A i dugo nisam videla oca Gavrila, nedostaje mi njegov blagoslov, nedostaje mi njegov andjeoski glas iz oltara kojim tako usrdno priziva i moli Gospoda za Dar Svetoga Duha „...da bude sa svima vama...“, nedostaje mi sveta voda sa izvora Presvete Bogorodice…

I, otvori nam Presveta Bogorodica Lepavinska put uoči dana slave Male Gospojine, kako se u našem narodu naziva dan rodjenja Presvete naše Carice Nebeske. Aleksandra kao i uvek organizuje sve za ovo divno pokloničko putovanje, a radost veliku donosi vest da sa nama putuje mati Mihaila, monahinja manastira Vavedenja iz Beograda. Sa nama je i dekica Dragan koji je ušao u 85. godinu života, koji dolazi iz okoline Kučeva kod Požarevca, rodnog mesta oca Gavrila. Saznajemo da je deka Dragan rodjeni ujak oca Gavrila.

Mati Mihaila se smešta na zadnja sedišta, jer mora da ima mesta za svoje bolne noge, vesela je, raspoložena i kaže:
„Tek sad sam sazrela da putujem u Lepavinu. Tek sad. Sve do sad pričam kako sam stara, bolesna, nemoćna, da neću moći put da podnesem, jer se putuje cele noći, pa odmah sutradan bez odmora nazad u Beograd. Ne, ne, sada osećam veliku radost što sam pošla. Šta je to čime me Gospod neće darovati ako Mu se pomolim? Što bi meni bilo teško da putujem cele noći i da se molim, pa da sutradan osvanem pred Presvetom Bogorodicom Lepavinskom, koja se raduje našem dolasku? A ja da razmišljam o bolesti i starosti? Pa kako se otac Gavrilo raduje našem dolasku? A kakva radost, i Mitropolit Jovan će sutra da služi u Lepavinskoj svetinji! 

Baš se radujem da ga baš tamo u Lepavini, u tudjoj zemlji posetim, a Gospod će mi dati snage. Svima daje ko Mu se obrati, daće i meni.“, i kao da se nečega priseti dodade: - „ Samo se, deco, molite i verujte i Gospod će vam sve što je korisno za vas dati. I znajte, nikada se ne kolebajte u veri, i nikada ne oslabite u molitvi! Ako i vidite da se uporno molite, a Gospod nikako da vam usliši molitvu, znajte da vas Gospod od nečega čuva, jer to za šta se molite ne bi bilo dobro i korisno za vas, ili, možda se nedostojno molite. Prepoznajte to u sebi! Kako god, Gospod vas tako sigurno čuva od nečega, a vama se čini da vaša molitva nije uslišena. Nikada se ne kolebajte u veri u Gospoda “.

Kako mati to ispriča, sede i odmah iz jedne posebne svoje torbice izvadi Psaltir, Molitvenik i, Bogu hvala, ne dade nam da praznoslovimo, već odmah predjosmo na čitanje psalama, koje je kaže namenila za pokoj duše doktora Bogdana i sestre Marije, koje je često u toku čitanja u posebnim molitvama pominjala. Čitali smo matuški naizmenično i molitve i akatist Sladčajšem Gospodu, a onda sam otišla kod deke Dragana da vidim kako se on smestio.

A deka Dragan, sav ozaren zbog putovanja u Lepavinu, nigde ni traga od umora, sa svima se upoznaje i svima se osmehuje kao da nas sve već odavno poznaje. Sedam pored deke i vidim da mu se uopšte ne spava iako je ponoć odavno već prošla. Pitam ga kratko za njegovo zdravlje i zdravlje ukućana, a onda mu pričam o ocu Gavrilu, pričam mu šta znači ličnost oca Gavrila na našem duhovnom parčetu neba, pričam mu jer deka sa puno ljubavi oca Gavrila doživljava i kao malog bosonogog dečaka, sina svoje rodjene sestre, kome je upravo deka bio uzor u svemu, i kao arhimandrita Gavrila, Svetogorca i duhovnika, pa su te emocije tako pomešane, i deka se čas Bogu zahvaljuje za sve, čas se smeška, čas mu se oči napune suzama. Veoma se obradovao kad je čuo da gotovo svi poznajemo oca Gavrila, pa svi tako toplo pričamo o njemu. Jedva čeka da ga vidi i kaže da ga je uvek pratio gde god da je bio. Bio je deka čak i na Svetoj Gori u okviru perioda kada je otac Gavrilo živeo u tom svetilištu. Pa deka Dragan prati oca Gavrila od samog detinjstva! Ne seća se deka baš dobro svih detalja iz najranijeg detinjstva oca Gavrila, ali se odlično seća kako je otac Gavrilo, kao mali dečak, dok bi čuvao stoku na proplanku, po šumskom drveću crtao manastire, crkve, krstiće. Sam deka, vidi se dobro poznaje Sveto Pismo, mnogo je čitao svete oce i druge duhovne knjige. Na kraju svake misli deka nikada ne zaboravi da se za sve Bogu zahvali. Vidi se da je deka sa Gospodom od svog rodjenja i da je otac Gavrilo mogao u njemu da prepozna svoj uzor u spoznaji vere naše pravoslavne, koja ga je dalje vodila ka pronalaženju svog monaškog puta.

Svi zadremasmo, ali deka oka nije sklopio. Kiša nas je pratila cele noći, ali našu radost nije mogla da pomuti. Svi iz autobusa pohrliše na poklonjenje Carici Nebeskoj, a ja ostadoh još malo sa mati Mihilom da završimo molitve Jutarnjeg pravila, jer se velika većina nas spremila za Sveto Pričešće. Otac Gavrilo nas dočeka sa osmehom najdražeg roditelja, blagoslovi svakog pojedinačno, svima po nešto duhovito reče i požuri na proskomidiju. Poklonici su se u miru i dubokoj molitvi poklanjali ikonama Presvete Bogorodice kao Njoj Samoj i radosno čekali početak Svete Liturgije. Pristigoše i drugi autobusi i iz Beograda i Republike Srpske, poklonici iz inostranstva, Beča, Insbruka… Svi na poklonjenje Carici Nebeskoj Lepavinskoj! A cela crkva miriše, i nebo miriše. U dušama našim čudesan mir, u srcima radost. Nema poklonika koji se ne osmehuje…

Odjednom zazvoniše crkvena zvona. Dolazi Mitropolit Gospodin Jovan. Znamo da i Mitropolit, iako ima veliku Mitropoliju, rado i često dolazi u Lepavinu. Toržestven ulazak Mitropolita Jovana nekako nas još više uozbilji.  Dodje mi misao… Vinograd, koji zasadi otac Gavrilo, koji je proširivao tokom celog svog monaškog puta, poče da radja i donosi velike plodove upravo ovde u Lepavini, manastiru posvećenom Vavedenju Presvete Bogorodice. Od samog rodjenja Otac Gavrilo je hrlio ka Krilu Presvete Bogorodice, molio Joj se usrdno, plakao opet Njoj kada bi ga grubo povredjivali, i, jednom, baš kao što se mala Marija, devojčica od samo 3 godine, otrgla iz ruku svojih roditelja svetog Joakima i Ane i otrčala pravo Gospodu u Sveto Naručje, otrže se i naš otac Gavrilo, ostavi sve mirske brige i sujete i sa torbicom na ramenu, parčetom hleba i sira, u seoskoj rubaški i pletenom prsluku, krenu pešice po šumskim stazama i vrletima put manastira Tuman kod Golupca na Dunavu, da služi Gospodu i Presvetoj i da se moli za spas svoje duše i svoj ogrehovljeni narod. Kako molio, tako i dobio i Presveta Majčica našeg oca Gavrila preko mnogih svetinja dovede u Svoj Vrt Svetu Goru, u svetinju Svetoga Save i svetoga Simeona Mirotočivog, manastir Hilandar, posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice. Tu otac Gavrilo u molitvi i poslušanju provede punih trinaest godina. Sa Svete Gore, po promislu Božijem Presveta ga kao jeromonaha dovede pravo u Svoju Svetinju Lepavinsku, posvećenu takodje Njenom Vavedenju u Hram Gospodnji, Vavedenju u Svetinju nad Svetinjama. Dovede Presveta našeg oca Gavrila u Lepavinski hram u kome se od udara granate sve poruši, samo ikona Njena Lepavinska ostade netaknuta. Ostade ikona Njena netaknuta da preko nje Presveta moli Svoga Sina za spas sirotih, bolesnih, unesrećenih, da nas vrati pod Pokrov Svoj Česni. A otac Gavrilo se Njoj i dalje moli i moli, i ne prestaje. 

Poklonika u Lepavini uvek je puno, redovi pred Presvetom su uvek veliki, blagodat je velika, molitva oca Gavrila uzdiže se do neba. Eto, i Mitropolit, kako to i dolikuje, voli da podeli radost sa svojim narodom i odvoji svoje vreme da dođe i služi Svetu Liturgiju u ovoj velikoj svetinji, da popriča sa svojim narodom, koji zaista ovde dolazi iz svih krajeva sveta i kojih je uvek najviše na hodočašću u Lepavini. Mitropolit Jovan blagosilja narod, poklanja se ikonama, celiva ih, oblači vladičansku odeždu i svečano ulazi u oltar. Poziva i mati Mihailu da uđe u oltar. Počinje Sveta Liturgija u Slavu Gospoda, a u čast Rodjenja Presvete Bogorodice. Nastupa najuzvišeniji i najsvečaniji trenutak u životu jednog hrišćanina.
- „Blagoslovi, vladiko!“, čuje se svečano iz oltara, a odmah zatim…
- „Blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i u vekove vekova!“
Pevnica i narod odgovaraju: „A m i n!“, što znači n e k a b u d e t a k o ! Neka bude blagosloveno Carstvo Oca i Sina i Svetoga Duha i sada, i uvek, i u vekove vekova. Razmišljam, moramo svakodnevno i u što većem broju, saborno da uznosimo molitve Gospodu. Vekovima smo Ga razapinjali gresima svojim, dosta je suza zbog nas prolio, mnogo je rana zbog nas zadobio i trnov venac zbog nas nosio. Ne, ne, ne smemo više da Ga razapinjemo. Molim se koliko znam i umem i polako postajem svesna koliko smo grešni, a koliko je Gospod milostiv! Pa, evo mi ćemo za neki trenutak stati pred Svetu Čašu i primiti Svete Časne Darove. Da li sam dostojna? Ne, ne, nikada nisam dostojna da stanem pred Svetu Čašu, jedino je to Milost Gospodnja, a ti se, grešna dušo, moli i ne prestaj da se moliš!
Mnogo se naroda pričesti, radost je velika, cela crkva se ispuni mirom, nebo se spustilo. Kao da su svi svetitelji sa nama.
- „Budi imja Gospodnje blagosloveno od sada i do vijeka!“ - peva cela crkva. 
Mitropolit izlazi iz oltara i u besedi upoznaje poklonike kako je Gospod Svetom Joakimu i Ani darovao samo jedno dete, ali zahvaljujući njihovim usrdnim molitvama i njihovom životu po Bogu, to dete će proslaviti ceo hrišćanski rod, to dete će Gospod obdariti velikim darovima, postaće Bogorodica, rodiće Boga Ovaploćenog. Ali, na roditelje male Marije spusti se Milost Gospodnja jer se moliše usrdno i nelicemerno i za sve se zahvališe Njemu, Tvorcu… Onda Mitropolit ispriča o prazniku Rođenja Presvete Bogorodice, zahvali se poklonicima na podvigu koji su učinili i doputovali u ovu svetinju na Svetu Liturgiju, zahvali se mati Mihaili koja je sa takvom radošću posetila njihov hram i njih, i na kraju se zahvali mnogo ocu Gavrilu i celom bratstvu za ljubav i napore koje ulažu da bi domaćinski i očinski dočekali svoje goste i svoj narod.

Pošto je kiša i dalje padala, otac Gavrilo blagoslovi da se odmah pročitaju molitve za zdravlje i da se osveštaju stvari koje smo doneli sa sobom. U toku molitve pročitana su sva imena za zdravlje naše i naših najmilijih, a osvećenom vodicom otac krstoobrazno poškropi sve naše stvari i idući gotovo od jednog do drugog vernika, poškropi i sve nas. Trebalo je videti ozarena lica poklonika nakon škropljenja svetom vodicom, kao da smo se pogruzili u vodama Jordana.

Onda nas otac pozva na ručak, koji vredni vernici pod rukovodstvom oca Marka pripremiše za poklonike. Zaista je neverovatno kako je uvek manastirsko jelo tako ukusno. Ali, ne znam zašto se tome čudimo? Pa ta hrana se priprema uz iskrene molitve, jer sve što se priprema uz molitve, blagosloveno je. Da li se mi kod kuće prekrstimo kad spremamo hranu, a i sve drugo što nameravamo da radimo? Ne, ne setimo se uvek Gospoda… To jesu boljke nas mirjana, a onda se čudimo kako nam ovo ili ono nije uspelo? Pa, eto, zaboravljamo na reči Gospodnje: „Ništa bez Mene ne možete činiti“.

A otac naš Gavrilo, sav se pretvorio u ljubav i veru u Gospoda. Važno mu je da čeda svoja i sve koji mu se obrate nauči smirenju i značaju blagodati Božije. Plaši se za ljude od nauke, jer oni nikada ne shvativši šta je to blagodat Božija, ceo svoj život se muče misleći da su nesrećni i istinski tako i osećaju. A da zavole Gospoda više od svoje diplome...? To je teško, preteško.
- „A da bi čovek zavoleo Boga mora da poveruje u Njega. Naša ljubav je srazmerna našoj veri. Ako imamo čvrstu i nepokolebljivu veru u Boga, ona radja veliku lj u b a v, kako prema Bogu tako i prema liku Božijem, znači svome bližnjem. Takva ljubav je blagoslovena i nikada ni od koga ne traži zahvalnost za žrtvu koju prinosi Gospodu.“, - tako kaže otac Gavrilo, a ja po stoti put videvši njegove tople oči, toplo srce, veliku želju da se svi ljudi spase, setih jednog pisma starca Pajsija gde kaže:

- „Kada bi Hristos poželeo svakoga od nas da proveri, kolika je cena naše ljubavi i rekao: „Deco Moja, raj je već napunjen. Ja više nemam gde da vas smestim“, neki od nas bi bez stida rekli Hristu: - „Pa zašto nam to ranije nisi rekao?“ Drugi bi pak potrčali da ne gube vreme i da se makar još jedan minut provedu, a za Hrista više ne bi hteli ni da čuju. Ali,verna čeda Božija s blagodarnošću bi rekli Hristu: - „Gospode, ne brini se za nas.Dovoljno nam je to što se raj napunio. Mi se tome tako radujemo, kao da se i sami nalazimo u njemu!“

Ne znam kojoj kategoriji ja grešna pripadam, ali za sigurno znam da otac Gavrilo pripada vernim čedima Božijim, jer ispunjavajući zapovesti Božije on skide sa sebe kožne rize koje praotac naš Adam obuče kada prestupi zapovesti Božije, i, zavolevši Gospoda svim bićem svojim, oslobodi svoje srce da bi ga celog dao Gospodu. Da dâ Milostivi Gospod da se sa njim sretnemo u Carstvu Nebeskom! 
Opet pripreme za odlazak, još jednom grabimo priliku da se poklonimo i zablagodarimo Presvetoj Bogorodici Lepavinskoj. Otac Gavrilo nas ispraća do samog ulaska u autobus, blagosilja svakog ponaosob, ni traga od umora. Sav blista od ljubavi Božije, ljubavi prema bližnjemu svome, ljubavi prema nama. Zagrljaj sa ujakom Draganom i autobus krenu.

Žamor, radost, svi blistaju, svi su puni ljubavi. Pitam matušku Mihailu o utiscima, a ona ushićeno kaže: „Deco, kakva blagodat, kakva radost! Osećam se kao da sam se uspela do trećeg neba. Otac Gavrilo i njegovo bratstvo su veliki u svojoj skromnosti, u svojoj jednostavnosti. Njima nije potrebna raskoš. Pa njima sve blista od njihovih molitava, od blagodati Presvete Bogorodice, od ljubavi Božije! Bogu hvala i Presvetoj Bogorodici za sve!“ I zaplaka dobro i čisto srce mati Mihaile. Onda su joj poklonici postavljali mnoga pitanja, mati im je odgovarala i sve prosto molila da ne posustaju u veri nikada i da se uvek usrdno mole, a onda ih Ruka Božija nikada neće ostaviti bez zaštite. Onda smo matušku zamolili da nam otpeva neku duhovnu pesmu i naša matuška, da bi nas ponovo podsetila na naše grehe i neophodno pokajanje, isprekidanim i plačnim glasom otpeva pesmu o stradanju Gospodnjem, koja i nama izazva suze, daj Bože pokajničke da su!
I ja sada ne mogu, a da čitaoca ovih redova ne upoznam sa tekstom ove poučne, pokajničke pesme, jer odista svakoga dana svojim gresima razapinjemo Gospoda. A da li se kajemo? 

OJ, GLAVO BOGOSLOVNA

Oj, glavo Bogoslovna, kojoj se rug’o svet,
Oj, glavo puna rana, i na njoj trnov splet.

Oj, čelo s kog je tek’o u muci krvav znoj,
Ja te se sada sećam, oh, primi pozdrav moj.

Ti s’ podn’o muka puno, na Krst si raspet živ,
Nebeska moja Kruno, i ja sam tome kriv.

I ja se kajem gorko, kajem se dušom svom,
Smiluj se, Hriste Spase, smiluj se grehu mom.

Ne skreni oka Tvoga, ne odbij vapaj moj,
Na sina nemoćnoga ne izlij ukor Svoj.

Iz Tvojih Svetih usta Ti si mi utehu dao,
I to je mene diglo, a već sam bio pao.

Ja nemam kud ni kome, ja nemam drugi put,
Pod Tvojim Krstom samo, tu mi jedini put.

Oh, kamo moje sreće da mogu život svoj,
Zahvalan dati za Te, Pastiru Verni moj.

I hvala Tebi, hvala, što za nas ispi žuč,
Jer Tvoja smrt je dala ljudima rajski ključ.

I daj da s’ uvek sećam smrtnoga časa tog,
Pri svakom koraku svome, celoga veka svog.

I kad mi bude mreti i vid mi zatre mrak,
S visina Tvojih Svetih poš’lji mi jedan zrak.

I muke kad me stignu, Tvoj mi ukaži Lik,
I s bolom Tvojim Spase kliknuće pokajnik.

Neće mi drhtati ruka samrtni brišući znoj,
Ako se setim muka što j’ podn’o Gospod moj.

Uvek ću gledati Tebe, i Tvoj ću čuti Glas,
Oh, srećan kome daješ ovakav smrtni čas.

Dragi naš, oče Gavrilo, blagoslovite da ovom divnom pesmom, a uz Božiju pomoć, završim moje vidjenje proslavljanja Rodjenja Presvete Bogorodice u manastiru Lepavini 2008. Leta Gospodnjeg, i molim se da Vas Presveta Bogorodica Lepavinska čuva i sačuva od svakoga zla, a Vi da Joj i dalje uznosite molitve u slavu Gospoda, u čast Carice Nebeske, a na radost svih nas. Na mnogaja ljata! Amin, Bože daj! 

Svako dobro od Gospoda!
Tankosava Damjanović
09.10.08.