Manastir Blagoveštenje
Manastir BlagoveÅ¡tenje nalazi se na jednoj tesnoj zaravni zapadno, odmah iznad OvÄ?ar Banje i hidrocentrale, a južno dole ispod manastira huÄ?i Zapadna Morava. Iznad manastira sa gornje strane uzdižu se postepeno i malo usko prema vrhu Kablara Ilinjsko brdo, a iznad njega MeÄ?kovo brdo. To je mesto ovog divnog ovÄ?arsko-kablarskog manastira, za koji Vuk Karadžić kaže, kad je u njega dolazio 1820. godine, da mu se od svih tih manastira najviÅ¡e sviÄ‘a crkva blagoveÅ¡tenjska i jovanjska. (1)
Kada je manastir BlagoveÅ¡tenje podignut i ko je njegov prvi osnivaÄ? i ktitor, nije poznato. Po miÅ¡ljenju Mihaila Valtrovića, samo su od tih manastira “BlagoveÅ¡tenje i Vavedenje joÅ¡ zadržali svoj prvobitni osnov, i podizati su nanovo”. Tako bi podizanje blagoveÅ¡tenjske crkve 1602. godine, “u teÅ¡ka i nužna vremena”, a možda i bez kubeta, moglo da znaÄ?i da je tad u stvari samo crkva obnovljena na starim temeljima. (2) SaglaÅ¡avajući se sa ovakvom tezom, isto miÅ¡ljenje imaju Vladimir Petković, Svetozar DuÅ¡anić i drugi, dodajući joÅ¡ da bi, po izvesnim arhitetonskim elemantima, blagoveÅ¡tenjska crkva u OvÄ?aru mogla biti sagraÄ‘ena u vreme procvata takozvane “raÅ¡ke Å¡kole”, to jest u XII i XIII veku. Takve podatke ima i manastrski letopis, koji je, istina, iz novijeg doba. (3) Vuk Karadžić je u manastiru saznao da je oltarska apsida napukla, odvojila se od crkve i pala, povredivÅ¡i ispred sebe zgradu. To isto moglo se desiti toj apsidi kada su 1946. godine mine u tunelu ispod manastira poÄ?ele potresati crkvu. I tada je blagoveÅ¡tenjska , oltarska apsida napukla i priliÄ?no se odvojila od zidova crkve. Na sreću, intervenisao je Zavod za zaÅ¡titu iz Beograda i Muzej iz ÄŒaÄ?ka, te do većeg oÅ¡tećenja nije doÅ¡lo.
Crkva s kubetom podignuta je u vidu upisanog krsta, Å¡to je odlika vizantijskog stila i “RaÅ¡ke Å¡kole”. U natpisu iznad ulaznih vrata, spolja u tremu crkve, stoji tekst u vezi sa zidanjem crkve, koji glasi: “Izvoljenijem Oca i pospjeÅ¡enijem Sina i svrÅ¡enijem Svetago Duha sazda se sij sveti i božestveni hram BlagoveÅ¡tenije Presvjatije VladiÄ?ice naÅ¡e Bogorodice i Prisnodjeve Marije u vremena teÅ¡ka i nužna trudom i userdijem igumana kir Nikodima s bratijami i svrÅ¡i se v leto 7110=1602. godine. (4)
Drugi zapis govori da je crkva živopisana 1632. godine. On se nalazi u hramu na prvom pilastru severnog zida i glasi: “Izvoljenijem Oca i pospjeÅ¡enijem Sina i Svetago Duha, popisa se sij sveti i boženstveni hram BlagoveÅ¡Ä?enija presvatije VladiÄ?ice naÅ¡e Bogorodice i Prisnodjeve Marije trudom i userdijem igumana Kir-Mihaila i daskala Kirijaka s bratijami i s ktitori svetago hrama sego. Bog da ih prosti. I poÄ?e se pisati meseca maja 9 dana, a svrÅ¡i se meseca junija 27, v leto 7143, a ot Roždestva Hristova 1632…” (5) u vreme pećkog patrijarha Pajsija i mitropolita vjenÄ?(aÄ?kog) kir-Serafima.
Neki naÅ¡i struÄ?njaci, kao Ä?urÄ‘e BoÅ¡ković i drugi, misle da je spoljni trem postao joÅ¡ u XVIII veku kad i crkva, tumaÄ?eći u tom pogledu i zapis sa istog trema u kojem se kaže da ga “popisaÅ¡e i otkupiÅ¡e zlatar Belan i terzija Obrad iz mesta Užica”, da to pokazuje samo kolika je zainteresiranost naÅ¡ih obogaćenih zanatlija za održavanje manastira u vreme turskog ropstva. Zato smatraju da je, valjda prema onom zapisu sa dve pogreÅ¡ne godine, trem živopisan 1632, a unutraÅ¡njost hrama 1635. godine. (6)
Najstariji podatak posle zidanja ovog manastira je na nadgrobnoj ploÄ?i smederevskog mitropolita Sofronija, koja se nalazi pri ulazu iz trema u crkvu s desne, strane, ispod freske kneza Lazara i svetog kralja Stevana DeÄ?anskog. Mitropolit je umro 20. novembra 1616. godine, a grobnicu mu je podigao njegov naslednik mitropolit smederevski Silvestar 1619. godine. Grobnica je umetniÄ?ki ukraÅ¡ena, pa je i zbog toga vredna, jer su ornamenti iz prve polovine 17. veka. Nije jasno otkud to da je smederevski mitropolit tu umro i zaÅ¡to mu je njegov naslednik tu baÅ¡ grobnicu podigao, pa se pretpostavlja da je u to vreme administrirao UžiÄ?kom eparhijom ili je doÅ¡ao u OvÄ?ar Banju radi leÄ?enja, pa tu i umro.
ŽIVOPISANJE I OBNAVLJANJE MANASTIRA
Prema do sada reÄ?enome, vidi se da je crkva sva živopisana od 1632, eventualno, do 1635. godine. BlagoveÅ¡tenjske freske spadaju meÄ‘u najlepÅ¡e u prvoj polovini XVII veka, pogotovo one spolja, na zapadnoj fasadi Å¡to su pod tremom, gdje je StraÅ¡ni sud prikazan na celoj povrÅ¡ini. Zahvaljujući tremu, koji joÅ¡ i Vuk spominje da je postojao, one su se mogle tu oÄ?uvati. U unutraÅ¡njosti hrama u pripratnom delu u prvoj zoni prikazane su uglavnom figure srpskih svetaca: Simeon MirotoÄ?ivi, Sveti Sava, sveti kralj Stevan DeÄ?anski, knez Lazar i drugi. Iznad njih u drugoj zoni prikazana su u medaljonima poprsja mnogih svetaca. U gornjoj zoni prikazane su scene iz života Gospodina Isusa Hrista i Presvete Bogorodice. U pandantaifima su naslikani jevanÄ‘elisti, u tamburu kubeta su proroci, a u kaloti kupolnog svoda je Hristos Pantokrator (Svedržitelj) i “Nebeska liturgija”. Velika je Å¡teta Å¡to su mnoge freske oÅ¡tećene od raznih potresa, zemljotresa, turskog zuluma, pomeranja tla eksplozivom i minama prilikom probijanja dva tunela, pa mnoge od njih nisu viÅ¡e dovoljno jasne. Ali su, ipak, joÅ¡ najbolje od svih drugih ovÄ?arskih manastira oÄ?uvane i, sa nikoljskim freskama, imaju najveću vrednost svog vremena. Å to se tiÄ?e živopisa blagoveÅ¡tenjskih fresaka, najverovatnije da ih je radio poznati zograf jeromonah Mitrofan, iako su u Nikolju radili freske i drugi zografi.
ÄŒesto pokrivanje i prepokrivanje blagoveÅ¡tenjske crkve pokazuje koliko je tom manastiru, kao i mnogim drugima, trebalo trpljenja i Ä?vrstine da izdrže nasilje turskog ropstva, mnoÅ¡tvo eksplozija pri postavljanju železnice i hidrocentrale, kao i nemaÄ?ko bombardovanje za vreme rata. A onda i, prilikom odstupanja okupatora miniranje i ruÅ¡enje mostova i propusta u OvÄ?arsko-kablarskoj klisuri, gde su od silne eksplozije mnogi manastirski zidovi i prozori na crkvama u manastirskim zgradama popucali uz veliko opadanje maltera i fresaka, od Jovanja do BlagoveÅ¡tenja. Onda, razume se da nije bilo lako ni tim naÅ¡im divnim svecima na freskama.
Tako vidimo da su na manastiru BlagoveÅ¡tenju bile neophodne velike i male popravke i prepokrivanje Å¡indrom ili klisom joÅ¡ od XVII veka, od 1644. godine. TakoÄ‘e je manastir prepokrivan i 1809. godine. Kada je Joakim Vujić dolazio u BlagoveÅ¡tenje 1826. godine zatekao ga je popaljenog. Ne zna se da li je odmah bio obnavljan. Tako, kada je F. Kanic posetio manastir 1866. ili 1867., imao je u njemu gostoprimstvo i lepo se osećao, jer je u njemu video gostoljubivog igumana Danila i joÅ¡ tri sabrata. To je, ustvari, jedna porodica iz Hercegovine: deda, otac i dva unuka, svi monasi. Crkva je i tada imala drveni trem i bila pokrivena klisom. Ali, već 1895. godine crkva je oronula toliko da se u njoj nije moglo služiti. Temeljnije popravljenu vidimo je tek 1906. godine. MeÄ‘utim, već 1908, do 1913, crkva je zapustela. Kad je proradila, ne znamo, ali za vreme stareÅ¡ine arhimandrita Mitrofana IvanÄ?evića, oko 1932. godine, ponovo je pokrivana i obnavljana, možda oko 1932. godine, ponovo je pokrivana i obnavljana, možda zbog posledica u probijanju železniÄ?kog tunela minama.
Zatim, crkva je mnogo oÅ¡tećena i 1946. do 1947. godine kad su bili u jeku radovi u Banji na probijanju tunela za hidrocentralu, o Ä?emu je već bilo reÄ?i. Najzad, 1967. godine, Ä?aÄ?anski Muzej za zaÅ¡titu, sa svojim struÄ?nim kadrom, preuzeo je sanaciju ispucalih crkvenih zidova. (7)
U blagoveÅ¡tenjskom tremu, gde je kompozicija o StraÅ¡nom sudu, ostavio je zapis o svojoj poseti mitropolit ariljski i zvorniÄ?ki Stefan, u vreme sobe Srba pod Arsenijem Jovanovićem-Å akabentom 1737. U tom zapisu on izražava “ne malu tugu i ozlobljenost od bezbožnih Agarjana” - Turaka.
IKONE
Od blagoveÅ¡tenjskih ikona koje su joÅ¡ saÄ?uvane najveću vrednost ima Presveta Bogorodica sa Hristom iz 1602. godine, (8) sa sledećim zapisom na donjoj, desnoj strani:"Sije svete Ä?asne ikone pisaÅ¡e trudom i userdijem duhovnika kir Nikifora, jeromonaha s bratijama. Bog da ih prosti vo veki, amin v leto 7110, greÅ¡ni Mitrofan zograf”. Iz ovog zapisa vidi se da su i ikone raÄ‘ene u isto vreme kad i freske. Vidi se i to da je u to vreme bio u BlagoveÅ¡tenju duhovnik kir Nikifor, po Ä?emu bi moglo da bude da je on baÅ¡ taj potpisani iznad crkvenih vrata iguman kir Nikifor, a ne Nikodin ili Nikola.
Osim Bogorodice Odigitrije iz 1602. od zografa Mitrofana postoje i druge, isto tako vredne, ikone, kao “KrÅ¡tenje Hristovo”, “Raspeće Hristovo”, “Vaznesenje Gopsodnje”, “Vaskrsenje Lazarevo”, “Sretenje” “Gostoljublje Avramovo”, to jest Sveta Trojica u vidu tri anÄ‘ela, i mnoge druge. TakoÄ‘e, postoje i dve prestone ikone “Deisis sa Apostolima” i “Bogorodica sa malim Hristom, anÄ‘elima i prorocima” iz 1635. godine, koje se nalaze na ikonostasu manastira sveta Trojice u OvÄ?aru, a koje je priložio BlagoveÅ¡tenju prezviter Radivoj iz Gostilja. (9) O prestonim ikonama biće joÅ¡ reÄ?i kad se bude govorilo o ikonostasu.
IKONOSTAS
BlagoveÅ¡tenje je najzad 1944. godine dobilo i svoj ikonostas posle 94 godine. Stari blagoveÅ¡tenjski ikonostas iz XVII veka bio je jedan od najlepÅ¡ih u Srbiji, ne samo u OvÄ?aru. Ali kada ga je 1902. godine, pronaÅ¡ao znameniti ruski nauÄ?nik P. PokriÅ¡kin u BlagoveÅ¡tenju demontiranog i iskljuÄ?enog iz upotrebe, nastojao je svim silama da ga spase. Kako je BlagoveÅ¡tenje zapustelo od 1908. do 1913. godine, to je i veća opasnost bila za ikonostas. Zato je P. PokriÅ¡kin nekako angažovao Vladimira R. Petkovića, tadaÅ¡njeg kustosa u beogradskom Narodnom muzeju, te doÄ‘e u BlagoveÅ¡tenje i prenese glavne delove ikonostasa u Beograd, u Muzej, , gde je radio 1908. godine. PoÅ¡to se ikonostas nije mogao odmah ni konzervirati ni rrestaurirati, morao je da Ä?eka.
Posle kratkog vremena dolazi Balkanski rat, a onda, Prvi svetski rat. Zatim, kratka pauza mira, pa Drugi svetski rat. Ikonostas za sve to vreme nije mogao biti obnovljen. Tako je on seljakan s mesta na mesto, pa Ä?ak delimiÄ?no i zaziÄ‘avan, dok nije u toj svojoj golgoti seljakanja u ratu i miru poÄ?eo da strada i nestaje; dveri su mu izgorele u požaru Drugog svetskog rata. Drugi delovi, gde su bili zazidani, poplavljeni su vodom zbog slabih vodovodnih cevi ili su nestajali. Tako je malo ostalo od originalnog ikonostasa, valjda samo krst, ali zahvaljujući ostacima u blagoveÅ¡tenju i Svetoj Trojici, imala se prema Ä?emu izvrÅ¡iti rekonstrukcija ikonostasa. Blagodareći tome Å¡to je zauzimanjem P. PokriÅ¡kina i Muzeja brižljivo fotokopirana i celina i detalji ikonostasa, postojali su elementi za rekonstrukciju. Neki detalji koji su bili sporni reÅ¡eni su svesrdnim zauzimanjem u prouÄ?avanju Svetlane Pejić, Blagote PeÅ¡ić i DuÅ¡anke Ranković-VuÄ?ićević, kustosa Narodnog muzeja u ÄŒaÄ?ku, koji su se, uz pomoć ostalih, posvetili tom poslu, te BlagoveÅ¡tenje najzad dobije rekonstruisan svoj ikonostas1994. godine. Dakle, posle viÅ¡e od 90 godina Ä?ekanja. Originalni delovi ikonostasa zadržani su u fondu Narodnog muzeja u Beogradu. (10)
Kada je blagoveÅ¡tenjska crkva sagraÄ‘ena, 1602. godine, joÅ¡ dok je zograf Mitrofan nije živopisao (1632), uraÄ‘ene su za ikonostas prestone ikone, o Ä?emu svedoÄ?i napred pomenuti zapis zografa Mitrofana na ikoni Presvete Bogorodice, Odigitrije. Prema tome, možda je u isto vreme raÄ‘en i rezbaren ikonostas, imajući u vidu razmeru i raspored ikona. Ili je ikonostas neÅ¡to kasnije raÄ‘en kad su ikone već bile gotove i kad je crkva 1632. godine bila živopisana. Sada rekonstruisani ikonostas u BlagoveÅ¡tenju veoma lepo i impozantno deluje. Pozlaćen je i sav se presijava, da se ne može iskazati, već treba doći i videti. Ikonostas i krst na njemu sliÄ?an je ikonostasima XVI i XVII veka u DeÄ?anima, MoraÄ?i, Pivi, GraÄ?anici o joÅ¡ nekim. Nedostaju mu joÅ¡ južne dveri, kako se to lepo vidi u projektu rekonstrukcije ikonstasa od Milorada Medića, (11) i da se poreÄ‘aju odgovarajuće ikone u tri zone kako je u originalnom ikonostasu i predviÄ‘eno. Taj posao, kako se Ä?uje, već je u planu nadležnih i odgovornih muzejskih i zavodskih struÄ?njaka. (12)
Od umetnika iz prve polovine XVII veka u ovÄ?arsko-kablarskim manastirima i Å¡ire izdvaja se svojim radom zograf Mitrofan. S obzirom na krizno vreme turskog ropstva, kad se nisu mogle lako naći potrebne boje i drugi odgovarajući materijali za slikanje ikona i fresaka, on se, ipak, snalazio i pokazao svoje visoke kvalitete i veliku ljubav prema svom poslu u slikanju ikona i fresaka. Postoji miÅ¡ljenje da je živopis u manastirima: BlagoveÅ¡tenju (1602-1632), Nikolju (1637), Svetoj Trojici (1635) i Ježevici (1646), koja je u to vreme bila manastir, delo ovog vrednog monaha i velikog umetnika, kao Å¡to su njegovo delo i mnoge ikone.
Å to se tiÄ?e lepih i umetniÄ?ki kvalitetnih ikona po manastirima OvÄ?ara i Kablara iz neÅ¡to mlaÄ‘eg doba koje pripadaju XVIII veku, ne smemo zaboraviti ni Simeona i Aleksija Lazovića iz Bijelog Polja.
RUKOPISNE KNJIGE U MANASTIRU BLAGOVEÅ TENJU
Iz narodnog predanja saznaje se da je u ovÄ?arsko-kablarskim manastirima živeo veći broj monaha, pogotovo u Nikolju i Jovanju, a verovatno i u BlagoveÅ¡tenju. Dolazili su ovamo zato Å¡to su to bila tiha i mirna planinska mesta, pogodna za monaÅ¡ki život. Ali izgleda da su pored tu već nastanjenih monaha dolazili i drugi monasi, iz drugih većih manastira i bratstava da se u to vreme turskog ropstva sklone. Time se, možda, objaÅ¡njava tako veliki broj monaha u tim malim, siromaÅ¡nim i sa basputnim prilazima manastirima. Zato je bilo sasvim moguće, i i sasvim prirodno, da se u takvim monaÅ¡kim zajednicama ovih manastira pojave prepisivaÄ?ke Å¡kole, kao Å¡to su bile i u drugim manastirima po Srbiji.
U Nikolju i Jovanju kao i Sretenju može se videti da i do danas ima po nekoliko crkvenih , rukopisnih knjiga. Tako ih isto ima i u BlagoveÅ¡tenju . “Najstarija rukopisana knjiga iz ovÄ?arskih manastira jeste, koliko je danas poznato, BlagoveÅ¡tensko jevanÄ‘elje, koje se i danas nalazi u BeÄ?koj biblioteci. PotiÄ?e iz 1372. godine”. (13) Po Jacimirovom navodu, ono ima ovakav zapis: “Godine 1372. voljom Oca i revnošću Sina, blagoslovom i pomoću PreÄ?iste VladiÄ?ice naÅ¡e Bogorodice Marije i svetih nebeskih sila bestelesnih, Ä?asnog i slavnog proroka, PreteÄ?e i Krstitelja…"Dalji tekst zapisa na sledećem listu je oÅ¡tećen. Na osnovu ovog fragmenta ne bi se moglo sa sigurnošću tvrditi da je jevanÄ‘elje pisano u BlagoveÅ¡tenju, iako to izgleda sasvim verovatno. Ali na osnovu druga dva zapisa, sa sigurnošću se može zakljuÄ?iti da je ovo jevanÄ‘elje pripadalo manastiru BlagoveÅ¡tenju. Drugi zapis govori o povezivanju i restauraciji rukopisa izvrÅ¡enoj godine 1799, a treći, koji potiÄ?e iz XVIII, glasi: “Neka se zna kako je pisao Isaija iz manastira BlagoveÅ¡tenja blizu reke Morave pod Kablarom…"Po Jacimirskom opisu ornamenti ovog rukopisnog jevanÄ‘elja su “prekrasne izrade”. (14)
Iz drugih zapisa vidimo da je u XVI i XVII veku u BlagoveÅ¡tenju prepisano nekoliko knjiga. Po priÄ?anju monaha iz manastira BlagoveÅ¡tenja, Vuk Karadžić je zapisao predanje da je u manastiru Ilinju, blagoveÅ¡tenjskom metohu, postojala pored crkve i kula od koje su samo ostale zidine, u kojoj su prepisivane knjige. Crkvicu Ilinjsku obnovio je vladika Nikolaj 1939. godine, a o kuli se taÄ?no joÅ¡ niÅ¡ta ne zna, iako postoje u zemlji nekakvi temelji.
Rukopisne knjige u Blagoveštenju o kojima se zna, jesu:
1. Molitvenik, napisao ga u Blagoveštenju neki monah Kirijak 1623. godine.
2. Dela apostolska, takođe su napisana u Blagoveštenju, pri igumanu Mihailu 1644. godine, nađena su u (starom) Preobraženju.
3.Triod, napisao 1559. godine jeromonah Nikifor, verovatno “duhovnik blagoveÅ¡tenjski”, iako se u zapisu ne kaže gde je pisan. Lj. Stojanović kaže: “Pisa s v leto 7067"-5508=1559.; Dragomir S. Popović veli da je pisan 1539. godine. (15)
5 . PRAVILO SLUŽBE pisala su i iluminirala (ukraÅ¡avala) ornamentima 1681. godine dva monaha u BlagoveÅ¡tenju. Oni su tu o sebi ostavili ovakav zapis: “Ovo pravilo je izvoleo pisati ja greÅ¡ni monah Simeon s ljubavlju prema Presvetoj Bogorodici i svetome Hristu, ugaÄ‘ajući mu, i Atanasiju i Kirilu…” Drugi je zapisao:” I ovo crtah ja mnogogreÅ¡ni Sofronije od manastira BlagoveÅ¡tenja koji je na reci Moravi”. Tako se vidi da su dva monaha radila na jednoj knjizi.
Joakim Vujić, kada je 1826. godine bio u BlagoveÅ¡tenju, pominje druge Ä?etiri knjige koje je zapisao. Na njima nije bilo nikakvog zapisa, pa se ne zna ko ih je, kada i gde napisao. Te su knjige:
JevanÄ‘elje “sa zlatnim naÄ?alnim pismenim”.
Minej za maj.
Pamjatnik serbskih careva, vožda i despota. Po Vujićevom mišljenju, to je verovatno rodoslov ili neki letopis.
Beseda Svjatago (Jefrema) Sirina.
Prota Milivoje MariÄ?ić i Svetozar DuÅ¡anić pominju osam rukopisanih knjiga koje se Ä?uvaju u BlagoveÅ¡tenju, pretežno iz XVI veka, to su:
Apostol.
Minej za maj.
Minej za maj.
Minej za jun.
Minej za septembar.
Besede Svetog Jefrema Sirina.
OteÄ?nik
Katastig (manastirski tefter).
Od tadaÅ¡njih starih srpskih knjiga Ä?uvaju se:
Beogradsko Ä?etverojevanÄ‘elje, kao najstarija Å¡tampana srpska knjiga koja se Ä?uva u BlagoveÅ¡tenju. Å tampao ga je 1552. godine, DubrovÄ?anin Trojan Gundulić.
Jevanđelje iz štamparije u Mrkšinoj crkvi kod Kosjerića, štampao ga je 1562. godine štampar jeromonah Mardarije.
Trebnik, MletaÄ?ke Å¡tamparije, Jeronima Zagurovića iz 1570. godine. (16)
STARINE I ZAPISI
Osim starih srpskih ikona rukopisanih srbulja i Å¡tampanih knjiga, u BlagoveÅ¡tenju se Ä?uvaju i drugi crkveni i sakralni predmeti i zapisi.
Nekoliko grÄ?kih antiminsa, verovatno od jerusalimskih patrijarha, i srpski antimins iz 1808.godine, koji je nabavio Isaija Ä?aković , “vrhovni mitropolit svih Srba” pod austrijskom vlašću, a osvetio ga 1709.” smerni raÅ¡ki mitropolit Arsenije Jovanović.
Episkopski tron iz XVII veka.
Dva mermerna postolja za Ä?irake (svećnjake), izrezbarena u mermeru, iz XVII veka.
Dva mesingana svećnjaka iz 1866. godine.
Mermerna rozeta na sredini crkve iz XVII veka.
Nalonj za Ä?itanje jevanÄ‘elja sa tokarenim ukrasima iz XVII veka.
Sveti presto u oltaru iz XVII veka. (17)
U Mineju za jun zabeleženo je: “Bratije, pisa se sija knjiga v nužde i smrti”. Drugi zapis u istom mineju govori o prodaji blagoveÅ¡tenjskih 12 mineja 1800. godine.
U knjizi OteÄ?niku zapisao je blagoveÅ¡tenjski iguman Danilo da “1817 godine bist astaluk (boleÅ¡tina) velik dve godine”.
U manastirskom katastigu (Tefteru), voÄ‘enom od 1802. do 1876. godine, sadrže se ne samo beleÅ¡ke o raznim prilozima i rashodima u manastiru BlagoveÅ¡tenju, već Katastig iznosi i podatke o monasima u manastiru; daje razne istorijske podatke, kao pomenik umrlih monaha, koji su bili u blagoveÅ¡tenjskom bratstvu. U tom tefteru zapisano je i to da “Kara Georgije 1805. godine na sam Petrovdan uze Karanovac (Kraljevo), i uze Užice u subotu, i uze se Užice za Å¡est sati. Izgore Užice 1805. leta. Godine 1809. pri deržavi gospodara Kara Ä?orÄ‘ija manastir bi pokriven”.
Drugi zapis u istoj knjizi o prvim danima vladanja MiloÅ¡a Obenovića kazuje da je zavladala glad. “Pervo zaÄ?elo vladanja gospodara knjaza MiloÅ¡a Obrenovića 1815. goda, aprila meseca 20, vo to vremje velika glad…znaj srpski rode"… U jednom zapisu blagoveÅ¡tenjskog Teftera veli se da se Morava zaledila 1858. godine, tako da se preko leda moglo prelaziti”. Te zime bist propast nad mladežom stoke”. (18)
U crkvenoj knjizi manastira RaÄ?e, koja se nalazila u Preobraženju pod Kablarom, zabeležio je blagoveÅ¡tenjski crnorizac ovako:"Po padeniju Serbije iza KaraÄ‘orÄ‘a tri godine, a to leto zapustje manastir RaÄ?a 1813. godine, meseca oktobra, 21 den. Hadži Melentije uteÄ?e u Srem. A jeromonasi Mojsej i Teodosije ostadoÅ¡e u Serbiji, i mnogu bjedu nesnosnu podnijeÅ¡e od prokletih Turaka i bezbožnih nekijeh Srbijanaca. A (jeromonaha) Isaiju i jeroÄ‘akona Ignjatija posekoÅ¡e Turci u RaÄ?i u crkvi 1813. oktobra 21. den. Znaj, znaj srpski rode”. Prepisao jeromonah manastira BlagoveÅ¡tenja ispod gore Kablara 1872. godine (Minej za mesec avgust).
Zapis iz rukopisne knjige svetog Jefrema Sirina, br. 752, donosimo zbog mnogih imena ovÄ?arskih igumana, mitropolita u Srbiji i nekoliko episkopa. Tako , povodom svog rukopoloženja ovaj crnorizac piÅ¡e: “Jeromonah manastira BlagoveÅ¡tenja Mihail Aksentijević, isti rodom iz sela DuÄ?alovića, okružja Ä?aÄ?anskog sreza dragaÄ?evskog , postrižen bist vo monaÅ¡eski Ä?in svjÅ¡Ä?enojejstvom gospodina nastojatelja Smuila Popovića 1855. godine na dan zovom Vidovdan 15. junija, a za dijakona bist postavljen 15 avgusta iste godine svjaÅ¡Ä?enodjejstvom užiÄ?kog episkopa gospodina Joakinija NeÅ¡kovića u manastiru Sveta Trojica. A vo prezvitera rukopoložen istim episkopom u crkvi karanovaÄ?koj na dan Cvetonosija Gospodnja, 8. aprila 1856. godine pri vladeniji kneza srbskog gospodina Milana Obrenovića, pri nasledniku jego knjazu Mihailu MiloÅ¡eviću - Obrenoviću, pri mitropolitu srpskom gospodinu Mikailu, pri episkopu timoÄ?kom gospodinu Gerasimu, pri episkopu Å¡abaÄ?kom gospodinu Gavrilu, pri igumanu manstirah Nikolje gospodinu Meletiju, pri nastojatelju manastira Jovanja gospodinu Filimonu; Manastir Preobraženje tada bist pusto, pri nastojatelju protosinÄ‘elu manastira Sretenja gospodinu Benediktu, pri nastojatelju manastira Trojice gospodinu Meletiju, pri nastojatelju manastira Vavedenja gospodinu Isaiji.” (19)
“Znano budi da se predstavio knez MiloÅ¡ Obrenović 14 septembra 1860. godine, na preveliku žalost srpskom narodu”. (20)
Zapis o poplavi: “U OvÄ?ar Banji je, posle trojiÄ?ke poplave, prvi put 1896. godine, gotovo vulkanskom snagom, proradilo zbog kiÅ¡e kliziÅ¡te. Zemlja je grunula u Moravu i napravila branu visine osamdeset metara. Stvorilo se ogramno jezero, koje je poplavilo i UžiÄ?ku Požegu. A kada je brana popustila, voda je potopila sav kraj na suprotnoj strani pored Morave i sva naselja, meÄ‘u kojima i ÄŒaÄ?ak. silne vode od tog jezera prodrle su i u dvorove Jovana Obrenovića, pa je otuda nastala i poznata pesma:"KiÅ¡a pade, kiÅ¡a pade te Morava doÄ‘e, i poplavi Jovanove dvore…” (21) U vezi s tom poplavom Dragutin Adžemović, paroh trojiÄ?ki u DduÄ?alovićima, na slovenskoj Bibliji ostavio je ovakav zapis: “1896. 27. i 28. oktobra izli se reka Morava i potopi okolna sela i baÅ¡Ä?ine, odnese hranu, narod, stoku i graÄ‘evine. Odnese na Banji ćupriju, vodenicu s valjaricom i sve kvartire iz Banje. Ovim povodnjem propali su Sretenje i BlagoveÅ¡tenje”. (22)
MANASTIRSKO IMANJE
Ne zna se taÄ?no koliko je manastir BlagoveÅ¡tenje imao zemljiÅ¡ta u srednjem veku. Kada je Joakim Vujić posetio BlagoveÅ¡tenje 1826. godine, saznao je da “ovaj manastir derži i grunt (obradljivo zemljiÅ¡te) za koji TurÄ?inu spahiji plaća na godinu po 12 gorÅ¡a, i ot svakog ploda daje desetak”. (23)
Feliks Kanic, kad je Å¡ezdesetih godina XIX veka proputovao kroz ovÄ?arske manastire, posetio je i BlagoveÅ¡tenje. On se viÅ¡e interesovao o imovnom stanju manastira od J. Vujića i podrobnije izveÅ¡tava da se manastir BlagoveÅ¡tenje izdržavao “iz prinosa sa svojih 26 hektara livada i paÅ¡njaka, 4 hektara voćnjaka i vinograda, dva hektara Å¡ume, i od stoke Ä?ija se (ukupno) vrednost ceni na 5000. (tadaÅ¡njih) dinara. Manasstir pokriva svoje izdatke od 2300. dinara godiÅ¡nje”. MeÄ‘utim, u to vreme BlagoveÅ¡tenje je bilo zatvoreno, kao i Preobraženje, a sela koja su mu pripadala upućena su na crkvu u Dobrinji. Svakako da su Turci nametnuli velike globe i dažbine koje ovaj manastir nije mogao da plaća, pa je zatvoren, a kaluÄ‘eri se raziÅ¡li u druge manastire. (24)
Imovno stanje ovÄ?arskih kao i svih drugih manastira izmeÄ‘u Prvog i Drugog svetskog rata bilo je u povoljnijim prilikama nego posle Drugog svetskog rata. Tako je BlagoveÅ¡tenje pre Drugog svetskog rata pa sve do 1946. godine imalo ukupno 216 hektara (25) obradive zemlje i Å¡ume. Osim toga, gotovo sav banjski plac sa zgradama i mineralnom vodom pripadao je manastiru BlagoveÅ¡tenju. Na taj naÄ?in, ovaj manastir imao je u OvÄ?ar Banji pet svojih zgrada i sve bazene za kupanje. Samo je jedna zgrada bila sa spratom, u kojoj je stanovao brat arhimandrita Mitrofana Velimir IvanÄ?ević sa porodicom, a ostale su bile prizemne. Kao banjske “vile” svaka je imala svoje ime. Jedna od tih pet zgrada zvala se vila “Sirotica”. To je jedna obiÄ?na, druga Ä?etverougaona zgrada sa hodnikom, s većim brojem soba i s prozorima koji imaju sitna okna, pa ju je bilo lako poznati. JoÅ¡ postoji. Napravljena je zauzimanjem vladike Nikolaja i Uprave manastira BlagoveÅ¡tenja za sirotinju, da se u njoj može imati leÄ?enje i smeÅ¡taj besplatno.
Posle Drugog svetskog rata, kada je agrarnom reformom nova komunistiÄ?ka vlast oduzela imanje manastirima, oduzeta je BlagoveÅ¡tenju i Banja sa gotovo celim placem. A kad se poÄ?ela 1946. graditi u Banji hidrocentrala, izgraÄ‘en je i urbanistiÄ?ki plan za Banju, po kojem su sve stare zgrade poruÅ¡ene, kao i bazeni za mineralnu vodu, pa je u pitanju bila i vila “Sirotica”. Ostala je samo vila “BlagoveÅ¡tenje” bez spora. Sav je banjski plac invelisan. Kroz sredinu Banje prokopan je kanal za moravsku vodu i tunel za hidrocentrale. Stari bazeni ispod železniÄ?ke pruge i bivÅ¡e poÅ¡te sa mineralnom vodom za leÄ?enje zatrpani su, a novi su pomoću buÅ¡ilica blizu Morave pronaÄ‘eni i napravljeni. Napravljeno je i nekoliko stambenih i poslovnih zgrada.
U proÅ¡lom veku imali su svoje bazene sa toplom banjskom vodom za leÄ?enje i Sveta Trojica i Sretenje. Oni su bili sa suprotne, desne strane Morave, ali ih je nadoÅ¡la voda, pogotovo u poplavi 1886. zatrpala. Tako, usled gradnje hidrocentrale, BlagoveÅ¡tenje je ostalo bez svoga minimalnog placa i vila u Banji, oko Ä?ega se godinama sudski sporilo. DanaÅ¡nji blagoveÅ¡tenjski stareÅ¡ina otac Georgije Dobrosavljević i u tom pogledu imao je dosta uspeha.
O MANASTIRSKIM KONACIMA I BUNARU
Da progovorimo joÅ¡ i o manastirskim konacima o kojima smo već poÄ?eli govoriti. Pre svega, u manastirskoj porti pokraj laÄ‘e crkve, sa severne strane, nalazi se stari bunar, koji verovatno potiÄ?e joÅ¡ iz XVII veka. F. Kanic ga je video u svoje vreme i prikazao na skici sa manastirom. Ozidan je jedan metar iznad zemlje, zatim, ograÄ‘en letvama pa pokriven. Do posle Drugog svetskog rata iz njega se koristila voda za piće i druge potrebe, sve dok nije doveden vodovod u manastir.
Znalo se da su oko crkve u XVII veku postojali konaci, koji se pominju joÅ¡ 1644. godine, ali oni nisu saÄ?uvani. Najstariji sadaÅ¡nji konak je iz 1869. godine, koji je pre oko 20 godina bio u upotrebi. MeÄ‘utim, on je toliko oronuo i propao da se morao iz osnova preziÄ‘avati. Zato je sadaÅ¡nji stareÅ¡ina manastira BlagoveÅ¡tenja iguman Georgije, u saradnji sa muzejskim i zavodskim struÄ?njacima, poruÅ¡io sprat tog starog konaka, postavio betonsku ploÄ?u iznad podruma i ozidao konak sa novim odgovarajućim prostorijama. Druga dva konaka sa jugoistoÄ?ne i istoÄ?ne strane podigao je blagoveÅ¡tenjski stareÅ¡ina arhimandrit Mitrofan. Prvi je podigao 1928. a drugi 1932. godine. I oni su za vreme igumana Georgija obnovljeni i dovedeni u red, premda zavodski struÄ?ni kadar smatra da ti konaci ne odgovaraju stilu manastira BlagoveÅ¡tenja. No, i pored svega toga, razboriti stareÅ¡ina otac Georgije, imajući u vidu opstanak tog siromaÅ¡nog manastira, kome nije ostavljen ni onaj minimum imanja koji je predviÄ‘en agrarnom reformom, odluÄ?io je, da bi imao gde smestiti bratstvo i banjske goste, da uz veliku Å¡tednju i pomoć naroda podigne joÅ¡ jedan veoma lep, na dva sprata, s terasama (Ä?ardacima), manastirski konak. Podigao ga je u produžetku starog konaka, koji je pre ovog prezidao i obnovio oko 1975. godine.
Hajduci i iguman Isaija Katanić
Stari konak, koji je obnovio otac Georgije, podigao je starešina blagoveštenjski iguman Isaija Katanić 1869, pa je, izgleda, taj konak prvi put obnovljen 1881. godine. Tako je ovaj stari konak za vreme igumana Georgija Dobrosavljevića doživeo svoju treću, generalnu obnovu. Ali mi ovde osećamo dužnost da o tom znamenitom blagoveštenjskom starešini nešto više kažemo.
Isaija Katanić je divan Ä?ovek i srpski monah. RoÄ‘en je u Bresnici, u Katanićima, nedaleko od ÄŒaÄ?ka. Vidimo ga kao mladog kaluÄ‘era u manastiru Vujnu kod Gornjeg Milanovca. Tamo je proveo viÅ¡e godina. Iz divne monografije manastira Vujna može se videti, u spisku manastirskog bratstva, da je “jeromonah Isaija Katanić” živeo u Vujnu od 1841. godine pa do kraja 1859. Dakle, skoro Ä?itavih 20 godina. Potom je premeÅ¡ten u manastir BlagoveÅ¡tenje pod Kablarom. (26) Svakako da je tamo upućen kao veoma sposoban, da pomogne i obnovi manastir, Å¡to je on i uÄ?inio. MeÄ‘utim, ljudi koji stvaraju i imaju, po nekom zakonu moraju i da stradaju. Zloba i zavist ljudska ne podnosi ih. Prvo budu ogovarani, a onda i napadani. U to Isaijino vreme bilo je u OvÄ?aru i okolini puno hajduÄ?ije i zlih ljudi, pa su zlostavljani, pljaÄ?kani i ubijani mnogi domaćini, kao i stareÅ¡ine manastira. U to vreme u Vujnu je već bio ubijen noću od zlikovaca u manastirskoj kući u vinogradu na Poljani jeromonah Sava.
U OvÄ?aru su, takoÄ‘e, hajduci iz obližnjih sela hvatali neke kaluÄ‘ere, zlostavljali ih, pljaÄ?kali i ubijali. Napadali su viÅ¡e puta i igumana Isaiju Katanića, no, on se nekako spasavao. Onda su ga ponovo opljaÄ?kali i najzad ubili. O tom njegovom stradanju episkop žiÄ?ki Sava DeÄ?anac u svom godiÅ¡njem izveÅ¡taju Svetom Arhijerejskom Saboru (1892-1896) ovako kaže:” Ovi se (ovÄ?arski) manastiri dosta i od nekih suseda napadaju i, na žalost znamo da su ovde, u ovim ovÄ?arsko-kablarskim manastirima, do sada poginula Ä?etiri kaluÄ‘era. Pre pet godina poginuo je u BlagoveÅ¡tenjskom manastiru Ä?estiti, Ä?uveni i dugogodiÅ¡nji arhimandrit Isaija Katanić, koji je bio najverniji sveÅ¡tenoslužilac, najodaniji narodnoj stvari, najsavesniji manastirski radnik i odliÄ?an ekonom, Ä?ija zdanja i danas ukraÅ¡avaju svetu obitelj, s kojim se imanjem, koje je on negovao, i danas pomaže manastir; Ä?ijim se materijalnim sredstvima, koja je on posle sebe ostavio, i danas opravlja i podiže hram Božji, koji je posle njega prepukao. Taj su takav zloÄ?in uÄ?inili, gramzeći za novcem, njegova duhovna deca (Srbi), toliko ga puta isprebijali i oduzimali mu imovinu. Na posletku su mu oduzeli sve Å¡to je god kod sebe imao, pa ga njazad i života liÅ¡ili...” (27) O tom dogaÄ‘aju i danas stari ljudi iz okoline znaju da priÄ?aju. Ugledni domaćini iz VrniÄ?ana Ä?ika Obrad Odžić, priÄ?ajući o tome, posle Drugog svetskog rata govoraÅ¡e, kao Å¡to je već reÄ?eno, da su igumana blagoveÅ¡tenjskog Isaiju Katanića hajduci viÅ¡e puta ganjali i ubijali zbog novca. Iguman se, veli Ä?ika Obrad, Ä?uvao i radio svoj posao, a imao je dosta prijatelja koji su ga Å¡titili. SaznavÅ¡i kad u manastiru ima novaca, verovatno pred kraj banjske sezone, okolni hajduci, ne mogući lako doći do stareÅ¡ine manastira, uhvate njegovog kuma iz jedne ugledne familije u okolini, koju su zvali Jovanovići, a imala je izgleda i nadimak “Munjići”, i primoraju ga da im ga on izda. Tako doÄ‘u u manastir BlagoveÅ¡tenje noću i stanu kucati na vrata konaka. Iguman Isaija javi se i zapita ko ga to uznemirava po noći. Kum se javi i kaže da ide iz ÄŒaÄ?ka pa je zakasnio i moli da kod njega prenoći. Arhimandritu Isaiji to bude neÅ¡to sumnjivo pa ga ponovo zapita sa kim ide i on mu odgovori da je sam. Tada će mu Isaija reći: “Zaklinjem te, kume, živim Bogom, nemoj me izdati, da ti nije prosto”. A kum ga spolja hrabrio kako toga ne može biti, jer su kumovi. Kako je iguman otvorio vrata, tako su ga u isti mah uhvatili iz mraka hajduci i zatražili novac. Arhimandrit Isaija izgovarao se da nema novaca ili da nisu kod njega. No, to mu nije pomoglo. Pritisnut maltretiranjem i batinama, neÅ¡to im je dao, a glavni deo, vele, da je Ä?uvao za gredom na tavanu . Ne verujući mu, zlikovci ga izvedu iznad manstira poviÅ¡e Å¡tale, pretresu ga i isprebijaju, a onda ga ubiju i ostave na putu. Kraj samog puta i sad stoji spomenik na kojem je napisano.
“Arhimandrit Isaija: + Ljudije moji Å¡to vam sotvorih, vozdaste mi zlaja za blagaja. Na ovom mestu poginu od zlikovaca neumorni trudbenik i stareÅ¡ina manastira BlagoveÅ¡tenja Arhimandrit Isaija Katanić noću izmeÄ‘u 1 i 2 februara 1887. godine. - Ovaj spomenik podiže mu Mitrofan IvanÄ?ević stareÅ¡ina ovog manastira”.
Posle ovog neÄ?uvenog dogaÄ‘aja u familiju Isaijinog kuma, izdajnika, kao da je grom udario. Dotle velika, ugledna i poÅ¡tovana, familija Jovanovića-Munjića naglo se poÄ?ela rasturati i izumirati. Ljudi su odmahivali glavom i zamiÅ¡ljeno, zgražajući se, govorili: “Prokletstvo!” I zaista, od te nekad divne i jake, a sada uklete, familije posle Drugog svetskog rata ostao je samo jedan siromah sav u rutama, u nekom malom kućerku. Zvali su ga, kao poslednjeg izdanka njegove familije, Munja. Sav je zaudarao na dim sa ognjiÅ¡ta i rakiju, bez koje nije mogao , a sve Å¡to je govorio, to je bilo u stihu. ViÅ¡eg rasta, malo poguren, prosed i neizbrijan, dolazio bi Ä?esto u BlagoveÅ¡tenje, eto, koliko da doÄ‘e; neÅ¡to bi ga vuklo. Da li kao siromaÅ¡an da dobije u manastiru parÄ?e hleba ili zarad neÄ?eg drugog, nije se moglo znati. ÄŒinilo se kao da neÅ¡to traži, kao da pokuÅ¡ava ne bi li gdegod, ma i posle toliko godina, mogao ugledati arhimandrita Isaiju Katanića u BlagoveÅ¡tenju. Ili da bar nekako oseti njegov duh, jer je žrtva njegovih predaka, pa želi da izmoli od njega oproÅ¡taj i za sebe i za svoju familiju, koje viÅ¡e nema, i da skine prokletstvo.
Pod pritiskom navike za rakijom i tih muka koje je preživljavao, Munja ode u ÄŒaÄ?ak nekom doktoru Zariću da se pregleda. Doktor, videći njegovu zdravstvenu situaciju, kaže mu: “Munjo, nije dobro, Ä?uvaj se! Ne smeÅ¡ da jedeÅ¡ i pijeÅ¡ ni slano, ni kiselo, ni ljuto. Je si li razumeo??” Munja, kako je već navikao da govori u stihu, odgovori mu:"Razumem, gospodine Zariću, kad doÄ‘em kući, uzvariću, biće žuta, neće biti ni kisela ni ljuta:” Tako je ubrzo zavrÅ¡io svoj život i poslednji Munjić. ÄŒika Obrad, zavrÅ¡ivÅ¡i svoje kazivanje, iskaÅ¡lja se malo, i podignutih veÄ‘a uozbiljen mrdnuvÅ¡i glavom u stranu, uzdahnu i dodade:"Ja (da), eto, pa vidite Å¡ta znaÄ?i kumova izdaja i kletva”.
Zbog nedostatka podataka, nismo u prilici da možemo viÅ¡e primera izneti o ovÄ?arskim monasima iz ranijih vremena.
ŽIVOT U MANASTIRU ZA VREME II SVETSKOG RATA I POSLE RATA
Ne bi bilo pravo da propustimo ovu priliku a da niÅ¡ta ne kažemo kako su blagoveÅ¡tenjski monasi proveli Drugi svetski rat i vreme odmah posle rata, kada su komunisti ustoliÄ?ili svoju vlast.
PoÄ?etkom aprila 1941. godine, kada su Nemci objavili Jugoslaviji rat, vladika Nikolaj, umesto odstupanja iz zemlje, odlazi u OvÄ?ar Banju, u manastir BlagoveÅ¡tenje, na slavu. Tamo je zatekao mnogo automobila s nekim državnicima i ministrima koji su se povlaÄ?ili, pa su i Vladiku ubeÄ‘ivali da odmah napusti zemlju, jer mu Nemci neće oprostiti borbu protiv konkordata i vojnog pakta sa njima. A onda njegov doprinos kod saveznika - Amerikanaca, Engleza i Francuza, bio od ogromnog znaÄ?aja. Vladika je na sve to oćutao, jer je odgovorio u ŽiÄ?i, kad mu je od Vlade tih dana ponuÄ‘eno da poÄ‘u i on i patrijarh u emigraciju, da to neće uÄ?initi.
U to vreme blagoveÅ¡tenjsko bratstvo saÄ?injavali su stareÅ¡ina manastira jeromonah Nikolaj Lazović, jeromonah Vasilije Domanović, jeromonah Antonije Ä?urÄ‘ević, Ä‘akon Kuzman, monah Damjan i dva iskuÅ¡enika, Hranislav Ä?okić, sinovac trojiÄ?kog igumana Atanasija, i Lazar Zdravković, sinovac jeromonaha Domentijana i jeromonaha Danila, sada arhimandrita u Velikoj Remeti. To je bilo valjano, složno i primerno bratstvo. Prosto ne znate ko je od koga bolji; svi veoma dobri. Veliko je zadovoljstvo bilo provesti jedan trenutak u njihovoj sredini. I taj njihov od Boga blagoslov koji ih je pratio prenosio se i na ostale generacije u tom bratstvu. Na žalost, ta blagoslovena monaÅ¡ka zajednica bila je kratkog veka. Odmah tih dana s poÄ?etka aprila jeromonah otac Antonije Ä?urÄ‘ević mobilisan je kao vojni ratni obveznik, koji je ubrzo dospeo u ropstvo, jer su njegovu jedinicu zarobili Nemci i oterali u zarobljeniÄ?ki logor u Austriji 17. 6. Njemu i joÅ¡ nekima slati su paketi sa hranom za vreme rata iz Studenice, a svakako i iz drugih manastira, samo je pitanje da li su ih primali.
I manastir BlagoveÅ¡tenje i druge manastire Nemci su, kao i Bugari, pretresali u toku Drugog svetskog rata. Negde u leto 1943. godine Nemci su, pretresajući BlagoveÅ¡tenje, uhvatili stareÅ¡inu oca Nikolaja Lazovića, izveli ga dole u OvÄ?ar Banju i pod stražom ga držali dva sata na toplom sunÄ?anom danu sa naredbom da netremice (stalno) gleda u sunce. Posle dva sata, kad viÅ¡e nije mogao izdržati, otac Nikolaj je onesvešćen pao na zemlju. Saznalo se, kao Å¡to smo ranije rekli, da ga je optužila Nemcima neka partizanka, uÄ?iteljica Slavica iz Rožaca, i joÅ¡ neki partizani. Tako je ovaj divni blagoveÅ¡tenjski monah i stareÅ¡ina joÅ¡ u Banji mnogo muÄ?en kao “Ä?etniÄ?ki simpatizer”, kako je od partizana i optužen, a zatim je odveden u Beograd, na Banjicu. Iz Banjice je uspeo samo jednom da se javi svom bratstvu u BlagoveÅ¡tenje kratkim pismom, u kojem potresno, bolno i dirljivo pojedinaÄ?no pozdravlja svakog sabrata u bratstvu i umoljava ih da se mole Bogu za njega. Dalje se o njemu niÅ¡ta nije saznalo, sem toliko da je na Banjici mnogo muÄ?en i streljan od nemaÄ?kih gestapovaca.
UstaniÄ?ka struja, koja je pokolebala mnoge 1941. godine, pokrenula je iz BlagoveÅ¡tenja i mlade monahe Kuzmana i Damjana, zamonaÅ¡ene 1939. godine koji su nestali u onom ratnom, ustaniÄ?kom vihoru negde izmeÄ‘u OvÄ?ara i Kablara, Valjeva i Beograda. BlagoveÅ¡tenjski iskuÅ¡enici Hranislav Ä?okić i Lazar Zdravković zadržali su se jedno vreme u manastiru, zatim je, krajem rata, Hranislav poÅ¡ao svojoj kući u Bresnicu, gde ga u jesen 1944. godine partizani mobiliÅ¡u. Posle mesec dana Ä?ulo se da je poginuo u Bosni u borbama kod Prozora. Lazar je takoÄ‘e otiÅ¡ao tada svojima u Vojvodini, igumanu stricu. Posle rata postao je sveÅ¡tenik, ali je ubrzo umro. U BlagoveÅ¡tenju je ostao samo jeromonah otac Vasilije Domanović. Njega su jednom prilikom 1944. godine, kad se peÅ¡ke vraćao iz Jelendola, sa parohije za OvÄ?ar Banju, partizani nagnali da pred njihovim džipom trÄ?i oko sedam kilometara od Jelendola do Banje. (28) Od toga se toliko premorio da se razboleo i dugo ležao u postelji. Posledica toga bila je da je izgubio normalan glas i govorio tiho da se jedva Ä?uo. To mu je verovatno pomoglo da ga je smrt zatekla tek u 49-oj godini života. Otac Vasilije, bio je retka dobrota i inteligencija. Poreklom je od poznate familije Domanovića u Hercegovini.
Po zavrÅ¡etku rata 1945. godine, stareÅ¡ina manastira Vujna iguman Julijan Knežević bude iznenada, za vreme žiÄ?kog administratora episkopa Vikentija, premeÅ¡ten u BlagoveÅ¡tenje. Odmah s njim preÄ‘u iz Vujna u BlagoveÅ¡tenje i tri preostala iskuÅ¡enika. Prvi je tretiran viÅ¡e kao gost, ali je voljom Božjom bio iskuÅ¡enik, jer se iznenada odluÄ?io za monaÅ¡enje. Tako je RaÅ¡ko prizrenska eparhija u njemu docnije imala svog vladiku, a sad i Crkva patrijarha. Zvao se Gojko StojÄ?ević. Druga dva iskuÅ¡enika su Miloje Toskić, KruÅ¡evljanin, i Milisav Radosavljević iz Lelića. Tako je otac Vasilije nenadano stekao svoje novo bratstvo. Imao je i jednu divnu i pobožnu baku koja je radila u kuhinji. Zvala se Milomirka.
Otac Vasilije i otac Julijan služili su u crkvi sveta bogosluženja i opsluživali jelendolsku i dljinsku parohiju. IskuÅ¡enici su pevali u crkvi, posluživali i joÅ¡ radili sve druge poslove u manastiru. Gojko je bio boleÅ¡ljiv i radio je ono Å¡to je mogao, a znao je svaÅ¡ta da radi. Pravio je izrezivanjem u drvetu lepe krstove za celivajuću ikonu ili za paraman (monaÅ¡ku shimu), umeo je svaÅ¡ta da popravi u ono posleratno vreme, pa je Ä?ak i sat znao da rasklopi i popravi. Obuća se u to vreme nije mogla lako naći, on se nije za to sekirao, već naÄ‘e gde bilo par starih cipela, bez Ä‘ona, sa joÅ¡ dobrim licem, i od toga sa gumom od toÄ?ka napravi Ä‘on i izradi sebi lepe cipele. A ako nema gume, on izradi Ä‘on od drveta i potkuje ga. Tako ima za zimu tople cipele. Zbog stalne poviÅ¡ene temperature, koja mu je dosaÄ‘ivala oko dve godine, morao je da leži i miruje, da ne oboli na plućima, za Å¡ta tada nije bilo leka. Da bi disciplinovano koristio vreme u postelji, on napravi nalonj sa pokretnom ruÄ?icom koju zakaÄ?i za krevet i tako bi ležeći mogao da Ä?ita. ÄŒitao je brzo i mnogo. Imao je Ä?itavu hrpu književnih glasnika odabranih iz manastirske biblioteke, kao i mnogo drugih vrednih knjiga. Ponekad bi nam o proÄ?itanom priÄ?ao, ili bismo slobodno vreme koristili da doÄ‘emo njemu i Ä?ujemo ono Å¡to nas interesuje. Gojko je tada bio jedini meÄ‘u nama fakultetski obrazovan Ä?ovek. Tako bismo ponekad satima razgovarali s njim o raznim životnim i monaÅ¡kim problemima, o Ä?emu je znao puno da kaže, iako se joÅ¡ nije odluÄ?io za monaÅ¡tvo. Imao je dara da lepo i ubedljivo priÄ?a.
Negde 1946. doÄ‘e u BlagoveÅ¡tenje jedan milicioner i poÄ?ne Gojku da priÄ?a o Marksu, Engelsu i komunizmu “kao novom otkriću za druÅ¡tveni život i poredak”. Gojko mu je tada sve to malo struÄ?nije i veÅ¡tije od njega i od mnogih tadaÅ¡njih marksista poÄ?eo da priÄ?a, jer je dobro poznavao marksizam. Tada mu je milicioner resko odgovorio: “Pa tebe treba ubiti! Ja vidim da ti to sve bolje znaÅ¡ od mene, ali nećeÅ¡ tako da sprovodiÅ¡ i u život…”
Gojko je umeo veoma duhovito i lepo da se naÅ¡ali ili da nam ispriÄ?a po neku anegdotu. Otuda bi mu otac Vasilije, s kojim se on najviÅ¡e Å¡alio, ponekad u Å¡ali rekao: “Ti, Å avle, (29) (Gojko), nalaziÅ¡ se meÄ‘u nama kao broj meÄ‘u nulama. Pa kao Å¡to nule bez broja ne znaÄ?e niÅ¡ta, a tek s brojem imaju svoju vrednost, tako i mi kao nule bez tebe nemamo mnogo vrednosti, i tek zajedno s tobom Ä?ini nam se da smo obrazovaniji i pametniji. “ Ponekad bi znao otac Vasilije da mu kaže i ovako:” ZnaÅ¡, Å avlino, iako smo mi kao nule, ali nule povećavaju vrednost broju; Å¡to viÅ¡e nula, to broj ima veću vrednost:” Jer, svi smo mi tada imali samo Ä?etverorazrednu osnovnu Å¡kolu, izuzev oca Julijana, koji je imao u DeÄ?anima zavrÅ¡enu pre rata Ä?etverorazrednu monaÅ¡ku Å¡kolu i dva razreda male mature. Zato smo voleli da Gojka zadržimo Å¡to duže sa nama. Posle godinu dana 1946. iskuÅ¡enik Milivoje upisao se u bogosloviju u manastiru Rakovici. Ja nisam imao te sreće, iako je Gojko pokuÅ¡ao da me upiÅ¡e, pa sam morao ostati da pomažem u manastiru i da Ä?uvam goveda.
Nova vlast osetila je odmah da mi imamo dobre volove od oko 14 tovara (1400 kgr) i narežu nam taman toliko mesa da predamo. To se zvalo “narez”, a za žito se zvalo “otkup”. U to vreme koja kuća nema stoÄ?ne zaprege, ona propada. A ako nemaÅ¡ da predaÅ¡ koliko ti je narezano, ideÅ¡ u zatvor ili ti se vrÅ¡i popis imovine, pa biraj!
Pored volova imali smo mi u BlagoveÅ¡tenju i dve krave: “Ružu” i “Milku” i jednu rasnu steonu junicu, lenjeg “Ježa”, kao i magarca “Marka”. To je bilo “moje stado”, kojim sam ja bio zadužen i koje sam izgonio svakog dana na paÅ¡u u one strane iznad pruge i tunela do Ilinja.
Jednog lepog letnjeg dana, ne mogu nikad to zaboraviti, isterao ja goveda visoko iznad pruge i nekih lipa visoko ispred tunela, gde sam i bunarić mali iskopao, da u onom Ä?estaru brste, pasu i piju vode. A ja seo na jednu stenu iznad samog tunela, odakle vidim i goveda i celu okolinu. Sedim i Ä?itam neku Ä?itanku o Svetom Savi, gde ima puno i priÄ?a iz života Svetog Save i naÅ¡eg naroda. U tom Ä?itanju nekako sam se deÄ?aÄ?ki zaneo u molitvene svetosavske ideale i duhovna sabiranja, da su me neka mesta do suza ganula. Tako Ä?itajući, ja se nekako prevarim i zaspim.Koliko sam spavao, ne znam, ali najmanje će biti jedan sat. Kad je iznad moje glave leteći prhnulo jato golubova, trgao sam se iz sna i skoÄ?io. Trljajući dremovne oÄ?i, prva misao mi je bila tako jasna kao da me je neko iz dubine glasom viknuo:"A gde su ti goveda?!” Pogledao sam, ali ni jednog goveÄ?eta nema gde sam ih ostavio. Nije bilo vremena za traženje i predomiÅ¡ljanje. Druga misao, isto tako jasna, kao da me neko iz dubine zove, glasila je:"Trk u tunel!” Znao sam da je na svakom drugom mestu bezopasnije nego u tunelu, zato sam za tren strÄ?ao, putanjom koju sam poznavao, pravo u tunel. Kad tamo, imam Å¡ta videti. Sva goveda izukrÅ¡tala se preko železniÄ?ke pruge kao klade i ležeći bezbrižno preživaju, dok ih onaj svež povetarac hladi, a magarac Marko kraj njih stoji, kao da je na straži, i ponekad samo Å¡to klimne svojim lepezastim klempavim uÅ¡ima. PreplaÅ¡en, poÄ?eo sam iz sve snage izbezumljeno vikati na goveda i tući ih prutom koji sam nosio. ali neće ni da se pomaknu iz one duboke hladovine gde nema ni jedne muve, i to ti je. Onda sam morao da ih gaÄ‘am, gotovo plaÄ?ući, onim kamenjem sa pruge uz veliku galamu i viku. Tako ih jedva nekako podignem i isteram iz tunela, kad Å¡ine poÄ?eÅ¡e da bruje i zaÄ?u se pisak voza sa suprotne strane kroz tunel od Požege. Tek Å¡to sam lenjeg “Ježa” odvojio od pruge na gornju stranu, iza mojih leÄ‘a protutnja lokomotiva sa desetak teretnih vagona. Možete li zamisliti kako sam se tad osećao? Gotovo da nikad nisam, posle Bugara u Studenici, tako osetio prst Božji kao tada. Zato sam zablagodario Bogu iz dna duÅ¡e Å¡to je spasao i mene i goveda, a i manastir. Jer, da sam zakasnio joÅ¡ samo jedan minut, bilo bi sve kasno. Tunel bi postao straÅ¡na kaspnica, a ja, kud bi?, “ni u manastir ni u svet!” Posle nekoliko dana morali smo se oprostiti od naÅ¡ih dobrih volova i predati ih novim gazdama za “narez”.
Otac Antonije se, kao i mnogi drugi, najzad, posle Ä?etiri godine robovanja vratioiz Autrije kući živ i zdrav. Vladika ga postavi za stareÅ¡inu manastira Klisure. Tamo je bio nepune dve godine, pa je premeÅ¡ten u Kovilje iznad Ivanjice. Iako smo bili radvojeni, ipak smo se osećali kao jedno bratstvo, jer je otac Antonije bio dugo sabrat blagoveÅ¡tenjski. Kod njega je u Klisuri, silom prilika, imao nekoliko meseci utoÄ?iÅ¡te i poÅ¡teni vujanski stareÅ¡ina i nacionalni radnik otac Antonije (Justin) Stevanović, za kojim je tragala OZNA kao Ä?etniÄ?kim simpatizerom i Ä?lanom ravnogorskog odbora, nazivajući ga “izdajnikom i zloÄ?incem”.
Sledeće 1947. godine, pred polazak u vojsku, naÅ¡i oci u manastiru reÅ¡ili da me zamonaÅ¡e. Gojko kaže: “Milisave, ajde zamonaÅ¡i se”. “A zaÅ¡to se Vi ne zamonaÅ¡ite, gospon Gojko?” - odgovorih ja. On se pravdao kako se joÅ¡ nije odluÄ?io za monaÅ¡enje. “E, onda, nemojte ni mene da nagonite i vezujete pre vojske”. Kad me je o tome ponovo zapitao, kazao sam mu: “Ajde, vi se zamonaÅ¡ite danas, a ja ću bez razmiÅ¡ljanja sutra”. Toliko smo mi cenili i voleli Gojka. I kad sam na jesen otiÅ¡ao u vojsku, mnogo sam se obradovao kad mi je posle dva do tri meseca pisao u Dubrovnik otac Vasilije i kaže:"Mi sad, ovih dana dobismo novog monaha, koji nije viÅ¡e Gojko nego Pavle”. Za mene je to bila velika radost, da sam u pismu rekao: “Sad spremajte mantije za mene”.
Posle godinu dana celo blagoveÅ¡tenjsko bratstvo, zajedno sa ocem Antonijem, koji mu je pripadao, doÅ¡lo je u manastir RaÄ?u na Drini, a dotadaÅ¡nji raÄ?anski iguman otac Platon Milojević premeÅ¡ten je u manastir BlagoveÅ¡tenje. Tamo smo se u RaÄ?i svi okupili i živeli zajedno desetinu godina. Iz toga bratstva doÅ¡ao je docnije u OvÄ?ar i otac Geogije Dobrosavljević i postavljen za stareÅ¡inu manastira BlagoveÅ¡tenja 1964. godine. Njegovim dolaskom, aktivnim zauzimanjem i domaćinskim rukovoÄ‘enjem, taj manastir je izuzetno dobro obnovljen, a i danas se sve bolje izgraÄ‘uje i obnavlja. Pre dolaska za stareÅ¡inu u BlagoveÅ¡tenje oca Georgija, a posle odlaska u Studenicu sinÄ‘ela oca Platona 1950, u BlagoveÅ¡tenju jedno vreme bio je stareÅ¡ina otac Danilo Zdravković. Zatim je, do dolaska oca Georgija, BlagoveÅ¡tenje bilo pod upravom manastira Preobraženja.
________________________________________________________________________
1 - Vuk Stefanović Karadžić, PoÄ?etak opisanija srpski manastira “Gradac”, OvÄ?arsko-kablarski manastiri, januar-april, ÄŒaÄ?ak, 1991. str. 15.
2 - Mihailo Valtrović, Glasnik srpskog uÄ?enog druÅ¡tva, knj. XLVI. Beograd, 1878, str. 248-249, 251-252.
3 - Vladimir R. Petković, Pregled crkvenih spomenika kroz povesnicu srpskog naroda, Beograd, 1950. str. 27; Svetozar DuÅ¡anić i Radomir Nikolić, OvÄ?arsko-kablarski manastiri, OvÄ?ar Banja, 1978, str. 14.
4 - Ovde, zbog nejasnog teksta razliÄ?ito se Ä?itaju imena igumana Ä?ijim je trudom sazidan manastir. Vuk Karadžić, J. Vujić, F. Kanic i joÅ¡ neki Ä?itali su to ime: Nikodim, Vl. Petković i joÅ¡ neki Ä?itaju to ime Nikola, a Svetozar DuÅ¡anić, kao i joÅ¡ neki, Ä?itaju to ime Nikifor. Ako su ranije od ostalih zapisali ovaj tekst Vuk, J. vujić i Kanic, pretpostavljamo da je tada bio tekst oÄ?uvaniji i da su ga jasnije mogli oni proÄ?itati.
5 - U ovom drugom zapisu postoji greÅ¡ka. Jer, po biblijskom raÄ?unanju vremena od 7143, ne može po novom raÄ?unanju od hrista biti jednako 1632. već 1635. godina.
6 - Ä?urÄ‘e BoÅ¡ković, Ivan Zdravković, Milutin GaraÅ¡anin i Jovn KovaÄ?ević, Spomenici kulture u ovÄ?arsko-kablarskoj klisuri. ("Gradac", OvÄ?arsko-kablarski manastiri, januar-april, ÄŒaÄ?ak, 1991. str. 72.
7 - Milka ÄŒanak Medić, BlagoveÅ¡tenje pod Kablarom, “Gradac” , OvÄ?arsko-kablarski manastiri, januar-april, ÄŒaÄ?ak , 1991, str. 88-89
8 - Po narodnom verovanju, ova se ikona poÅ¡tuje kao Ä?udotvorna
9 - RepubliÄ?ki zavod za zaÅ¡titu spomenika kulture, Beograd, Narodni muzej, Beograd, Ikonostas crkve manastira BlagoveÅ¡tenja pod Kablarom; Radomir Stanić, Dva podviga u “vremena trudna i nužna”, Beograd, 1945, str. 5; Svetlana Pejić i Blagota PeÅ¡ić, BlagoveÅ¡tenski ikonostasi, Beograd, 1994, str. 15.
10 - Ovo je jasan primer kako ne treba iz crkava uzimati stare predmete i dragocenosti i gomilati ih radi rekonstrukcije i konzervacije po muzejima i zavodima, već jednu po jednu stvar uzimati, popravljati i na svoje mesto vratiti.
11 - Ikonostas crkve manastira Blagoveštenja pod Kablarom, Milorad Medić, Rekonstrukcija ikonostasa, Beograd, 1994. str. 20-23.
12 - RepubliÄ?ki zavod za zaÅ¡titu spomenika kulture, Beograd, Narodni muzej Beograd, Ikonostas crkve manastira BlagoveÅ¡tenja pod Kablarom, Jevta Jevtović, Beograd, 1994, str. 4; Isto delo, Svetlana Pejić i Blagota PeÅ¡ić, BlagoveÅ¡tenjski ikonostasi, str. 13-14; Isto delo, Radomir Stanić, Dva podviga u vremena trudna i nužna, str. 5-7.
13 - Dragomir Popović, PrepisivÄ?ka delatnost ovÄ?arsko-kablarskih manastira, Gradac, ÄŒaÄ?ak, 1991, str. 116-117
14 - Navedeno delo, str. 17
15 - Lj. Stojanović, Stari srpski zapisi i natpisi, Beograd, 1920. knj.I, str. 190; Dragomir S. Popović, PrepisivaÄ?ka delatnost ovÄ?arsko-kablarskih manastira, Gradac, ÄŒaÄ?ak, 1991, str. 116-117
16 - Protojerej Milivoje MariÄ?ić, Crkva Stracimira, brata Nemanjina, u ÄŒaÄ?ku, Manastiri Srpske svete gore i ostali manastiri eparhije žiÄ?ke, ÄŒaÄ?ak, 1973, str. 61; Svetozar DuÅ¡anić i Radomir Nikolić, OvÄ?arsko-kablarski manastiri, OvÄ?ar Banja, 1978, str. 21.
17 - Protojerej Milivoje MariÄ?ić, navedeno delo, ÄŒaÄ?ak, 1973, str. 61; Svetozar DuÅ¡anić i Radomir Nikolić, OvÄ?arsko-kablarski manastiri, OvÄ?ar Banja, 1978, str. 21.
18 - Svetozar DuÅ¡anić i Radomir Nikolić, navedeno delo, OvÄ?ar Banja, 1978, str. 20-21.
19 - Rukopisna knjiga Svetog Jefrema Sirina (zapis 752). Prepisano iz manastirskog letopisa u BlagoveÅ¡tenju u vreme igumana Georgija TrepÄ?anca.
20 - Isto
21 - Letopis man. BlagoveÅ¡tenja. Podatak preuzet iz “Politike” od 7. marta 1978. godine.
22 - Milisav Protić, Sretenje u Trojici, Gradac, ÄŒaÄ?ak, 1991., str. 66-67.
23 - Joakim Vujić, OvÄ?arsko-kablarski manastiri, Gradac, ÄŒaÄ?ak, 1991, str. 26
24 - F. Kanic, OvÄ?arsko-kablarski manastiri, Gradac, ÄŒaÄ?ak, 1991. str. 29.
25 - U manastriskim dokumentima danas piše da je M. Blagoveštenje imao do 1946. godine 260 hektara ukupno imanja (igum. Georgije)
26 - dr Milomir i B. Glišić, Manastir Vujan, 1994, str. 76
27 - dr Lj. Durković, Episkop žiÄ?ki Sava DeÄ?anac i njegov pregled žiÄ?ke eparhije (1892-1896), Kraljevo , 1989, str.56-57
28 - Ljutomir (Ljutica) Gavro iz Jelendola, kao svedok tog dogaÄ‘aja, tvrdi da je gledao ispred svoje kuće sa terase kad su partizani terali ispred džipa jeromonaha oca Vasilija Domanovića da trÄ?i od OvÄ?ar Banje kroz Jelendol prema Požegi. Od OvÄ?ar Banje do Požega je 16 kilometara. (Zabeležio u Letopisu blagoveÅ¡tenjskom iguman Georgije Dobrosavljević)
29 - Gojko je sa oduÅ¡evljenjem Ä?esto govorio o ap. Pavlu i njegovim poslanicama, i izgleda da mu se joÅ¡ tada to ime sviÄ‘alo ako se zamonaÅ¡i. Zato mu je otac Vasilije, koji ga je mnogo cenio i voleo, izdevao u Å¡ali imena: Å avle, Pavle i sl.
| | |
Postao 02/25 u 07:07 AM
|
Komentari:
Post poslije: MANASTIR ILINJE
Post prije: Manastir Nikolje