PO VERI VAÅ OJ NEKA VAM BUDE

Tako je odgovorio Spasitelj naÅ¡ onima koji su tražili od Njega pomoći. I vera u Njegovu moć pomogla je svakome koji se obratio za pomoć. I danas pomaže svakome ako Ä?vrsto veruje u Hrista Spasitelja i u Njegovu pomoć.

Ovde hoću da ispriÄ?am jedan istinit dogaÄ‘aj, koji se odigrao po želji i veri jednoga Ä?oveka i koji je potresao mnoga srca i uzbudio mnoge duÅ¡e.

JoÅ¡ je svež zavrÅ¡etak ove priÄ?e, ali njen poÄ?etak ide u dalju proÅ¡lost. A sve je povezano sa jednim uÄ?enikom naÅ¡ih bogoslovija. Nije važno znati ni ime ni mesto ovoga junaka naÅ¡e priÄ?e. On je u svoje vreme zavrÅ¡io nižu gimnaziju. Podneo je molbu za prijem u bogosloviju, i on i njegovi roditelji dali su pismenu obavezu da će nadokanditi Crkvi sve troÅ¡kove oko njegovog Å¡kolovanja, ako se po zavrÅ¡etku bogoslovije ne bude rukolpoložio u Ä?in sveÅ¡tenika. To je zvaniÄ?no potvrdio i njihov paroh i preporuÄ?io ovoga kandidata da bude primljen u bogosloviju.

MeÄ‘utim, sva mesta u bogosloviji bila su popunjena i ovaj kandidat nije bio primljen. Na zauzimanje njegovog Episkopa on je prvo bio primljen za privatnog, a posle i za redovnog uÄ?enika bogoslovije.

Brzo je proÅ¡lo pet godina u Å¡koli. Ovaj mladić je zavrÅ¡io bogosloviju 1958. godine. Kada je trebalo da stupi u sveÅ¡teniÄ?ki Ä?in, on to nije uradio. Zaposlio se u dednom preduzeću. Otuda je pismenim putem zatražio od crkvenih vlasti da mu poÅ¡alju svedoÄ?anstvo o svrÅ¡enoj bogosloviji da bi regulisao svoj položaj u novoj službi. Skoro ultimativno je zavrÅ¡io svoje pismo: «Ukoliko mi ne dostavite diplomu u roku od osam dana od prijema ovog mog pisma , biću primoran da istu tražim sudskim putem».

Crkvene vlasti odgovorile su da će mu svedoÄ?asnstvo poslati, ali prvo da se preÄ?iste raÄ?uni. Da se vidi koliko duguje Crkvi za svoje Å¡kolovanje. Potsetile su ga na pismenu obavezu koju su dali on i njegovi roditelji prilikom njegovog stupanja u bogosloviju. Na kraju odgovora reÄ?eno je: «Kad tražite svoja prava, dužni ste da ispunite i svoje obaveze».

Drugim pismom svrÅ¡eni bogoslov odbio je da ispuni svoje obaveze o plaćanju Crkvi za Å¡kolovanje. Izgovarao se da je bio maloletan kada je davao obaveze, te nije dužan da ih ispuni. A Å¡to se tiÄ?e roditelja: «Od njih, veli možete tražiti naknadu za moje Å¡kolovanje, jer su oni pomrli i to, otac 1956. god., a majka 1960. godine. Da je ovo taÄ?no, možete lako proveriti… Ja sam se opredelio da budem hrišćanin, ne primajući nijedan Ä?in».

Crkvene vlasti odgovorile su: Radovali bismo se kad bi taÄ?ne bile VaÅ¡e reÄ?i: «Ja sam se opredelio da budem hrišćanin». U tom sluÄ?aju bio bi oÄ?igledan uspah Å¡kole koju ste uÄ?ili. MeÄ‘utim, to ne potvrÄ‘uju VaÅ¡e reÄ?i: «Smatram da sam onda bio maloletan i da nisam zrelo razmislio kada sam dao svoj potpis». Ako onda niste bili zreli, treba da umete zrelo da mislite sada, kada ste zavrÅ¡ili bogosloviju i imate ispit zrelosti. U tom sluÄ?aju uvideli biste da je pravo da vratite beskamatni dug Crkvi, koja Vam je omogućila da postanete zreli intelektualac. Tako biste ubedili poÅ¡tene ljude da ste se zaista opredelili da budete hrišćanin.

JoÅ¡ viÅ¡e vas dovodi u kontradikciju VaÅ¡e pljuvanje na grobove VaÅ¡ih pokojnih roditelja. NiÅ¡ta nije ciniÄ?nije nego upuÅ¡ivanje Crkvu da od njih traži naknadu za VaÅ¡e Å¡kolovanje. Tako Å¡to ne bi sebi dozvolio jedan dobar hrišćanin i dobar sin.. Zakon zna da deca nasleÄ‘uju imovinu svojih roditelja, ali nasleÄ‘uju i dugove njihove, i primorava decu da oduže i dugove koje su njihovi roditelji uÄ?inili…

Dug možete pllaćati u ratama i bez tužbe. Ako to ne uÄ?inite, tužićemo Vas sudu, bez obzira da li ćete Vi nas tužiti za svedoÄ?anstvo ili ne».

Dok se vodila ova prepiska, crkvene vlasti su zatražile miÅ¡ljenje od paroha, koji je u svoje vreme preporuÄ?io ovog bogoslova da bude primljen u Å¡kolu. Pitale su ga kakva je imeovina ostala posle smrti njgovih roditelja. IzvjeÅ¡taj paroha bio je zaprepašćujućiBacio je ružnu sliku na karakter ovog bogoslova, i na veru njegovu i na hrišćanstvo njegovo! Paroh je pisao da roditelji ovog bogoslova nisu umrli, kako je njihov sin tvrdio da bi obmanuo crkvene vlasti, već da su: «živi i zdravi i da obavljaju sve poslove svoga domaćinstva. Ovaj izvjeÅ¡taj, veli, dostavljam na osnovu liÄ?nog saznanja, jer su roditelji imenovanog stalni žitelji moje parohije».

Uskoro je poslao zvaniÄ?ni izvjeÅ¡taj i arhijerejski namesnik. I on je tvrdio: «Oba roditelja bogoslova… živi su i zdravi. Materijalnog stanja zadovoljavajućeg. Njihov sin je službenik i žena mu je službenik, te i njegovo matgerijalno stanje nije rÄ‘avo., Stoga, ukoliko se tiÄ?e stanja njegovih roditelja i njega, ne stoji niÅ¡ta na putu da izvrÅ¡e obavezu prema Crkvi, koju su dali prilikom njegovog supanja u bogosloviju».

Posle ovako jasnog dokaza da su živi roditelji ovog bogoslova, on je i dalje uporno tvrdio da su oni umrli! Nije se ustruÄ?avao da to tvrdi i usmeno i pismeno i da stavi ispod toga svoj potpis. Jednom prilikom u kancelariji Crkvenog suda dao je i potpisao ovakvu izjavu: «Sve

Mi je jasno po pitanju moga Å¡kolovanja i mojih materijalnih obaveza prema Crkvi, ali ja kao maloletan nisam onda shvatio obaveze koje iz toga proistiÄ?u, pa ih i sada ne priznajem.

Moji su roditelji pomrli – ma da sam danas Ä?uo da su oni živi, - te isto tako ne priznajem ni njihove obaveze koje su dali za moje Å¡kolovanje. Nemam nikakve imovine i nisam je primio od mojih roditelja, a pripadajući deo oÄ?evine poklonio sam mome bratu, koji se sda nalazi u kući mojih poÄ?ivÅ¡i roditelja»...

UvidevÅ¡i da je uzalud pregovarati o ovom pitanju sa Ä?ovekom koji svoje žive roditelje oglaÅ¡uje za mrtve, crkvene vlasti obratile su se graÄ‘anskom sudu. ProuÄ?ivÅ¡i predmet, sud je ovog bogoslova oglasio krivim i doneo presudu po kojoj je krivac dužan da plati Crkvi uÄ?injene troiÅ¡kove za njegovo Å¡kolovanje. Presuda ga je obavezala da dug otplaćuje u meseÄ?nim ratama od po 4000 dinara «pod pretnjom prinudnog izvrÅ¡enja».

SvrÅ¡eni bogoslov primio je sudsku presudu i broj Ä?ekovnog raÄ?una na koji je trebalo da Å¡alje otplatu duga, ali meseci su prolazili, a on niÅ¡ta nije slao. Advokata je: «Uporno obmanjivao da redovno uplaćuje odreÄ‘enu sumu meseÄ?no kao Å¡to je u presudi navedeno».

U Ä?etvrtak posle Sapasovdana 18. juna 1964. godine vladalo je veliko nevreme u ovom kraju. Munje su osvetljavale zemlju, a nebo se prolamalo od grmljevine. Otac naÅ¡eg bogoslova izaÅ¡ao je poslom iz kuće, a takoÄ‘e i majka da pogleda živinu. Grom je pogodio oboje i za tren oka bili su mrtvi. Dakle, sada, a ne pre dve godine, kada ih je mrtvim oglasio njihov sin. Njihov mali unuk bio je na domaku groma, ali je ostao živ!

Ljudi, koji su znali da držanje ovog bogoslova, za njegovo tvrÄ‘enje kroz dve godine da su mu roditelji umrli, a oni bili živi, bili su zaprepašćeni kada su Ä?uli za ovaj dogaÄ‘aj. Nije potrebno navoditi njihove komentare. Sve se svodilo na jedno: kako je želeo i tvrdio, tako se i odigralo.

Pokaran od svoje saesti krivac je uskoro posle ovoga dogaÄ‘aja odjednom poslao pet rata u otplatu druga. Jer, uvideo je da se ostvarilo ono Å¡to je on tvrdio i, možda, u srcu priželjkivao. Možda su mu i oni smetali, pa je želeo da i njih ne bude,, poÅ¡to bi imao prema njima obaveze dok su živi. Å to je sada uÄ?inio grom, to je odavno uradio njihov sin. On ih je sahranio u mislima svojim, u duÅ¡i svojoj, u srcu svome. Za njega su oni bili mrtvi, pa je u to hteo da ubedi i druge. Dakle, kako je želeo i verovao, tako se i dogodilo. Zbilo se po veri njegovoj. On se nije držao one jevanÄ‘elske istine: «Neka bude vaÅ¡a reÄ?: da, da; ne, ne; a Å¡to je viÅ¡e od ovoga, oda zla je». Zlo je radio i zlim se zavrÅ¡ilo.

«Ko ima uÅ¡i da Ä?uje, neka Ä?uje» (Mt. 11,15; 13,9)!

Episkop žiÄ?ki V a s i l i j e

Pravoslavni misionar br. 4 God. 1965.