Saputnici oca Jefrema su posumnjali: ta zemlja je državna, kako tu može da bude manastir? Potom, proverivši detaljnu mapu, shvatili su da upravo tu prolazi granica preko zemlje koja je na prodaju. S vremenom se našao novac za kupovinu i izgradnju – i u arizonskoj pustinji je nikla monaška obitelj! Čuvši tu priču, poželeo sam da odem u taj manastir, i kroz neko vreme Gospod me je tamo odveo na sledeći način.
Jednom sam se spremao da dočekam prijatelje koji su dolazili iz Kanade. Tražio sam informaciju o Velikom kanjonu gde smo planirali da idemo, i naišao sam na znak za grčki manastir u gradu Florencija u Arizoni. “Doćiće vreme – otićićemo”, - predložio sam bez posebne nade.

Prešavši hiljade kilometara po Koloradu, Juti, Nevadi i Arizoni, i obišavši Kanjon, zaustavili smo se da bismo napravili jedan od poslednjih planova. Otvorio sam kartu i opisao mojim saputnicima situaciju: ili idemo ponovo prema Kanjonu, ili gubimo čitav dan na putovanje u manastir. Ovo drugo bi nas odvelo duboko na jug i morali bismo da putujemo šesnaest sati uzastopno kako bi oni stigli na aerodrome. U manastir! – “izabrala je moja vršnjakinja”.
Sve što sam znao o manastiru iz turističke reklamne brošure je bilo to da služba tamo počinje u pola četiri. Izgubili smo mnogo vremena na traženje manastira vrteći se po pustinji, a on se nalazi slično drevnim monaškim obiteljima, daleko od “prelesti” civilizacije.

Kada smo već počeli da sumnjamo da smo se izgubili, neočekivano smo ugledali mali znak na grčkom – “Antonije”. I zaista, kroz nekoliko minuta putovanja po nepopločanom putu, skrenuvši nalevo našli smo se pred glavnim ulazom. Od svetlosti farova u mraku razbežali su se zečevi. Sdesna su se videli parkiralište, luk iznad ulaznih vrata, puteljak, osvetljena fontana, ogromne palme. Sve ostalo je bilo skriveno tamom noći. Ne zaglušujući motor i ne isključujući farove, izašli smo iz automobila. Ni vrata, ni stražara – ni duše! Čudno. U Americi se tako ne živi – ovde svako čuva svoju imovinu i obezbedjuje se od manijaka. Zadivljen mirom ovog mesta, viknuo sam svojim prijateljima: “Slušajte, ovo je delić raja na zemlji!”.

…Prošlo je dvanaest meseci, nastupio je Veliki post 2000 godine. Dobio sam odmor od tri nedelje da bih se oporavio od neshvatljive bolesti, koja me je mučila već pola godine. Arhimandrit Hristodolos, monah s ostrva Rodos, moj duhovnik, blagoslovio je moju odluku da odem na nekoliko dana u Arizonu. Pozvao je manastir, razgovarao sa nastojateljem i blagoslovio mi put – i sve je bilo spremno za prvo pokloničko putovanje u mom životu.
Kako sam kasnije saznao, ovaj manastir je osnovao otac Jefrem sredinom 90-ih godina, koji je pre toga tokom mnogih godina bio iguman svetogorskog manastira Filotej. On se od mladih godina podvizavao na Svetoj Gori pod rukovodstvom starca Josifa-isihasta, i ubrojan je u svete koje danas razmatra Konstantinopoljska patrijaršija. Josif nije bio jeromonah, pa su zato još mladog Jefrema rukopoložili za sveštenika da bi neko mogao da služi Bogosluženje u skitu, gde je živeo starac Josif sa poslušnicima.

Poslednjih trideset godina otac Jefrem, budući nastojatelj Filoteja, rukovodio je mnogobrojnu grčku pastvu u rasejanju – u SAD i Kanadi. Kao odgovor na njihove molbe on je periodično dolazio u SAD sa petoricom monaha i za poslednjih sedam godina osnovao je na teritoriji Severne Amerike 16 manastira, muških i ženskih. Oni se svi pridržavaju Svetogorskog ustava. Ovdašnji Grci, koji su mnogo puta bili na Svetoj Gori i znali poznate starce, kažu da “sada nema potrebe da se putuje na Svetu Goru, jer je Sveta Gora došla kod nas”.
Srce svih manastira koje je on osnovao i centar pravoslavne Amerike je “Sveti Antonije”.

…Dali su mi poslušanje u vinogradu sa ocem Minom. On je postao monah sa sedamnaest godina, zatim je proveo petnaest godina u Sveto-Trojičkom ruskom manastiru u Dzordanvilu (država Njujork). Otac Mina je prešao u manastir Svetog Antonija uskoro posle njegovog osnivanja. Ne znam kako je on mogao toliko da radi, budući mnogo stariji od mene. U toku Velikog posta, kada sam došao u manastir, monasi su jednom dnevno jeli bareno povrće sa hlebom i vodom. Službe su počinjale u pola četiri i trajale do sedam-osam kada smo svi odlazili u trpezariju. Radili smo od deset do pet, a potom smo svi bili na večernjoj. Potom je sledilo pravilo u ponoć – Isusova molitva u crkvi do jedan sat. Od jedan do tri monasi su se po svojoj snazi ili molili ili spavali. Vreme odmora je bilo izmedju osam i deset ujutru. (Otac Mina je dolazio u vinograd i pre deset). Za poklonike je post bio slabiji; posle večernje su u konak donosili malo hrane: ovsenu kašu, med, orahe, hleb, sok. Stideo sam se svoje nemoći: bez obzira na dug san i dva obroka, jedva sam vukao noge. Zadivljujuće, ali otac Mina kao da je leteo ovuda-onuda po vinogradu i manastiru, bodar i energičan … Naš zadatak je bio da napravimo sistem oslonca koji je trebalo da pridržava vinovu lozu. Posao se pokazao veoma složenim, zahtevajući dovitljivost i fizički rad. Svaki dan su kod nas dolazili novi poklonici-Grci. Mašući rukama, ogorčeno su vikali da sve radimo nepravilno.

Otac Mina me je tešio, objašnjavajući da svaki Grk, smatrajući sebe znalcem vinogradarstva, obavezno će napraviti neku primedbu po pitanju vinograda. A po pravilu malo ko ostane da nešto pomogne. I zato kada je u vinograd ušao redovni posetilac, stari sedi Grk, nisam od njega očekivao nikakvu pomoć. On je kao i drugi dugo gledao, neodobravajući vrteo glavom. Ali potom je uzeo makaze, počeo da podrezuje lozu i tako ostao da radi s nama do večeri.

Spiridon (tako su ga zvali) je došao i sutradan. Uskoro je otac Mina trebalo da nabavi materijal i pozvani smo da podjemo s njim u Florenciju.
Uoči puta, kada su se svi poklonici okupili posle nedeljne trpeze i nešto zadovoljno glasno razmatrali, prišao nam je mladi monah. Neverovatno tiho i veoma smireno, skoro polušapatom, podestio nas je da je odmor od osam do pola četiri. I rekao nam je da bi trebalo da poštujemo manastirski red i da idemo na spavanje. Niko nije mogao da se usprotivi takvoj krotosti te smo se razišli.
Sutradan ujutru sam video tog krotkog monaha u crkvi u vreme Liturgije sa kadionicom u svešteničkoj odeždi. Interesovalo me je kako se zove. Našavši se sa Spiridonom u automobilu odlučio sam da ga pitam da li poznaje tog monaha.
- Zove se Joanikije, - odgovorio je moj saputnik. I kroz sekundu dodao: “On je moj sin”. Dalje je sledio pustinjski put i zadivljujuća priča o istoriji jedne porodice.
- Žena i ja smo imali mnogo dece, mrežu restorana. Starac Jefrem je dolazio u Toronto jednom ili dva puta godišnje sedamdesetih, osamdesetih i devedesetih godina, ispovedao nas, pomagao nam. Jednom je kod nas došao na večeru i gledajući moju dečicu rekao: “Spiro, imaš mnogo dece. Meni je potreban jedan”. Žena i ja smo se dobrodušno nasmejali misleći da se starac šali. Prošlo je dvadeset godina. Moj stariji sin je odrastao, završio fakultet, postao inženjer. Veoma dobro je zaradjivao. Kada je starac osnovao taj manastir, odlazio sam tamo sa ženom i sinom da pomažem. Jednom posle redovnog putovanja sin mi je prišao i rekao: “Pusti me u Arizonu”. Žena je bila u suzama: “Ne može…”. Jednom rečju otac Joanikije je sada ovde i žena i ja svake godine pred Vaskrs sedamo u automobil i dolazimo ovde. Pomažemo kako možemo. Ovde je Spiridon da bi promenio temu počeo detaljno da priča o automobilskoj nesreći koja mu se desila, i još o nečemu.

Brzo su proleteli radni dani i bližila se moja prva nedelja u manastiru. Svih tih dana sam ležući rano jedva ustajao po završetku Liturgije bojeći se pogoršanja bolesti. Osetivši krajem nedelje malo fizičko olakšanje, odlučio sam da primoram sebe da odstojim celu nedeljnu službu i da se pričestim.
Pola četiri ujutru. Zvezde i šum vetra u lišću drveća na putu u crkvu. To jutro je i starac učestvovao u službi i zato je sve bilo neverovatno postepeno i dugo. Da bi odagnao vrtoglavicu morao sam da izlazim u dvorište, da se umivam i šetam oko Crkve, - samo da izdržim do kraja službe. Nevoljno sam se korio:”Preživeo si u vojsci 45 stepeni po Amurskoj tajgi, noćima sam mogao bez sna da budem, a ovde ne mogu mirno da odstojim!”. Razdanilo se. Počela je Liturgija. Došlo je vreme za Pričešće i ja sam klecajućih nogu i sa unutrašnjom drhtavicom stao kao jedan od poslednjih. Otac Pajsije, Grk kanadskog porekla, koji se mnogo godina podvizavao u Filoteju i postao iguman “Svetog Antonija”, pričešćivao je monahe i poklonike. Kada je otac Pajsije čuo moje negrčko ime, pogledao me je u oči i kroz tren izgovorio: “Pričešćuje se sluga Božiji .:.” “Slava Tebi Gospode!” – pomislio sam sa olakšanjem, odlazeći od Čaše.

Trpezarija je bila puna naroda koji je došao na praznike. Evo i dečice koju sam primetio u Crkvi, po izgledu su pravi Rusi. Namirisao sam nešto ukusno. Pokazalo se da je nedeljom razrešeno maslinovo uljem pa smo pojeli nešto prženo, morske plodove, i salatu od voća. Nedeljom se ne radi svi su se negde razišli i ja sam odlučio da podjem u “svoj” vinograd.
Teško mi je da opišem to što se desilo tog dana.
Moj vid kao da se izmenio postao oštriji, a pustinjski vazduh je neverovatno prozračan. Glavobolja koja me do tada nije puštala dvadeset četiri sata kao da je otišla u drugi plan. Ako i postoji reč u koju može da se smesti sve što sam tada osećao onda je to “prodornost”. Dugo sam šetao po vinogradu, obišao sam ceo vrt i sve kapelice. Posle toga sam odlučio da odem na večernju i ranu zajedničku trpezu.

Na večeri je preko puta mene sedeo stariji sedi muškarac, koji je sam polako jeo i hranio svog unuka. Sav njegov spoljašnji izgled i pokreti zračili su tako tihom i mirnom radošću, da sam počeo više da gledam njega nego svoj tanjir. Čudno, rasudjivao sam u sebi, čovek je izgleda Rus sudeći po licu, a po odeći i manirima je očigledno Amerikanac. Odlučio sam da mu pridjem posle večere i pitam ga ko je on.
Prošavši pored starca Jefrema, koji je stajao na izlazu iz trpezarije i blagosiljao svakoga ko je izlazio (pravilo koje se ispunjavalo u svakom manastiru koji je on osnovao u Severnoj Americi), našao sam se na ulici.
Oko vrata su se gurali ljudi, uglavnom Grci, koji su čekali da starac izadje. Ugledavši čoveka koji me je zainteresovao prišao sam mu i upitao: “Recite mi da vi slučajno niste Rus?”. Dobivši potvrdan odgovor, spremao sam se da postavim sledeće pitanje, kada je pored nas prošao otac Jefrem. Troje ruske dečice koju sam ranije primetio su se bacila na zemlju i obgrlila njegove noge. Moj novi poznanik je počeo da ih odvaja.
- Da, - potvrdio je, vraćajući se prekinutom razgovoru, - zovem se Ivan. Rus sam.
- Slušajte kako ste se upoznali sa starcem? Očigledno je da on vas i vaše unuke odlično poznaje.
- On je živeo kod nas u prvo vreme, kada je sa drugim monasima došao sa Svete Gore. Tada sam imao gradjevinsku kompaniju i pomagao sam im u izgradnji.
Oni su bili smešteni kod nas, i svakodnevno smo negde putovali baveći se gradnjom manastira. Na sreću medju njima je bio jedan monah koji je znao engleski, - osmehnuo se Ivan.
I šta je bilo dalje? Videvši moje puno interesovanje, Ivan je nastavio:  - Jedno jutro je otac Jefrem došao do mene i rekao preko prevodioca: “Janis (Ivan na grčkom), ti znaš da se zoveš Ivan i da si Rus?”. Odrastao sam kao Amerikanac, katolik, i zvao sam se Dzon.

Bio sam zbunjen, i prvom prilikom sam otišao kod mame i saznao da je to istina. “Udala sam se za katolika u vreme hladnog rata, - rekla mi je.
- Odgajali smo te kao Amerikanca, skrivajući tvoje rusko poreklo: tada je bilo bolje da se ne pominje. Ja sam pravoslavka, i po meni si ti Rus”. Kroz mesec-dva starac je nekako sam došao do mene (svi monasi su negde otišli) i počeo nešto da objašnjava: “Janis! Hospital Josif, hospital”. Mislio sam da verovatno hoće da ide u bolnicu svetog Josifa u Fenikeji. Ali zašto? Mi nikada tamo nismo bili, nikoga tamo ne znam, i to nema nikakve veze sa izgradnjom. Medjutim on je i dalje insistirao. Morao sam nešto da uradim – seli smo u automobil i otišli u bolnicu. Stigli smo i zaustavili se. Otac Jefrem je izašao i direktno ušao u bolnicu kao da je tamo bio više puta. Ja za njim. Penje se ulazi u bolesničku sobu, ide ka bolesniku. Starac otvara svoju torbu i vadi iz nje običan drveni krst. Moli se na grčkom. Blagoslovivši bolesnika, stavlja krst u torbu i vraćamo se. Išao sam za njim u nedoumici. Kroz neko vreme sam saznao da je taj čovek umirao od raka kičmene moždine. Posle naše posete otpušten je iz bolnice – raka više nije bilo u narednim analizama.

Ivan se zaustavio da povrati disanje i nastavio:
- Poznavali smo jednu protestantkinju. Takodje rak.
Lekari su joj davali maksimum pola godine. Pokušavali smo da je nagovorimo da ode na ispovest ili samo na susret sa ocem Jefremom. Poznanica je postavila uslove: neće ona da ide kod starca, već da dodje on kod nje u protestantsku crkvu, u nedelju i posle službe će ona s njim da porazgovara.
- Šta se desilo? – nestrpljivo sam upitao.
- Otac Jefrem se složio i u nedelju je sedeo sa prevodiocem u sobici u protestantskoj crvki, čekajući završetak službe. Ušla je u tu sobu plačući, a izašla osmehujući se.
Lekari su uradivši redovne analize, odmahnuli rukama i rekli da se desilo čudo. Žena je živa.
- I vi ste tako ostali katolik? – povučen razgovorom, postavio sam netaktično pitanje.
- Kroz neko vreme smo odlučili da postanemo pravoslavni – cela naša porodica. I još mnogo naših poznanika. Svi su se okupili u crkvi jednog dana – osam porodica, ukupno oko četrdeset ljudi.
Po isprekidanosti fraza shvatio sam da se Ivan uznemirava sećajući se toga.
- Sve je trajalo od podneva do noći. Pre odlaska iz crkve, umoran i gladan dogovorio sam se sa našim prijateljima koji su se krstili toga dana, da se nadjemo u susednom gradiću i večeramo u jedinom još otvorenom restoranu. Žena i ja smo seli u automobil a naši prijatelji u svoj. Putovali smo ćutke. Mučile su me sumnje: “”Blesan! Stari blesan! Da sam poveo samo svoje a ne toliko naroda! A ako su to opet neki sektaši tipa Dzonsa ili Koreša? Šta ako je to obmana? Gospode, biće sramota!”. Tako sam putovao pun sumnji. Molio sam se kao nikada u životu da mi Bog pokaže da li sam napravio grešku. Putovali smo noćnim pustim drumom. U automobilu je vladala tišina. Žena se očigledno takodje pogruzila u svoje misli. Neočekivano se ispred čeonog stakla pojavila bela ptičica koja je nastavila da leti ispred nas mašući krilima. Pogledao sam na brzinomer i video da je brzina bila kao i ranije 120km/h. Golubica je takodje prhala pred staklom. To je nemoguće, - pomislio sam, - golubica ne može da leti tolikom brzinom, davno bi se razbila o staklo. Smatrajući da sam počeo da imam probleme sa glavom od svih doživljaja i umora, pitao sam suprugu: - Je li ti vidiš? – Vidim,- potvrdila je.

Kroz neko vreme golubica je isto tako kako se pojavila brzinom munje otišla u stranu. Odlučili smo da ništa ne govorimo prijateljima da ne pomisle da smo sišli s uma. Kada smo došli u restoran videli smo da su oni već tamo. Prijatelji su primetivši nas skočili na noge i prišli nam s radosnim licima: “Pogodite šta smo videli na putu ka ovamo?!” – Ivan je zastao.
- Golubicu? – upitao sam. On je klimnuo glavom … “Deda, deda!” – povikali su njegovi unuci. Istrčavši bukvalno niotkuda, počeli su nešto dam u pokazuju i pričaju. Ivan mi je predstavio svoju porodicu.
- Ovo je moja žena, unuci. Unuka kaže da će biti igumanija kada poraste.
- A sada ste verovatno veoma zauzeti. Kako ide izgradnja, - bio sam radoznao.
- Ne, više ne pomažem izgradnju.
- Kako to? – Kada je kupljena ta zemlja, monasi su prešli tamo, i od tada imaju dosta pomoćnika. Išao sam kod oca Jefrema i molio ga da mi da poslušanje, a on se smejao i govorio: “Tvoj posao je sada da se moliš s nama i pleteš brojanice”. Molim se da razdele brojanice ljudima. Tek sad sam primetio da se odavno smrklo i žena je Ivana odavno čekala sa decom i ćerkom da bi se vratili natrag u grad.

Pruživši Ivanu ruku i zahvalivši mu za priču, ostao sam da stojim pored crkve. Osmehivao sam se zbog tako neverovatno srećnog dana. Prvi put u životu sam shvatio kako se može “radovati i veseliti u njemu”.
Nastupili su poslednji dani boravka u manastiru, a ja nisam uspevao da porazgovaram sa starcem. Njega su bukvalno razvlačili na deliće. I zato sam se zadivio kada sam ugledao starca Jefrema pored konaka u izgradnji koji je nešto postavljao na pesku. Mladi monah Grk koji je došao iz Filoteja, zaustavio se pored mene i takodje posmatrao starca.
- On kao da je bio bolestan svih ovih dana? – zainteresovao sam se.
- Da.
- A koliko on ima godina? – Ne znam. Mnogo, - odgovorio je. – On ne staje ni munutu.
Videći moju nedoumicu, monah je dodao: - Mi pokušavamo da podržavamo njega i zato nam ne ostaje vremena za san, - i pošao je dalje svojim poslom.

Shvativši da mi je to poslednja šansa da porazgovaram sa starcem, prišao sam mu i rekao: “Starče ja sam Rus!”. Starčevo lice se u trenu zasvetlelo osmehom, i veselo je pokazao rukom u stranu lučnih pozlaćenih kupola iznad kapelice u domu za sveštenstvo. Potom se okrenuo za 180 stepeni i pokazao u stranu kapele svetog Serafima Sarovskog.
- Serafim, - radosno sam klimnuo glavom.
Tu je naš “razgovor” bio prekinut bukom kamiona, koji je dovezao nove palme za sadjenje oko konaka. Uzviknuvši kao dete kome je igračka upala u vodu, požurio je da pomogne monasima.

Na putu nazad u naš konak primetio sam crnoputog poklonika po imenu Loni Makkoj, koji je tužno vukao kofer za sobom krećući se ka manastirskom izlazu.
- Loni, šta je, je li odlaziš? – Da, - zaustavio se.
- Što tako rano? – A šta da radim ovde? Koliko sam čekao, a kod starca me nisu pustili, niko sa mnom nije razgovarao…- tužno je konstatovao Loni.
Srce me preseklo. Odrastavši u takozvanom “biblijskom pojasu” juga SAD, gde dominiraju ili baptisti, ili metodisti, on je ostavši protestant tražio nešto u Pravoslavlju, radio je u dobrotvornim organizacijama, i bio je dva puta na Svetoj Gori.

Nisu ga puštali u crkvu i zato je sedeo u “narthex” u vreme službi, a u trpezariji je jeo sam posle svih. Znajući za probleme crnoputih u “ravnopravnom” američkom društvu, od duše sam saosećao s njim:
- Slušaj vidiš pored palmi? To je otac Jefrem.
Idi kod njega. Ne odlazi tako.
Loni me je umorno pogledao, ne puštajući kofer iz ruke.
- Idi, idi ja ću ostati sa stvarima, - ohrabrio sam ga.
Kroz nekoliko minuta se vratio sa osmehom na usnama:
- Radi toga sam ovde i došao! – ponavljao je Loni.

…Pruće je bilo zabijeno u zemlju i obrezano po jednoj liniji, žica nategnuta, krajnji stubovi ojačani kako bi izdržali težinu plodova. Oprostivši se sa ocem Minom i mojim novim prijateljima, kupivši u prodavnici ikonica i suvenira za uspomenu, prvi put za dugo godina zaboravio sam na svoju bolest i potpuno ispunjen svim što sam video i čuo, otišao sam nadajući se da ću se opet jednom vratiti ovde u “Svetog Antonija”, gde je usred arizonske pustinje pustio korene i ukrepljuje se vinograd starca Jefrema.

preuzeto sa http://www.pravmir.ru/article_3169.html
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic