- Pomaže Bog, oče. Molio bih Vas da mi odgovorite na sljedeće pitanje: u proljeće 1992. godine smo ja i mojih 7 braće i sestara ostali bez oca, 6 mjeseci nakon toga ostali smo bez jednog brata, M., koji je poginuo u 19. godini i do danas se ne zna gdje počiva njegovo tijelo. Juče se porodila moja snaha, žele da sinu daju ime po pokojnom bratu M.  Ne znam koliko je u redu da brat daje sinu to ime. Ja mislim da nije.
- Mislim da ništa nema loše u tome što će oni detetu dati ime Vašeg pokojnog brata. Neka je dete živo i zdravo i kad bude poraslo da bude i poslušno.
- Hvala Vam, oče. Da li mogu još jedno pitanje da Vas pitam? Ja sam prošle godine išao na pokloničko putovanje u Jerusalim, tamo sam bio kod o. Jovana (Ćulibrka). Poklonio sam se na Golgoti, obišao ruske manastire i mnoge svetinje. Iz Jerusalema sam donio mnogo relikvija koje sam osveštao. Nosim sada prsten na kome piše TF, jedino znam da je to skraćeno od “filakson tafos”, što u prevodu sa grčkog znači “Božji prijatelj”, a o. Jovan mi je rekao da znači “čuvari Hristovog groba”. Možete li mi reći da li se nosi na lijevoj ruci i šta predstavlja? Tražio sam o tome na internetu, ali nisam mogao da nađem
- Ne bih znao da odgovorim na to pitanje. Mnoge se stvari prave i prodaju po svetim mestima i ljudi im daju neka značenja. Ima tu duhovne koristi, ali ima nešto i od komercijale. Kad se neka stvar kupuje, onda trgovca treba pitati šta znači ta stvar.
- Znači da taj prsten i ne predstavlja nešto naročito. Nebitno je šta nosim vani, bitno je šta nosim u sebi. Hvala Vam, oče.
- Nosi ti, brate, Hrista u srcu i krstić oko vrata osveštan od sveštenika u crkvi.
- U Jerusalimu sam kupio veliki srebreni krst, nosim ga oko vrata. Osveštao sam ga u hramu na Golgoti. Dobio sam brojanicu od oca Nikanora na Hilandaru, ali mi se prekinula.
- A zašto mislite da što je veći krst, veća je i sila? Ili ako je, kako kažete, veliki srebreni? Brojanica ima i novih da se kupe, samo da ne bude ono: treba da se dobiju na poklon, onda će biti svetije i delotvornije, a stare da se nose u Ostrog i da se nabiju u rupe ostroških stena. Brojanice se nose za molitvu, a ne da se nose na ruci kao amajlije, za “valja se!” Većinom ljudi i ne znaju šta je brojanica, već smatraju da time dokazuju svoje srpstvo i pravoslavlje, kao nekim znamenjem.
- Ja, oče, nisam dostojan nositi nikakav krst. Nositi krst za mene je prevelik teret, svako ko nosi krst mora da živi u skladu sa njim. Imam 21 godinu i mnogo griješim, zapitam se šta Gospod misli o meni kad napravim grijeh noseći krst… Ja bih volio mnogo sa Vama da razgovaram, nadam se da Vam ne smetam. Nisam mogao odmah da Vam odgovorim jer sam na poslu, radim u jednoj firmi, diplomirao sam informatiku prije 20 dana na višoj školi.
- Kažeš da si na poslu, da li imaš internet kod kuće, jer sada treba da idem na jednu sahranu?
- Naravno, uvijek sam na internetu. Kad god imate vremena bila bi mi čast da razgovaram sa Vama! Toliko imam pitanja da ne znam odakle bih počeo.

(…) - Oče, živjeli ste na Svetoj Gori! Ja sam tamo upoznao starca koji dugo godina živi u maloj kolibi kraj obale mora, došao je tu veče da prespava i uzme hranu. Ujutru u 3:30h smo ustali, jer je molitva bila u 4h. Izašli smo iz sobice i on kaže: “Slušajte, čujete li ove ptičice koje pjevaju, slave ime Gospodnje”. Kasnije, oko 10-11 sati njemu daju džak da ponese i on krenu. Mi priskočismo da pomognemo, a on ne dade. Džak je težak sigurno četrdesetak kilograma a on nema ni 60. Sav veseo uprtio i ode. Rekoh, Bože, kako je on bogat! Za vrijeme molitve u hramu u jednom ćošku stajao je monah pognute glave. Ja ne znam koliko je molitva trajala, oko dva sata, ja sam sto položaja promijenio, te na jednu nogu, pa na drugu, ruke naprijed-nazad… a on je samo stajao i nije se micao čitavo vrijeme. Kasnije sam ga upoznao, to je bio monah Nikanor, pričali smo i ostavio je veliki utisak na mene.
- Ja sam živeo trinaest godina na Sv. Gori. Sretan si ti bio kad si naišao na tog dobrog starca i o. Nikanora, ali se nekome desi da kad dođe i ne ponaša se kako treba, da bi bolje upamtio gostoljublje, oni mu daju da tokom noći premešta kamenje s mesta na mesto. Onda bi ti lepo i spavao i na molitvi stajao kao spomenik - bez mrdanja.
- Ujutru kad smo krenuli bilo je rano i nismo jeli, a izlaz za Hilandar smo promašili, bili smo četvorica. Izašli smo stanicu poslije i morali smo pješačiti kraj obale do one male luke. Ja sam na pola puta posustao uz ona brda, ništa za jelo i piće nismo nosili. Stao sam i odsjekao jedan štap i štapio se do Hilandara. Kad smo došli, jedan monah nas je uveo i nahranio, bilo je oko 4-5 poslijepodne i zakasnili smo na ručak. On nas je uveo u trpezariju i tada sam jeo najljepši pasulj u životu, bilo je vrijeme posta…
- Onda ste dobro prošli i dobro upamtili Sv. Goru i put do Hilandara. Jesi li vodio dnevnik na putovanju?
(…) - Nisam, samo sam snimao kamerom. Oče, pio sam vode sa bunara u Hilandaru, opet ću ja tamo čim prije. Ona zemlja me vuče sebi.
- Samo ti po sećanju napiši taj putopis, napiši ono što je lepo i dušekorisno za druge, jer ipak je to bio dug put, obišli ste velike i znamenite svetinje. Još ako poseduješ fotografije ili razglednice sa tog puta, bilo bi interesantno.
- Ako Bog da, i u Jerusalem ću opet. Poslao mi je o. Jovan razglednicu iz Jerusalema, nekakav video-insert - suze su mi krenule gledajući.

(…) Hvala Vam, oče, na razgovoru, ne bih Vam više smetao danas. Mnogo Vam hvala što imate vremena da mi napišete poruku. Nadam se da imam nekog kome se mogu obratiti uvijek kad nešto budem trebao. Imam želju
doći u manastir Lepavinu, nadam se da ćemo se upoznati.
- Javi se kad budeš imao potrebu za razgovorom, ja sam skoro stalno u sobi, pošto sam imao operaciju tromba na desnoj nozi, a imam problema i sa levom nogom. Samo subotom i nedeljom izlazim i služim sv. Liturgiju. Dnevno dvaput uzimam insulin, jer imam visok šećer.
- Želim Vam, oče, brz oporavak. Još da Vas pitam, da li je bitno na kojoj strani u sobi držim ikonu?
- Obično se ikona drži na istoku!
- Mislim da meni nije na istoku.
- Nemaš šta da misliš, znaš na kojoj strani je istok, a na kojoj zapad.
- Ako se okrenem prema istoku, desna ruka je sjever, da li sam u pravu?
- Najlakše ti je, brate, ujutro kad ustaneš izađi napolje i gledaj sa koje strane izlazi sunce. Uvek izlazi sa istoka, nećeš pogrešiti.
- Ujutru ću znati tačno.
- Bog te blagoslovio i laku noć.

Pregleda: 13233