirkulacija povećava, snižava se nivo šećera u krvi, naravno kod pacijenata koji boluju od dijabeta. Ja sam sebi merio vrednosti šećera u krvi pre i posle vežbi. Kod mene se nakon vežbanja snizi šećer za čitave 3 jedinice. I to je odlično. Medjutim, to je moje lično iskustvo. Važno je napomenuti da svako ko planira da počne redovno da radi vežbe, prvo potraži mišljenje svog lekara.
Brate Mladene, kada smo kod vežbi, da li ti redovno vežbaš? Vežbe su potrebne svakom čoveku, zdravom za održavanje životne kondicije i energije, a već obolelom za rehabiliraciju svog načetog zdravlja. Ti imaš viška kilograma, nemoj da te uhvati virus „lenjivitis“. Kasnije je sve teže“. 

MLADEN: - „ Radim, oče, redovno radim vežbe, a planiram da počnem redovno da treniram karate. Te vežbe su sastavljene od više elemenata, stalno si u pokretu i stalno su ti aktivni svi mišići. Smatram da bi to ze mene i održavanje moje kondicije bilo dobro“.

OTAC GAVRILO: - „Karate spada u borilačke veštine. To nije u skladu sa duhovnošću. Tu se telo ne opušta, misli ne miruju, naprotiv, te vežbe telo nadražuju i teraju da se čovek sa nekim bori ili bije, krv uzavri i žrtva se ne bira. Za telesno zdravlje potrebne su vežbe koje opuštaju, smiruju, misli razbistre, intelekt pojačavaju. Samo tako čovek postaje telesno zdraviji, a duhovno jači. Da bi nam telo bilo zdravo, moramo vežbe raditi svaki dan, da bi nam duh bio zdrav, moramo se moliti Bogu bez prestanka. Jedno bez drugog gotovo da ne može“. 

Čuvarkuća u uvo, a duvan na ranu

Lekari tvrde da se veliki broj Srba i dalje ne pridržava zdravstvenih saveta zbog predrasuda i uverenja da su „bapski” lekovi efikasniji od onih u apotekama.

Uzimanje gomile lekova na svoju ruku, trčanje lekaru u Urgentni centar zbog blago povišene temperature ili uboda trna ruže u ruku, izbegavanje druženja sa obolelima od raka da se bolest ne bi „prenela”, odbijanje tuširanja za vreme boravka u bolnici zbog straha od zaraze, ili bojkotovanje vakcinacije, „jer deci smanjuje imunitet”, samo su neke od navika i predrasuda naših ljudi koje govore u prilog činjenici da je jedan deo našeg naroda i dalje zdravstveno neprosvećen. Lekari objašnjavaju da se veliki broj Srba ne pridržava zdravstvenih saveta tvrdeći da su „bapski” lekovi mnogo efikasniji od zvanične medicine.

Dr Mima Fazlagić, iz Ginekološko-akušerske klinike „Narodni front”, kaže da zdravstvena neprosvećenost postoji i u oblasti ginekologije. Ona dodaje da trudnoća u Srbiji podseća na ostvarivanje nemoguće misije, jer čim se u nekom društvu čuje da među njima sedi trudna žena, odmah se svi sete da joj ispričaju neku najružniju priču o trudnoći i porođaju.

Tada se najčešće čuju rečenice: „Mene su ušivali bez anestezije”, „Naša rođaka je rodila dete sa velikom manom” ili „Moja poznanica se porađala tri dana”. Već od tih priča trudnica je ubeđena da je potpuno nemoguće poroditi se ako se ne „obezbedi” bolnica, apartman, doktor i babica. I tome pristupi kao da kreće u ekspediciju – istakla je dr Fazlagić.

Naša sagovornica naglašava da predrasude o trudnoći i porođaju postoje u svim slojevima društva i kod neobrazovanih i kod visoko obrazovanih žena. Neke od njih su da je bolje da se trudnica porodi u sedmom nego u osmom mesecu, da se u trudnoći ne farba kosa i ne ide na depilaciju, da žena u drugom stanju treba količinski da jede za dvoje, pa i da trudnica ako potpuno miruje ne ustajući iz kreveta može da spreči pobačaj.

U jednom delu Srbije se ne preporučuje kupanje u vreme trudnoće da se beba ne bi udavila. Jedino nisam uspela da shvatim da li se misli na davljenje u trudnoći ili na rizik davljenja posle porođaja. Ako dođe do pobačaja uvek je kriv lekar, iako se u čitavom svetu, po svim statistikama, jedan deo trudnoća završi pobačajem. Ako bi se sledila sva ova uputstva, prosečna trudnica bi trebalo da bude veoma ugojena, polupokretna i neofarbana. Takođe, kod nas trudnice idu na sve moguće analize po nekoliko puta, dok se na zapadu tokom trudnoće uradi jedan ili dva ultrazvučna pregleda, samo osnovne analize, a većina zdravih niskorizičnih trudnica kontaktira samo sa babicom – istakla je dr Fazlagić.

Da je zdravstvena neprosvećenost naroda kod nas velika svedoče i lekari u domovima zdravlja, jer se, kako kažu, događa da se pacijenti ne pridržavaju propisane terapije, pa tako lekove jedan dan uzimaju u osam ujutro, drugi dan u dva po podne, treći dan zaborave da ih popiju, a naredni dan ih uzmu uveče, pa su posledice takvog ponašanja takve da da terapija nema efekta.

Dr Nada Macura, kardiolog i pi-ar beogradskog Zavoda za hitnu medicinsku pomoć, kaže da ljudi nekada nemaju saznanja od kojih bolesti ih neko leči. Ona naglašava da se često poziva Hitna pomoć i zbog malo povišene temperature, i da ljudi stavljaju taj problem ispred tegoba koje su mnogo ozbiljnije, kao na primer pretrpljeni infarkt.

Psiholog Irena Stanojević naglašava da je neznanje glavna prepreka uspešnoj prevenciji oboljenja. Ali, ona smatra da edukacija nije uvek dovoljna i da je bitno kako se sprovodi.

Na primer prevencija raka grlića materice: drugačiji pristup bismo imali prema onim ženama koje ne idu na redovne preglede kod ginekologa da se ne bi mislilo da su promiskuitetne. Njih nije dovoljno samo pozvati na pregled, već je potrebna i dodatna motivacija. Magijska verovanja i korišćenje različitih metoda su linija manjeg otpora i bežanje od problema. Ljudi beže od loših vesti, a pokušavaju alternativnim načinima da reše problem i „umire savest”. Nije problem ako je to dopuna propisanoj terapiji, problem nastaje ako je to jedini način lečenja. Neznanje i strah od mogućnosti da će se neko zaraziti čak i ako realne opasnosti nema vode ka stigmi i diskriminaciji, na primer osoba koje žive sa virusom HIV-a – smatra Stanojevićeva.

Lekari kažu da moraju da prođu godine razgovora sa pacijentima da bi, barem malo, uticali na njihovu svest i da bi ih privoleli da prihvate zdrave stilove života. Ali – i da se odreknu starih navika koje obično rade u kućnoj radinosti, poput stavljanja mleka od biljke „čuvarkuće” u uvo da bi bol prošao, ili istresanja duvana na posekotinu da bi se zaustavilo krvarenje.

----------------------------------

Prvo tuširanje, potom pregled

Ono što ističu svi lekari, jeste da treba uvesti pravila po kojima će pacijenti morati da dolaze u zdravstvene ustanove pristojno obučeni, ali i čisti i uredni, jer često zbog neodržavanja lične higijene medicinarima pripadne muka kada treba da ih pregledaju. Tako je doktorka u jednom beogradskom domu zdravlja napisala na vratima ordinacije da „niko ne može da uđe ukoliko nije okupan i pristojno obučen”.

http://www.politika.rs
Danijela Davidov-Kesar
objavljeno: 09/09/2008.

Restorana brze hrane kod nas ima sve više i u njima se hrani veliki broj porodica. Amerika je postala najdeblja nacija na svetu i mi im se zbog toga smejemo, a u stvari ni mi nismo daleko…

Obrok “s nogu"
Promena načina života i nedostatak vremena doveli su do toga da sve češće jedemo “s nogu” u fast fud restoranima zato što se ne čeka dugo, a hrana mami svojim izgledom i mirisom. Lanci restorana brze hrane mogu se naći na svakom ćošku, vrlo su primamljivog izgleda i lepog enterijera. Prosto da im čovek ne odoli. Kada su se ovi restorani pojavili, u ponudi je bila samo jedna veličina porcije, a kako je brza hrana postajala sve popularnija, i veličine porcija su se menjale, pa sada možete poručiti malu, srednju i veliku. Na taj način povećavaju se ljudski apetiti i sve veća zavisnost od ove hrane.

Još jedan od razloga ove pojave jeste navika da sve češće ručamo u restoranima. Nekad je to predstavljalo luksuz, ali sada restorana, a posebno brze hrane, ima mnogo i cene su im vrlo pristupačne. Kada se organizuju neke proslave, mnogo je lakše goste odvesti tamo jer je isplativije, a izbegava se i višečasovno pripremanje i pranje sudova nakon druženja.

Ne navikavajte decu
Ono što je još gore i poražavajuće jeste to što našu decu od malih nogu navikavamo na ovakvu hranu, koja je ukusna i lepo izgleda, što njih najviše i privlači. Na ovaj način stvara se zavisnost od malih nogu i veliki rizik za dobijanje dijabetesa.

Zbog čega nam je ova hrana tako primamljiva? Brza hrana je kombinacija namirnica koja lako dovodi do zavisnosti jer dolazi do mešanja hrane koja nas više privlači izgledom i mirisom nego ukusom. Tako kod pice uvek prvo osetimo miris topljenog sira, koji nas prosto namami da je pojedemo, a vrlo je slično i sa lazanjama. Šećer je namirnica koja brzo prelazi u krvotok, a svaki višak šećera prelazi u masnoće, koje se nagomilavaju kao masne naslage. Uz obrok u restoranima brze hrane obavezno dobijamo slatki sok ili neku poslasticu, koja nam samo povećava telesnu masu.

Nađite vremena za kuvanje
Vršena su istraživanja na osnovu kojih su dobijeni podaci da bi nakon 30 dana konstantnog konzumiranja brze hrane, telesna masa čoveka od 25 godina bila uvećana čak 50 odsto jer bi se svakog dana apetit sve više povećavao i potreba za skrobom bi naglo porasla. Navedeni rezultat je zaista poražavajući, uzimajući u obzir koliko često se posećuju restorani brze hrane i činjenica da je u njima gužva u svako doba dana, s obzirom na to da su cene obroka uglavnom pristupačne.

Ali, hajde da se poigramo matematike. Za cenu četiri obroka za četvoročlanu porodicu u restoranu brze hrane možete skuvati lep ručak za dva dana. E, sad samo treba pronaći vreme koje treba provesti ispred šporeta. Ali, verujte nam na reč, isplati se jer činite mnogo za svoje zdravlje. Naročito ako praktikujete da redovno pojedete nešto “kašikom”, u kombinaciji sa svežim salatama.

Izvor: http://www.svevesti.com/

(Samo)ubistvo dimom

Prema broju pušača Srbija je na drugom mestu u Evropi, a na prvom mestu po procentu umrlih od bolesti čiji je uzročnik duvanski dim. Godišnje, od posledica pušenja u našoj zemlji umre oko 20.000 ljudi. Međutim, ono što još više zabrinjava je to da su, osim pušača, podjednako ugroženi i nepušači koji borave u prostorijama s duvanskim dimom.

Samo u toku protekle godine u Evropskoj uniji umrlo je oko 19.000 nepušača od posledica bolesti koje su posledica pušenja. O tome koliko je pasivno pušenje opasno po zdravlje, svedoče i najnovije istraživanje u Velikoj Britaniji, kojeje pokazaloda pasivno pušenje na radnom mestu, u toj zemlji, svakog dana ubije troje ljudi. Procenjuje se da je samo u Velikoj Britaniji tri miliona ljudi izloženo pasivnom pušenju na radnom mestu. A utvrđeno je i da svake godine 900 radnika koji rade u kancelarijama, 165 radnika koji rade u barovima i 145 fabričkih radnika umre zbog udisanja tuđeg duvanskog dima na radnom mestu.Takođe, istraživanje je pokazalo i da pasivno pušenje uzrokuje tri puta više smrtnih slučajeva nego povrede na radu.

Doktor Ana Stojanović, pulmolog iz KBC „Bežanijska kosa”, kaže da duvanski dim uzrokuje obolevanje od respiratornih bolesti, hroničnog bronhitisa, kardiovaskularnih i malignih bolesti, kao i da podjednako ugrožava kako pušače tako i sve one koji su u njihovoj blizini.

– Pušači obolevaju dva puta češće od kardiovaskularnih oboljenja, deset puta češće od karcinoma pluća, a životni vek im je pet do osam godina kraći. Pasivno pušenje, odnosno izloženost duvanskom dimu, takođe izaziva pojavu ovih bolesti i kod nepušača.Ovo je posebno važno kod dece čiji su roditelji pušači jer stalna izloženost duvanskom dimu dovodi do kašlja, glavobolja, do češćeg obolevanja od respiratornih infekcija i nekih hroničnih plućnih oboljenja kod ove dece. Osim toga, deca pušača i sama kasnije češće postaju pušači – objašnjava dr Ana Stojanović.

Prema rečima naše sagovornice, duvanski dim ima veliki uticaj i na plod kod trudnica koje puše, kao i onih koje su samo izložene iako nisu pušači, što potvrđuju brojna istraživanja.

– Takođe, rizik od pobačaja se drastično povećava ako ženin partner puši za vreme trudnoće, utvrđeno je u istraživanjima američkih i kineskih naučnika. Trogodišnja studija pokazala je da gotovotrećina trudnica čiji su partneri pušili više od 20 cigareta dnevno pobaci tokom šest nedelja od začeća. Kod žena čiji partneri ne puše izgledi za pobačaj su dvostruko manji. Prema mišljenju naučnika, rizik od pobačajase povećava i zbog uticaja dima cigareta na nivo ženskih polnih hormona i na usporavanje protoka krvi kroz posteljicu ploda. Osim toga, ukolikone dođe do pobačaja, postoji veliki rizik da će se dete roditi pre vremena, sa znatnim odlikama nedozrelosti i loše plućne funkcije i s rizikom da kasnije češće oboleva od plućnih bolesti. Da bi se izbegli negativni uticaji aktivnog, ali i pasivnog pušenja, neophodno je pušače podsticati na prestanak pušenja uz stručnu pomoć u procesu odvikavanja – ističe dr Stojanović.

Prema rečima Milenka Petronijevića, terapeuta „Alen kar” centra za odvikavanje od pušenja, uprkos ovakvim upozoravajućim podacima,ljudima je teško da se odreknu cigareta.

To dovodi do velikih problema jer je veoma izražena tenzija između pušača i nepušača koji borave u istim prostorijama. Nepušačima ne smeta samo loš uticaj duvanskog dima na zdravlje već i neprijatan miris cigareta. Osim toga, osećaju se ugroženo i smatraju da su im ugrožena ljudska prava. U Srbiji bi uskoro trebalo da bude izglasan zakon koji zabranjuje pušenje u svim zatvorenim javnim prostorima, kao svuda u svetu. To znači da će, uskoro, pušači u duvanskom dimu uživati ispred zgrada. Međutim, to nije najbolje rešenje jer pušenje je fizička i psihička ovisnost. Zato pušačima treba pružiti podršku i najbolju mogućnost da ostave cigarete – objašnjava Petronijević.

Gordana Bašović
15/09/2008.
http://www.politika.co.yu

Pomaze Bog o.Gavrilo, blagoslovite!

Potrebu da Vam iskazem veliku zahvalnost na trudu koji svakodnevo ulazete na izboru duhovno korisnih tekstova na Manastirskoj stranici do sada sam vise puta pismima iskazala.

Ovaj put zelim da Vam se zahvalim za postavljene pod-tekstove o zdravom stilu zivota postavljene na Manastirskoj stranici ispod teksta OTAC GAVRILO HILENDARAC SVOJOJ DUHOVNOJ DECI kojim pokazujete Vasu ogromnu zelju da osim duhovog i tjelesno ZDRAVLJE dozivljavamo i cuvamo kao najvece bogatstvo.

Vasa bolest Oce, lijecenje i velika samo-disciplina pokazuju da sve covjek moze kada mora i zeli. Svakako da je bolje “sprijeciti nego lijeciti” na sto nas upucuju tekstovi koje ste postavili.
Nezimjerno HVALA za vasu iskrenu Ocinsku brigu iskazanu i na ovaj nacin prema Vasoj duhovnoj djeci.

Svako dobro od Gospoda i Presvete Bogorodice Lepavinske zeli Vam
sestra u Hristu Slavica!

Svjedočenje o čudu Majke Božije Lepavinske

Pomaže Bog draga braćo i sestre!

Želim da sa vama podijelim ovo iskustvo kroz koje sam prošla u nadi da će ovo moje svjedočenje biti na korist svima onima koji su obuzeti strašću pušenja duvana, o tome kako je mi je odlazak u manastir Lepavinu i samo poslije jednog čitanja akatista Majci Božijoj Lepavinskoj pomogao da prestanem da pušim cigarete. Ispričaću vam kako je Milostivi Gospod pomilovao i izbavio molitvama Prečiste Svoje Matere Bogorodice Djeve Marije Lepavinske mene grešnu i nedostojnu sluškinju od teškog ropstva zavisnosti od pušenja duvana, a i pogrešnog načina života. Slava Mu i milost!

Deset godina sam bila rob strasti pušenja cigareta koja me je sve više zarobljavala, kako dušu tako i tijelo. Moja normalna tjelesna tekžina iznosi od 56 – 58 kg, a tako zarobljena imala sam jedva 49 kg., jači bi me vjetar oduvao, koža mi je bila zemljano-žute boje, pogled mutan i čudan. Pušila sam 3 kutije dnevno i uvijek strahovala da ne ostanem bez cigareta. Hranu sam uzimala da me ne bi želudac mučio, a na spavanje sam odlazila sa mišlju: Kada će osvanuti da zapalim cigaretu? Kakav užas!

Sve to sam činila i ne sluteći kome služim i kakav grijeh činim. Nije bez razloga izreka: «Radi šta hoćeš, al nećeš dokle hoćeš.», tako je i tome došao kraj. Pošto je Gospod milostiv i dugotrpeljiv i voli sva stvorenja Svoja i sve zove na pokajanje i svima pruža Čašu Života, tako i meni nedostojnoj pruži priliku da ispravim greške svoje, da se popravim i pođem pravim putem.

Prije dvije godine, na Cvjetnu nedjelju pođem grešnica u manastir Lepavinu da se poklonim i pomolim Presvetoj Bogorodici, ali mi tada nije ni palo napamet da molim Presvetu da me izbavi od duvana. Poslije Svete Liturgije otac Gavrilo je blagoslovio kafu, i znajući da u manastirskom dvorištu nema pušenja izađem van kapije i zapalim cigaretu. Tada u mojemisli dođe nekakav glas «Kako te nije sram u svetinji da pušiš?» Ali po grešnosti i malovjerju ne pridadoh tome značaja. Kupila sam ikonu Čudotvorne Bogorodice Lepavinske i Akatist . U povratku kući počela sam osjećati nekakav neodređen strah. 

Velika nedjelja je pred Vaskrs. Jedne večeri sjedim tako i duvanim i čekam da moji odu na spavanje pa da se na miru pomolim i pročitam Akatist Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj za koji nisam prethodno uzela blagoslov da mogu čitati. I ne sluteći kakava iskušenja mogu da naiđu pomislim ovako: «Sad ću ispušiti cigaru pa ću se moliti» Užas! I to pred ikonama! Bože oprosti mi! Po svom duhovnom sljepilu i grešnosti ne znajući šta činim, zapalih tu cigaretu. Kako je Gospod dugotrpeljiv, dozvoli mi da je ispušim i bi mi poslednja koju sam zapalila.

Počela sam čitati Akatist i dok sam čitala poče srce jako da mi lupa, osjetim jeziv strah, nesvjesticu, a zatim nekakav unutarnji glas da odustanem od molitve. A onda, odjednom se sjetih riječi jednog od Svetih Otaca da u tim situacijama molitvu treba pojačati, odnosno usrdnije se moliti kako bi nevaljali odstupili. Hvala Bogu što mi posla pomoć!

I tako čitajući savi mi se tijelo do zemlje od svih iskušenja i počeh čitati stojeći a završih čučeći. Otišla sam na spavanje, a iskušenja sve veća. Na oči mi dođoše najgore prikaze, poče me nešto gušiti, misli sve crnje i crnje, a srce lupa 180 otkucaja, tijelo poče svo da se trese od groznice i da odskače od postelje. Mislila sam da umirem. U takvom bespomoćnom stanju počnem da čitam «Oče naš» i «Bogorodice Djevo», sva problijedila i sva drhtim, i sjetih se i da okadim kuću i sebe.

Po malovjerju svom popijem Bensedin od 5mg, legnem u krevet i opet isto. Tad mi dođe pomisao: -GOSPODE, MOLIM TI SE DA PREŽIVIM I DA BUDEM ZDRAVA NEĆU VIŠE PUŠITI CIGARETE!- Poče tijelo da se smiruje, ali od silnih pomisli neće san na oči. Tada opet stiže pomoć kada počeh pjevati himnu Svetom Savi. Slava mu i hvala!

Zaspala sam i kada sam se probudila, još u postelji, onako mirna umjesto molitve ja opet pomislim: -Sad ću zapaliti jednu uz kafu i više neću ni jednu...-, nisam ni završila ovu pomisao kad srce poče da lupa istom jačinom kao protekle noći. Kao da me nešto ošemari, sjetih se da sam dala zavjet i da ne smijem to pogaziti. Od tada više ne putšim, hvala Bogu

Za opomenu i urzumljenje dobila sam Tahikardiju, tj. Lupanje srca koje su ustanovili ljekari, a koja nije organske prirode, nego je bolest popuštena po grijesima mojim na spasenje duše, hvala Bogu! Intenzivno lupanje srca je trajalo 2 godine.Dobila sam uputnicu za Beograd da se ustanovi uzrok tog lupanja srca, a povremeno i zastoja u radu srca odnosno pauza u trajanju od 2,5 sekunde. Nikome nije bilo jasno, na ultrazvuku srce jako, zdravo, a ozbiljne probleme stvara. Niko ni slutio nije da je to Ruka Božija koja popravlja i ispravlja zabludjele sinove i kćeri Svoje.

Na Vavedenje Presvete Vladičice Bogorodice u Beogradu na Institutu za KVB urađeno mi je Elektrofiziološko ispitivanje i utvrđena mi je Sinusna Tahikardija koja potvrđuje i govori o njenom nastanku o kojem sam vam i ispričala. Po grijesima mojim.

Draga braćo i sestre Presveta Mati uzela je mene izgubljenu u naručje i otrgla me od paklenog ropstva, pružila utjehu i nadu za spasenje, jeste draga braćo i sestre, Presveta je pružila Milost Svoju i Meni nedostojnoj i grešnoj sluškinji Božijoj. Slava Gospodu u svetima Svojim! Presveta Bogorodice spasi nas!Amin.

S ljubavlju Bojana Mihajlović iz Banja Luke

________

Nizak šećer ne štiti od infarkta

Na pomolu rušenje još jednog medicinskog mita: Nastojanja dijabetičara da održavaju niske vrednosti šećera u krvi neće smanjiti rizik od bolesti srca.

Još jedna medicinska teorija je opasno poljuljana: nastojanja dijabetičara da održavaju vrlo niske vrednosti šećera u krvi neće smanjiti rizik od bolesti srca. Krajem prošle nedelje u američkim medijima objavljeno je prvo saopštenje savezne studije Akord, čiji su istraživači dokazali da vrlo niske vrednosti šećera čak mogu da povećaju rizik od infarkta. Decenijama su naučnici verovali da osobe sa dijabetesom, ukoliko budu održavale vrednosti šećera u krvi u okviru niskih i normalnih vrednosti, neće biti izložene visokom riziku da umru od srčanih bolesti. Posle objavljivanja rezultata istraživanja, koje je obuhvatilo više od 10.000 sredovečnih i starijih osoba (u proseku starih 62 godine) sa dijabetesom tipa dva, od koga prosečno boluju oko 10 godina, ova teorija dovedena je u pitanje.

U glavnoj grupi ispitanika kod kojih su vrednosti glikoziranog hemoglobina održavane na 6,5 i manje ispostavilo se da ima više onih koji su se suočili sa smrtonosnim srčanim oboljenjima, nego u kontrolnoj grupi koja je glikozirani hemoglobin držala na vrednosti od sedam. Naučnici koji su radili ovu studiju preporučili su, međutim, dijabetičarima da terapiju nikako ne smeju da menjaju na svoju ruku, nego prethodno treba da se konsultuju sa svojim lekarima. Pacijentima koji su se godinama borili da ispune lekarske zahteve – putem dijeta i terapije koja je nekada podrazumevala i četiri, pet davanja insulina na dan, proveravanje šećera od sedam do osam puta dnevno, a neki su nosili i insulinske pumpe – biće teško objasniti da i nisu morali da budu tako revnosni, priznaju istraživači. Pokazalo se da je veća stopa smrtnosti zbog srčanih oboljenja kod pacijenata koji su se najviše trudili da svoj šećer u krvi održe na niskim vrednostima. Ipak su dobro postupali, jer nije opovrgnuta medicinska tvrdnja da niske vrednosti šećera čuvaju pacijenta od bolesti bubrega, slepila i mogućih amputacija zbog dijabetskog stopala.

Suočeni sa ovim iznenađujućim rezultatima naučnici su pozvali medicinske eksperte da odgovore na pitanje koji je najbolji način lečenja bolesti koja pogađa 21 milion Amerikanaca. Dijabetes je u današnje vreme ono što je kuga bila u srednjem veku: nezaustavljivo se širi i od njega u ovom času boluje oko 230 miliona ljudi širom sveta, a svake sekunde jedna osoba umre zbog posledica šećerne bolesti. Procenjuje se da će se broj dijabetičara do 2025. godine udvostručiti – tada će ih biti već između 370 i 400 miliona.

Profesora dr Nebojšu Lalića, endokrinologa i predsednika Republičke stručne komisije za dijabetes, zamolili smo da za „Politiku” objasni poruku i značaj ove studije.

Poruka studije Akord, koja je definitivno važna i značajna, jeste da snižavanje nivoa glikoziranog hemoglobina ne može biti beskonačno i nekritičko. Regulisanje šećera je delikatna klackalica. Mi smo se decenijama borili sa hiperglikemijom, dakle, sa visokim vrednostima šećera u krvi, ali je sada opasnost prepoznata i u hipoglikemijskim, niskim vrednostima. Najvažnija poruka jeste da se nivo šećera mora održavati i kontrolisati. Rezultati ove studije nikako ne mogu da budu izgovor da pacijenti ne kontrolišu nivo šećera ili da bude devalvirana ideja o kontrolisanom šećeru – objašnjava dr Lalić.

Profesor Lalić objašnjava kako niske vrednosti ugrožavaju srce: kad pada šećer, smanjuje se ishranjenost srca i mozga. Ali i visoke vrednosti glikoziranog hemoglobina nisu ništa manje opasne, jer visoki šećer u dužim etapama ugrožava i oštećuje krvne sudove i mozak. Zato je, kako kaže naš sagovornik, najvažniji cilj dijabetologa dobra regulacija šećera. Profesor Lalić kaže da je, kao i svaki lekar, vrlo zadovoljan kad vidi da njegov pacijent održava glikozirani hemoglobin na vrednosti od sedam, jer je takvih u Srbiji manje od 50 odsto, ali ni u svetu nije bolje.

Kod nas od šećerne bolesti, po podacima profesora dr Nebojše Lalića, endokrinologa i predsednika Republičke stručne komisije za dijabetes, boluje između 400.000 i 500.000 osoba, pa je i Srbija takođe, suočena sa epidemijom šećerne bolesti. Pet odsto žitelja naše zemlje ima dijabetes tipa dva i po tome se ne razlikujemo se od država u okruženju. Prema našim lokalnim procenama, na jednu osobu koja se leči i uzima terapiju, dolazi još jedna osoba sa dijabetesom, jer je reč o vrlo podmukloj bolesti, koja dugo ne daje vidljive simptome.

Olivera Popović
15/02/2008
http://www.politika.rs

SESTRA NEDELJKA: - „Pomaže Bog, oče Gavrilo, blagoslovite! Neki dan pročitah tekst u dnevnom listu „Politika“ na temu zdravlja, i zapazih mnogo sličnosti sa Vašim stavom u tekstu objavljenom na sajtu manastira Lepavine u rubrici „Otac Gavrilo svojoj duhovnoj deci“. Naime, tekst je potkrepljen izjavama i tvrdnjama lekara, gde se dirktno iz njihove prakse navodi koliko je štetna i pogubna po zdravlje neposlušnost lekaru, nepoštovanje njegovog mišljenja o toku razvoja i izlečenja bolesti, zatim koliko su opasni alternativni lekovi spravljeni od strane nadrilekara i „bakica, koje sve bolesti leče“, a posebno ako se koriste bez znanja i odobrenja lekara. Tako se samo zataškava osnovna bolest i produbljuje zdravstvena kriza, koja može biti i pogubna po život pacijenta. Naravno pod „bapskim preparatima“ ne podrazumevamo, kako bih ja upotrebila jedan divan izraz, koji sam davno pročitala „biljke iz Božije apoteke“, odnosno biljke, koje je Gospod stvorio kao prirodne lekove, ili pak biljke koje se koriste za proizvodnju lekova, zaštićenih od strane Ministarstva zdravlja i kompetentnih ustanova za utvrdjivanje kvaliteta leka. Medjutim, jasno je da sve što čovek sa narušenim zdravljem upotrebljva za svoje lečenje, bilo da su to sintetički ili prirodni lekovi, treba da koristi pod strogim nadzorom lekara, jer i lekare je opet Gospod odredio da budu to što jesu i da leče i pomažu ljudima.

Pažljivo sam, oče, pratila i put Vašeg ozdravljenja. Vaša rehabilitacija je gotovo čudo. Prošlo je tek 2 godine od operacije Vaše noge koja tri puna dana nije imala napajanje krvlju, znači bila je potpuno hladna i bez života. A danas? Ne samo što noga potpuno normalno funkcioniše, nego ste redovnim konzumiranjem terapije i upornim i svakodnevnim vežbanjem celo telo doveli u stanje potpune vitalnosti. Videla sam da su čak i lekari zadivljeni jer su konstatovali da se na mestu operacije na krvnim sudovima gotovo ne vide šavovi, kao da operacije nije ni bilo. Takodje su se rehabilitovali krvni sudovi druge noge, jer i oni su bili u velikom procentu zapušeni. Znajući da mnogi ljudi, ne samo da ne vode računa čak ni o ozbiljnim stanjima svog zdravlja kao što je naprimer već ozbiljno narušeno zdravlje organizma od posledica dijabetesa i da umesto redovne kontrole kod specijaliste dijabetologa, koji odista može da spasi periferne krvne sudove od propadanja i oštećenja tkiva, krvnih sudova oka i drugih organa, neozbiljno pristupaju održavanju zdravlja, upotrebljavaju razne lekove i ulja koja ne propisuje lekar nego „razni lekari“, naravno dobronamerni, ali nedovoljno upućeni u ozbiljnost oboljenja, zbog čega bolest napreduje velikom brzinom i svakim danom oštećuje sve više i više organa, ja zapažem kako ste Vi, oče, zahvaljujući upravo toj besprekornoj disciplini odlaska na redovne kontrole i svakodnevnim vežbama stavili pod kontrolu sve rezultate i ceo organizam doveli u stanje potpune vitalnosti. Znam da ćete reći da je Gospod i Presveta Bogorodica preko dobrih ljudi učinila čudo i vratila Vas u život, pa ipak Vas, oče, molim da svoje veliko iskustvo, koje ste ugradili u Vaše telesno ozdravljenje, podelite sa nama, jer se sećam kako ste sa radošću rekli: - „Pa ja sada ponovo kao nekad mogu sa lakoćom da odslužim celu Svetu Liturgiju!“

OTAC GAVRILO: - „ Bog pomogao! Bog blagoslovio! Već više puta sam pisao o zapanjujućoj nedisciplini i obrazovanih i neobrazovanih ljudi, koja se odnosi na održavanje sopstvenog zdravlja. Bog nam je dao zdravlje, ali nam je dopustio i bolesti. Zato nam je dao molitvu, ali i mogućnost ozdravljenja i kroz lekare. Ako smo već prinudjeni da se lečimo u zdravstvenoj ustanovi, moje iskustvo govori da se zaista besprekorno treba držati saveta lekara. Ako se obratimo lekaru i ne pridržavamo se njegovih uputstava, prvo, ne možemo ozdraviti, drugo, zauzimamo nekome bolesniku mesto koji možda ne može od nas da stigne na red kod lekara a lečio bi se, zatim mnogo se potroši novca za naše lečenje i usluge lekara, a mi nedisciplinom sve to zenemarujemo i praktično trošimo silan novac a stanje zdravlja našeg se samo pogoršava. Da, u tekstu u listu „Politika“ gotovo identično iznose moje zapažanje, koje sam opisao u nekoliko navrata. Ja sam prvi put boravio u bolnici radi operacije noge, a nakon toga je bilo neophodna dalja hospitalizacija u banjama za kardiovaskularne bolesti. Bio sam iznenadjen teškim stanjem svog organizma. Zbog svakodnevnih obaveza u manastiru i parohiji ja prosto nisam obraćao pažnju niti na moje rezultate niti na bolest koja se stalno pogoršavala, dok jednog trenutka ceo organizam nije oronuo i prosto otkazao. Kada su mi lekari predočili stanje mog organizma, videvši da je moje zdravlje gotovo očajno, odlučio sam da disciplinovano i besprekorno poslušam njihove savete i da maksimalno doprinesem svom ozdravljenju i učinim sve što zavisi od mene. To je podrazumevalo redovan odlazak na kontrolu, redovno korišćenje lekova i svakodnevnu fizičku aktivnost pod strogom kontrolom specijaliste fizijatra. Eto, Bogu hvala i Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj, koji su mi dali snage za ozdravljenje, ja se sada osećam dobro, redovno trošim lekove, odlazim na kontrole, a vežbe radim svakodneno. Zaista su svi rezultati pod kontrolom i strogim nadzorom lekara.

Mnogo sam se iznenadio kada sam video koliko se pacijenti neozbiljno odnose prema sopstvenom zdravlju. Ne samo da ništa ne čine da sami doprinesu poboljšanju svoga zdravlje, nego ne poštuju ni savete lekara, ne koriste propisane lekove, nego svako ko ima neko svoje iskustvo prenosi to drugima i tako ljudi koriste sve i svašta, ozdravljenja nema i ne može ga biti, i onda, naravno, lekari u njihovim očima postaju glavni krivci. Onda se stanje ponovo pogoršava jer nije ni lečeno, tada taj nedisciplinovani pacijent čuje za nekog drugog lekara, odlazi kod njega, ali ni njega ne sluša jer ni njemu ne veruje, a i lekar zna da ni njega neće poslušati jer nije poslušao ni njegovog prethodnika, onda odlazi kod trećeg i tako dolazi do ozbiljnog razvoja bolesti kada već može biti i kasno. Ima mnogo primera kada pacijent izbegava da dodje na zakazanu kontrolu, menja lekara, uzima alternativne lekove i, razvoj bolesti je neminovan. Ne može se rana, koja je nastala od propadanja tkiva lečiti i mazati nekim lekovitim uljem, kada treba lečiti uzrok zbog koje je rana nastala. Takvo lečenje je čak veoma opasno jer može stvoriti privid poboljšanja, onda se zaboravi neophodna kontrola kod lekara i rezltat može da bude poguban, jer nelečena bolest uzima sve više i više maha.

Medjutim, ja zaista želim da pozovem svu svoju duhovnu decu i sve koji ovo budu čitali, da ne trče od lekara do lekara, da se besprekorno drže saveta svog lekara, da redovno idu na kontrolu kod svog specijaliste, jer samo on ima istoriju njegove bolesti, i da opet i isključivo po savetu lekara svakodnevno rade vežbe. To je neophodno. Uspeh mog ozdravljenja jeste isključivo besprekorna poslušnost i primenjivanje saveta lekara i upornost u vežbanju, jer moj organizam je bio potpuno oronuo.

Pomaze Bog o.Gavrilo,blagoslovite!

Zaista rijetko ljudi o svojoj bolesti, a posebno ako je u pitanju teze licno obolenje ili clanova njihove porodice govore cak i u krugu familije, a kamoli javno. Zbog nasih predrasuda o bolesti, bolest se
nepotrebno skriva i o njoj se malo govori, a kad dodje do krajnje tragicnog ishoda svi budu blago receno “zateceni i iznenadjeni” Cini mi se o.Gavrilo da ste Vi i po tom pitanju “jedinstveni”. O Vasoj
bolesti, operaciji, rehabilitaciji,Vasoj licnoj disciplini,strogom drzanju ljekarskih savjeta, redovnih kontrola i toku Vaseg oporavka (sve to popraceno med.dokumentacijom i fotografijama) Vi ste Oce
bez imalo predrasuda putem interneta tj. Manastirske stranice upoznali sve nas koji posjecujemo ovaj sajt. Mislim da su mnogi bili iznenadjeni a posebno da to na ovaj nacin cini jedan Iguman manastira.

Svakako Vasa zelja i namjera, da bolest prihvatimo kao Boziju posjetu a ne kao “sramotu” jedini su razlozi sto ste to ucinili na ovaj nacin.

Upravo zbog prisutnih predrasuda i nasih losih navika svjedoci smo raznih tragi-komicnih situacija koje vidimo i cujemo u svom okruzenju: doktor ne zna nista - bolje lijece neki nadri ljekari i bapske trave, (cast izuzetcima) itd. cak se desava da se iz naprijed navedenih i slicnih razloga, s nalazima nekog privatnog ljekara ili doktora druge zdravstvene ustanove na kontrolni pregled doktoru ciji smo pacijent umjesto nas obraca neko od clanova uze porodice, sto je apsurd. Zaista je neophodno da predrasude, mnoge nase lose i nelogicne navike pocnemo mjenjati.

Nacin na koji ste Vi prezentirali svoju bolest, zasluzuje po mom licnom misljenju blago receno POHVALU a i potrebnu POUKU kao jedinu istinu.

Svako bez obzira na zivotnu dob,pol, zanimanje, funkciju u drustvu itd., moze biti bolestan te o istoj bez ustrucavanja treba normalno razgovarati i ne predavati se. S vjerom u Boga, pridrzavajuci se
strogo doktorskih uputa, pruzenom ljubavi bliznjih, razumjevanjem srodnika, prijatelja i bliskih saradnika, zajednickom molitvom..... boljitak ili cak potpuno ozdravljenje nece izostati. Da je to moguce
Vi ste Oce svima nama najbolji primjer.

Hvala o.Gavrilo na Vasoj iskrenosti, neposrednosti i dobrim namjerama da sve sto ste nami napisali i prezentirali pod naslovom “Otac Gavrilo Hilandarac svojoj duhovnoj deci” urodi dobrim plodom. AMIN !!!

Sestra Slavica, Sarajevo, 19.09.08.

________________________

IZ KORESPODENCIJE SA DOKTORICOM TAMAROM LUKAČ IZ BANJE MLJEČANICE

Pomaže Bog Oče Gavrilo!

…ištampala sam vaše pismo upućeno pacijentima i djelićemo ih kad budu naše tribine za pacijente u Mlječanici. Nadam se da će ovaj vid rada sa pacijentima svakako upotpuniti naš trud i pomoći njihovom izlječenju. Kako vrijeme odmiče od prvog vašeg boravka kod nas vidim da neke vaše ideje i zamisli polako postaju naša stvarnost.  Duhovni preporod osoblja banje je krenuo i nadam se da neće stati već da će se svakim danom poboljšavati. Mislim da smo prošli jednu buru ljetos i da je ona poprilično “pročistila vazduh”. Ono što mi je žao a osjećam da bi bilo korisno, je da većina njih još nije posjetila Lepavinu… puno pozdrava od dr Tamare i Bogdana, vama i vašoj bratiji .

Poštovana doktorice Tamara,
Početak primene nekih saveta s moje strane kako ste opisali u vašem zadnjem javljanju je za pohvalu i korist, ja sam vam dao sugestije i zapažanja ne kao doktor, ali kao pacijent koji se aktivno odnosi prema bolesti i bolest vidi kao šansu što pored ostalog takođe je jedan faktor ozdravljenja, baš to viđenje bolesti kao izazova sa kojim se treba kreativno i stvaralački suočiti. U biti kreacije jeste ljubav tako da je moguće čak i pacijentu sa teškom bolešću na osnovu negativnog iskustva da napravi neko malo tako da kažemo “delo”, i upravo tako ja sam se u zadnje vreme se nosio idejom kao što vam je poznato uz nove fotografije sa vežbama fizikalne terapije o mogućem pravljenju snimka setova vežbi koje sam savladao i idejom o prikazivanju na zdrastvenim tribinama tih vežbi kao vid kontrasta s onim stanjem u kom sam bio kad sam primljen u bolnicu, kad je operativni zahvat urađen. Ideja mi je bila i da se to dokumentuje vizuelno u hronološkom redosledu do sadašnjih nalaza čime bi se pratio ceo proces ozdravljenja u jednoj kratkoj video prezentaciji npr. dinamični film od 20-30 minuta koji bi se isključivo koristio i prikazivao u medicinskim ustanovama, a ne u javnim medijima.

To je ilustracija i svedočanstvo ozdravljenja i time se daje pacijentu i nada i uverenje da je moguće ozdravljenje i da je čak moguće na jedan opštekoristan način bolest kreativno preraditi. Ovaparadigma se može primeniti ne samo kod mene, već kod bilo kog pacijenta zdrastvene ustanove. Znači ovde se radi o jednom posebnom aspektu lečenja i izlečenja a to je pozitivan stav samog pacijenta i želja za ozdravljenjem, taj aspekt može se imenovati kao psihološki i motivacioni, u svakom slučaju se radi o duševnoj dimenziji zdravlja. Konkretno ja nisam mogao ni 20 koraka napraviti, a kad sam bio kod vas, kad sam izašao sa rehabilitacije bio sam u stanju sa prekidima u toku dana 20 km da hodam. Za pacijenta je ključno i živo svedočanstvo ozdravljenja, znači uzor. U ovom slučaju moje konkretno ozdravljenje sigurno koristi drugim ljudima da ne izgube veru i nadu u ozdravljenje.

Da rezimiramo, pored samog:
1.) KREATIVNOG pristupa ( bolest kao izazov i stvaralaštvo ma kako paradoksalno to zvučalo) imamo i
2.) primer ozdravljenja tj. živo SVEDOČANSTVO ( pacijentu se kroz ličnost koja je ozdravila daje uverenje, i nada da će sve biti dobro);

Na osnovu ovih parametara onda se uzimaju varijacije i kombinacije terapeutskih zahvata ili koncepcija zavisno od vrste bolesti i samih pacijenata koji i sami postaju akteri u procesu ozdravljenja.

Pozdrav i blagoslov iz man.Lepavine,
o.Gavrilo
30.09.08.

________________________

Pomaže Bog Oče, Vašom brigom za spas naših duša kroz zdrav život i pouke kroz tekstove koje postavljate dugujemo Vam vgeliku zahvalnost. Pročitavši današnju prepisku između Vas i sestre Dr. Tamare, Vaši prijedlozi za pomoć nama grešnima čini mi se da su neiscrpni. Oče jedno veliko i beskrajno hvala na Vašem neiscrpnom trudu.

Brat Stamenko
30.09.08.

________________________

Poštovani Oče Gavrilo,

Hvala vam za zaista jedno lijepo i konstruktivno rezimiranje sveobuhvatnog koncepta u liječenju pacijenata.Ja sam već neke vaše fotografije pokazivala našim pacijentima kao dobar primjer uspješnosti
u rehabilitaciji zasnovan na našim metodama , povjerenju i samodisciplini pacijenta. Ovaj tekst je jako lijepo složen, sistematizovan i možemo ga čitati pacijentima na našim edukativnim tribinama. Ono što je nezaobilazno je i duhovna dimenzija pacijenta, koja je jedna od najvažnijih karika ali nažalost u većini slučajeva veoma slaba tačka. Taj segment prepuštamo duhovnicima , a naše je da takve pacijente prepoznajemo i usmjeravamo da jačaju i tu dimenziju…

Puno pozdrav

________________________

HRVATSKA PROTERUJE PUŠAČE

Od početka sledeće nedelje svi pušači u Hrvatskoj biće i zvanično izolovani od društva. Svoju lošu naviku moraće da skrivaju ili da traže ograđeni prostor predviđen za pušenje pošto na snagu stupa Zakon o ograničavanju upotrebe duvanskih proizvoda.

Zakonom, koji je prošle nedelje većinom glasova potvrdio i hrvatski parlament, strogo se, uz pretnju vrlo visokim kaznama, zabranjuje pušenje na otvorenom i u svim javnim prostorima, uz izuzetak psihijatrijskih ustanova. Novi zakon predviđa plaćanje novčane kazne od 1.000 kuna (oko 140 evra) za one koji prekrše zabranu pušenja na javnom mestu, dok će vlasnici ugostiteljskih objekata, kao i poslodavci koji budu tolerisali pušenje, platiti kazne od 1.400 do 2.800 evra. Uz to, svako paklo cigareta u Hrvatskoj će, slično kao u zemljama Evropske unije, morati da ima opšte upozorenje o štetnosti pušenja, ali i dodatno tzv. šok-upozorenje u vidu slika koje prikazuju štetne posledice pušenja. Te morbidne fotografije će prekrivati najmanje 40 odsto zadnje strane kutije.

Iako je deo javnosti, pre svega pušača, proteklih nedelje vladi zamerao da se ovim zakonom “ulizuje” EU, vlada se nije dala omesti i čvrsto je ostala pri odluci da smrad cigareta protera sa ulica i javnih prostora.

Ministar zdravstva Darko Milinović je poslednje dve nedelje, odnosno od trenutka kada je vlada novi zakon uputila u saborsku proceduru, uporno ponavljao da je ovo zakon koji “većinu treba da zaštiti od terora manjine”. Mislio je naravno na činjenicu da oko 28 posto odrasle populacije pušača svojom štetnom navikom prisiljava nepušače na jednako štetno i opasno pasivno pušenje.
“Znate li da bi se samo od katrana koji se dnevno dobije od popušenih cigareta u Hrvatskoj mogao da asfaltira put duga 400 metara”, upitao je Milinović svoje kolege, ministre-pušače.
U burnoj javnoj raspravi o tome da li treba ili ne getoizirati zavisnike od cigarete i prognati ih u izolovane “pušačke kaveze”, moglo se čuti i da Hrvatski zavod za zdravstveno osiguranje samo za lečenje bolesti koje su direktno ili indirektno uzrokovane pušenjem iz državnog budžeta godišnje potroši oko 420 miliona evra.

Uprkos gomili potrošenog novca i trudu i zalaganju lekara, koji uporno upozoravaju na štetnost cigareta, godišnje se u Hrvatskoj i dalje prodaje u proseku oko 400 miliona kutija cigareta, a od posledica pušenja umre oko 14.000 ljudi. Mnogi se takođe pitaju koliko hrvatska vlada može biti verodostojna u svojoj odluci da se “obračuna” sa pušačima, kada proizvođačima duvana na ime državnih potsticaja svake godine isplaćuje gotovo 70 miliona kuna pomoći.

Sanaderova vlada, tvrde stručnjaci, još nije spremna da se odrekne profita od oko sedam milijardi kuna koliko se godišnje sliva u budžet od prodaje duvanskih proizvoda, ali i direktnog uticaja na stabilnost privrednog sistema u zemlji koji duvan sobom nosi. Zbog svih tih činjenica mnogi skeptici tvrde kako će biti zanimljivo posmatrati hoće li ovaj zakon ostati tek “mrtvo slovo na papiru” i koliko će doista nadležni inspektori kažnjavati prekršioce.

http://www.svevesti.com/?l=sr&a=108286
Sandra Carić Hercog, Beta, 23.10.2008

Komentari: