OSNIVANJE LEPAVINSKO-SEVERINSKE EPARHIJE
За православне Србе „западних страна” образовала је Пећка патријаршија почетком 17. века Марчанску епархију, под чију су јурисдикцију спадали сви Срби у земљама Аустриског царства од Дунава до Јадранског мора. Седиште те Епархије било је у мана-стиру Марчи, а епископ њезин добио је од пећког патријарха титулу „вретанијски”, док су се сами епископи често потписивали „епископ Србљем вретанијским” „епископ српских синов"3, или само „епископ Србљем”.
Одржавање православља и признавање јурисдикције пећког патријарха у земљи, у којој се поред државне, римокатоличке, вере није трпела никаква друга вера5, било је врло тешко. Па и поред свих напада епископи марчански, васпитани у традицијама српског православља у крилу Пећке патријаршије свакако су се довијали и насртаји римокатоличке пропаганде су пропадали. Оии су ради мира и одржавања православља одавали извесно поштовање претставницима римокатоличне цркве, али кадгод би се папска курија обрадовала да ће унија бити остварена, дошло би разочарење. Марчански епископи и калуђери нису били за овај посао. У Риму су увиђали да треба поћи другим путем. Већ од времена првог марчанског епископа, Симеона Вретанијског, на предлог ректора загребачког језуитског колегија, Петра Љубића, и љубљанског бискупа Томе Хрена, узимале су државне власти из Хрватске и Славонске крајине по шест способних младића да се бесплатно школују у загребачком језуитском семинару са циљем да иду, кад заврше школовање, међу своје сународнике „да их изводе из заблуде и приведу у крило римокатоличке цркве”. Завера Зрињског и Франкопана дошла је као наручена аустријским властима за њихове планове о унијаћењу Марчанске епархије. Народу је објављено да је Зрињски хтео Хрватску и Славонију потчинити Турцима. Та вест га је депопуларисала и гушила симпатије према њему и Франкопану, а варварско демолирање њихових двораца и развлачење њиховог огромног богатства у стварима и драгоценостима, као и гвоздена строгост, заведена у Хрватској и Славонији после откривања завере, натерали су народу страх у кости. Па кад је тада међу крајишнике пуштена вест да је епископ марчански Гаврило Мијакић био умешан у заверу, нико се није усудио отворено стати у одбрану свога епископа. Стварних доказа о учешћу Мијакића у завери није било, јер би их аустријске власти радо изнеле и скинуле му главу. Мијакић је додуше био у добрим односима са Николом и Петром Зрињским, али то није доказ о његовом учешћу у завери. Међутим са таквом мотивацијом најлакше се могло пред народом оправдати хапшење српског црквеног поглавара, које је према писму цара Леополда загребачком бискупу Мартину Борковићу, од 7. децемба 1673, и извршено са циљем да се међу Србе уведе католичка вера или бар унија с католичком црквом.
После уклањања са епископске столице епископа Гаврила Мијакића (1663-1670), који је завршио свој живот у тамници (1686), доведен је за марчанског епископа Павле Зорчић, васпитаник језуитских школа у Загребу и Болоњи и штићеник загребачког бискупа Петра Петретића. До сада је народ сам себи бирао епископа из круга својих калуђера, а сад долази насилно довођење добро васпитаног и ватреног унијата, без обзира на то што су га марчански калуђери презирали још док је био на школовању у Болоњи. Међутим на вољу народа и клира није се више гледало. Зорчић није био биран, него постављен царским декретом од 28. фебруара 1671.
Када је Зорчић 8. априла 1671. пред загребачким бискупом и Каптолом положио заклетву у којој признаје папу за главу цркве и исповеда римокатоличку веру, а сасвим се одриче пећког патријарха, настаде за српски народ у овој Епархији нова ситуација. Зорчић се одриче не само православља и пећког патријарха, него и народа. Док су дотадањи марчански епископи, које је народ бирао, увек водили бригу о добру и слободи свога народа, активно руководећи у свим акцијама за народна права, дотле се Зорчић заклиње: „... а ву светска или времена влашка и крајинска оправила нећу се пушћати, алити кимгодер путем пачати, још мање поглаваром ву такових светских и краинских оправилах чинити, нити којим путем к њему приволити”.
Зато државне власти и нису помагале унијаћење Срба само због верске интолеранције, него и због политичких разлога. Покатоличавањем Срба требало је уништити и њихову националну индивидуалност, а кроз то и аутономију зајемчену царским привилегијама. Због свега тога народ није хтео ни да чује за оваквог владику, те се под водством лепавинских калуђера побунио и 6. маја 1671. онемогућио његову свечану инсталацију, која се тек крајем тога месеца обавила сасвим тихо, али у Крижевцима, а не у Марчи како је мислиио Ивић. После тога отишао је Зорчић у Рим ради потврде и рукоположења, а пред народом је говорио да је посвећен у Москви. Али, народ се није дао обманути, него чим се Зорчић вратио из Рима почетком 1672. у Марчу, рекоше му калуђери отворено: „Као што је пре било, нека буде вазда. Ми ћемо пре сви дати главе и животе, него римског првосвештеника признати својим пастиром. Ми имамо четири патријарха, који су нашега обреда. Њима ћемо бити покорни све до смрти, никоме другом... Јер ако будемо послушни римском првосвештенику, мораћемо прихватити и латински обред.”
Крајина се тако узбунила да је крижевачки пуковник, не знајући више шта да ради, морао тражити инструкције од Дворског ратног савета у Грацу. Чекајући помоћ, пише уплашени Зорчић загребачком бискупу Борковићу: „Доиста се сваки дан бојим за свој живот...”. Његов страх био је оправдан, јер ни народ ни калуђери марчански и гомирски, а нарочито лепавински, нису хтели ни да чују за њега и унију. Чак кад је касније и сам цар Леополд, 18. априла 1675, наредио преко градачког Ратног савета да Лепавинци исповеде римокатоличку веру, остала је и царска реч мртво слово на хартији, јер Борковић пише те јесени да су Лепавинци остал» „тврдокорни” у расколничкој „тврдовратости” и неће да Зорчићу дају епископске приходе. Зато моли да се Срби преко војних власти присиле да Зорчића признају за свога духовног поглавара, да му дужно подавање дају и примају свештенике које он рукоположи. Народ ипак ништа није хтео да даје за унијатског бискупа. Али је зато цар у интересу унијаћења наредио да се Зорчићу исплаћује месечно 30 форинти из Љубљанске државне касе, а по 15 форинти месечно из коморске касе у Грацу, касније у Крижевцима. То су примали и његови наследници.
У гоњењу православних калуђера Зорчићу су помагале и војне власти, иако се њему чинило да је све то недовољно. Тако Иван Фодроци пише 20. марта 1672. из Иванића бискупу Борковићу: „Сада ове дневе били су 6 калугеров одпељали в Крижевце, а пет било и је манастиру остало и они су били ву турску земљу скочили, и црквено рухо и все друго, што су могли, на пет коњи натоваривши однесли. Тако су пошли за ними и достигли су ји и онак звезане у Иванић одпељали и у узу поставили, какоти невернике; за људи кои буду сведочили хоћу скербети... “ . Народни отпор против уније претворио се у праву буну, коју су војне власти под руководством карловачког генерала Херберштајна силом угушиле. Четврнаест калуђера осудише на вечну робију, па их оковане послаше на Малту. За њима је карловачки генерал Херберштајн послао и гомирског игумана Симеона Немчевића. Четворица од ових мученика умрла су од куге, а остали су обријани и ошишани робовали на галијама или вукли камење за зидове малтешких утврђења. Обраћали су се молбама на све стране, али помоћи није било. Кад су се 1677. последњи пут јављали у Лепавину и Гомирје, ухвати писмо крижевачки пуковник. Зорчић јавља 1. октобра 1677. бискупу Борковићу садржај тога писма у коме ови несретници описују свој бедни живот и изражавају своју постојаност у вери и оданост православној цркви. Зорчић у борби против православних калуђера употребљава најтеже физичке казне. Баца их у тамнице, туче, окива. Али, отпор њихов није сломио. И док је живот православних калуђера и народа испуњавало огорчење, дотле је Зорчић, који је добро знао за то расположење, живео у сталном страху. „Ноћу и дању пише он 1680. морам држати стражу. Ево већ десета година овога најбеднијег бискуповања, па ми ђаво непрестано спрема по разним својим слугама заседе и напада ме” . Кад је идуће године 1681. купио у Загребу кућу за унијатски семинар, тамо је најчешће и боравио, а кад би долазио у Марчу, ноћивао је у манастирској кули, повлачећи за собом лестве, да се нико к њему не може попети
После Зорчићеве смрти (23. јануара 1685) одређен је за унијатског бискупа његов рођени брат Марко, који је тада имао тек пуних 25 година. Православни калуђери и народ су тражили да се место њега постави неки од калуђера , као што је увек било, а Марко Зорчић није калуђер . О томепише 8. априла 1686. загребачки бискуп Мартин Борковић кардиналу Колонићу, истичући да су мирски свештеници били оданији покојном Зорчићу, док су калуђери у вези са патријарсима у Турској и к њима одлазе ради рукоположења. Моли га зато да настоји да се Марко Зорчић и на супрот народних и калуђерских молби свакако постави за бискупа. Колонић се и заузимао, те је Зоричић и поред своје младости био именован за епископа народу, који га није хтео, и који се и даље борио да се из Марче уклони унијатски епископ и постави православни. То потврђује и сам Зорчић у писму кардиналу Колонићу 27. априла 1686. где вели, да омирски калуђери траже да се он смени, а на његово место да се постави православни епископ. Под њиховим утицајем народ у Хрватској крајини и Приморју био је толико огорчен против њега да нико из Марче није смео међу тамошње Србе отићи, јер ономе који би се усудио доћи претили су смрћу. Зорчић је био у таквом страху за свој живот да није из куће смео изићи . Два дана касније (29. априла 1686) писао је Колонићу и загребачки бискуп да гомирски и лепавински калуђери обилазе Србе и наговарају их да траже од цара да се место Марка Зорчића постави православни епископ, који ће имати везу са православним патријарсима у Туркој народ је заиста решио да се пође у Беч и тражи помоћ. Али пре него што су пошли у Беч изасланици, одржан је у Лепавини скуп на коме је закључено да се сви они које је рукопбложио Павле Зорчић, па и Марко међу њима, одлуче од свештенодејства, као неправилно рукоположени и латинизирани. Све такве назваше „павлистима”. Као изасланике изабраше баш два најбунтовнија калуђера, Јоакима Шобатића и Антонија Угриновића. За њих је сакупллн новац и они отидоше у Беч. Тамо они пред царем изнеше своје жалбе против Зорчића, али и против Колонића, који их зато даде бацити у тамницу, где су подуже чамили, али их је по царском налогу морао и пустити, бојећи се отпора у Крајини. Из истих разлога је и Загребачки бискуп предлагао да се старешине манастира Гомирја и Лепавине протерају, сматрајући да би тада нестало отпора унијаћењу.
У таквим приликама живео је Марко Зорчић тешко и кратко. Пуне четири године чекао је на потврду. Кад се 1688. враћао из Рима са посвећења, умро је у путу. Његов наследник, Исаија Поповић, такође васпитаник загребачких језуита, имао је исте тешкоће, па се није ни усуђивао ма шта поредузимати против православља. Народ га је звао „кротки”,јер је био тих и без оне борбености, коју су имали браћа Зорчићи. Предање вели за њега да је био „муж разумниј, коториј народу абије објавил все от Зорчића содјеланоје, и јако он њест унитом, такође и свјашчеников при всвсјех их обичајах оставил.”
У време његовог епископства (1686-1701) пада велика сеоба Срба под Арсенијем III Црнојевићем. Родољубиви патријарх је одмах желео да дође у Марчанску епархију, али га је у томе задржало сређивање прилика доведеног народа. Зато је послао уместо себе у ову Епархију егзарха Стефана и писао загребачком бискупу 25. априла 1691: „ Да знаје ваша милост како смо хотели и ми са позвољењем цесарскије милости тамо приити на ту страну куде се наши христијани находе, да видимо како животују...,” али „... имамо потребно дјело при ових људих које смо од поганских рук турских избавили и под свијетлога ћесара крило привели.” Међутим чим је мало средио прилике досељеног народа, похитао је у Марчанску епархију пред крај 1692. Кад се прочуло за његов долазак (јер патријарх је о томе јавио и епископу марчанском Исаији 6. новембра 1692, а и Колонић је о томе знао, пошто је патријарх добио још 5. марта 1692. царску дозволу), народ је био препун радости. Епископ Исаија пише загребачком бискупу Микулићу 11. децембра 1692. да га народ сматра за јеретика, и због тога што је рукополо жен у Бечу, нико неће да се обраћа за рукоположење њему, него чекају патријарха. Неки су већ одлазили на рукоположење патријарху. Ових дана дошао је један свештеник кога је рукоположио патријарх и дао му парохију, која припада марчанском манастиру. Крајем децембра 1692. појавио се патријарх у Крајини. Његова достојанствена појава и репрезентативна пратња од 2-3 стотине лепо одевених и богато наоружамих коњаника и пешака храбрила је народ. 31. децембра 1692. јавља крижевачки вицегенерал Максимилијан загребачком бискупу Александру Микулићу да је патријарх стигао у Лепавину и да је епископ, који се налази у његовој пратњи, долазио у Крижевце са писмима и исправама из којих се видида је вере „василијанске” и да кардинал Колонић зна за ову његову посету, одобрену од цара. На основу тога не може му бранити пролаз кроз Крајину. Епископ Исаија Поповић послао је такође пред патријарха своје калуђере, али се патријарх љутио што му и епископ није у сусрет дошао, те му је поручио да дође у Лепавину. Кад Поновић о томе пише загребачком бискупу, 1. јануара 1693, вели да ће ићи да чује шта ће му патријарх рећи, јер му је поручио да ће доћи у Марчу. Поповић је то и извршио. Са свима својим калуђерима отишао је у Лепавину да се поклони патријарху. О томе пише бискупу Микулићу кардинал Колонић. Касније унијатски надбискуп млетачкодалматиснки Мелентије Типалди извештава да се Поповић из страха пред патријархом одрекао римокатоличке вере, јер да га је на то присилио „лажни” патријарх. И тако је писмима тога протупатријарха Исаија Поповић био поново постављен у вршење епископске службе. Патријарх Арсеније III се уопште понашао као онај који има власт. Молио је бискупа да се постара за проглашење српских привилегија у Хрватској, а у погледу марчанског епископа вели да он увек може бити слуга загребачком бискупу, али да њега мора признати за свога архиепископа .
Патријархов боравак у Лепавини, непосредни контакт са народом, посећивање кнезова и војвода по Крајини, дао је народу нову снагу за отпор. По Крајини се сматрало да је унија ликвидирана, пошто је епископ Исаија признао патријархову јурисдикцију и да је сад све у реду. Међутим, кад је Поповић тога пролећа ипак одлазио у Загреб народ се формално побунио. 5. јуна 1693. одржан је код цркве св. Петке у Подгорцима збор са кога је народ поручио Поповићу по калуђеру Георгију Кушићу, да се прође загребачког бискупа и он и његови калуђери.
Влахи и мене и калугера, и да хоћемо вси једно јутро остати мртви у Марчи, и да ја пишем патријарки молбени лист, да ми пошаље благослов и допушћење, да би зопет калугери поповали на фара. И када буде од патријарха лист и њему покорност, да хоте ради калугере пријети на фаре, а перво нете, ако хоће вси главе погубити; и гос (подин) вицегенерал рекал је патру Георгију (који је за њим лист носио у Копривницу, поких доб да га ја нијесам могал најти у Крижевцие) да се мора лист послати к патријарху.
Благодарећи тактичности, мирноћи и попустљивости владичиној, народ се смирио. Тај мир у Крајиии био је потребан и Држави, којој је, због рата са Турцима и Французима, требало што више војника и мира у земљи.
И Поповићеви наследници, Гаврило Турчиновић (1701-1707) и Григорије Југовић (1707-1709), били су такође мирни људи. Они се нису разметали унијом и народ их је примао, као и свештенике које су они рукополагали и постављали на парохије. Народ их је звао епископима, ређе владикама свидничким, платенским, архимандритима марчанским, али понекад и епископима вретанијским. За Турчиновића вели чак предање да је „как свјашченство так и народ в православном закоње утвердил”. Но ако то баш и није учинио, али бар у Вараждинском генералату није правио никакве нарочите силе над православљем.
У то и такво време (1696), након тешке борбе, добила је Банија и Карловачки генералат православног епископа, пребеглог дабробосанског митрополита Атанасија Љубојевића, који је своју резиденцију уредио у новооснованом манастиру Комоговини. Под његовим руковдством био је тамошњи православни народ заштићен од уније. У Лику није дуго смео, а кад би и отишао, дали би га римокатолици истерати. Тек 1707. добио је царску потврду и за Лику и Крбаву, па је тако цео јужни део Марчанске епархије био за унијате изгубљено подручје. За све то треба захвалити понајвише активности патријарха Арсенија III и ратним приликама, у којима ни кардинал Колонић није могао спречити успешни рад патријархов. И Турчиновић је тужио патријарха цару, да одвраћа народ и калуђере од уније, али друго ништа није могао.
У овом чудно мирном периоду, када су марчански спископи били унијати, а неки православни, и кад се заправо није знало право стање уније, желео је кардинал Колрнић да учини крај тој дволичности и да нађе могућности и средства за утврђење уније. Он пише папи Клименту XI (3. децембра 1703) да је у Угарској, Славонији, Хрватској, Ердељу, Влашкој и Срему, као и „Мохкаи” прешло на унију више од 100.000 душа. Он се за њих стара и исходио им је од цара разне привилегије, а сад се брине и за њихове школе. Али највећу муку има са спрским патријархом и оних 60.000, који с њим пређоше из турског ропства, како би их превео на унију. Има доста примера да се многи због ситница враћају „старој заблуди”. Сматра да унија међу овим непостојаним народом неће успети све дотле, док се не нађу учени људи, који би могли да поприме не само одећу, него и обред грчки, па да онда омладину од „заблуде” одвраћају и дају им „здраву” науку. Можда ће им слушање свога обреда умекшати преко уха и мржњу срца против Рима.
Ракоцијев устанак, у коме су Срби били неопходно потребни интересима двора, омео је систематски рад Колонићев на унијаћењу. Поред тога, боравак патријарха Арсенија 1704-1705. у Пакрацу и ликвидација зачетака уније у Славонији, задао је страх епископу Турчиновићу, а и Колонићу, да не би тај патријархов боравак на домаку Марчанске епархије ликвидирао и овог унијатског епископа. Колонић је писао загребачком бискупу да је патријарх опасан по веру и државу да му треба спречити долазак у ове крајеве, јер он намерава марчанског епископа себи потчинити, као што је потчинио и пакрачку епархију покојног Љубибратића. Зато је опомињао бискупа да се добро чува патријарха, кога он боље позна него други, а који има јурисдикцију само на острву св. Андреје, а не и над епископом свидничким или другим којим. У Вараждинском генералату, односно у Марчанској епархији, заиста су очекивали патријархов долазак, али је он у пролеће 1705. морао ићи у Беч да, после смрти цара Леополда (5. маја 1705), добије од његова наследника Јосифа I (1705-1711) потврду народних привилегија. Тако се продужило оно са обе стране неподносиво стање мира, које је прекинуо 1711. долазак на столицу марчанских епископа Рафајла Марковића, дотадашњег марчанског игумана, човека частољубивог, лакомог, насилног и грубог.
Просто је невероватно како је Марковић поступао са православним свештенством и народом. Он уз часни пост једе рибу са маслом и приморава и свештенике да и они то чине, па оне који неће баца у тамницу, пљачка, шиба и прети да ће их послати на галије. Кад иде у визитације води собом велику пратњу, коју треба частити, а ако му се у чијој кући штогод свиди, он узима и носи. Приликом смртних случајева узима немилосрдно по седам рајнских форинти, без обзира на сиротињу, па ако неко нема толико, продаване су му непокретности, само да се владици плати. Чак кад су разбојници у Копривничкој крајини убили и опљачкали једног свештеника, владика је приграбио све што је после пљачке остало. Исто тако наплаћује грдне таксе за трећи и за четврди брак, а за пети тражи доброг коња или најмање 20 рајнских форинти. Присвојио је и новац марчанске цркве у износу од 1500 рајнских форинти, две коњске опреме и 17 коња. Код себе је у Марчи држао некакву жену, на коју је трошио силан новац, скупоцено је облачио, па јој је чак и прстен епископски поклонио, а кад је одлазила из Марче поклонио јој је шесторо говеда и побринуо јој се за младожењу.
Но калуђери који су то видели повратише и прстен и стоку, иако је она прстен већ била дала свом веренику. Услед Марковићевог силног наплаћивања народ је осиромашио. Многи домови који су раније били имућни сада су опустели, многи јарам остао је празан, а многи коњаник без коња, који му је био у војничкој служби потребан.
Све је то изазвало у народу велико незадовољство, па је постало неизбежно да се ненормални односи између православног народа и поунијаћених епископа једанпут рашчисти. Више се трпети није могло и 1715. дође до побуне, којој је био на челу стари свештеник у В. Писаници Теодрр Поповић, а прави вођа беше његов син, такође свештеник, Никола Теодоровић-Поповић, врло способан, школован и ватрен родољуб. Хтело се једном учинити крај оном ненормалном и понижавајућем стању, кад је Беч постављао православном српском народу унијатске владике, које је он из дна душе презирао, а морао их је издржавати и трпети од њих свако зло и срамоту. Зато је акција писаничких свештеника наишла на одобравање свега свештенства, крајишких официра и народа. Незадовољници одрекоше владици Марковићу сваку послушност. Већ до тада су многи одлазили к митрополиту у Карловце ради рукоположења, због чега их је Марковић кажњавао са по 100 талира глобе, а сада побуњеници одлучише да се не признају од Марковића рукоположени свештеници и калуђери, нити да се у цркву пуштају док не добију благослов од Митрополита. За духовне потребе обраћали су се суседном епископу пакрачком, Гаврилу Поповићу, а после његове смрти (1716) костајничко-зринопољском епископу Никанору Димитријевићу, који је у два маха управљао и упражњеном Пакрачком епархијом.
12. јуна 1716. скупише се у Крижевцима многи војводе, свештеници, кнезови и официри те написаше и упутише цару жалбу против епископа Рафајла Марковића. У жалби су навели сва споменута његова недела и одлучно изјавили да због свега тога не могу више Рафајла Марковића никако признати за свога епископа, ни примити калуђере, које је он рукоположио, док не добију митрополитов благослов и писмо. „Остаћемо код онога, што нам у тој ствари одреди наш митрополит и постојано ћемо држати наш стари обред (веру), у коме су стари наши умрли.”
Поводом овако оштре и недвосмислене претставке крижевачких крајишника, писао је 19. септембра 1716. Ратни савет из Граца карловачком генералу грофу Рабати, да се српски народ много тужи на унијатског владику Рафајла Марковића, па иако треба радити на ширењу римокатоличке вере, ипак то треба изводити пажљиво и опрезно, да не би српски народ због неразумних поступака пао у очајање и предузео нешто, што би могло бити опасно у време рата са Турцима. Зато му се наређује да српске тужбе савесно испита и извештај пошаље што пре. Оберкапетанима и капетанима је пак наређено да не допуштају да се иком вера намеће силом; да се траже незаконита наплаћивања, а најмање да то чини унијатски владика, против кога у случају непослушности треба употребити силу.
Изгледа да гроф Рабата нијс учинио ништа, јер се Крајишници у јануару 1717. понова жале против Марковића. Пошто се ратна срећа због успеха принца Евгена Савојског била окренула у корист Аустрије, саопштио је сада Двор крајишкој депутацији да цар онде никако неће поред унијатског свидничког епископа трпети још и православног владику. То је дало још више храбрости Рафајлу Марковићу и он покуша да силом наметне православном народу своју јурисдикцију. Ради тога је хтео да насилно уђе у центар отпора, манастир Лепавину, а кад му игуман Кодрат на вратима црквеним забрани улаз, био је убијен из пушака на црквеном прагу. То тек изазва једнодушан отпор крајшника против унијатског епископа, кога више нипошто не хтедоше трпети. Вођа покрета био је и сада споменути млади писанички свештеник Никола Поповић, који је касније на српском народноцрквеном сабору у Сремским Карловцима 1726. од београдско-карловачког митрополита Мојсија Петровића добио власт епископског намесника за цело Марчанско владичанство са титулом „хорватски протопоп”. На том сабору поднесе овдашње свештенство поново тужбу цару Карлу VI против епископа Рафајла Марковића износећи сва његова насиља и енергично тражећи да им се дозволи избор новог православног епископа на његово место . Народ се у Крајини узбунио, па је и крв пала.90) Митрополит је због тих немира негодовао бојећи се да због њих не буде поменута молба одбијена. Писао је и проти и војводама да се смире и сачекају царску резолуцију. Војне власти су позивале митрополита да макне проту из генералата, па кад он то није учинио, био је прота ухапшен пред Велику Госпојину 1727. и спроведен у Копривницу у затвор. Војне власти су се наиме бојале протиног доласка на манастирску славу, јер су рачунале да би његово присуство на том великом збору могло довести до још горе побуне. Док је прота још био у затвору изиђе преко Дворског ратног савета 15. септембра 1727. царска резолуција, у којој се вели као и пре десет година, да се „допустити не може да код епископа свидничког унита, такожде и други неунит сопротив устае”. За проту се, пак, вели: „И пошто паки некои тако именовати поп Никола, овдје стоешчи, који људство влашко гречаского закона неуните свакојакими начетками под свакојакими умишлении подвижет, и на свакојаке турбацие наставља, и не само ради побуне већ ово двје године от краишников учињене, него такожде и ради оне,
која је у години 1718. учињсна била, задосто велики кривац јест био, како за многими пробами и причинами јест му се пробивало, и после тога во оном неврједном и немирном чинењу своем не гледајући на толике преповјести непокоран пребивает... без речи потрјеба јест била њега у Копривници под сигурном стражом задржати, пошто от њега већ и толико крат покаранога, али никаково поболшања нити пак чисти и сигурни мир и мириа љубав докле год он между крајишницв будет уповати имати јест.
Тога ради речени поп Никола какоти погибелниј људства наставитељ и покваритељ и свакидашнји мало врједни супротив миру саборному ни мировности чинитељ, по никаковом начину у реченому генералату далше трпети се не может, него њега већ оданде истерати заповједато јест, да паки јегово оданде дигнење поштеним начином и без сваке проштитуције илити срамоте будет.
Сваки овај војнички цесарскиј не будет супротиван ако њега г. митрополит, реченого попа, акомендирати да се ондје намјестити хоће, с таковим начином, да њега оданде прежде дигне и њему возврашчение у речеии генералат једанпут на свагда оштро проповједит, понеже ако га оданде не дигне, скоро неће се из ове ареште пустити, или паки ако би се повратити поступио, свеколиком каштигом без испуштења каштиговати се будет”. Прота је заиста морао напустити Вараждински генералат. На митрополитов позив отишао је у Беч, где су сва настојања и његова и народних изасланика остала без успеха. Кад није било другог изговора, одговор је био кратак: „Тако цесар хоће”. Митрополит га је тада, 28. марта 1728, поставио за пароха у Осеку, где га затече тужна вест да му је умро отац, кога су после његовог одласка војне власти такође позивале иа одговорност и тражиле разлога да и њега макну. Тога пролећа прота је опет отишао у Беч да се брани и доказује своју исправност, али му се није веровало. Његово саслушање у Дворском ратном савету обављено је 2. маја 1728, али он не само да није пуштен на слободу, него је касније (26. марта 1729) наређено митрополиту, кад је за проту интервенисао, да га има лишити звања и части, а да му ван Вараждинског генералата може дати нову дужност, само да се у Генералат никад више не врати .
Протино одсуство јако се осећало у овом крају, а он је сагоревао од жеље да се што пре врати у свој народ и продужи борбу. На народноцрквеном сабору, који се састао у Београду у мају 1730. молио је да се митрополит и народни представници заузму за њега код владе да буде што пре пуштен с војој породици и кући, оправдавајући се од оптужбе да је дизао буну. Изгледа, да је коначно тек идуће године пуштен, али свакако пре марта 1732, кад га већ видимо у пуној акцији.
Године 1727, дакле, онда кад је протопоп Никола прогнан, умро је и епископ Рафајло Марковић, али борба за православног епископа није престала. Центар отпора против уније био је и даље манастир Лепавина. Марковићев наследник Григорије Вучинић (1727-1733) у својој претставци достављеној цару преко Дворског ратног савета у децембру 1727, жали се, да „шизматички” свештеници долазе у његову епархију и коче унијаћење, а да су лепавински калуђери отпали од уније, да се против ње боре, изазивају нереде, утичу на народ да унију мрзи, да се је боји и руга јој се. Дворски ратни савег дао је Лепавини помоћ, коју треба одузети и дати неком манастиру који држи унију или семинару за школовање омладине; да им се забрани вршење св. тајана и сакупљање прилога у Епархији марчанској и на крају, ако се не опамете, да се из целе дијецезе загребачке протерају. Највећи противник, Никола Поповић, истеран је из Крајине, али су остали још његов отац и браћа, један свештеник, а други световњак, због којих ни унијатски епископ ни свештеници нису сигурни за свој живот, па моли да се и они макну као шугаве и лукаве овце из Крајине и његове дијеиезе. Генерал карловачки Јосип Рабата извештава опет 29. јуна 1729. Дворски ратни савет да је страшно и помислити на шизматике, али треба озбиљно радити на унапређењу уније, само опрезно и деликатно, те сваком згодном приликом наместити по кога унијатског свештеника, и тако све полако и тихо свуда увести унију. Шизматицима пак треба строго наредити да без приволе генералове не постављају попова.
Протопоп Никола колико са слободе, толико и по затворима и истрагама коначно је успео да убеди државне власти да је потребно да се за утврђнвање истинитости његових навода изашаље у Вараждински генералат комисија, која ће утврдити ко је унијат, а ко не. О томе је са ратним саветником Вебером разговарао и лепавински игуман и митрополит Викентије 8. септембра 1731, паје Вебер обећао да ће дати декрет по њиховој жељи, да једном буде крај овом спору. Двор је заиста 3. октобра 1731. наредио пуковнику Галеру да такву комисију образује и испита стварно стање.” у комисију су ушли крижевачки пуковник Галер, православни епископ костајничко-зринопољски Стефан Љубибратић и унијатски свидничко-платенски епископ Григорије Вучинић. Кад је Галер јавио Вучинићу о тој комисији и саопштио му да се православни костајнички епископ већ две недеље налази у Лепавини, он 23. децембра 1731, сав усплахирен, пише бискупу загребачком Јурју Брањугу да ће се у његовој дијецези обавити разлучење унијата од неунијата, чега пре никада није било. Но Вучинићев страх није био без разлога.
Комисија је отпочела свој рад 18. марта 1732. обилазећи сва седишта парохија, којих је онда било 31. Пошли су из Сесвета код манастира Лепавине, а завршили у парохији манастира Марче. У свакој парохији сакупио би се народ, а нарочито сви старешине домова, те би им био прочитан царски декрет, у коме је, по извештају епископа Стефана Љубибратића, наглашено да је у Генералату вараждинском од цара „епископу свитничком илити марчанском дата власт кормила црквеног закона греческаго и стројенија онамошњих душ, и дохотки знатнија, а наипаче по један грошић од којегождо дому. После прочитаног декрета писари су пописали све мушке од 15 година па на више, питајући их за верску припадност. Но често и не чекајући појединачних питања људи „самохотње кричали, не само что унијати не сут и бити нс хоагчут, но јешче под епископом унијатом бити не могут, а ниже пак годннј уречекиј доход, а најпаче грошић от дому давати не могут, ниже должни сут, но просјат својего православнаго спископа”. Командант им је у том погледу одговорио, да сада нмје време о томе говорити, него кад се попишу све крајине, биће им слободно да од царског двора траже што хоће и желе.
У неким парохијама било је поред званичних одговора и повика. Тако у Великој Писаници, парохији протопопа Николе и брата му Симеона „вси рјеша да не сут унити, ниже будут до смерти”, а у Плавшинцима „возопиша: не будем унити, ниже јесми, ни днес ни заутра ни до вјека.”
Вндевши од почетка рада да нигде нема ни трага од уније, епископ Вучшшћ се збунио. Зато већ други дац рада, 19. марта у Купиновцу, заклињао се пред народом „да јест православниј епископ, содержатељ догматов закона греческаго и син свјатија восточнија јерусолимскија церкве, а не унит и питомец свјатија римскија церкве. » У Св. Ивану « бискуп марчанскиј заклињалсја да јест восточнија церкве архијереј и исполнитељ обреджатслње закона греческаго. И не точију да јест здје отрицалсја унитства свјатија римскија церкве, и творил сином и покорним питомцем свјатија восточнија церкве, но сице и на многих мјестех јсст заклињалсја и глаголал особито христијаном.” Али, овој његовој изјави нико није веровао.
Последња парохија била је марчанска, где су парохијску дужност вршила два марчанска калуђера, унијата. Када је њиховим парохвјанима прочитан декрет и кад су запитани да ли су унијати или не „вси они оповједали себе да нисут унити, нити пак желајут да будут, но греческаго православија церкве восточнија. И ми вси пак не отмећемо се ове цркве марчанске, зашто наши дједи и прадједи јесу њу правили и воздвигнули. Тажожде пак и владики марчанском хоћемо давати милостињу, како смо и доселе, обаче со оваквим начином ако владика није унијат римскија церкве, како се нам часто заклиње и оповједује да није унит.”
Кад су у Бечу примили Галеров извештај о правом стању у Марчанској епархији и резултату комисијс, бшга су фралнрани оваквим поразом уиијатске пропаганде. Протопоп Никола је оиет користио ову прилику и одмах предузео све мере да се што пре у Марчанску епархију пошаље православни епископ, пошто осим три капуђера и владике нема ни једног унијата. Ову ствар је енергично помагао и митрополит Вихентије Јовановић, те је после смрти сигетско-мохачког епископа Максима Гавриловића тражио од цара 16. августа 1732, да се та епархија укине и споји са будимском, јер њезин епископ не може због малих прихода (у епархији има свега 14 села) да живи како приличи њсговом достојанству. Тиме се број епархија у монархији смањио за један, те је било могућности за формирање нове епархије у Вараждинском тенералату (за чије се прилике митрополит много интересовао и одржавао везе с тамошњом паством). Чувши за то унијатски бискуп Вучинић молио је загребачког бискупа да се код Двора и Ратног савета заузме како би се „шизматичком” митрополиту забранило мешање у „његову” јурисдикцију. Требало је две године напора док Дворски ратни савет нцје коначно донео о томе одлуку, на сталне молбе и ургенце и митрополита и народа. У тој одлуци од 10. априла 1734. каже се, да с обзиром на српске привилегије, имају они правр на 12 епархија од којих је једиа испала после недавне смрти епископа сигетско-мохачхог Максима Гавриловића. Пошто су митрополит и народ молили да се оснује друга епархија у Лепавини у „унутрашњој Аустрцји” Дворски ратни савет одобрава да се приступи уредном бирању таквог неунијатског епископа, али да се и даље задржи порез за издржавање католичког епископа у Марчи у износу од једног гроша од сваке куће. У колико митрополит не поради да тако буде, Ратни савет ће бити приморан да учини неку промену и с новоизабраним неунијатским епископом.
Још у ишчекивању ове одлуке правиле су се комбинације у погледу личности новог лепавинског епископа и као најподеснији се нашао Симеон Филиповић, бивши егзарх костајничко-зринопољских епископа, човек спреман и енергичан, који је добро познавао прилике у Вараждинском генералату, јер су његови епископи водили бригу и о овим крајевима. Неколико народних кнезова је неовлаштено из Беча писало митрополиту у име целог Генералата, Бог зна по чијем наговору, да неће Филиповића за епископа, али кад је митрополит то јавио у Генералат, скупише се претставници свештенства, кнезова и војске 26. априла 1734. у Лепавини и саставише свечану изјаву у којој осуђује поступак ових неовлаштених кнезова и моле митрополита да им за епископа постави Филиповића и некога другог. И митрополит се слагао са избором Филиповића, али кад му је из Беча приватно јављено да ће се предлог тражити од народа, а не од њега (можда су они кнезови у Бечу зато и требали да претстављају народну вољу), молио је митрополит дворског ратног саветника Вебера да се заузме код највиших места да се тако не чини, јер је то противно како привилегијама, тако и канонима православне цркве. Митрополит се наиме бојао да то не постане преседан и за друге епархије и да се његова власт не окрњи. Но, овде је било лако кад су се слагали и народ и митрополит и епископи. Епископи су наиме одржали у другој половиии маја 1734. у Осеку конференцију на којој су закључили и митрополиту саветовали да, кад је већ обећао народу да ће поставити за епископа онога ко^а сами предложе, постави егзарха Симеона Филиповића. За први пут нека им се нетактичност опрости, па и сви епископи гласају за Филиповића. Једини епископ Антоновић је био резервисан. Он је такође потписао предлог за Филиповића, али под условом да у будуће народ те епархије не бира сам себи епископе, него да се постављају по правилима, а од тамошњег клира и народа да се за то тражи писмена обавеза. Народни изасланици су заиста 24. маја (3. јуна) 1734. у Осеку дали писмену изјаву да у будуће „себе епископа јегоже би ми хотјели избирати не будем, но которого господин архиепископ и прочаја господа архијереји изберут и пошљут, того ми со всјаким усердијем и покорностју воспријати будем, јакоже и правила свјатаја повељевајут.”
Кад се тако ствар споразумно свршила, замолио је митрополит Викентије 26. јуна 1734. цара Карла VI, после овог формалног избора у Синоду, да од народа изабраног Симеона Филиповића потврди за епископа новооснованог „лепавинско-северинског” владичанства и да му да јурисдикцију над православним српским народом у крајини копривничкој, ђурђевачкој, крижевачкој и иванићкој и у капетанату жумберачком. Не сачекавши, одговор митрополит пише поново цару 12. јула 1734. н моли да у Вараждински генералат, у коме је царска комисија 1732. утврдила да нема унијата, постави епископа са седиштем у Лепавини-Северину. Предложени Симеон Филиповић не само да је добар богослов, него је узорног, строгог живота и одан царском дому, па као такав најподобнији и најдостојнији за управљање поменутом епархијом.
На овс митрополитове молбе цар је 31. августа 1734. дозволио митрополиту да Симеона Филиповића може посветити за епископа. Митрополит је то и учинио, али потврде за новог епископа није било. Зато је опет ургирао и молио цара да се новом епископу изда што пре потврда, јер бедни народ у оним крајевима, оставши без црквеног поглавара, лишен је и сваког богослужења. Коначно, кад је био у аудијенцији код цара 3. децембра 1734. обећа му цар «своими свјатјејши усти» да ће ускоро изићи потврда за новог епископа, али су му том приликом и цар и Дворски ратни савет пребацили што се народ Вараждинског генералата непрестано буни и позвали га да им то саопшти и посаветује их, иначе могу уследити зле последице. Митрополит је то заиста и учинио у својој божићној посланици, коју је упутио 5. децембра 1734. у Вараждински генералат.
Тек почетком јануара 1735. издата је царска потврда за Симеона Филиповића, а митрополит је одмах из Беча, 5. јануара, упутио православним Србима у Вараждински генералат посланицу, у којој их извештава да им је рукоположио епископа „јегоже царскоје, свјатјејшеје и непобједимоје величество својеју конфирмацијеју милостивјејше јесу удостојали потвердити, котору веће имат.в својих руках и во имја Божије готовитсја скорим временом тамо к својеј паствје сасвим оправан појти.” Даље их митрополит учи да, кад нови епископ дође међу њих да му одају достојно поштовање као овце пастиру, као ученици учитељу и као слуге своме господару (јако раби својему владицје). У погледу унијата, или неунијата који су се покоравали пријашњим или садашњем унијатском епископу, не треба правити никаквих немира, презира и карања. Треба им оставити на вољу да се приклоне овоме епископу кога митрополит препоручујс или не. Не треба их сматрати за непријатеље него за браћу љубљену, а увредљивих речи за римску цркву свакако да се ману, јер то царско вепичанство никако неће трпети. „Сад се, хвала Богу, имате због чега радовати и веселити. Што сте толико времена желели, трудили се и заузимали, добили сте: потпуно и у сваком погледу утврђеног епископа од Бога, царског величанства и нашесмерности. И ако се буду и они и ви овако владали и савете слушали, не само да ћете у потпуности тихом, напредном, срећном и мирном стању уживати у својој вери и цркви, иего и за увек, с колена на колено, цветаће вам царска милост, и никад нећете бити жељни епископа своје вере; кад један умре доћиће му исто такав прејемник наше вере. Ако ли ви друкчије, као до сада, будете живели по своме малоумном обичају у немиру и буни, у прекору (укоризни) и непријатељсту, заиста вам кажем да ћете не само погубити ту милост да вам више никад не процвета, него ћете још доживети и велику несрећу у уништењу свога живота. Зато велим: Ко има уши да чује, нека чује...”
Из садржаја ове посланице види се да је састављена колико по побудама самог митрополита, толико по условима и инструкцијама које му дадоше у Бечу. Тако Срби у Вараждинском генералату после дуге и тешке борбе добише свог православног епископа. Препвс из Концепт протокола МПА за 1734. у збирци проф. Грујића.
Злонамерни су овакав став митрополитов, који се изражавао н у жаснијим његовим посмима, сматрали сао симпатцје према унији, многи га чаж сматрали за унцјата, али све је то било нетачно и неправедно према родољубивом ми трополиту. Ни његови најближи сарадници, епископи, нису могли да виде да он све чини и говори само зато да 5и црквене ствари што боље напредовале. За то је он до смрти вмао против себе јаку опозицију и неповерење. Наш историчар Гаврило Витковић повео се за оваквим гласинама и страшно осудио митрополита Вићентија. Међутим, Димитрије Руварац (Исторично-критична црта о Вићентију Јовановићу, Земун 1886) оштро критикује Витковнћа и глорифшшра митролита. Солидан рад је Милутина Јакшића, О Вићентију Јовановићу, Нови Сад 1900. За исправност митрополита Вићенткја вкди: Стева Димитријевић, Грађа за српску исторцју то русип архива и библиотека, Спомених САН, 53, 1923, 31.
Наставит ће се...
| | |
Postao 11/21 u 05:09 PM
|
Komentari:
Post poslije: Rukopoloženje đakona Branislava Todorića u čin jereja
Post prije: NOVOSTI ZA POSETIOCE