"OvÄ?arsko- kablarski manastiri"
Pisac: Arhimandrit Jovan Radosavljevic
Izdavac: Drustvo za obnovu srbistike, Pristina
Godina: 1998
SADRŽAJ
UVODNE NAPOMENE
MANASTIRI I “ZBEGOVI” SRPSKE SVETE GORE
MANASTIR VAVEDENJE
MANASTIR SVETO USPENIJE
MANASTIR JOVANJE
MANASTIR VAZNESENJE
MANASTIR NIKOLJE
MANASTIR BLAGOVESTENJE
OVCAR BANJA
MANASTIR ILINJE
STARI MANASTIR PREOBRAZENJE
NOVI MANASTIR PREOBRAZENJE
MANASTIR SRETENJE
MANASTIR TROJICA
BIBLIOGRAFIJA
POGOVOR
UVODNE NAPOMENE
Posle prikazivanja manstira ŽiÄ?e i Studenice u vremenu ispred Drugog svetskog rata i za vreme rata od 1941. do 1945. godine i jedno kraće vreme posle toga, imao sam nameru da dam jedan kraći pogled i na druge manastire u tadaÅ¡njem vremenu žiÄ?ke eparhije, Ä?iji je arhijerej joÅ¡ uvek bio vladika Nikolaj Velimirović. MeÄ‘utim, imajući u vidu materijal koji mi je poznat i koji sam sakupio o ovÄ?arskim i drugim manastirima, pokuÅ¡aću da o njima dam jedan opÅ¡irniji opis i pregled sa dosta podataka i liÄ?nosti, kako bi Ä?itaoci imali jasniju sliku o vremenu i manastirima o kojima se govori.
Ovo sam preuzeo da piÅ¡em po blagoslovu i predlogu episkopa Å¡abaÄ?ko-valjevskog Jovana, sinovca vladike Nikolaja, episkopa žiÄ?kog Stefana, mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija, episkopa zahumsko-hercegovaÄ?kog Atanasija Jevtića, valjevskog oca prote Ä?orÄ‘a Koldžića i drugih prijatelja.
Å to se tiÄ?e ovÄ?arsko-kablarskih manastira i njihovih žitelja, pogotovo manastira Jovanja, koristiću iscrpnije Jovanjski letopis, delom i BlgoveÅ¡tenjski, zatim beleÅ¡ke oca igumana Rafaila Topalovića, duhovnika manastira Nikolja, kazivnja starijih jovanjsko-nikoljskih sestara koje pamte dogaÄ‘aje i izlaganje drugih ovÄ?arskih monaha. Iako je prikupljeno dosta istorijske graÄ‘e, proverenih kazivanja i svedoÄ?anstava, ipak, ovo ne može biti potpuna slika o životu i istorijskim zbivanjima ovih manastira i njihovih žitelja. Jovanjski letopis saÄ?inio je jovanjski duhovnik arhimandrit Serafim, koji ga je poÄ?eo marljivo pisati 6. marta 1941. godine. U njemu je opisan dolazak sestara iz manastira KaliÅ¡ta u Makedoniji u gotovo zapusteli stari manastir Jovanje 1936. godine. PiÅ¡ući uvodni deo letopisa, on veli:” Ovo bogougodno i za buduće naraÅ¡taje korisno delo sa Božjom pomoću, u svojoj smernosti poÄ?inje duhovnik devojaÄ?ke obitelji u manastiru Sveto Jovanje arhimandrit, nedostojni Serafim, pre primanja monaÅ¡kog Ä?ina prota Petar V. Popov - Rus...”
Na poÄ?etku letopisa otac Serafim daje kratak opis ovÄ?arsko-kablarskih manastira i neke važnije istorijske dogaÄ‘aje, koje ovde unosimo, u vezi sa “zbegovima”, koje dokumentuje, Å¡to je, smatramo, vredno pomenuti. Zato ću i ja ovde taj deo Letopisa uzeti i pokazati ga Ä?itaocu uz izvesne pravopisne i druge izmene i dopune, kako bi se stekla jasnija slika tih dogaÄ‘aja i toga vremena.
Na Ivanjdan 1989. u Prizrenu
MANASTIRI I “ZBEGOVI” SRPSKE SVETE GORE
U surovom ovÄ?arsko-kablarskom masivu, modrovita Morava, mrveći i sasecajući, stolećima, strmenite stene, gradi ždrelo. OvÄ?arsko-kablarsku klisuru, mamljivu i živopisnu. Mnoga uzdignuta brda i bregovi sa obala ove krivudave planinske reke liÄ?e na ostrvca, poÅ¡to su nekim mestima i sa po tri strane optoÄ?ena nekada brzom i penuÅ¡avom, a sada jezerski mirnom vodom. Obrasla raznovrsnom Å¡umom, brda ove planine proseÄ?ene dubokim gudurama, naÄ?iÄ?kana golim, divljim stenama, uvećavajući živopisnost i divljaÄ?nost ove prirode.
Pre postavljanja železniÄ?ke pruge od Beograda, preko Užica, za Sarajevo, OvÄ?arsko-kablarska klisura bila je skoro nepristupaÄ?na i nesaglediva, daleka. Ulazak u nju bio je moguć jedino koritom brzopute Morave. U klisuru su ulazili samo gonjeni nevoljom od tursko zuluma, u pećine zvane “zbegovi”.
Od vremena katalonske najezde (1307-1309), kad je Sveta Gora Atonska bila opljaÄ?kana, manastiri poruÅ¡eni, kaluÄ‘eri, većinom pubijani, a ostali se rasuli, spasavajući život svoj, u srpske i mnoge druge po Balkanu manastire, OvÄ?arsko-kablarska klisura postala je pribežiÅ¡te za srpske kaluÄ‘ere iz Svete Gore. Predanje veli da su se srpski monasi Hilandarci nastanili u OvÄ?arsko-kablarskoj klisuri, odnosno u Novoj ili Maloj Srpskoj Svetoj Gori, kako su joÅ¡ oni nazivali to izvanredno za manastire pustinjsko mesto. Podižući na tom planinskom živopisnom prostoru manastire, svetogorski monasi uvodili su u njih i svetogorski red i poredak (Tipik).
Tako je u tom kraju, prema predanju i istorijskim podacima, nastao veći broj manastira, metoha i skivota od kojih je danas ostalo oko 9 manastira, koji su dobili i imena svetogorskih manastira i kelija. Od ÄŒaÄ?ka prema Požegi reÄ‘aju se sledeći manastiri:
Sveto VAVEDENJE (nalazi se na desnoj obali reke Morave pre ulaska u OvÄ?arsko-kablarsku klisuru),
Sveto JOVANJE (nalazi se na Å¡estom kilometru uzvodno od Vavedenja, na levoj obali Morave),
Sveto VAZNESENJE (nalazi se na spram Jovanja preko Morave, u brdu, u daljini od nekoliko stotina metara),
Sveto NIKOLJE, (nalazi se, takođe, na levoj obali Morave na dva kilometra uzvodno od manastira Jovanja),
Sveto PREOBRAŽENJE (nalazilo se, isto tako, na levoj obali Morave na dva kilometra uzvodno od Nikolja; novi, pak, manastir je preko Morave, na desnoj obali u brdu naspram starog manastira),
Sveto BLAGOVEÅ TANJE (i ovaj se manastir nalazi na levoj obali reke Morave na 2 kilometru od Preobraženja, iznad OvÄ?ar Banje),
ILINJE (ovaj manastir Svetog Ilije nalazi se na brdu nad Blagoveštenjskim tunelom),
SVETA TROJICA (nalazi se visoko u brdu preko Morave naspram manastira Blagoveštenja),
Manastir SRETENJE (nalazi se nedaleko od Svete Trojice na jednom podnožju ispod samog vrha OvÄ?ara).
Pored ovih 9 glavnih manastira, kao Å¡to veli narodno predanje, bilo je viÅ¡e od 40 malih crkava, paraklisa i isposnica, od kojih se i sada mogu videti tragovi. Tako na Jovanjskom Brdu kod ruÅ¡evina Jovanjske kule pronaÄ‘en je temelj crkvice Uspenija, možda nekad manastira, o Ä?emu će joÅ¡ viÅ¡e biti reÄ?i. I ta je crkvica obnovljena kao i Ilinje.
Najveći od devet glavnih manstira, postoji miÅ¡ljenje, jeste Sveto Jovanje, koji je u srednjem veku imao viÅ¡e od tri stotine monaha, kao i manastir Nikolje. Prema istom predanju svi manastiri u OvÄ?arsko-kalarskoj klisuri bili su pod jednom upravom, koja se nalazila u Svetom Jovanju. Zato je taj manastir i nosio naziv “lavra”. Svi ti manastiri za vreme turskog ropstva bili su izuzetni Ä?uvari Svetosavskog pravoslavlja i u njima se taÄ?no vrÅ¡ilo svetogorsko pravilo. Kad su Turci većinu crkava poruÅ¡ili, ili pozatvarali, a sveÅ¡tenike poubijali ili rasterali, srpski pravoslavni narod izgubio bi crkveni kalendar i ne bi znao taÄ?no vreme posta i praznika da ga nisu kaluÄ‘eri o tome obaveÅ¡tavali. Tako se priÄ?a da su oni na najvećem brdu na svake poklade palili oganj, pa bi se moglo zkljuÄ?iti da otuda uveÄ?e pale vatre, iako neki misle da je to mnogobožaÄ?ki obiÄ?aj starih Slovena.
Stojeći budno na braniku Svetosavske, pravoslavne vere i prosvete, Srpska Mala Sveta Gora budila je i nacionalnu svest porobljenog svog naroda. U duÅ¡u potlaÄ?ene i napaćene braće ulivala nadu na slobodu i oduÅ¡evljavala na upornu i trajnu borbu “za Krst Ä?asni i slobodu zlatnu”.
O velikom, napornom i neumornom nacionalnom radu Svete Srpske Gore u ovom narodu u tursko doba ima puno svedoÄ?anstava pisanih i saÄ?uvanih u prirodi - to su “zbegovi” ili “zbeg pećine”, gde se narod krio od turskog zuluma i po manastirima dogovarali se sa voÄ‘ama ustanka. Tužna je, ali slavna istorija ovih zbegova u OvÄ?arsko-kablarskoj klisuri.
Bežeći od nasilniÄ?kog odvoÄ‘enja u ropstvo i od pljaÄ?ke, narod se sa hranom, stakom i najnužnijim potrebama sklanjao u planine, a naroÄ?ito u ona mesta koja su obilovala pećinama. ObiÄ?no su se na jedno mesto sticale familije, džemati, a nekad i celo selo. Tako, na primer, u NegliÅ¡orskom zaseoku Å ibinima bio je ustaniÄ?ki zbeg u koji se u vreme KoÄ?ine Krajine sklanjala duÄ?alovićka familija Filipovića, koja se po imenu zbega poÄ?ne prozivati Å ibincima. Isto tako u Dljinu postoji mesto zvano “ZbegoviÅ¡te”, kao dokaz zbega oko onih zaselaka i sela u vreme Turaka. Ima sluÄ?ajeva gde se u pojedina takva skrovita mesta sticalo po nekoliko sela. Takva pribežiÅ¡ta i skloniÅ¡ta zvala su se zbegovi i obiÄ?no su bivala po nepristupaÄ?nim mestima, odakle bi se lakÅ¡e i otpor davao. A kao pravi razlog da se narod u takva mesta sklanja jeste i to Å¡to se verovalo da se Turci plaÅ¡e da zalaze u klance i gudure.
Kao i svuda, tako i u DragaÄ?evu najviÅ¡e je narod živeo u zbegovima za vreme nesreće 1813. godine, mada ima tragova o zbegovima i iz kraja 18. veka. Pored malih familijarnih i džematskih zbegova, koji su bili dobre sreće i saÄ?uvali se neotkriveni i neprokazani, bilo je zbegova koje su Turci pronalazili i porobili. Jedan od velikih zbegova nalazio se u vrhu DragaÄ?eva, u selu RoÅ¡Ä?ićima, koji je Ä?uvao Hadži Prodan 1814. godine, u koji se stekao veliki broj naroda iz okolnih sela i koji je ostao poÅ¡teÄ‘en. Drugi, najveći zbeg bio je u dnu DragaÄ?eva u ovÄ?arskim pećinama, koji nije bio te sreće da ostane nepronaÄ‘en.
Kada je 1815. godine otpoÄ?eo Drugi ustanak, gotovo sve ono Å¡to je moglo nositi puÅ¡ku diglo se na ÄŒaÄ?ak i Ljubić, a nejaÄ? iz celog Donjeg DragaÄ?eva povukla se u ovÄ?arske pećine (1).
NajviÅ¡e naroda steklo se u ovÄ?arsku dolinu zvanu “Banica” naspram manastira BlagoveÅ¡tenja. Zatim, iznad manastira Sretenja u peÅ¡teru zvanu “Pećina” i u pećinu zvana “KaÄ‘enica”. Ova pećina nalazi se ispod Debele Gore, do same Morave, na njenoj desnoj obali na 300 metara uzvodno iznad BlagoveÅ¡tenskog tunela, o kojoj ćemo opÅ¡irnije govoriti.
***
Kad su Turci zadržali Ä?oku Protića kao taoca u ÄŒaÄ?ku, sa njim je ostao i njegov buljubaÅ¡a Petar Ilić, koji nije imao hrabrosti da se žrtvuje, te je, predavÅ¡i se Turcima da bi spasao svoj život, postao njihov kalauz.
U poÄ?etku meseca maja 1815. godine, Turci su ostali bez hrane, te se reÅ¡e da pljaÄ?kaju DragaÄ?evo. Znajući za ovaj zbeg, Petar ga prokaže, te u osvit Ä?etvrtog maja digne se hiljade Arnauta i Turaka zajedno s Petrom u OvÄ?ar. Put ih je vodio preko planine Jelice, sa koje, skrenuvÅ¡i udesno, stignu zorom u DuÄ?aloviće. Tu u DuÄ?alovićima naÅ¡li su samo jednog Ä?oveka po imenu Ä?unisije, koji se ispred njih dade u bekstvo. Oni pripucaju na njega i ubiju ga. Pucanj puÅ¡aka nagovestio je dolazak Turaka, te narod poÄ?ne da beži ovÄ?arskim zbegovima i niz OvÄ?ar. Na pucanj puÅ¡aka iguman trojiÄ?ki Filimon pojaÅ¡e svoga vranca i sa Radovanom Å ibincom dohvati busiju pod jednom velikom stenom u potoku Banica i iz te busije ubije glavnog turskog predvodnika, a narod u tom trenutku pojuri niz dolinu Banice ka Moravi ostavivÅ¡i svu hranu i drugo Å¡to su imali Turcima (2).
Narod iz zbega oko manastira Sretenja, na koji je udarila jedna druga Ä?eta Turaka, pojurio je da beži ka manastiru Nikolju stazom koja vodi naspram starog manastira Preobraženja. Turci se dadu u poteru za ženama i devojkama, kojih je najviÅ¡e i bilo. Morava je bila mutna i nadoÅ¡la. Grupa Turaka koja je udarila niz dolinu Banicu pojurila je da hvata nejaÄ? iz ovoga zbega. Iguman nikoljski Neofit, s one strane Morave sa nekoliko svojih momaka izaÄ‘e te poviÄ?e srpskoj nejaÄ?i koja je poÄ?ela da skaÄ?e u mutnu Moravu da beži uz Moravu pod stene, gde
Turci ne mogu doći . NejaÄ? je posluÅ¡ala i sklonila se pod stene koje im je iguman Neofit pokazao, no Turci, ipak, udare i siÄ‘u do ispod Nikolja, pa odatle okrenu uz Moravu, pravo pod one stene gde se nejaÄ? sklonila. Iguman Neofit sa svojim momcima tada ospe paljbu iz manastira Nikolja, te preseÄ?e napredovanje Turaka koji zapadnu za stene, iza kojih i oni otpoÄ?nu sa vatrom iz puÅ¡aka. Najzad, posle dugog puÅ¡karanja iguman Neofit poÄ‘e kriÅ¡om sa momcima uz Moravu, te zaÄ‘e Turcima s boka i, uhvativÅ¡i dobru busiju, otpoÄ?e s ponovnom vatrom ubivÅ¡i nekoliko Turaka i ranivÅ¡i ih veći veći broj. Arnauti se tada povuku sa svojim mrtvima i ranjenima niz Moravu, a iguman Neofit s momcima svu nejaÄ? iz sretenjskog zbega, koja se po njegovom savetu sklonila ispod reÄ?enih stena, preveze Ä?amcem na levu obalu Morave i skloni ih u manastir Nikolje, pa tako, ipak, srećno spase veći broj srpske nejaÄ?i.
Sva nejaÄ?, žene i devojke iz baniÄ?kog zbega, koje nisu htele postati turskim robljem, skakale su u Moravu. Ko nije umeo plivati, izgubio je život u vodi mutne Morave. Za devojkama i ženama skakali su Turci da ih izvuku iz vode i sobom povedu. Skakale su u Moravu i majke sa decom u kolevkama (3). Ono Å¡to se podavilo, voda je izbacila kod manastira starog Preobraženja i ti muÄ?eniÄ?ki leÅ¡evi srpskog roblja sahranjeni su na obali Morave u neposrednoj blizini, tako da se neki grobovi i danas skoro poznaju. Te kosti su uglavnom 1940. godine prenesene u novo-podignuti manastir Preobraženje i sahranjene su na levoj strani pri ulasku u manastirsku crkvu uza sami zid.
Iz ovih dogaÄ‘aja sa turskim hvatanjem srpske nejaÄ?i po zbegovima vredno je zapamtiti i to kako je jedna mlada žena iz DuÄ?alovića bacila kolevku sa povijenim detetom u Moravu, pa onda za njim i ona skoÄ?ila. Majka se udavila, a kolevku sa živim detetom voda je izbacila na obalu (4).
I obnova manastira Sretenja koju je izvrÅ¡io jeromonah Nićifor, docnije vladika užiÄ?ki, vezana je za tužnu istoriju ovog zbega. A o manastirima ovim i drugim biće posebno reÄ?i.
Do podne bilo je gotovo i sa zbegom u KaÄ‘enicama. To je ustvari jedna pećina, ukraÅ¡ena stalaktitima. Njen otvor ni malo ne liÄ?i na ulaz u pećinu, niti podseća na to da se tamo iza nje krije velika, niska ali veoma prostrana pećina. Gledano spolja, izgleda kao kakva pukotina stene, po svojoj malo ukoso dužini od nekoliko metara a Å¡irini od jednog nepunog metra. U tu pećinu sakrilo se je nekoliko stotina nejaÄ?i. Po drugim podacima, u njoj je stradalo oko tri stotine, a ostalo je uspelo da pobegne. Po predanju toga kraja, jedna je majka iznela svoje rasplakano dete iz pećine da ga umiri i da ne dosaÄ‘uje ostalima. MeÄ‘utim, Turci u tom trenutku naiÄ‘u i po detinjem plaÄ?u pronaÄ‘u pećinu. Brzo donesu iz livade manastira BlagoveÅ¡tenja ispod pećine sa jednog stoga slame od jeÄ?ma i njome zatvore ulaz u pećinu pa je zapale. Tako su dimom i vatrom Turci podavili, uguÅ¡ili i sagoreli sav narod u pećini. Od svega toga ostale su do danas samo kosti nejaÄ?i dragaÄ?evske, većinom iz sela DuÄ?alovića, Dljina, Ä?eraÄ?a i LuÄ?ana kao živi svedok turske svireposti. Pećina je od tada prozvana “KaÄ‘enica” zbog dima i kada, upravo zbog naÄ?ina na koji je narod u njoj uguÅ¡en i podavljen. Ovo su podaci o KaÄ‘enici pre njenog otkrivanja i obnove. A o obnovi i osvećenju njenom biće reÄ?i docnije.
Jean od trojiÄ?inih monaha u tom robljenju po zbegovima u OvÄ?aru, na knjizi: “Žitija Svetih Otaca” ostavio je ovakav natpis: “Ova knjiga je manastira Trojice kod OvÄ?ara, blizu reke Morave i planine Kablara. Neka se zna kada se roblje porobi u OvÄ?aru. Koliko se porobi toliko se dvojinom natera u Moravu prema manastiru Preobraženju (starom) od nasilja turskog Ćaja PaÅ¡e. On u ÄŒaÄ?ku uskoro posle toga svojom glavom zaplati, a Å¡to se roblja naÄ‘e živo sve se povrati na slobodu. Tu pomoć i korist uÄ?ini MiloÅ¡ Obrenović sirotinji meseca maja 4 - dan 1815. godine”.
PEĆINE - ISPOSNICE
Iznad starog poruÅ¡enog manastira Preobraženja ima jedna na velikoj visini prostrana peÅ¡tera , u kojoj je posle pada KaraÄ‘orÄ‘eve Srbije narod tražio pribežiÅ¡te od turskog zuluma. Vasilije Popović, oborknez požeÅ¡ke nahije, dao je da se naprave skele za ovu pećinu, i to ga je koÅ¡talo 700 groÅ¡a. Zato je ta peÅ¡tera (pećina) dobila naziv “Lestvica”. Sada skele ne postoje, uniÅ¡tili su ih verovatno Turci. Postoje samo izvesni tragovi i u nju se viÅ¡e ne može ući. Predanje veli da je uz stene do pećine naÄ?injena Ä?itava kula, ali su je Turci poruÅ¡ili iz topova.Vreme uniÅ¡tavanja ovog zbega bilo je po jednima krajem 18. veka, a po drugima 1813. godine za vreme srpske propasti. Dvaput je ovaj zbeg pod Turcima pronalažen i uniÅ¡tavan. Za ovu peÅ¡teru priÄ?a se da ide kroz ceo Kablar i izlazi negde na severnu stranu. Postoji i jedna jeziva priÄ?a - dogaÄ‘aj u vezi ove pećine. Naime, kada su Turci pronaÅ¡li ovo skrovito mesto i zbeg, pokuÅ¡ali su da ga porobe. Turci se sakupe ispod stena gde je zbeg i poÄ?nu da se penju uz lestvice (koje su pravljene od pletenog pruća ili od tvrdih grabovih kuka u vidu lanca priÄ?vršćenih klinovima za stene). Kada se prvi TurÄ?in popeo do vrata pećine, žena koja je mesila hleb, spazivÅ¡i TurÄ?ina, potegne ga preko lica u glavu onim loparom i testom. On zbunjen i prepadnut otisne se sa lestvica niz stene i polomi se. To unese paniku meÄ‘u ostale Turke i jedva se spasu bekstvom. Zato se ta pećina prozove “TurÄ?inovac”. A trag od kule koja je bila naÄ?injena uz pećinu i sad se poznaje (5).
Osim gore pomenutih velikih zbeg-pećina, OvÄ?arsko-kablarska klisura ima mnogo malih peÅ¡tera, koje su bile takoÄ‘e skloniÅ¡ta za narod. Ali su većinom one služile kao ćelije mnogih monaha isposnika, koje je naod zvao “vrtepari”. Tako su, izgleda, tu meÄ‘u njima monasi naÅ¡li sebi skoniÅ¡te u onom vremenu kada su posle MariÄ?ke bitke u velikom broju prebegli iz Svete Gora i kada je nastalo ono intenzivno podizanje manastira i crkava u klisurama Zapadne, odnosno Golijske Morave (6).
U tom ogramnom kamenom masivu ima pećina na visini i do Å¡ezdeset metara. U njih su se isposnici peli i iz njih izlazili pomoću “gužvi”, to jest drvenih lanaca napravljenih od jakog grabovog pruća, i pomoću drvenih klinova pobijenih u stenu. I danas u izvesnom redu primećuju se u stenama izbuÅ¡ene rupe u koje su stavljani klinovi.
Iznad tog starog poruÅ¡enog manastira Svetog Preobraženja, u stenama Kablara nalazi se i jedna Å¡iroko otvorena pećina zvana:"Voda Svetog Save”. Predanje veli da je Sveti Sava imao u toj peÅ¡teri isposnicu. Obilazeći tamoÅ¡nje krajeve radi prosvećivanja srpskog naroda radi uÄ?enja i obraćanja u Pravoslavnu veru svoga naroda, nailazio je i na otpor nekrÅ¡tenjaka i jeretika, koji su ga gonili pa se u tu kablarsku peÅ¡teru sklanjao, podvizavao i prikupljao nove snage za rad u narodu. MeÄ‘utim, kako u toj peÅ¡teri nije bilo vode za piće, a Morava je dosta daleko, to je molitvom Svetog Save potekla voda iz stene u samoj peÅ¡teri koliko je bilo potrebno za njega. Tako se i danas tu nalazi jedno manje udubljenje u steni i u njemu nekoliko litara Ä?iste kao suza vode koja nikad ne presuÅ¡uje.
Od pamtiveka svakog mladog petka i mlade nedelje narod je dolazio na ovu vodu Svetog Save da dobije ozdravljenje, najviÅ¡e od oÄ?nih bolesti, od glavobolje i od mana srca. PriÄ?aju da, ako neko tamo ide bez strahopoÅ¡tovanja ili bez vere, voda presuÅ¡i i nema pomoći.
Iz gore navedenih pisanih i u prirodi saÄ?uvanih svedoÄ?anstava vidi se, da je za vreme petvekovnog turskog robovanja Srpska Sveta Gora stajala na mrtvoj straži, budno i samopožrtvovano braneći Pravoslavnu, Svetosavsku veru i Crkvu, i nacionalnu svest porobljenog srpskog naroda. Nećemo pogreÅ¡iti, veli letopisac, ako kažemo da je Srpska Sveta Gora okaÄ‘ena tamjanom uz usrdne danonoćne molitve podvižnika - kaluÄ‘era za spas i slobodu srpskog naroda; sva ona napojena je suzama stradalnika i oroÅ¡ena svetom krvlju muÄ?enika i neznanih junaka - boraca za Krst ÄŒasni i slobodu zlatnu.
TaÄ?no se ne zna koliko su puta za vreme mnogovekovne borbe s Turcima bili pljaÄ?kani i ruÅ¡eni ovi manastiri. Zna se samo to da su se, pomoću božijom, zauzimanjem kaluÄ‘era i uz pomoć naroda manastiri ove Svete Gore posle ruÅ¡enja opet popravljali. Takva je, u kratkim potezima, iz tog perioda, tužna ali slavna, istorija Srpske Svete Gore.
_________________________________________________
1 Glasnik Srp. um. društva, knjiga XIII, str. 188.
2 S. Milutinović, Istorija, str. 295
3 Vuk Karadžić, Žiznj i podvigi M. Obrenovića, SPBRG, 1825. godine, str. 53-54.
5 M. Ä?. Milićević, Kneževina Srbija, str. 318
6 Vasilije Marković, Pravoslavno monaštvo i manastiri u srednjovekovnoj Srbiji, str. 126.
MANASTIR VAVEDENJE
Ovaj srednjovekovni manastir nalazi se na 7 -8 kilometara od ÄŒaÄ?ka izmeÄ‘u Morave i glavnog druma koji prolazi kroz Beljinu, Parmenac, RiÄ‘age, Pakovraće i ide za OvÄ?ar Banju. Planine OvÄ?ar i Kablar odatle se već jasno ocrtavaju sa zapadne strane i uzdižu visoko kao dva džina natkrivljujući OvÄ?arsko-kablarsku klisuru, kroz koju se krivudavim tokom probija Zapadna Morava. Manastir je na lepom i ravnom mestu kraj samog druma. Ne zna se taÄ?no kada je podignut. Po predanju na koje se oslanjaju Vuk Karadžić i putopisac Joakim Vujić, manastir Vavedenje su podigli Sveti Sava i njegov otac Simeon. Tako i sam Joakim navodi u svom “PuteÅ¡estviju” od 1826. godine.
U mineju meseca jula stoji zapis: “1797 leta soverÅ¡isja manastir Vavedenije blizu Morave reke pod planinom OvÄ?arom i Kablarom i zapustila bila 100 godina i Božijim poveljenijem soverÅ¡isja meseca junija, a trudom popa Mila Vujovića koji i monaÅ¡ki Ä?in primi i imja bist jemu Milentije”. Tako i po ovom zapisu vidi se da je manastir mnogo ranije postojao.
TakoÄ‘e, postoji predanje da je crkva manastira Vavedenja služila za sve potrebe Ä?aÄ?anskim sveÅ¡tenicima kada je Ä?uvena Stracimirova zadužbina Gradac, to jest crkva u ÄŒaÄ?ku, pretvorena u džamiju. Verovatno da je i sam manastir nastao u vezi s tom crkvom Stracimirovom kao i sa svetovavedenjskim u Svetoj Gori manastirom Hilandarom.
Međutim, ipak, srpski putopisac M. V. Milićević tvrdi, da je crkvu gradio isti neimar koji je zidao i crkvu u Arilju, jer su kubeta i jedne i druge imale isti osnov i istu arhitektonsku ornamentiku.
Crkva je bila živopisana i živopis se saÄ?uvao sve do 1872. godine, kad je kube palo u crkvu , a tutori napravili svod umesto kubeta. Tom prilikom majstori su oÅ¡tećene freske obili i stavili nov malter, kako veli Joakim Vujić.
Godine 1928. srušena je drvena priprata a ozidana nova od kamena zajedno sa zvonikom.
U manastiru se nalaze carske dveri i krst sa raspećem sa starog ikonostasa koji je rađen u 18. veku i živopisali su ga Simeon Lazović iz Prijepolja i njegovi sinovi. Postoje ikone i drugi radovi od Dimitrija Postnikovića i Nikole Agatonovića.
U manastirskoj arhivi nalazi se Ä?etvorojevanÄ‘elje zvano Gundulićevo u izdanju Trajana Gundulića, koje je Å¡tampano 1552. godine, kao prva knjiga prve Beogradske Å¡tamparije te iste godine. Poklonjena je ovom manastiru, Å¡to svedoÄ?i da je tada postojao manastir sa svojim bratstvom. Iz raznih dokumanata i zapisa vidi se da je ovaj manastir nekad bio i parohijska crkva, a nekad opet manastir s bratstvom. Doskora je bio i parohijska crkva u kojoj je 1933. godine služio prota Steva MijuÅ¡ković, sin Nedelja MijuÅ¡kovića, koji je znao napamet Gorski vijenac.
Sveto Vavedenje pretrpelo je dosta teÅ¡koća u Drugom svetskom ratu od Bugara, Nemaca i drugih. Od parohijske crkve pretvoren je ponovo u manastir aprila 1975. godine. Po blagoslovu episkopa žiÄ?kog Vasilija, postao je ženski manastir, i prva igumanija tog ženskog manastira jeste uzorna i zaslužna monahinja Jovana Srbović iz Struge. Ona je bila uzorna monahinja prvo manastira KaliÅ¡ta (vidi njenu biografijau), a zatim manastira Jovanja, odakle je posle rata 1951. godine postavljena za nastojateljicu novoosnovanog ženskog manastira Sretenja, u kome je već bila 20. septembra. Iz Sretenja sa jednim delom sestrinjstva prelazi u Sveto Vavedenje 1975. godine, gde osniva ovo sestrinstvo. Za kratko vreme ta je sveta obitelj propevala. Crkva je obnovljena i lepo ukraÅ¡ena. Stari konak je obnovljen i novi, joÅ¡ lepÅ¡i, napravljen. Uvedeno je svakodnevno puno bogosluženje. Manastirska porta solidno je ograÄ‘ena i ukraÅ¡ena; eknomija sreÄ‘ena, ograÄ‘ena i unapreÄ‘ena. Sestre su osnovale u manastiru i radionicu za izraÄ‘ivanje ikona, za Å¡ivenje sveÅ¡teniÄ?kih odeždi i mantija. Tako je manastir obnovljen i doveden u red bolje nego ikad, možda, u svojoj istoriji, iako predanje pripoveda da je taj manastir imao, kao i drugi, u doba Nemanjića mnogo monaha.
SadaÅ¡nje blagosloveno sestrinstvo ovog manastira saÄ?injavaju sledeće sestre:
Igumanija Jovana (Srbović), umrla je u Vavedenju 1. marta 1992. godine
Monahinja Fevronija (postavljena je za starešinu tog manastira posle smrti igumanije Jovane)
Monahinja Iraida
Monahinja Antonija
Monahinja Efimija
Monahinja Varvara
Monahinja Angelina
Monahinja Paraskeva
Monahinja Hristina
Monahinja Marija
Iskušenica Natalija
Monah Mihailo
Gospode, molitvama Presvete Tvoje Matere Djeve Marije ÄŒuvaj ovu njenu devojaÄ?ku svetu obitelj.
MANASTIR SVETO USPENIJE
Svi su manastiri Srpske Svete Gore bili pod jednom upravom, koja se nalazila u Svetom Jovanju, zbog cega se ono i zvalo “Lavra”. Predanje veli da je u Jovanju jedno vreme živelo preko 300 kaludera u mnogobrojnim kelijama manastirskih konaka. Tako je Jovanje po svome ustrojstvu i broju monaha svojevremeno bilo veliki manastir kao i Nikolje; cak možda i veci i ugledniji, iako ga neki nazivaju metohom nikoljskim. To j e verovatno postao onda kada je za vreme turske najezde opusteo i ležao dugo godina u ruÅ¡evinama. Medutim, on je u duhovnom svom usponu bio poznat u ovom kraju kao kulturno-prostveni centar. Za Jovanje se u istom periodu vezuje i jedan manastir koji se nalazio na oko dvesta pedeset metara iznad Jovanja, na Jovanjskom brdu. Istorijski izvori i zapisi svedoce nam da se to mesto zvalo i “Gradina” (GradiliÅ¡te), a sam manastir nosio je naziv Uspenije. Verovatno je da je vrh tog brda bio obezbeden kulom-tvrdavom i ogradom, a u sredini te ograde nalazila se crkva Svetog Uspenija, po kojoj se i manastir tako nazvao. Pored crkve nalazili su se konaci s visokom kulom koja se zvala “Jovanjska kula” ili “Joan kula” i pisarnica. Ta kula, prema predanju, služila je za odb r anu od neprijatelja. Imala je nekoliko spratova i podruma i služila za pisanje knjiga, a zavrÅ¡avala se zvonarom sa velikim zvonom, koje je davalo znak manastirima za pocetak bogosluženja u celoj ovoj Svetoj Gori; ali i signal za druga obaveÅ¡tenja. Na njeg o v zvon odgovarala su i odjekivala Ovcarsko-kablarskom klisurom mnogobrojna zvona svih manastira i crkava. To zvono na Jovan kuli bilo je toliko veliko da se, kako vele, i u Cacku culo, udaljenom oko 16 kilometara. Brujanjem ovih mnogobrojnih zvona, prolam a njem tiÅ¡ine ovcarskih manastira, uznoÅ¡ena je hvala Bogu, a bezbrojni monasi pozivani u crkve da slave Boga i da se mole ne samo za spasenje svoje duÅ¡e, nego i za blagostanje i spasenje celog srpskog naroda.
U Jovan kuli nalazila se škola za kaludere i sve štenike (neka vrsta bogoslovije), kao i škola za prepisivanje crkvenih knjiga, jer u to doba još nisu postojale štamparije.
Od pisanih knjiga u Jovanju ili u Jovanjskoj kuli bila su sacuvana “Dela Svetog Jefrema Sirina”. I, na toj knjizi, u rukopisu koja su se sacuvala u Narodnoj biblioteci pod brojem 8433, ovaj zapis stoji:” Sija svjatija i boženstvenaja knjiga podpisa se u manastiru Jovana Lestvica …..=1779. (zapisano možda pogreÅ¡no 1479). Rukopisa rab Božji Viktor crkvenjak (rukopis Narodne Biblioteke b r. 8433.). Knjige su pisane i po drugim manastirima. Tako u rukopisu Narodne biblioteke (gl. LVI-353 str.) stoji zapisano:"Sija svjatija i božestvenaja knjiga glagolemaja Panigirik pisa se v leto 3pM3=1642., a podkriliji gori Ovcara i Kablara, na rjeci Mo r avje v nekojem hudom gradiliÅ¡ce v velije steni zovom Lestvica. O sem trudih se az greÅ¡ni i menjÅ¡i v inocjeh Teodosije. Poceh meseca genvara (januara) 28. i zavrÅ¡ih meseca dekembrija 8. den. I cratuÅ¡cemu se otecetvo grob, zemlja že mati”.
Ovaj manastir Turci su verovatno porušili kad i Jovanje.
Kakva je sudbina velikog zvona sa Jovan kule, tacno se ne zna. Prica se da su Turci uzeli i odvezli zvono. Po drugoj verziji, zvono je otisnuto sa zvonare u Moravu, jer je služilo kao signal Srbima kad Turci naidu. Medutim, ako se ima u vidu velika i gusta šuma koja je rasla po brdu izmedu Jovan kule i Morave, to bi bilo nemoguce. Prema trecoj verziji, zvono se nalazi zatrpano u ruševinama. Te ruševine nisu otkopavane. Preostali njeni zidovi deblji su od metra i vi d i se da su zidani obicnim kamenjem i vrelim krecom.
Blizu srušene kule postoje temelji od konaka kao i od crkve uz njih Svetog Uspenija. Nealeko od temelja te stare crkve podignuta je 1939. godine nova, manja crkva Svetog Uspenija zauzimanjem vladike Niko laja i odbora za izgradnju u kojem je pod okriljem Vladike i manastira Jovanja najaktivnije ucestvovao prota Milivoje Maricic i brat Boško Topalovic. Medutim, glavni njen ktitor i zadužbinar jeste gospodica Leposava Prokic iz Beograda, koja je imala namer u da tu podigne za sebe i kucu i da se preseli u sestrinstvo manastira Jovanja.
Nadahnut Duhom Svetim, sa apostolskom i svetosavskom revnošcu, u Hristovoj pravoslavnoj veri i nacionalnoj slobodi svog naroda, a uz pomoc Božiju i žrtveno pomaganje pobožnog srpskog naroda, vladika Nikolaj, veli letopisac jovanjski , neumorno se trudi da povrati Srpskoj Svetoj Gori i žickoj svetosavskoj eparhiji nekadašnji sjaj, ugled i slavu. Ne samo devet galvnih Ovcarsko-kablarskih manastira vec i druge svetinje ovaj veliki revnitelj i jerarh trona svetosavskog obnovio je i stalno obnavljao, do samog Drugog svetskog rata i materijalno i duhovno.
Zato cemo se ovde radi jasnijeg pregleda osvrnuti na kratak istorijat ovih svetinja i na njihovu obnovu ispred rata i na najkracu njihovu trnovitu istoriju za vreme Drugog svetskog rata i posle rata. O manastiru Vavedenju vec smo rekli da je doživeo svoju obnovu posle rata i posle pretvaranja u ženski manastir, a delimicno i manastir Uspenije.