Razgovor o najvažnijem
Kada se neverujući čovek teško razboli, onda se verujući koji je pored njega nalazi pred izborom: čoveku je u kritičnoj situaciji važno reći za Boga, ali da li ga treba uznemiravati, ukoliko znamo da je on neverujući?Recepta nema ali postoje razna iskustva. O njima su nam pričali sveštenici i medicinske sestre, koji se neprekidno suočavaju sa sličnim situacijama.
Ćutati ili insistirati?
Najčešće je upravo sa bližnjima teže od svega razgovarati o veri jer oni već znaju tvoj stav, i sami su se davno opredelili i zašto sad opet razgovarati o tome? Pored toga, danas su verujući ljudi u porodici uglavnom generacija dece ili čak unuka. Starijem čoveku je psihološki teško prihvatiti “omladinu” u svojstvu učitelja i nastavnika.Ali šta raditi sa rodjacima? U toj situaciji je velika sablazan projaviti svoju volju, “nametati nešto” – čini se da briga o besmrtnoj ljudskoj duši sve opravdava. Da li je to tako? I da li to ima smisla?
Ljudmila, je medicinska sestra koja pomaže svešteniku pri vršenju crkvenih Tajni u prvoj Gradskoj bolnici: «Imamo često priliku da posmatramo takav pritisak od strane rodjaka. Žene navaljuju na muževe: «Hajde, sad će ti doći sveštenik, ispovedićeš se i pričestiti, i sve ćeš mu reći». Muž na kraju pristaje: «Radi šta hoćeš, pristajem na sve, samo me ostavi na miru». A potom sestre dolaze kod njega da ga pripreme, a on kaže: «Ja ništa to nisam želeo i nisam se spremao, nisu mi objasnili koliko je to ozbiljno». Neki rodjaci ni sami ne znaju šta je to ispovest, Pričešće, već samo neko kaže da to treba uraditi i mi trčimo da to uradimo. To je greška koja se redovno susreće.Naša odgovornost pred bližnjima nije u tome da ih primoravamo. Gospod je svima dao slobodnu volju, i ako su oni iskreni u svom neprihvatanju ili nerazumevanju, On tu iskrenost uvažava. A nama je u tom slučaju bolje da se molimo za bližnjega”.
O.Andrej Spiridonov, svešetnik Blagoveštanske crkve u Petrovskom parku (crkva duhovno rukovodi gradsku bolnicu No.50): “Ja ne znam ni za jedan slučaj da je čovek na koga je u nekom stepenu vršen pritisak za ispovest i Pričešće, potom ozbiljno prišao veri i dubokom pokajanju. Vera je tajanstveno delo i zadobija se pre svega kroz susret čovekove žive ličnosti sa Božijom Živom Ličnošću. To se ne može ničim zameniti ili “isprovocirati”.To nije ispoljavanje ljubavi kada jedan čovek pokušava da izmeni drugog čoveka ubrzanim tempom po sopstvenom obrazcu. Mi ne treba svesno da se postavljamo iznad takvog čoveka: mi smo sveznalice, mi smo vernici, a pred nama je čovek takoreći, neverujući, neznalica. Treba da prihvatimo drugog čoveka sa svešću o sopstvenom nesavršenstvu. I da zapamtimo da ni mi nekad nismo bili vernici. I ako Gospod još nije prizvao čoveka da postane vernik, onda mi na čisto ljudskom planu imamo male mogućnosti”.Mnogi sveštenici smatraju da treba biti oprezan ne samo u vršenju pritiska na bližnje, već čak i pri njihovom nagovaranju: čovek sam treba da ispolji svoju želju, pa bila ona i najmanja. Svaki drugi njegov odnos prema Tajni će biti previše površan, formalan.
O. Roman Emeljanov, sveštenik crkve sv.blgv. carevića Dimitrija pri prvoj Gradskoj bolnici: “Ako neko čak i nije duhovno nadaren čovek, već prosto poseduje talant za lepo govorništvo, može da učini da u bolnici 99% ljudi poželi da se krsti ili pričesti. Za to nisu potrebni nikakvi napori, tim pre što su bolesnici ljudi koji zavise od onih koji se brinu za njih i koji kod njih dolaze. Takav pristup mi se čini nepravilnim, i nepravoslavnim po svojoj suštini. Zato se mi u bolnici veoma bojimo da vršimo bilo kakav pritisak, i naši sveštenici ne idu prvi po bolničkim sobama – ispred njih ide medicinska sestra koja pomaže svešzeniku pri vršenju Tajni. Čoveku je lakše da neposredno odreaguje na sestru: on može da je odbije i da kaže da mu ništa ne treba. Kada dodje sveštenik, njemu je teže da ga odbije i u tome već postoji odredjeni pritisak. Kod nas u bolnici je sve učinjeno tako da je čoveku lako da napravi prvi korak. Ali taj korak čovek ipak treba sam da napravi”.
O. Vladimir Novicki, sveštenik crkve sv.Besrebrenika Kozme i Damjana u Kosmodemjanskom (crkva duhovno rukovodi dom veterana): “Čoveku koji umire se uvek može reći za Boga, bez obzira kako on odreaguje. Onaj koji prilazi takvom čoveku predstavlja celu Crkvu, i u Njeno ime predlaže: “Da li ti hoćeš? …da li si spreman?..” U tim trenucima se rešava čovekov večni život i daje mu se poslednja šansa. Ukoliko se bojimo da mu to predložimo lišavamo tog čoveka te šanse”.Kako i o čemu pričati?Dakle, ne namećući bolesnom čoveku svoju veru, može mu se u kritičnom trenutku reći za nju. Kako to uraditi? Može li se o veri i Bogu reći u dve reči? I od čega početi? Medicinske sestre koje pomažu svešteniku u vršenju Tajni i dolaze u bolesničke sobe u početku prosto govore da pri bolnici postoji hram, i da onaj ko želi može da razgovara sa sveštenikom. Dalji razgovor vode samo s onima koji su odreagovali na to na neki način.
Ljudmila, sestra: “Ljudima koji su u početku ravnodušni obično ne prilazimo i čak ne ulazimo u detalje zašto oni tako reaguju. Ne kažemo: “Zašto mi ništa nisi rekao? Nisi čak mućnuo glavom? Ništa nisi pitao? Pa pitaj!”. Ne, naravno! A kada vidiš da je čovek spreman za razgovor onda mu lako govoriš o onome što ti je drago i radosno”.Irina, milosrdna sestra, koja je došla u dom veterana: “Često srećemo ljude koji su okoreli u neverju, i ništa ne žele da slušaju. Nama su govorili: “Vi samo dolazite kod nas i ništa nam nemojte govoriti”. I mi smo dolazili da porazgovaramo s njima, da ih utešimo i pomognemo. Oni su se navikli na nas. A potom smo već počeli da im predlažemo: “Ako hoćete kod vas će doći sveštenik da vas pričesti?”. I oni su se slagali.”
O. Vladimir Novicki: “Govoriti o Hristu, o veri i o Crkvi se može samo posle postojanja uzajamnog poverenja. Reči i prizivi su puka informacija koju duša nikako ne prihvata. A ako mi i delimično nosimo u sebi Hristov lik, onda se to ne može sakriti. To se ispoljava i u tome kako čovek govori, u izrazu očiju, i u tome šta on radi i kako to radi – sve te spoljašnje stvari prožima ljubav. Upravo to i može da oraspoloži drugog čoveka. Ukoliko se takvo nastrojenje pojavilo, onda razgovor može da počne od najvažnijeg – da je Gospod Ljubav, i da On želi da spase svakog čoveka, i da svakoga čeka i da uvek možemo da Mu se obratimo”.Sestre obično ne govore bolesnicima o Tajni Pričešća – to je već uloga sveštenika. Ukoliko se čovek odazvao i izrazio svesnu želju da se krsti ili pokaje, sestre mu onda pričaju o Trojedinom Bogu, o Hristu, o Crkvi.
Olga, sestra koja radi pri NII neurohirurgiji Burdenko: “Treba izbegavati apstraktne pojmove i govoriti maksimalno konkretno: “Gospod se ovaplotio u ljudskom telu, da bi nam pokazao kakav čovek treba da bude. On je činio čuda, raspeli su Ga na Krstu iz mržnje. I vaskrsao je”. Važno je da vaša priča bude konkretno upućena tom čoveku – na Liturgiji će se sveštenik moliti upravo za vas pred Prestolom Božijim – za bolesnu Mariju”.
O. Andrej Spiridonov: “Mi ne treba da se oslanjamo na neke šeme koje smo izvukli iz udzbenika dogmatskog bogoslovlja. Mi time treba da živimo. U našoj crkvi postoji mnogogodišnja praksa vodjenja katehizatorskih razgovora sa onima koji se spremaju za Tajnu Krštenja. Nekoliko ljudi koji su posle krštenja počeli da dolaze u crkvu su mi priznali da ih je u razgovoru najviše privuklo to što su osetili da to mene samog uzbudjuje”.Ponekad rodjaci i poznanici razgovaraju sa čovekom o crkvenim Tajnama, uzdajući se u njih kao na jedan od lekova: “Pričesti se za svaki slučaj, možda će ti biti lakše i možda ćeš stati na noge”. Od takvog misionarenja može da bude više štete nego koristi: to dezorijentiše čoveka u odnosu na smisao Tajne, i možda uzaludno ga podstiče da se nada na ozdravljenje. Dešavalo se da se čovek u bolnici složio da se krsti “za svaki slučaj”, a potom bi od sestara ili već od sveštenika saznavao da se od njega zahteva da se ispravi, i da “pretrese” svoj život, posle čega bi on odustajao.
Grešnici i bezgrešni
Ukoliko čovek odreaguje na vaše reči, i ukoliko je u njemu već pomalo postojalo sećanje na Boga, onda se može porazgovarati o ispovesti i pokajanju kao putu ka Bogu.Treba biti spreman na veoma rasprostranjen stav: “Ja sam dobar čovek, ceo život sam činio samo dobro, nikakvo zlo nisam učinio i nemam nikakvih grehova”. Tada treba odgovarati veoma pažljivo i taktično, ni na tren ne zaboravljajući da je to bolestan stradalni čovek.
Ljudmila, sestra: “Razumljivo je da niko nije bezgrešan, ali se čoveku ne sme odmah reći: “Ne, ti si grešan!”. To veoma ranjava čoveka koji ne primećuje svoju krivicu. Ne treba zalaziti u tu oblast i početi mu nešto dokazivati”. U bolničkom hramu u kojem radi Ljudmila su sastavili i odštampali “listić” o pokajanju, u kojem se na način dostupan savremenom čoveku govori o suštini greha i pokajanja.Ljudmila: “Ja im dajem listić o pokajanju i govorim: “Slava Bogu što nema grehova. Ali vi prosto pročitajte ovaj za vas dušespasonosni tekst, a i radi ispovesti”. Može se i ovako reći: “Svako ima savest, pa i vi. Savest nas je ukorila u životu više puta. Pa pročitajte i svega se setite”.Ljudi najčešće govore o sopstvenoj bezgrešnosti, pošto gresima smatraju samo one, koje Crkva naziva smrtnim: ubistvo, kradja, blud. A gnev, vredjanje, osudjivanje smatraju za sitnice. Zbog toga mnoge sestre i sveštenici počinju upravo od “sitnica” ne zaboravljajući da su im i sami skloni: “Svi mi imamo ove ili one grehe: nismo slušali roditelje, došla nam je zla misao, razgnevili smo se na nekoga”.
Teške teme
Upuštajući se u razgovor na tako ozbiljnu temu, treba biti spreman na teška pitanja. Naprimer, o stradanju. Čovek izmučen bolešću se ponekad od svog stradanja toliko zamori, da počinje da krivi sve koji ga okružuju, sopstvenu sudbinu i Boga. Njega naravno pre svega treba pokušati utešiti. Pri čemu oni koji već dugo vreme brinu o bolesnima savetuju da ne treba stavljati akcenat na samu bolest, zato što svi koji dolaze kod bolesnog čoveka razmatraju upravo to: kako lečiti, šta i kako boli itd. A vaš zadatak je da temu razgovora prebacite u drugu oblast.Olga, sestra koja pomaže svešteniku: “Ukoliko čovek ropće na bolest i ne želi da živi, mi s njim govorimo o tome da tu svoju muku treba Bogu da prinese: “Gospode Ti si mi iz nekog razloga dao ovu bolest. Daj mi snage da je pretrpim!”. Zato što će ga sve ostalo samo mučiti i povećavati stradanja. Da, teško je to, razumljivo. Ali čim započne sa tim stanjem, odmah govori. “Gospode, pomozi mi!..”. Neko u bolesti priziva smrt, a drugi se boje i same pomisli na nju.I to je još jedna teška tema. Oni koji ne znaju smisao Tajni, smatraju da njima treba pribegavati samo pred smrt. I ako takvom čoveku predložite da pozovete sveštenika, može da vam kaže: “Ja još ne umirem!” ili da vas pita: “A šta znači umirem?”. Šta tu reći? Surovu istinu?Olga smatra da u takvim slučajevima čoveku treba obavezno govoriti o besmrtnoj duši: “Svi znaju da je telo smrtno, i da umiremo pre ili kasnije. Ali duša s tim ne može da se pomiri (to svaki čovek zna iz iskustva) zato što zna da je besmrtna. I potom treba reći da svi imaju svoje pretke koji su davno umrli; a ukoliko je stariji čovek onda on ima decu, unuke. I mi smo svi povezani u Bogu, u večnosti, jer za Boga nema mrtvih – vaši bližnji će se moliti za vas, a vi za njih. Čovek, koji je prvi put u životu čuo ovako nešto će odjednom reći: “Ako je to što sam sad čuo od vas istina, onda sam ja već srećan!””. Uopšteno govoreći pitanja mogu da budu najrazličitija. Neko počinje da govori: “Kako danas verovati? Danas su takvi sveštenici!..”. Prenebregavati takva pitanja je nepravilno. Čoveku treba reći ne samo o težini svešteničke službe, već i o tome da nije najbolje nabrajati tudje grehe. Treba mu objasniti da Sam Gospod izvršava Tajnu preko sveštenika. “A kada budete imali mogućnost, - govore obično sestre, - treba da izaberete duhovnika koji vam odgovara”.
Ljudmila, sestra koja pomaže svešteniku: “Kada u bolesničkoj sobi počnu takvi razgovori, ja odmah pomenem starca Pajsija, koji poredi jedne ljude sa muvom, a druge sa pčelom. Pčela leti preko prljavog dvorišta i sleće na cvet, a muva leti preko predivnog vrta i sleće na neko djubre. “Svi mi, - kažem, - treba da se upodobljavamo pčelama u našem odnosu prema svetu i ljudima”. Bolesnici će na to: “Da, da! Mi smo pčele!”. Ja kažem: “I dobro, i slava Bogu, što je tako što o svima dobro mislite!””.Ali ponekad je čovek u stanju da se objašnjava do kraja. On će to čak činiti i nezavisno od teme. Vi sami uvek treba da imate na pameti da je pored vas stradalni čovek i da na vreme prekenete nepotrebne diskusije, poželite mu ozdravljenje i polako se udaljite.
Preuzeto sa : http://www.nsad.ru/index.php?issue=16§ion=10004&article=302
prevod sa ruskog Dr Radmila Maksimovic