"Нећу те оставити”

Једном, за време једног од многобројних разговора са оцем Арсенијем, Сазиков рече: “Оче Арсеније, видим да изговараш молитве напамет, пошто немаш црквених књига. А ми смо чули да можемо да ти набавимо неке књиге. Сиви је нешто напоменуо својим људима, а они му рекоше да је то изводљиво.”

“За има Бога, молим вас да не узимате ничије књиге - грех би био на моју душу.”

“Наравно да нећемо, оче Арсеније, зар мислиш да бисмо ми то учинили? Све ћемо уредити тако да нико не страда. Постоји место где логорски службеници држе све ствари које се одузимају чим неко нови стигне у логор. Чули смо, из поузданих извора, да тамо има и књига, које тамо леже већ дуго. Момци су одлучили да ‘дигну’ цео сандук са књигама, а ја сам им рекао да узму и верске књиге, чак сам им рекао и које.”

Ово је веома забринуло оца Арсенија. Како то да прихвати? Ту ноћ је пробдео у моливи, а пред јутро га ухвати лаган сан. Он виде тада како у бараку улази неки стари монах који га благослови и рече му: “Не бој се, Арсеније! Узми шта ти треба, и моли се Светом Митрополиту Алексеју Московском!” Осенивши га поново знаком крста, монах изађе, лагано и достојанствено.

Другог дана у бараки наста велика гужва. Поче општи претрес, а неки затвореници су одмах послани у специјални сектор на испитивање. Власти су откриле да су криминалци украли сандук са конфискованим стварима.

После десет дана, Сазиков даде оцу Арсенију две књижице: Свето Јеванђеље и Требник. Отац Арсеније их прими са страхом Божјим, оде до своје постеље, отвори књигу Јеванђеља и задрхта пред несхвативом милошћу Божјом: са унутрашње стране повеза налазио се мали комад свиле, површине не веће од 5 квадратних сантиметара; материјал беше стар и већ пожутео. Испод комада свиле стајао је натпис: “Антиминс*, мошти Св. Алексеја, Митрополита Московског, 1883.” Поред овога, у повез беше урезана сребрна иконица, величине новчића од двадесет копејки. Отац Арсеније начини земни поклон пред овом светињом и заблагодари Богу: “Господе, Твојом милошћу сам још жив, велика су дела Твоја”, и заплака од радости.

“Оче Арсеније, сваки пут кад завршиш молитву уз помоћ ових књига, дај их мени или Сивоме.  Код нас их нико неће наћи, али ако буде претреса, код тебе ће их одмах открити, и одузеће ти их. Не брини, нећемо ништа оскрнавити, само ћемо их чувати на безбедном.”

После овога, настаде време велике радости за оца Арсенија. Обављао је своје послове, а увече би уз дрхтаву светлост свеће читао Јеванђеље и служио редовне службе. Када је било време за устајање, враћао би књиге Сазикову.

Прошло је два месеца, претреси су се проредили. Отац Арсеније би понекад задржавао Јеванђеље код себе и преко дана, но тада би га увек скривао иза једне даске на зиду, како му је саветовао Сазиков. Чинило му се да је то место безбедно, чак и приликом ноћних и дневних претреса. Једном, када је завршио свој посао у бараки, док се други затвореници још нису вратили, он извади јеванђеље из скровишта и поче да чита. Одједном се уз тресак отворише врата и у бараку бануше наредник, три војника и надзорник звани ‘’Праведни.’’ Отац Арсеније у првом тренутку није могао да се снађе, но онда сакри Јеванђеље у унутрашњи џеп фатиране памучне кошуље коју је носио на себи и поче да се моли Богу у себи.

Војници испретураше целу бараку. Са пода повадише све расклимане даске. Поскидаше и даске са зидова, а затим наредише завореницима да свако истресе садржај своје торбе на под. Дођоше и до оца Арсенија. Наредник из специјалног оделења нареди Праведном: “Претражи попа, надзорниче!” и настави даље са војницима да врши претрес.

Праведни стаде да претреса оца Арсенија и, наравно, одмах напипа Јеванђеље. Рука му се мало задржа на њему, затим га извуче и неприметно стави у свој џеп, а онда настави са претресом. Кад је завршио, рече нареднику:

“Нема ништа.”

“Пребрзо си га претресао! Скидај се, попе! Сад ћеш да видиш шта је претрес!”

Отац Арсеније свуче све са себе и војници стадоше да прегледају његову одећу, да проверавају шавове. Најзад побацаше на под све што се налазило по џеповима. Наравно, ништа нису нашли. Наредник је био веома љут. Опсова оца Арсенија и оде.

Отац Арсеније се обуче. Све време се молио у себи и плакао ради ове неочекиване милости коју му је Бог показао. Покупи своје ствари са пода и закрпи шавове које су војници поцепали, а затим се даде на посао чишћења бараке након претреса.

Кроз отприлике сат и по, Праведни уђе у бараку и упита оца Арсенија: “Има ли кога овде?”

“Сви су на послу”, одговори отац Арсеније.

Праведни погледа унаоколо, завири испод кревета, а затим брзо врати књигу оцу Арсенију и рече: “Ово је једна од украдених књига, зар не?”

Отац Арсеније је ћутао.

“Одговори ми. Одакле ти књига?”

“То је једна од књига које су нестале”, рече отац Арсеније.

“Јеси ли луд? Размисли мало! Ако држиш код себе Јеванђеље, мораш га сакрити! Да га је наредник пронашао, убио би те од батина.” Затим настави, шапатом: “Опростите ми, оче! Тешко је овде, у логору. Није тешко само вама затвореницима, него и нама, нама којима је преостала још понека мрвица савести. Знам, оче Арсеније, све знам. Знам колико је живот овде тежак за све вас. Али молим вас да се сетите да смо и ми приморани да радимо овде, у овом кругу пакла, и то не зато што смо кукавице или слабићи. Помоћићу вам, покушаћу чак и да вас пошаљем некуда где ће вам живот бити мало подношљивији, али за све то треба времена. Све што будем радио, мораћу да радим у највећој тајности, а пред другима ћу морати да будем нарочито груб. Мораћете да ме извинете… Опростите!”

Рекавши ово, Праведни оде, не осврћући се за собом.

Отац Арсеније је гледао за надзорником и осетио стид због свог неповерења у Божју милост, у Његове несазнативе путеве. Поново увиде како је људска душа богата и пуна, како је у свакој души могуће пронаћи искрицу Божје љубави. Стаде да се моли: “Помилуј ме, Боже, по неизрецивој љубави Твојој и по великој милости Твојој. Господе, Боже мој, велики си и препрослављен у делима Твојим. Ево помагача о којима ми је говорила Пресвета Твоја Мати. Зар сам икада могао да помислим да је овај надзорник од Тебе послат ради помоћи мени бедноме? Зар сам могао…?”

Отац Арсеније се сети да је надзорниково име Андреј и стаде да се моли за њега, и док се молио, читав Андрејев живот се отворио пред њим и он увиде да је то добар и великодушан човек.

* Антиминс: икона насликана на комаду свиле у коју су уткане мошти светитеља. Да би свештеник могао да служи свету литургију, он мора да има антиминс

Tежак пут

Прозорљивост оца Арсенија је запрепашћивала многе који су к њему долазили, а неке је чак и плашила, но он сам није могао то да разуме, нити је сматрао да му је Бог подарио неко посебно познавање људске душе. Ја сам вазда проводио време крај оца Арсенија и увидео да он искрено верује да је разумевање људске душе својствено сваком свештенику. Био је убеђен да не поседује никакву нарочиту способност читања мисли, већ да само добро разуме људе који сами хоће да своје мисли поделе с њим и да му их пренесу. Имао је огроман и невероватан утицај на људе који би му долазили. Они који су му често долазили и знали како он живи били су задивљени дубином и снагом његове Богом дане прозорљивости. Авсенков ми је испричао два догађаја која га беху дубоко потресла, којима је био сведок када је, под утицајем оца Арсенија, почео да верује у Бога.

Једне вечери, нешто пре последње прозивке, довели су већу групу нових затвореника у логор. Администрација логора стаде да их разврстава по баракама, према броју празних лежајева.

‘’У нашу бараку су тада послали око двадесет петоро’’, сећао се Авсенков. ‘’Видело се да су дуго пешачили. Угурали су их у бараку. Личили су више на сени него на људе. Једва су стајали на ногама, а живот им се полако гасио. Напољу је било ледено, хране им нису давали два дана. Три ноћи нису спавали.

‘’Међу њима је било највише интелектуалаца, ‘народних непријатеља’, инжењера, агронома и лекара, али и неколико криминалаца.

‘’Довели су их пре прозивке, пошто су нам већ били поделили вечерњи оброк састављен од хлеба и ретке супе. Службеници који су радили у логорској администрацији су већ били отишли или су завршавали посао.

‘’Стражари су најпре помислили да би новима требало дати нешто да поједу, да би потом закључили да је тако нешто сувише компликовано. ‘Морали бисмо понови да ложимо ватру’, гунђали су. ‘Да грејемо супу, откључамо складиште, нарежемо хлеба, па онда још и да пишемо извештај колико је чега потрошено...’

‘’То је заиста био компликован посао. Договорено је да нови затвореници могу да причекају до сутра – има времена. Командант логора чак изјави: ‘На крају крајева, нису они гости па да их дворимо, него непријатељи народа. Ништа им неће бити.’ Тако су, дакле одлучили. Наравно, знали су да ће многи од њих умрети још те ноћи, а да ће у извештајима морати да слажу како су ти људи умирали у распону од неколико дана, да не би били окривљени за смрт великог боја затвореника одмах по доласку. У том случају, одговорност за њихову смрт сносио би логор.

‘’И тако, нови осуђеници дођоше у нашу бараку. Као што је познато, новајлије нису нигде добродошле. То почиње већ у школи, задиркивањем нових ученика у разреду, затим на послу, где се радници подсмевају приправницима и праве им непријатности, а у логорима је то нарочито изражено. Тако да смо их и ми само погледали – новодошли затвореници нису ни личили на људе, него на некакве остаке људских бића; нису били у стању ни да стоје. Није нам било јасно како су уопште могли да дођу до логора. Стајали су наслоњени на зидове, или су се придржавали за кревете.

‘’Затвореник задужен за ред у нашој бараци им рече: ‘Идите, лезите на празне кревете.’ Сви смо знали да су једини слободни лежајеви они који се налазе најдаље од пећи. Тамо је било веома хладно и није било начина да се новопридошли тамо загреју.

‘’Старији становници бараке су се већ спремали за починак. Неки су већ били легли, док су други и даље играли карте. Криминалци су одмах одмерили новодошле, а кад су видели да од њих нема шта да се узме, заборавили су на њих.

‘’Отац Арсеније је лежао и молио се. Када су нови затвореници ушли, он устаде и упути се ка главним криминалцима. Њихова реч је била закон за све криминалце, као и за политичке затворенике; ако би се неко оглушио о њихове заповести, свашта је могло да се догоди.

‘’Отац Арсеније се обрати тим вођама криминалаца, ‘тешким случајевима’, како смо их називали: ‘Мора се помоћи новима. Промрзли су, гладни и изнемогли. Ако им не помогнемо сада, многи од њих ће засигурно умрети ноћас.’

‘’ ‘Тешки случајеви’ су познавали оца Аренија добро и поштовали га. Пошто су са њиме провели неколико година, волели су га на свој начин; но овај пут један од криминалаца пљуну на под и рече: ‘Ма нек’ цркну. И ми ћемо ускоро. Нећу да делим своју храну ни са ким. Разумеш ли, попе?’

‘’Остали су ћутали. Човек се тешко растаје од онога што је његово, поготову на оваквом месту где је уобичајено да се помаже само пријатељима. Сви смо гледали у оца Арсенија. Како ће се ово завршити? Новодошли су и даље стајали збијени у групицама и немо нас посматрали.

‘’Отац Арсеније је и даље мирно гледао криминалаце у очи, затим се прекрсти и рече: ‘Договорено је: уступамо лежајеве близу пећи новима, а ми ћемо спавати тамо где је хладније. Шта год ко има од хране, нека донесе овамо на сто. Загрејаћемо воде – пећи су и даље топле. Хајде, брзо.’’

‘’ ‘Тешки случајеви’ устадоше без речи и почеше да праве нови распоред спавања у бараци. Вадили су остатке хране и стављали на сто. И остали учинише исто. Неки од злочинаца су покушали да сакрију хлеб, али остали су то приметили и запретили им.

‘’Мрву по мрву, сакупило се довољно хране да се двадесет пет новајлија нахрани. Загрејали смо воду у лименкама на пећи. Отац Арсеније раздели сакупљену храну новим затвореницима и они полегаше у своје постеље. Сви су преживели, што није могло да се каже за несрећнике који су размештени по другим баракама. За отприлике четири дана, новодошли су се довољно повратили, па су и њих послали на рад.

‘’Запрепастила ме је мирноћа и усредсређеност оца Арсенија када је изговорио те речи: ‘Хајде брзо!’ Он се тада обраћао људима који нису имали шта да изгубе. Он им је сасвим мино рекао шта да ураде, а они су га послушали – као да се радило о наређењу.

‘’Често сам размишљао о томе’’, сећао се Александар Павлович Авсенков. ‘’Откуда оцу Арсенију снаге да тако нешто уради? Да ли је успевао да дирне у савест људи, или им је напросто налагао да, у име Бога, изврше оно што им је ионако била дужност?’’ Авсенков закључи да се снага оца Арсенија састојала из тога што је све тражио у име Бога.

У име Бога заповедам ти: престани!

Ево још једног догађаја који је Авсенков испричао, који је оставио на њега можда још дубљи утисак.

‘’Закључавању бараке увек је претходила прозивка. Све би нас истерали напоље. Морали бисмо да се постројимо у врсту и да чекамо прозивку. Температура је могла бити двадесет пет степени испод нуле, могла је да пљушти киша, комарци су могли да нас уједају без милости, али правило се никада није мењало: сви су безусловно морали да изађу напоље на пребројавање.

‘’Те вечери смо сви, као и увек, пожурили у врсту испред бараке. Било је веома хладно, али морали су да нас преброје два пута: један затвореник је недостајао. Смрзавали смо се, а надзорнике је обузео гнев. Почели су да нас пребројавају по трећи пут, кад из бараке одједном истрча младић од својих 25 година и покуша да на брзину пронађе своје место у врсти. Није имао времена да стане у ред, јер су се надзорници истом бацили на њега и стали да га шутирају. Младић покуша да објасни зашто је закаснио, но надзорници су га немилосрдно ударали. У свима нама је кључао гнев, али нико се није усудио да изусти реч.

‘’Стајао сам у врсти поред оца Арсенија и наједном га видео како излази из врсте, осењује се знаком Крста, затим како крстообразно благосиља надзорника који је тукао младића. Чух јасно његов глас: ‘У име Бога, заповедам ти: престани! Престани са тим!’ Затим нас све благослови широким знаком Крста и врати се у врсту. Надзорник сместа престаде да туче младића и поново поче да пребројава затворенике; младић се несигурно усправи и стаде на своје место.

‘’Касније упитах човека који је стајао поред мене: ‘Јеси ли видео шта је Пјотр Андрејевич учинио кад су тукли оног младића?’

‘Учинио? Шта је учинио? Стајао је као кип!’

‘’Све је ово оставило на мене огроман утисак; био сам сведок моћи којом је Бог обдарио оца Арсенија. Да није можда у питању хипноза, помислио сам, но тада ми сину одговор: ‘Наравно да није. Отац Арсеније овакве и сличне ствари не чини ради себе, већ ради других.’’’

У логору је било много различитих људи. Неки су били фанатици, скренули с ума. Били су посве уверени у своје ставове и као последица тога, гледали на остале као на изгубљене овце. Овакви фанатици би често помагали људима, но стицао се утисак да су помагали ради себе и своје користи, а не за добро других.

Отац Арсеније је био вољен. Неки су покушавали да га убеде да погрешно верује, на шта би отац увек одговарао: ‘’Покушавам ли ја да те убедим да ти криво верујеш? Слушај своју душу шта ти говори и открићеш истину. Сећај се речи светог апостола Павла: ‘носите бремена једни других и тако испуњавајте закон Христов.’ Зло можеш победити само добрим.

И ја сам увек осећао: управо то што је носио бремена других, омогућавало му је да трпи сопствено страдање. То је људе привлачило к њему, а њему самоме давало снагу духа којом је приморавао друге да извршавају оно што би им налагао да ураде у име Бога. Пример за то су ова два случаја која сам овде изнео.

Радост

Строги режим је и даље владао у логору. Људи су умирали, на њихово место су долазили други, да би и они потом умирали. Свако је чекао свој ред. Скоро нико није доживео да из ‘’специјалног’’ логора буде пуштен на слободу. Било је само неколико случајева када су ослобађани изузетно чувени научници или моћници Компартије који су раније радили у савезним органима. Причало се да су за три године пуштена свега десеторица, од којих је један добио срчани напад и умро када је чуо вест о свом помиловању.

Оца Арсенија су 1952. позвали у ‘’специјални’’ сектор на испитивање. Примио га је прво наредник, а затим мајор. Мајор га је радосно поздравио: ‘’Добро јутро, Пјотре Андрејевичу, оче Арсеније! Имам за вас добре вести: Александар Павлович Авсенков ће бити ослобођен. Његови пријатељи су то успели да издејствују с тешком муком. Сутра ћу га позвати да му то саопштим, али бојим се да ће га та вест много потрести. Он има слабо срце; молим вас, припремите га пажљиво да прими вест. Ја ћу му то саопштити пред дежурним официром, па ћу морати да будем груб. Реците му да не треба да брине.  Не само што ће га ослободити, него ће га и вратити на његов положај у Партији – тако је наредио сам Стаљин.

‘’Међутим, што се вас тиче, вести нису добре. Ви сте повезани са црквом. У вашем досијеу налази се посебан печат са назнаком: доживотна казна. Волео бих да могу да вам помогнем, али то није у мојој моћи. Из овог логора људи као што сте ви излазе само по налогу Берије* , или њему равних. По питању вашег предмета не могу ништа да учиним. Ако вас ослободим без њиховог одобрења, знајте да ће ме сместа пријавити и стрпати у исти овај логор. Но, уколико се било шта промени, учинићу све да издејствујем слободу за вас, а помоћи ће и Александар Павлович.

‘’Добио сам премештај за Москву. ‘Опростили’ су ми, ако могу тако да се изразим, и вратили ми чин генерала. Поново ми је додељен положај у Тајној служби безбедности.

‘’Волео сам своју земљу и бранио је читавог живота. За време последњег рата радио сам у извиђачкој јединици и успео да спасем хиљаде живота, а онда сам некоме засметао па су ме пријавили Стаљину. Осуђен сам на казну стрељањем због наводне сарадње са Немцима...

‘’Стаљин је наредио да се мој предмет поново размотри, а затим наложио да ме пошаљу у овај логор. Кад сам дошао овде, био сам престрашен. Нисам могао да будм ни од какве помоћи, јер су од самог почетка будно пратили сваки мој корак. У животу нисам помишљао да постоје ствари које сам овде видео: како људи уништавају друге људе. Немам власт да било шта променим. Једном сам спречио ликвидацију нвиног човека. Сместа је у Москву послат извештај о томе како ‘ометам извршење правде.’ Ужасно! Због чега се све то дешава? Никад нећемо знати. Пјотре Андрејевичу, молим вас, реците ми коме бих могао да помогнем пре него што одем. Реците ми, и ја ћу се постарати. Само ми је жао што нисам у могућности да вама помогнем.’’

Отац Арсеније је замишљено посматрао мајора. ‘’Хвала вам’’, рече. ‘’Хвала вам. Знам да ми ви не можете помоћи; када за то дође време, помоћи ће ми Бог. У међувремену, помозите Авсенкову да изађе из логора, помозите студенту Алексеју Никонову, лекару Денисову и бившем злочинцу Трифонову. Постарајте се да их преместе у обичан логор – тамо ће им живот бити лакши, а и лакше ће моћи да им помогну споља.

Отац Арсеније не спомену Сивог. ‘’Сергеје Петровичу!’’ рече, гледајући га у очи. ‘’Када стигнете у Москву, учините све што можете да више не радите за ‘службу безбедности.’ Тражите премештај, или ћете доживети слом. Пошто сте видели и схватили шта се овде догађа, постали сте други човек. Спасите душу!’’

Абросимов је посматрао старца. Ни њему самом није било јасно каква ће изгледати његова будућност, но чинило му се да отац Арсеније зна више о њему од њега самог. Поново га преплавише сећања из детињства. Да, отац Арсеније је прави Хришћанин. Некада давно је читао о таквим људима...

Сергеја Петровича обузе осећање дубоке туге. Он устаде, приближи се оцу Арсенију и, веома ганут, рече му: ‘’Не знам да ли ћу вас икада више видети, но ви сте на мени оставили неизбрисив печат. Ја сада другачије посматрам живот. Верујем вам, верујем Вери Даниловној и својој супрузи. Све разумем. Знам да се непрестано молите. Не заборавите ме, Пјотре Андрејевичу, не заборавите ме!’’

Отац Арсеније устаде са столице, приђе Абросимову, загрли га и рече: ‘’Нека вас Бог чува, Сергеје Петровичу! Не заборављајте на друге, помажите им, чините добро, ма где се налазили. Помажите људима. А ви и ја ћемо се срести поново једног дана.’’

Затим се поклони дубоко и изађе. Док је излазио, Абросимов је имао утисак да није он био тај који је позвао оца Арсенија на разговор, већ да је отац Арсеније позвао њега.

Абросимов никада није заборавио своје сусрете са оцем Арсенијем. Када га је први пут срео, видео је пред собом старца у искрпљеној памучној јакни, уморног, изнемоглог, који је деловао сломљено и празно. Но када га је погледао у очи, схватио је да је отац Арсеније пун живота, вере и преобилне љубави према свакоме. Није био ни сломљен, ни празан.  Горео је неком унутрашњом снагом коју је штедро делио са другима, олакшавајући тиме њихова страдања и одгонећи од њих осећања страха и очајања. Преносио је своју веру на друге.

Абросимову би јасно да је снага духа оца Арсенија, храњена и укрепљивана вером, толико велика да би, уколико би само хтео, могао да учини да буде пуштен на слободу, или да издејствује било шта друго што би сматрао да је корисно за њега или друге.

Овде, у овом логору смрти, мада је и сам живео тешким животом осуђеника, отац Арсеније је извршавао свој хришћански подвиг.

Посао који је обављао Абросимов био је веома тежак; читав његов живот био је тескобан, а као последица тога, изгубила се његова веза са Богом. Сусрет са оцем Арсенијем потресао му је душу, натерао га да поново размисли о себи и свом животу и да своју прошлост другачије вреднује. Пред њим се и даље налазио дуг пут до Бога, но захваљујући оцу Арсенију, учинио је први корак на том путу. Много година касније, Абросимов је изнео своја сећања: ‘’Мој повратак у Москву је био веома мукотрпан. Све ми је враћено: чин, посао... Ипак, нешто се испречило између мог старог живота и новог. На крају сам дубоко размислио о свом животу и оставио посао. Бићу искрен са вама: починио сам многа злодела, толико много ужасних ствари, а све време док сам их чинио, сматрао сам да чиним добро.

‘’Александар Павлович Авсенков ми је помогао. Пре свега, помогао ми је да одмрсим ствари у својој глави. Када сам схватио шта сам све учинио, био сам убеђен да за моје грехе нема опроштаја. Међутим, тада ми Александар Павлович предаде поруку од оца Арсенија који је тада већ био ослобођен. Порука је гласила: ‘Памти и немој сумњати! Бог који нас кара ради наших грехова такође нас и разрешава од њих, безграничном Својом милошћу. Нема тако тешког греха нити клетве која не може бити искупљена добрим делима и молитвом.’

‘’Отац Арсеније ми је много помогао да схватим веру. Наравно, нисам достигао ниво друге његове духовне деце, но ипак сам се трудио да ходим ка Богу.

‘’Отац Арсеније, коме сам поверио све своје сумње и недоумице у погледу наше вере и верских обреда, увек би ми говорио: ‘Ако се осврнеш на своју прошлост, на своје дуго потуцање кроз живот у коме ниси имао ниједну унутрашњу тачку ослонца, сасвим је разумљиво што те муче сумње и недоумице. Но зар је то важно? Ти разумеш и осећаш да Бог заиста постоји, знаш пут к Њему. Само веруј, и све што је неважно ће једноставно нестати.’ Изузетан човек је био отац Арсеније. Истински Хришћанин.’’

Отац Арсеније се врати у своју бараку. Био је пун радости због Александра Павловича, Сазикова, Алексеја, Денисова и Трифонова, што ће напокон бити пуштени из логора и што ће бити слободни, но нека туга му начас помрачи душу: одлазили су му пријатељи...

Имаће мање блиских људи око себе. Веровао је да га Бог неће напустити и да ће на место оних који одлазе доћи нови. Исте вечери је саопштио Авсенкову вест о ослобађању. Разговарали су целу ноћ, а ујутро се опростили. Боравак у логору и познанство са оцем Арсенијем, све је то сасвим променило Авсенков поглед на свет и на друге људе. Када је прво доспео у логор, хтео је да изврши самоубиство; беспомоћни очај је овладао њиме, изгубио је вољу. Сада, одлазећи из логора, осећао се духовно богатим, јаког духа, тврде и постојане вере у Бога, са новим разумевањем и поштовањем према страдањима других.

Те ноћи су пробдели заједно на молитви. Загрливши оца Арсенија, Авсенков је понављао: ‘’Не заборави ме, оче Арсеније, потражићу твоје пријатеље, јер то су сада и моји пријатељи. Моли се за нас!’’ Ујутро се Авсенков опростио са Сазиковим и Алексејем, јер је знао да му неће бити допуштено да се врати у бараку када му саопште да је ослобођен.

Кроз отприлике четири недеље, и Сазиков, Алексеј, Трифонов и Денисов позвани су у главни сектор. Више се нису вратили у бараку. Остали су покушавали да одгонетну шта се са њима догодило. Мајор, сада генерал Абросимов, одржао је своју реч.

*Берија – шеф Стаљинове тајне службе, познат по својој окрутности

Живот тече даље

Логорски живот је пролазио. Непрестано су и систематски довожени нови затвореници на место оних који су одвожени у масовне гробнице. Смрт је била свакодневни посетилац и сваки дан односила нове жртве. Сутрашњица је била без изненађења: доносила је глад, умор, тескобу, лавину подругљивих речи, и трајала је дуго, предуго. Отупелост, незаинтересованост и чежња за смрћу представљали су већи део свакодневице за већину сужања. Отац Арсеније је наставио да живи својим подвижничким животом молитвеника.

Недостајали су му студент Алексеј, Сазиков и Авсенков. Беше их заволео, навикао се на њихово присуство и подршку. Појављивали би се нови људи са којима би се зближио, али који би потом били премештани у друге бараке, или умирали, или послани у руднике при неком од других логора. 

Као и увек, отац Арсеније је помагао свима у својој близини, пружајући им и физичку помоћ, али и духовну утеху. Многима је постао незаменљив. На неки чудесан начин је постајао део живота многих људи, носио њихова бремена, ублажавао страдања и сопственим примером учио их да је могуће преживети и у логору са вером да Бог увек стоји поред нас и да га увек можемо призвати у помоћ.

Тих дана се криминалац кога су звали ‘Сиви’ озбиљно разболео. Имао је ужасне болове у цревима. Када су болови постали неиздрживи, послали су га логорским лекарима. Тамо су му дали аспирин и равен (познат као средство за чишћење). Ништа није помогло. Нико га није ни прегледао како треба, а када су то коначно учинили, установили су да већ дуго болује од рака јетре који је у метастази. Умирао је болном смрћу. Нису га одвели у болницу. Имало је ужасне болове, но свеједно је морао да устаје на прозивку и у нужник. Отац Арсеније га је стрпљиво неговао и покушавао да му помогне, онако како је само он умео. Ишао је чак и лекарима да тражи од њих средство за умирење болова, али никада му ништа нису давали.

Сиви је био пун гнева према свакоме и свему, али је с кротошћу прихватао пажњу оца Арсенија. Волео је његове посете, молио га да поседи на његовој постељи. Када је отац Арсеније био с њим, Сиви би му причао о свом животу и тако понекад успевао да заборави на болове.

На два дана пре него што ће умрети, он позва оца Арсенија и рече му: ‘’Умирем и мучим се оволико зато што сам то заслужио. Многима сам нанео бол, убијао сам... Скренуо сам на погрешну стазу још у детињству. Не могу ни да се кајем, јер сам толико злих дела починио, да их је немогуће све и побројати. Знам да ми нема опроштаја, а и чему то, кад једва и верујем у Бога. Имам неко своје сујеверје, али знам и осећам да Бога има, јер ти, Оче Арсеније, верујеш у Њега и живиш Њиме.

‘’Из свештеничке сам породице. Отац ми је био ђакон. Ни он није веровао у Бога, служио је само ради плате, јер други посао није могао да нађе. Радио је као професионалац.

‘’Одрастајући, виђао сам око себе само лаж и превару. Пили су вотку, јурили жене, ругали се на рачун Бога и црквених обреда, а у исто време сакривали се иза тог истог Бога. Мој отац је једно говорио, а друго чинио. Понекад би после службе долазио кући и бројио новац, па би послао некога по вотку. Исмевао би светињу и грдно би псовао. Свима би причао како је украо новац са таса и како је преварио неку просту бабушку.

‘’Ни ја нисам веровао у Бога, мада сам учио богословију. Кад сам завршио, почео сам да крадем. Неколико пута сам био у затвору. Онда је дошла Револуција, са проблемима и нередима. Почео сам да пијем, да пљачкам, да трошим отето. Пљачкај, уби, Бога нема, сам си свој газда. Нашло се и ‘одговарајуће’ друштво и, ето, тако је то почело. Почело је прво са ситним преступима, да би дошли све већи злочини, док најзад нисам пролио крв. А онда ме више ништа није могло зауставити. Тако је то било, оче!

‘’Много сам крви пролио. Вазда сам смишљао крађе, или како ћу да се проведем са женама, или се довијао да избегнем затвор. Нисам имао времена ни да се упитам: ‘Има ли Бога?’ Искрен да будем, нисам ни хтео да размишљам о Њему. Упознао сам тебе у логору; мислио сам да си будала која покушава нешто да ућари својим понашањем. Онда сам видео како си преобратио душе Авсенкова и мог другара Сазикова, и тада сам схватио, да ти заиста верујеш у Бога. И још нешто, схватио сам да Бога има. Како Га не би било, кад је чак и црква у којој је служио мој отац била увек пуна народа? Сећам се тога, јер сам као мали прислуживао у олтару као чтец.

‘’Знам да Бог постоји, али за мене нема пута к Њему. За моја злодела нема опрошатаја.

‘’Ја умирем, но не бојим се смрти. Ипак, једна ствар ме плаши: ни сам не знам шта је то. Неко време сам помишљао да тебе, оче, замолим да ме исповедиш. Али, познавајући те, знам да ми не би опростио грехе. Заправо, ни не кајем се. Шта се десило, десило се.

‘’Међутим, има две ствари које ми не дају да спавам; понекад ми и у сну долазе да ме прогоне. Негде тридесетих година, требало је да убијем једног дечака, дете од седамнаест година. За мене је то била ситница. Молио ме је на коленима, преклињао ме, плакао, а ја сам се био налио вотком и хтео сам да се покажем пред пријатељима, па сам га исмевао. Сада, чим затворим очи, видим њега, то дете, како ме моли да му поштедим живот, а лице му обливено сузама.

‘’Па онда, има једна жена која ме не оставља на миру. Долази ми два – три пута недељно, а у последње време сваки дан. Овако је то било: кренули смо да опљачкамо један стан, за који смо мислили да је празан, требало је да сви буду на послу. Упали смо унутра, а неко је био у стану: жена – красна, стасита, складно грађена, што би се рекло, права лепотица.

‘’Чим смо упали унутра, као да је сва схватила у трену. Потрчала је к прозору. Гурнули смо је у једну собу и закључали. У стану је било свачега, чак и злата. Почели смо да скупљамо плен. Кад смо завршили, ваљало нам је побећи, али... она нас је видела. Морали смо је убити. Није било друге – могла је касније да нас све препозна на суду. Моји другари нису хтели да то учине; никада раније нису никога убили.

‘’Ушао сам у собу у коју смо је закључали. Како сам отворио врата, погледала ме је и одмах схватила своју судбину. Очи су јој биле разрогачене од страха. Зграбио сам је, одмерио и решио да је имам. Довикнух својим пријатељима да ме причекају у другој соби. Ошамарила ме, а затим, одједном некако достојанствена, мирно ми рекла: ‘Ниси ти човек – ти си животиња. Ради шта хоћеш. Само брзо!’ У очима јој је севала мржња, што ју је чинило још лепшом. Силовао сам је. Затим се маших за нож. Стајала је наслоњена о зид и чекала ударац. Окренула се према углу собе у којој је стајала икона, неколико пута се прекрстила, затим изустила: ‘Убиј ме. Бог је са мном. Мајко Божја, не остављај ме!’

‘’Осећао сам сажаљење према њој, али шта сам друго могао да учиним? Много смо тога покрали из стана. Зарио сам јој нож испод груди. Она полако склизну низ зид и прекрсти се још једном, шапућући: ‘Господе, помилуј!’ Такву је виђам сваки дан.

Док је слушао речи Сивога отац Арсеније није престајао да се моли. Ипак, жмарци су га подилазили од ужасних појединости ове страшне исповести. Толико окрутности, гнева, цинизма и потпуно одсуство сваког осећања ретко се виђа чак и у логору. Док је умирао, лице Сивога беше изобличено од болова, а можда и од унутрашњег гнева. Када је најзад испустио душу, на лицу му је остао израз несвакидашњег гнева.

Повест о Сивом забележена је 1965, на основу казивања самог оца Арсенија. Причу је забележио А.Р. који је у то време живео у истој бараци са оцем Арсенијем, Сивим и осталим криминалцима.

Саслушање

По одласку мајора Абросимова, на његовом месту сменила су се још два начелника који су се на том положају задржали само кратко време. Напослетку, место начелника је заузео веома строг, средовечан човек, који је у специјалном логору запослио и неколицину својих пријатеља. Логорска правила постадоше још строжија, а живот затвореника просто неиздржив.

Многи су позивани у специјално одељење на саслушање. Претње, батинања, као и ћелија самица постали су део свакодневице. Аспурдно је било помислити да се од тих несрећника, такорећи осуђеника на смрт, могло било шта извући, али иследници су се и даље трудили да буду награђени од Москве за ‘разоткривање’ нових и нових ‘злочина.’

Злогласно ‘специјално одељење’ је радило прековремено: измишљаване су нове оптужбе, откриване ‘завере’, досијеи поново отварани, донесене нове одлуке, а многи затвореници послати на стрељање. У марту је и отац Арсеније позван на саслушање. Испитивао га је мајор по имену Одинцов. Беше то човек средњег раста, ћелав, безбојних очију, чије су натечено лице пресецале танке усне. Одело му је увек било уредно и испеглано. Свако саслушање би увек започињао учтивим тоном, но затим би својом окрутношћу утеривао страх у оне које би испитивао. Затвореници су му дали надимак ‘Љубазни’ и ‘Почнимо, дакле.’

Отац Арсеније уђе у његову канцеларију и стаде крај врата. Иследник је био заузет листањем некаквих папира и испрва дуго није обраћао пажњу на оца Арсенија; најзад се окрете на столици и обрати му се: ‘’Драго ми је да вас видим, Пјотре Андрејевичу! Баш ми је драго! Вероватно сте чули за мене – Одинцов.’’

‘’Да, чуо сам за вас, друже иследниче’’ одговори отац Арсеније.

‘’Но, добро, баћушка! Почнимо, дакле. Све да ми кажете и признате, у противном, купаћете се у сопственој крви. Моје су методе врло познате. Почнимо, дакле: признајте све!’’

‘’О чему да говорим?’’

‘’Да говориш, попе, о тајној организацији која делује унутар овог логора, која спрема заверу о убиству друга Стаљина. Знамо ми све – наши доушници су нам све рекли. Ако си чуо шта се прича о мени, нећеш ми, ваљда, траћити време.’’

Отац Арсеније осети као да му се живци везаше у чвор. Он сабра сву своју умну снагу у молитву. Молио се Мајци Божјој да га не остави, да му пода снаге да издржи ово саслушање. ‘’Господе, Боже наш! Не остави мене, грешнога! Укрепи, Владичице Небеска, немоћни дух мој!

‘’Ја не знам ништа о било каквим заверама нити организацијама и немам шта да признам.’’

‘’Знаш шта, попе? Нећу да играм с тобом никакве игре; пошто си ионако већ полу-мртав и свеједно ти је да ли ћеш сада да умреш или сутра, а за мене и моју будућност је врло битно да откријем заверу. Према томе, има да седнеш и пишеш шта ти будем диктирао.’’

‘’Друже иследниче, дозволите ми једно питање.’’

‘’Мени се не постављају питања; мени се одговара кад ја питам. Али, питај, пошто си већ ионако полу-мртав.’’

‘’Друже иследниче, ја вас молим да прегледате мој досије. Видећете да никада, ни на једном саслушању, нисам никога издао, упркос батинању, тешком батинању.’’

Одинцов устаде, обиђе сто и стави пред оца Арсенија лист хартије и перо. ‘’Ко те је то саслушавао – не занима ме. Али кад ја ислеђујем, благо мени, писаћеш оно што ти диктирам.’’

‘’Не. Нећу ништа написати. У овом логору не постоји никаква завера. Ваш једини циљ је да отворите нови ‘предмет’ и да пострељате невине људе, људе који ће ионако ускоро и сами умрети.’’

Одинцов стаде сасвим близу оца Арсенија; искривљене усне су му подрхтавале, а његове безбојне очи бљеснуше и он готово промуца: ‘’Драги мој, не знаш ти шта тебе сада чека.’’

‘’Господе, помози!’’ Отац Арсеније је једва имао времена да у мислима изговори молитву, када га снажан ударац у лице обори са столице на којој је седео. Пре но што му се свест помрачи од ужасног бола, знао је да је с њим готово, да ће га Одинцов убити. Осећао је ударце када би на кратко долазио себи. Одинцов га је чизмама шутирао у главу, ударао по глави металном копчом на каишу. Повремено му се враћала свест и тада би се молио Божјој Мајци, но затим би поново губио свест, док најзад није остао сасвим непомичан.

Када је, на неколико тренутака, дошао себи, осетио је како га вуку назад у бараку. Затим се опет накратко освести и осети да лежи на својој постељи и да му неко брише лице влажном крпом. Чуо је глас који је говорио: ‘’Претукли га на смрт, њега – старца! Неће преживети до сутра.’’ Неко је с мржњом спомињао име ‘љубазног’ Одинцова.

Отац Арсеније по трећи пут дође себи. Мислио је, у том стању полусвести, да је саслушање настављено, јер му се учинило као да му неко сече главу. Хтео је да призове Име Божје, но кад год би се ухватио за почетак молитве, она би нестајала из свести.  Неиздржив бол га је раздирао. Очекивао је нове ударце и повике. Чекао је смрт.

Будио се из несвести све у свему око десет пута. Кад год би био при свести, покушавао би да се моли, али није могао да почне: јаки болови су му мутили свест.

У једном од тих периода свесног стања, отац Арсеније се побојао да ће умрети без молитве, без покајања. Но, убрзо осети како му неко окреће главу, осети како нешто пече, затим убод. Он чу нечије речи: ‘’Брзо, дајте му две инјекције камфора, пажљиво с јодом, да му не уђе у очи. Ушићемо посекотине. Избријте му главу, само пажљиво!’’

Отац Арсеније осети како му неко полако окреће главу и како наг лежи на нечему тврдом. 

Затим се поново онесвести. Касније су му причали да је лежао без свести три дана у логорској болници. Када се коначно пробудио, покушао је да схвати где се налази, да ли код иследника, или у својој бараци. Коначно увиде да је у болници. Покуша опет да се моли, но поново утону у мрак. Провео је неколико дана у борећи се за молитву и губећи свест.

Сваким даном успевао је да уграби, дословно да уграби, коју реч молитве више, док му најзад молитва није преовладала у свести.

Очи су му биле повезане завојима, али је стално осећао благи додир нечијих руку. Чуо је нечији глас који је с њиме разговарао с љубављу. Неко му је давао да једе.

Глас је говорио са благим јеврејским нагласком: ‘’Све је у реду. Живи сте. Мислио сам да нећете преживети. Сутра ћу вам скинути завоје са очију. И сам сам преживео неколико сличних испитивања. Познати су ми ти њихови ‘разговори.’ Али, лепо смо вас зашили. Бићете као нови.’’

Ускоро су му скинули завоје са очију и лица. Лекар, по имену Лев Михаилович, усрдно се бринуо око оца Арсенија, саветовао га и умиривао. ‘’Само полако, да видимо. Драги мој, скоро да нећете имати ни ожиљке! Ово изгледа добро, баш ме радује.’’

Два кратковида ока, на кротком и благом лицу, посматрала су оца Арсенија иза дебелих наочара. ‘’Постараћу се да останете овде што дуже’’, рече Лев Михаилович. ‘’Покушаћу да вас држим у болници, да не бисте опет наишли на ону звер. Молите се своме Богу, иначе ће вас онај убити.’’

Отац Арсеније је остао у болници више од четрдесет дана. Када је најзад морао да је напусти, обојица су плакали. Лев Михаилович беше добар човек и одличан лекар. Загрливши оца Арсенија, рече му са чврстим уверењем: ‘’Ово се не може наставити. Доћи ће крај овоме, и ви и ја ћемо се избавити овог пакла. Срешћемо се једног дана поново.’’ И заиста, 1963. су се поново видели.

Када се отац Арсеније вратио у своју бараку, скоро сви које је познавао били су премештени на друго место. Сазнао је да је премештен и мајор Одинцов.

Три месеца након изласка из болнице, оца Арсенија су поново позвали у специјално одељење. Тамо га је дочекао нови начелник, крупан човек строгог изгледа који га је подробно одмерио од главе до пете. ‘’Преживео си – чак ни Одинцов није успео да те ликвидира. Добро је то. Имам нови налог из Москве: да тепустим да живиш. Не знам зашто, вероватно нешто проверавају. Кад је тако, онда, ето ти – па живи. Даћу налог да те не шаљу на тежак рад. ‘’

Од тренутка овог разговора са начелником до Стаљинове смрти отац Арсеније више ниједанпут није позван у ‘’специјални сектор.’’ Ожиљци по телу и глави су му остали за успомену на саслушање.

Ову повест је отац Арсеније пренео лично својим пријатељима и духовној деци.

Ствари се мењају

Вест о Стаљиновој смрти допрла је до затвореника тек три дана након што се догодила, и то сасвим случајно, преко стражара. Управа логора из непознатих разлога није хтела да се ова вест обелодани.

Био је март месец, ледена зима, снежне олује су беснеле логором и понекад онемогућавале било какву везу са спољним светом. Заједно са вести о Стаљиновој смрти у логор се поткрало и опште осећање нелагодности, бриге, стрепње, а највише неизвесности. Свако се питао: ‘’Шта ће се сада десити? Хоће ли све бити као пре, или ће се ствари променити, можда нагоре? Хоће ли нас све послати на стрељање?’’ Сви су у тишини чекали да се нешто догоди.

Прва два месеца после пристизања вести живот у логору се одвијао као и пре, а после тога је нешто почело да се једва приметно дешава: као да је неко почео да гура клипове у точкове механизма који је до тада добро функционисао. Сви су и даље тешко радили, исхрана је и даље била лоша, затвореници су и даље умирали, али више нису доводили нове осуђенике у логор. У понашању чланова логорске управе назирала се извесна доза несигуности, а стражари су чак почели да са затвореницима размењују шале.

Отприлике годину дана после Стаљинове смрти, промене су постале видљивије. Храна је постала боља, није више било псовања ни батинања затвореника. Надзорници су постали уљуднији. Инспектори су сада долазили из Москве. Са капа и рукава скинути су бројеви и затвореници су прозивани по имену. Поједини случајеви су поново разматрани, саслушавани су нови сведоци, а неки затвореници су чак слати у место где им је изречена пресуда на поновно суђење. Примање писама, па чак и пакета, било је сада дозвољено. Затвореници су почели да добијају плату за рад, као и квалитетнију одећу и храну.

Први пут до тада у логор је дошла комисија, испитала неколико стотина затвореника, а затим отишла. Кроз два месеца, појавила се нова комисија, која се у логору сместила на дуже време, а затим појединачно испитала случај сваког затвореника понаособ. Најпре су ослобођена војна лица, затим чланови Компартије, а за њима научници и виђенији земљопоседници.

Прошло је још неко време, а онда су ослобођени криминалци: објављена је општа амнестија свих злочинаца. Логор више није носио назнаку ‘специјални’ – сада се водио као обичан логор. У њему су остали само бивши припадници полиције, власовци, криминалци са тешким преступима који нису помиловани општом амнестијом, као и они политички затвореници чије би ослобађање угрозило нечији живот.

У року од године и по дана, у логору је остала само десетина пређашњих становника. Многе бараке су остале сасвим празне, број стражара и надзорника је преполовљен. Одлучено је да се смањи површина логора. Осматрачнице са рефлекторима су измештене, бодљикава жица је сада окруживала много мању површину. Бараке које су остале изван заштићеног простора зјапиле су празне; на крају су спаљене. За све то време, отац Арсеније је премештан из једне бараке у другу. Сви његови пријатељи су отишли. Он је и даље непрестано пребивао у молитви, и даље је помагао свима. Сада је могао да пише својој духовној деци, нестрпљиво очекујући њихов одговор. Затвореници који су са њим остали у логору беху огорчени и вазда пуни гнева. Тешко је било спријатељити се са било киме.  Она два – три свештеника и неколико верујућих које је отац познавао осећали су се изгубљеним и угњетеним, без наде да ће бити ослобођени. Писали су жалбе властима и из неког разлога држали се по страни од осталих. Нису говорили ни са ким.

Ово је за оца Арсенија било можда најтеже време. Око њега је била све сама пустош. Остала му је само молитва, и њоме је живео, но беше му веома тешко. Посебно му је тешко падало што је горео жељом да помогне, да чини добро, али није имао коме.

Средином 1956. статус оца Арсенија је промењен: добио је дозволу да повремено излази из логора ради одласка у оближње село. Ослобођен је тешког рада и пребачен у инвалидску команду.

У марту 1957, логор беше скоро сасвим пуст.  Неколико пута је смањивана површина логора, многе бараке спаљене, а иза бодљикаве жице могли су се видети димњаци нагарављени од ватре. Навоји зарђале бодљикаве жице налазили су се свуда, разбијена прозорска стакла су се пресијавала на сунцу, а цигле су биле разбацане свуда по земљи.

Отац Арсеније је примао много писама, што му је причињавало велику радост. Писма су у почетку стизала од Вере Даниловне, затим од Алексеја, Ирине, Серафима Сазикова и Александра Авсенкова. Касније, веома неуобичајеним путевима добио је поруку од Абросимова, који је сада носио чин генерал-лајтнанта. ‘’Све памтим!’’ писао је Абросимов. ‘’Ништа нисам заборавио. Трудим се, али много тога ми стоји на путу. Сећам се свега, сећам се вас! Уздам се да ћемо се ускоро срести под другачијим околностима. Не губите наду!’’

Оtац Арсеније је одговарао на сва писма. Дубоко је преживљавао оно што се дешавало у животима његове духовне деце. Често би из писама људи које није видео много година сазнавао толико много, да му се чинило као да се они налазе ту, поред њега.

Надзорник кога су назвали ‘Праведни’ отишао је из њиховог логора. Овај простодушни човек много је недостајао оцу Арсенију.

У логор су, због нових преступа, поново доведени неки од амнестираних криминалаца. Ови су били посебно жестоки и бахати и нису ни мало страховали од логорских стражара. Начелник логора је изненада смењен и све се изнова променило. Услови рада су постали строжији, али је квалитет хране побољшан. Казне за непослушност биле су веома ригорозне, али насиља, окрутности и понижења више није било.

Живот је текао даље. Отац Арсеније се помирио са Божјом вољом.

Била је то то последња барака у коју је смештен пре ослобађања. У њој није било ни једног од његових пријатеља. Сви су били или ослобођени, или премештени другде. Многи су помрли.

Растанак

Година хе била 1957. Више нисам био под строгим надзором и било ми је дозвољено да на кратко излазим из заштићене зоне. По завршетку рада, излазио бих из логора и полако одлазио у оближњу шумицу или поред блатњавог поточића. Сео бих на неки суви пањ и почињао молитву. Глас би ми се разлегао кроз ретко растиње, кроз брезово и врбово грање које се повијало према води, кроз четинаре и по трави. Ту, у шуми, било је тако мирно и тако лако молити се: грубост логорског живота је ишчезавала, надомештавана могућношћу сједињавања са Богом кроз молитву. У таквим тренуцима, осећао бих као да су моја духовна деца и моји пријатељи, који тада већ беху на слободи, окупљени тамо око мене. Сећао сам се и умрлих, оних које сам волео и оних које сам случајно сретао по логорима и у изгнанству и које сам испратио у вечно обиталиште.

Време беше топло, комарци су једнолично зујали, сачињавајући сиви облак који је покушавао да се увуче испод мреже. Изненадни налет ветра би их растерао, но кроз неколико тренутака, када би се ветар стишао, тај облак комараца би се поново свио око мене. Одмах бих заборављао на логор, бараке, криминалце и непрестани надзор. Постојало би само безгранично плаво небо, шума, трава која се лелујала на ветру, пој птица, и молива која је све то сједињавала са Богом и целокупном Његовом творевином.

Није ми увек било дозвољено да напустим логор. Дан о коме ћу вам приповедати беше један од тих дана када ми је одобрен излазак. Оставио сам иза себе заштићену зону и кренуо према реткој шумици која се простирала иза логора. У доба када је у логору чамило на хиљаде затвореника, тамо је на неколико места непрестано горела ватра, како би се спречило замрзавање тла, ради копања плитких јама у које би бацали умрле логораше.

Стратиште беше огромно. Цела његова површина, која је некада била заштићена бодљикавом жицом сада беше отворена. На неким су местима стубови срушени, а ту и тамо су комади жице и даље жалосно висили. Са неравномерно распоређеним и запуштеним хумкама, ова масовна гробница је више личила на огромни, напуштени повртњак. На њима су некада били пободени коци са маленим лименим таблицама на којима су били исписани бројеви. Те таблице су сада већином биле разбацане по земљи, бројеви затвореника на њима избледели, и само на неколицини таблица су се назирали делови бројева или слова.

Корачао сам даље. На појединим местима, земља је била толико влажна да су ми стопала тонула у блато слепљено са увелом травом и лишћем. Било је напорно ходати. Морао сам да прескачем оборене коце, да прелазим хумке и да заобилазим уздигнућа или удолине где су се налазиле заједничке гробнице. Пролазио сам гробљем, придржавајући се за витка стабла дрвећа.

Топло пролећно сунце се ближило заласку. Стао сам, погледао око себе и крстообразно благословио све оне који су ту почивали. Почео сам да се молим. Душа ми је била препуна бола и туге. Ветар беше стао и ретко жбуње, младе брезе и чворновате јеле нису се мицале. Чинило се као да се ветар притајио негде близу земље и да чека да се нешто догоди.

Ишао сам тим пољем полако, заборављајући на све око себе, усредсређен једино на молитву за оне који ту почивају. Они пошеше да се појављују ту предамном, и мене одједном преплавише сећања, мучна, болна сећања.

Толико много људи које сам познавао, са којима сам проводио последње тренутке док су лежали на самрти, који су ми поверавали своје животе приликом исповести, људи са којима сам пријатељевао, сви су они сада почивали под земљом овог поља смрти.

Сећао сам се њихових ликова: измучених, изгубљених, болних, оних који су се молили и оних чије су очи гореле мржњом. Сваки од њих је имао свој живот, а ја сам те животе дотакао и, будући свештеник, узимао на себе њихове грехе када сам их исповедао.

Низала су се сећања. Молио сам се наглас и дивне речи наших заупокојних молитви летеле су преко гробља, раздирући ми душу.

На хиљаде, на десетине хиљада људи који овде почивају, страдали су због сурових услова живота у логору; њихови животи су се полако гасили, послани у смрт од других људи. Младићи, старци, верници, борци за отаџбину коју су оросили својом крвљу, обичан свет који је у послат у логор без неког посебног разлога, зато што их је неко пријавио – сви су они почивали овде, на овом мочварном земљишту.

Иста земља је покривала и издајнике, убице, џелате, припаднике тајне полиције и жестоке криминалце.

Негде у даљини чуо се звук булдожера који је поравнавао хумке и јаркове, како би се затро сваки траговој масовној гробници и како би се угасило свако сећање на њу.

Негде на овом месту су немарно бачена тела владике Петра, архимандрита Јоне, праведног монаха Михаила, монаха Теофила из манастира Оптине пустиње, тела многих и многих праведника и молитвеника. Ту је негде почивало и тело доктора Левашова који је многима помогао, професора Глухова, дрводеље Стјепина који је до последњег даха чинио добро свима и тела многих које сам познавао.

Молио сам се и спомињао имена усопших; но у једном тренутку, речи молитве као да одједном пресахнуше у мени и ја се нађох насред овог огромног поља изгубљен, сам, притиснут сећањима, сумњом и празнином без дна. Шта је остало од оних који су отишли? Зарђала таблица са бројем, кост која је вирила из земље, исцепан комад одеће.

Закопавање тела умрлих је овде обављано увек у журби, тло је често било замрзнуто, па су и раке биле веома плитке; често је и по неколико телеса бацано у једну раку.

Зими су телеса умрлих затрпавана снегом помешаним са земљом; а у лето, посебне радне бригаде имале су задатак да натрпају земљу преко костију руку и ногу које су вириле из земље. Још и сада се у ваздуху осећо задах труљења.

Било је загушљиво, влажно и тихо. Сунце беше загрејало земљу, а изнад поља се вила лагана и скоро прозирна измаглица. Ваздух је подрхтавао; чинило се као да нешто лагано и пространо лебди над гробљем.

‘’О, Господе, Господе!’’ чуо сам свој глас. ‘’Вију ли се ово душе умрлих над местом њиховог страдања?’’ Срце и душу ми стисну изузетно оштар бол. У грлу ми застаде вапај, сузе ме заслепеше, а срце у мени беше стешњено као да ће сваког тренутка престати да куца. Осећање потпуне безнадежности, бола срца и дубоког очаја ме обузе свог, загосподари целим мојим бићем, очајање ме је опрхвало до те мере да сам се осетио изгубљеним, као да се нешто у мени сломило. Неиздржив бол који ми је цепао душу оте ми се уз снажан вапај: ‘’Мој Господе, зашто си ово допустио?’’

Одједном, пољем се разлеже плач, гласан и отегнут лелек. Почео је као тихи, дрхтави јецај, налик на људско плакање, које се час стишавало, час постајало јаче. Тужан је био тај лелек, дугачак и треперав. Прекрио је цело оно бесконачно поље, а моју душу испунио болом каквим никада до тада нисам осетио. Вапај престаде, но после само неколико тренутака опет се, истом снагом, разлеже пољем.

Осећао сам се стешњено, живци ми беху сасвим истањени, у мени је постојао само бол, страшни бол.

‘’Господе, мој Господе, покажи ми Твоју милост!’’ завапио сам, крстећи се.

Као да се у том тренутку наједном ослободио ветар који се дотле крио негде у шуми и у трави: дуну ми у лице, а трава и дрвеће поново оживеше и стадоше да се лелујају. Све се у трену измени, пробуди, оживе.

Тужни лелек престаде. Чуо сам само птице, ваздух више није био загушљив, већ поново лак и прозрачан.

Оно осећање збуњености, бол срца који је тиштао и очајање, све ме је то у трену напустило. Исправих се, стресох са себе страх и у дашцима ветра осетих струјање живота. Ветар ми донесе свежину, мирис траве и дрвећа, сећања на рано детињство и тиху радост.

Испоставило се да је оно јецање које сам чуо у пољу заправо било вибрирање кружне тестере коју су баш тада били пустили у погон у логорској пилани. Ветар је постајао све јачи, ваздух је био пријатан и чист. Однекуд излете шева и полете у висину, а њен цвркут на небу чуо се час гласно, час тихо и ја спознах да живот тече даље и да ће увек тећи, као што је текао и пре него што су скончали сви ови људи. 

Живот се наставља и увек ће тако бити. То је закон Божји, и природа, коју је Он створио, влада се према Његовом Божанском нацрту. Оно очајање и осећање бескрајног бола било је последица једино моје слабе вере.

Било ми је тада сасвим јасно да је свештеномонах Арсеније попустио пред искушењем унинија и туге. Клекнух тада крај хумке која беше нечији гроб, ослоних се на младу брезу да бих могао да саберем сву своју умну и телесну снагу и стадох да се молим Богу, Божјој Мајци и Светом Николају Чудотворцу.

Постепено, на мене поче силазити истински мир, но испрва је молитва тешко потекла. Као и пре тога, предамном се простирало поље смрти, хумке одроњене кишама, огромне баре пуне устајале воде, лимене и дрвене таблице са избледелим именима мртвих, комадићи људских костију, сломљени део лопате којом су копали раке. Земља је и даље покривала на десетине хиљада побијених и умрлих логораша, од којих су многи били заувек нашли место у мом срцу. И даље ми је душу испуњавао људски бол за умрлима, али оно надируће осећање очајања и малодушја које беше у једном тренутку загосподарило мноме, ишчезло је са повратком молитве.

Дуга молитва ми је очистила душу и свест, дато ми је да схватим да Творчева воља није да се ми, Његова створења, предајемо духу чамотиње и очајања, већ да се молимо за душе умрлих, да чинимо добра дела у Његово Име, у име Његове Мајке и у име свих људи на земљи.

Завршио сам молитву и полако кренуо са гробља. Зимско сунце је полако залазило иза шуме. Шума се простирала уз обронке околних брда, a затим се спуштала низ обронке толико стрмо да су крошње четинара личиле на огромну тестеру која пресеца небо. Ветар се поново био притајио, над гробљем је владала потпуна тишина. Издалека би се, само на кратко, чуо звук трактора, а кружна тестера беше замукла.

Са ивице шуме допирала је тужна песма кукавице. Чим је престала, издалека се огласила друга кукавица. Чије ли је године одбројавала?* Да није можда певала онима који леже покопани на овом пољу смрти, онима који више не броје године, нити рачунају време? Или је певала мени, који сам остао да таворим у логору? Само је Богу познат крај мога живота...

Вратио сам се у логор преплављен сећањима. С времена на време ток мисли би ми прекинуо зов кукавице, што ме је враћало у детињство. Шетам са мајком по шуми, а она ми прича о дрвећу, цвећу, разним травама и о птицама. И тада је певала кукавица. Сетио сам се своје прве исповести, пријатеља којих одавно више нема, цркве у којој сам служио много година. Да ли сам у то време могао и да помислим како ћу једнога дана слушати песму кукавице на стратишту логора где је лежало толико много људи, већином невиних, чијој смрти сам био сведок? Да ли сам могао да претпоставим да ћу постати део свега што се у логору дешавало, и да ћу, баш као и они који сада леже мртви, и ја поћи стрменом стазом страдања и унижења?

Због чега је ово све, Господе? Ради чега су пострадали ови силни људи – верници, безбожници, невини и злочинци чије преступе људски ум није кадар да схвати? Зашто?

Добих одговор: ово је једна од Твојих тајни, Господе, која нама, поробљенима грехом, није дата да је разумемо. То је Твоја тајна. Несазнативи су путеви Твоји. Теби Јединоме је познат животни пут сваког од нас; наше је само да у Твоје име чинимо добро, да ходимо у заповестима јеванђелским и да се Теби молимо. Тако се једино могу победити силе зла. Јер где је двоје или троје сабрано у име Твоје, тамо си и Ти са њима. Смилуј се на мене, Господе, по великој милости Својој и опрости ми грех унинија, слабост духа и колебљивост у вери.

Тада сам на све четири стране крстообразно благословио све који су на том пољу почивали и, уз дубоки поклон, опростио се од њих. Упокој, Господе, душе уснулих слугу Твојих.

Памтићу, докле год сам жив, оне који почивају на овој земљи.

Сећао сам се имена свих оних које сам познавао, молио се за покој њихових душа, и док сам тако чинио, предамном су се јасно појављивали њихови ликови.

Беше година 1957. Сваким даном логор је постајао све празнији. Негде у близини изградило се село, у које почеше да долазе људи из свих крајева Русије, да раде уместо затвореника којих више није било. Појавише се и улице, редови кућа и тргови. Људи који су насељавали то село нису знали да је ту донедавно постојао злогласни ‘специјални’ логор, нити су знали за блатњаво и мочварно стратиште где су почивале кости многих...

Прошлост је ишчезавала у памћењу људи.

Нека им је вечна памет!

* Према руском народном предању, кукавица кука онолико пута колико је ономе који је слуша преостало година живота.

Одлазак

Ближио се крај 1957. Оцу Арсенију беше преостало још шест година до истека затворског ‘рока’, јер му је 1952. године казна продужена на још десет година. Неколико пута је позиван у управу логора. Тамо су га испитивали, водили записе, попуњавали формуларе, чекали упутства и коначно, у пролеће 1958. године, саопштили му да је пуштен на слободу, због опште амнестије. То му је речено, иако је, неколико година раније, већина осталих затвореника ослобођена истом таквом амнестијом.

Вест о ослобађању саопштили су му веома немарно, као да му поручују да је за њега стигао пакет, нико ни не спомену да је отац Арсеније у том логору провео много, много година без икакве кривице. Само један од њих, члан надлежне комисије, рекао је са извесним дивљењем: ‘’Види ово! Стари је још жив – ред је да га пустимо!’’

И тако, отац Арсеније доби преобуку, путну исправу, новац који је зарадио последњих година, као и уверење помоћу кога ће му бити издата лична документа кад буде стигао у своје место боравка. Место боравка? Где је то? Када су му издавали путну исправу питали су га куда иде. Отац Арсеније рече име старе вароши у близини Јарослава, коју је често посећивао и где је једно време живео док је био студент. Био је потпуно ненавикнут на слободу, живот изван логора није могао ни да замисли и у том тренутку скоро да му је било свеједно куда иде.

Притискао га је неизрецив умор и исцрпљеност. ‘’Све је у Божјим рукама’’, рекао је. ‘’Бог ће се о свему постарати.’’

Требало му је одмора да би могао да прикупи снагу; потребно му је било да неко време проведе сам, да пронађе мир и да се сабере у молитви. Тек тада ће моћи да се поново види са својој духовном децом. Тренутно није имао ни мало снаге, одржавала га је само молитва.

Северно пролеће је нагло почело, топао ветар топио је снег са брда и по путевима. Било је суво, најезде комараца још нису почеле, птице селице су се вратиле, ваздух је струјао надом и енергијом. Са торбом у којој је носио оно мало својих ствари, у новим ципелама, црним панталонама и новој ватираној памучној јакни, са капом ‘ушањком’ на глави, изашао је отац Арсније кроз логорску капију. Топао, радостан поветарац мрсио му је косу, испуњавајући јутро пријатном свежином и поигравајући се са прашинм на путу.

Када је прошао контролни пункт, окренуо се према логору и уз дубоки поклон благословио га знаком крста. Стражари су га посматрали у чуду: одлазио је старац који је у логору преживео многе године.

Кренуо је, затим, путем који је водио узбрдо, поново се окренуо и посматрао логор. Призор је био јадан. Неколико кула са бодљикавом жицом – то је све што беше остало од логора. Иза бодљикаве жице могле су се видети гомиле цигли, полу-спаљене бараке, порушени стубови и остаци сражарница. Отац Арсеније је памтио овај логор у његовој првобитној величини, када он беше препун људи који су у њему живели страшним, тешким животом.

Отац Арсеније се склони са пута и поче да се моли, сећајући се многих који су на том месту оставили своје животе, као и оних којима је Бог подарио слободу. Многе и премноге тескобом испуњене године су прошле од дана када је отац Арсније први пут ступио у логор, но Бог га никада није напуштао, већ га је спасао и дао му да, у том мору туге и бола, спозна лепоту и величину људске душе. Упознао је овде многе људе који су му показали чему Хришћанска душа треба да стреми и шта да тражи.

Овде је, окружен људским страдањем и болом, научио да се у тишини моли међу људима. Овде је, поучен примерима праведника и обичних људи, научио да и он мора да узме на себе страдања других и да их носи, да је то Христов закон. Отац Арсеније у молитви заблагодари Богу и Мајци Божјој, као и свима онима који су овде живели, који су му помогли и од којих је учио.

Неки камионџија повезе оца Арсенија до оближњег села у коме је сада живео и радио, као обичан службеник, бивши логорски надзорник кога су звали ‘Праведни.’ Лако је пронашао његову кућу.

Тешко је било навикнути се на атмосферу слободног села. Није било вике, ни крининалаца, ни дневног распореда, ни псовки.

‘Праведни’, чије име беше Андреј Иванович, заједно са својом женом испрати оца Арсенија до железничке станице. За два дана, колико беше провео код Андреја Ивановича, отац Арсеније је једва успео да схвати да се заиста налази на слободи. Андреј Иванович доплати возну карту оца Арснија, како би му пут био угоднији. Отац Арсеније доби доњи лежај у вагону за спавање. Он стави своју торбу под главу и затвори очи.

Воз је поскакивао на шинама, точкови су клопарали у уједначеном ритму. Напољу је пролазила таига, смењивале се сибирске реке и језера. Пред његовим затвореним очима ређали су се ликови људи, од којих већина беху покојни, мада су неки још били међу живима. Имаће прилике да их види. Нови живот му је изгледао врло неизвестан, све му је било непознато. Но, Бог је увек био ту, и уз Његову помоћ ће успети некако да започне нови живот. Ове расејане мисли престадоше да га тиште и он поче да се моли.

Наједном зачу нечији шапат: ‘’Морамо да припазимо. Овај је логораш. Могао би да нас опљачка!’’ Други глас одговори, такође шапатом: ‘’Никако не разумем зашто их пуштају. Требало би их све пострељати.’’ Отац Арсеније отвори очи и виде преко пута себе млади пар...

Воз се кретао. Иза њих су остајале станице, реке, градови. Људи су на перонима слободно ходали, и разговарали, водили свој живот.

Отац Арсеније се помоли за почетак новог живота и за оне који су заувек остали у логору.

Знаци пролећа постајали су све очигледнији што су се више кретали према југу. Када су почели да се приближавају Москви, све је већ било у цвету. Страшна прошлост везана за ‘’специјални’’ логор нестаде, да се више никад не поврати. Дошао је крај периоду ужасних страдања које је Русија претрпела.

Гледајући кроз прозор и не видећи ништа, отац Арсеније се молио и благодарио Богу, Пресветој Богородици и свима светима за милост и помоћ која му је дарована. Молио је за помоћ свима онима које је знао и које је волео.

Воз се приближавао месту у коме ће отац Арсеније почети нови живот и у коме ће наставити да служи Богу и својим ближњима.

Други део

Увод

У овом делу сакупљена су и објављена сећања на оца Арсенија и сведочанства о њему, као и о људима који су на овај или онај начин били у додиру са њим и чије животе је дотакао. Неки од њих су значајни и виђенији људи, а други обичан народ. У овом делу ће читалац моћи да препозна неке од личности о којима је писано у првом делу, но сусрешће се и са новим ликовима. Неки од њих су духовна деца Оца Арсенија, а неки су, пошто су га упознали, отишли у свет са чврстом вером у Бога, са свешћу о томе шта значи бити верујући човек који у животе других уности радост, доброту и помаже им у свим животним потешкоћама.

Отац Арсеније је умео да узме на себе тегобе и грехе других, умео је и да их научи молитви да би на тај начин сами могли да нађу пут к Богу. Умео је да пробуди веру у људима и да им покаже колика је радост помагати другоме у невољи. Никада нећемо знати тачан број људи којима је он помогао и које је подржао у најтежим тренуцима живота, као што нећемо знати ни колико људи је привео к Богу и усмерио на прави пут који води к Њему. Знамо једино да је тај број огроман. Читајући сећања која су овде сакупљена, видећете и разумети какав је био живот оца Арсенија, а упознаћете се и са животима других људи који нам могу послужити као пример. Велику благодарност дугујемо духовној деци оца Арсенија, његовим пријатељима и познаницима који су пристали да напишу своја сећања и да опишу своје познанство са њим.

Док пребира по сећањима на оца Арсенија, читаоцу не може да промакне изузетна и света љубав коју је он имао према Мајци Божјој, којој се вазда молио за нас грешне.

Пресвета Богородице, моли Бога за нас!

Сећам се

Воз је пристао и отац Арсеније сиђе на перон. Беше пролеће 1958. године, раздрагано, весело, радосно пролеће. Јутро беше светло, а боје јасне. Ту и тамо се на земљи још увек задржало по мало неотопљеног снега, а у плаветним и сјајним барицама огледало се пролећно небо.

Отац Арсеније пође пероном и убрзо се нађе на тргу преко пута станице. Осврну се око себе. Кроз чист и прозрачан ваздух могао је да види далеке звонике цркава на чијим куполама крстови беху искривљени или сломљени.

Одевен у памучну јакну, са ретком седом брадом, са капом ‘ушањком’ на глави и торбом на леђима, отац Арсеније је на први поглед личио на колхозника који је дошао у град по храну; но пажљивијем посматрачу не би промакли детаљи на одећи, при ходу и говору, који су јасно указивали на управо ослобођеног логораша.

Варош је била иста као и пре двадесет пет година, само оронула, прљава и некако тужна. Чак ни пролећно сунце није могло да је оживи, напротив: само је неумољиво упирало своје зраке на неокречене сиротињске куће које су биле у врло лошем стању, рупе на калдрми, смеће по улицама, бедни изглед дућана и киоска, као и свеопште одсуство боја.

Отац Арсеније извуче из џепа цедуљу са адресом извесне Надежде Петровне и пође да је тражи. Све му је изгледало непознато: људи, њихов начин говора, теме разговора, понашање, па и сама варош коју је некада тако добро познавао, често посећивао и чак поживео у њој неко време.

Улице које су некада носиле називе Манастирска, Заречна, Вртларска, сада су се звале: Енгелсова, Маратова, Совјетска, Лењинова...

Отац Арсеније препешачи целу варош, распитујући се неколико пута за правац и коначно, на врху једне узбрдице, наиђе на улицу коју је тражио. Пронашао је број куће, дошао до капије, зазвонио и чекао.

Позвонио је неколико пута, но иако се звоњава чула изнутра, нико му не изађе у сусрет. Отац Арсеније се беспомоћно осврну око себе, не знајући шта да ради. Захладнело је, а он је већ био уморан од пута, од доживљаја, од неизвесности. Осећао се изгубљено, све је ово било превише за њега, навикнутог на строги режим специјалног логора: нашао се одједном суочен са слободом. Све му је то одгонило мир и сабраност мисли. Стајао је тако пред затвореном капијом и осећао се изгубљено. Куда да пође? Шта да ради? У овом граду није познавао никога. Имао је негде код себе још једну адресу, али није успео да је нађе, мада је претражио све џепове. Ваљало му је сада пронаћи некога ко ће му помоћи да пронађе собу за издавање. Био му је потребан одмор и да буде неко време сам, како би могао да се навикне на овај нови живот који му је, после толико година, постао сасвим стран. Тек тада ће моћи да се јави својој духовној деци и пријатељима. Но, шта му је сада чинити? Можда Надежда Петровна више не станује овде? Поред кућне ограде угледа клупу коју обриса вуненом рукавицом и, сав исцрпљен, седе на њу.

‘’Почео сам да размишљам’’, причао је касније отац Арсеније, ‘’и схватих тада да сам пао у гордост. Ето, мислио сам да могу сам да се старам о себи, без помоћи моје духовне деце и пријатеља. Чинило ми се да ћу се брзо навићи на овакав живот. Но, Бог ми је показао да није тако, указао ми је на моју грешку. Око мене је све изгледало застрашујуће, непознато, страно. Једино сам се у Бога надао.’’

У узаној уличици једва да је било пролазника. На клупи, леђима окренут огради, седео је погрбљени старац у бедној памучној јакни, са торбом о рамену и изгледао као да дрема. Варош и улица ишчезоше, и он се сав предаде молитви Богу и Светој Богомајци. Отац Арсеније се молио да му се опрости грех гордости и непоуздања у помоћ ближњих.

Време је пролазило. После отприлике три сата нека жена изађе из суседне куће и упита: ‘’Кога чекате, друже?’’ Отац Арсеније је згрануто погледа и одједном схвати да се налази на клупи, у непознатој улици пред непознатом женом. Брзо се пренувши, извади цедуљу из џепа и одговори: ‘’Чекам Надежду Петровну.’’ Но питања се наставише: ‘’Ко сте ви? Одакле сте? Засшто? Колико сте већ дуго у овом граду?’’

Отац Арсеније је избегавао одговоре на ова питања. ‘’Ја сам њен пријатељ. Дошао сам у посету, пошто се нисмо дуго видели.’’ Већ му се чинило му се да не може да заустави бујицу знатижељних питања, но у тај мах приђе друга жена и отац Арсеније помисли да би то морала бити Надежда Петровна.

Тако је отац Арсеније дошао у ову варош и тако је први пут срео исту ону Надежду Петровну у чијем ће дому провести последњих петнаест година свог живота.

Прича Надежде Петровне је веома необична. Одрасла је у учитељској породици и са шеснаест година се учланила у Партију. Учествовала је у Револуцији, активирала се у партијској организацији, завршила Институт Црвених Професора и започела рад на такозваном ‘идеолошком пољу.’ Чланци, брошуре и књиге које је написала постали су веома познати. Радила је раме уз раме са најзнаменитијим члановима Партије и неколико пута била бирана за делегата на разним конгресима, но 1937. изненада би ухапшена, послата у логор, из којег је пуштена тек 1955., када јој је било 55 година. Од њено троје деце, само је кћерка Марија била још у животу. Када су Надежду Петровну ослободили из логора, Марија је већ дуго била у браку са војним лекаром. Пошто је провео неколико година у сиротишту, Надеждин син Јуриј је мобилисан и са 19 година погинуо у рату. Најмлађи син, Сергеј, умро је у градском сиротишту једне мале вароши. Надежда Петровна није хтела да настави живот у Москви, већ је одлучила да се настани у вароши у којој је сахрањен мали Сергеј. Њена убеђења, љубав, животна интересовања, прошлост – све јој је то одузето, избрисано бројним саслушавањима, понижењима, боравком у логору. Само је бескрајни бол испуњавао њену душу. Кућицу у којој је становала, заједно са малим вртом, купили су јој кћерка и зет.

Отац Арсеније је 1952. у логору упознао мужа Надежде Петровне. Име му је било Павел. Био је тешко болестан, али је до краја радио, и то у веома тешким условима. Спријатељио се са оцем Арсенијем и замолио га да, ако се икад нађе на слободи, пронађе његову супругу и да јој исприча све о њему. Молио је оца Арсенија да помогне Надежди Петровној на било који начин.

Крајем 1956., док је још био у логору, отац Арсеније је писао пријатељима и молио их да пронађу Надежду Петровну. Нашли су је, после много потешоћа; тада је већ живела у кућици у којој ју је отац Арсеније касније пронашао. Написао јој је дугачко и детаљно писмо у коме јој је пренео све што је знао о Павелу, о његовом животу у логору и данима пред смрт. Надежда Петровна му је одговорила и позвала га да станује код ње када буде ослобођен из логора.

Надежда Петровна је лепо примила оца Арсенија, који јој је подробно говорио о мужевљевом животу, стоичком трпљењу, о његовим мислима изреченим пред смрт. Много тога јој је отац Арсеније испричао. Слушала га је, кадкад у сузама, кадкад у гневу, стално понављајући: ‘’Какав човек је био мој Павел! Људина! Уништили су га. Систематски га уништили. Ђубрад!’’

Отац Арсеније остаде код ње неколико дана, али му се учини да неће моћи ту да остане дуже, због тога што му је све у њеној кући било веома страно. Устручавао се у време молитве и осећао се као гост, мада је имао своју собу.

У међувремену је пронашао цедуљицу са другом адресом. После неколико дана, захвалио се Надежди Петровној и упутио се код Марије Сергејевне, његове познанице и духовне кћерке још из доба када је живео у Москви.

‘’После десет дана, отишла сам да посетим оца Арсенија’’, причала је Надежда Петровна. ‘’Имала сам шта видим – стара кућа, скоро у стању распадања, а отац Арсеније спава у соби величине плакара на поломљеном лежају на расклапање, под истањеним ћебетом. Марија Сергејевна је већ била стара, и њој је требала помоћ и нега... Другим речима, видех да слепац води слепца. Стадох да га молим да се врати код мене.

‘’Он ме погледа кротко и рече: ‘Мислите ли да је то могуће? Ви знате да сам ја свештеник, много времена проводим у молитви и служим у својој соби црквене обреде. А ви не верујете у Бога, атеиста сте. Осим тога, долазиће ми у посету пријатељи, и то не мали број. Имаћу честе посете. Не бих био добар подстанар у вашој кући.’

‘’Видела сам да је и Марија Сергејевна против тога да е он пресели код мене. Но, ни сама не знам због чега, осећала сам страховито сажаљење према њему, па сам се идућег дана вратила и одвела га својој кући. Дала сам му већу собу, чији су прозори гледали на башту. Тамо је мирно и тихо, почела сам да га негујем. Видите, ја живим сама. Кћерка и зет ме обилазе највише једанпут месечно, а унука може да ме посећује само за време зимског распуста. Имам слободног времена на претек. Много читам. Ово је била прилика да се бавим нечим другим. Схватила сам и то да је отац Арсеније веома интересантан човек, некако посебан. У почетку нисам могла да схватим шта је то што га је чинило посебним. Молио се по читав дан, читаво вече, читаву ноћ, а затим ујутру поново. Од Марије Сергејевне је добио иконицу коју је ставио у угао собе и пред њом запалио кандило које је стално горело. Мени је све то било врло чудно: нисам ништа разумела. Мислила сам да је необразован, можда чак и фанатик чији је ум оштећен дугим живљењем у логору. Међутим, после разговора са њим, видела сам да је не само врло интелигентан, већ и високо образован. Посматрала сам га. Често бисмо водили дуге разговоре и тада бих видела пред собом човека великог знања и културе. Поврх свега, још нешто сам приметила код њега: био је веома духован и имао је срце какво до тада нисам видела. Требало ми је око месец и по дана да дођем до ових закључака.

‘’Посматрајући оца Арсенија, видела сам да је још ненавикнут на слободу и да га живот у логору, са свим својим стравичним појединостима, прогања и даље. Мада ми је рекао да ће примати посете, нико тада није долазио да га види. Чак није добијао ни писма, нити их је писао.  Касније сам сазнала да је замолио Марију Сергејевну да никоме не говори где је смештен.

‘’Прве три недеље није провирио из куће, а касније је почео да излази и да седи на клупици близу капије.

‘’Могла сам да претпоставим у каквом се стању налазио. И ја сам, као и многи моји пријатељи који су провели неколико година по логорима, пролазила кроз слична искуства. Неки моји пријатељи су се затварали у себе, други су стално измишљали себи послове и обавезе, да би касније пали у тешку депресију.

‘’Почела сам да разговарам са оцем Арсенијем’’, сећала се касније Надежда Петровна. ‘’Молила сам га да ми прича о себи, да ми дозволи да будем у соби док се моли или служи и тада бих видела пред собом сасвим другог човека. Никада до тада нисам упознала сличну особу.

‘’Сећам се, једне вечери сам замало имала слом живаца. Осећала сам се депресивно, тешка ме је туга савладала. Сергеј и Јуриј, моја деца, појављивали су ми се непрестано пред очима. Размишљала сам о мужу и нешто мрачно ми се неприметно увукло у душу. Хтела сам да се бацим на под и да ударам главом о њега, да плачем, да ридам због свега што сам заувек изгубила. Живот ми се чинио беспредметним, бесциљним. Ради чега да живим? Ради чега? Тумарала сам тамо – амо по соби, бацила се на кревет, гризла јастук, затим устала и дуго плакала. Сузе су ми текле низ лице. Ко ће да ми помогне? Ко ће одговарати за оно што сам преживела? Ко?

‘’Осећала сам се толико бедно да сам хтела да умрем. Сетила сам се колико деца пате и кроз шта све пролазе по сиротиштима, сетила сам се ужаса кад су ме ухапсили и када сам морала да се опростим од своје деце, видела сам њихове очи које су биле пуне страха док су ме молили да их не остављам, и јецали, гледајући како ме НКВД одводи. Потом се сетих и смрти мога мужа, безбројних саслушавања, сопственог живота у логору, све ми је то са неумољивом тачношћу и немилосрдном веродостојношћу пролазило кроз главу. Пожелела сам да могу тог тренутка некуда да одјурим и да тражим одговор на питање: зашто се све ово догодило?

‘’Била сам сама у кући. Пјотр Андрејевич је и сам био уморан од живота и засигурно не би могао да ми помогне, али никог другог у близини није било, те сам у сузама отишла у његову собу. Осећање празнине и гнева сасвим ме је запосело и ја уђох у његову собу без куцања. Пјотр Андрејевич је стајао у углу пред иконом Мајке Божје; кандило је светлуцало, а он се молио наглас. Није се чак ни осврнуо, мада сам упала у собу врло грубо, без куцања. Стала сам поред врата и јасно чула речи молитве коју је он тако разговетно изговарао:

‘Преблага Царице моја, надо моја, Мајко Божја, заштитнице сиротих и помоћнице болних, спаситељко оних који гину и плачућим утехо, ти видиш мој бол, тугу моју и усамљеност видиш. Помози мени немоћноме, укрепи мене који страдам. Ти знаш мој бол, моје страдање знаш, пружи ми руку, јер друге наде немам до Тебе, заштито моја и пред Господом предстатељнице!  Мада безмерно сагреших и пред Тобом и пред свима људима, буди ми мајка, буди ми утешитељка и помоћница. Заштити ме и спаси, одагнај од мене бол, тугу и униније. Помози ми, Мајко Господа мога!’

‘’Када је завршио молитву, отац Арсеније је прекрстио, направио неколико појасних поклона, затим изговорио другу молитву чије речи нисам упамтила, и на крају се подигао са колена. Ја сам дотле стајала, држећи се за кваку и ридала на сав глас, док су ми се сузе сливале низ лице у потоцима. У глави су ми одјекивале речи његове молитве Мајци Божјој. Тог тренутка сам упамтила речи молитве за цео живот. Када је завршио, успела сам грцајући, да завапим: ‘Осећам се ужасно! Помозите ми!’

‘’Отац Арсеније ме није ништа питао, само ме је склонио са врата и посадио на столицу. Почела сам, кроз плач, да говорим најпре гневно, затим раздражљиво, и најзад сам се смирила. Цео мој живот се, до најситнијих појединости, налазио пред мојим очима и ја сам њиме просто запљуснула оца Арсенија. Говорила сам му о себи, о свом мужу и о деци, о свом болу и страдању, а потом и о читавом свом животу, грешкама, амбицијама, послу. Моја обнажена прошлост је стајала предамном у сасвим новом светлу. Док сам говорила о себи, видела сам људе који су због мене страдали, које сам омаловажавала и чију сам можда чак и смрт изазвала. Све сам то видела пред соспственим очима. Речи молитве коју управо бејах чула биле су невидљиво присутне све време док сам говорила оцу Арсенију и осветљавале су мој бол.

Провела сам тада неколико сати са оцем Арсенијем. Он ме је слушао, седећи непомично са рукама склопљеним на столу, није ме прекидао нити исправљао. Када сам напокон завршила, и мене је саму изненадило што сам успела да кажем то што сам рекла. Тада отац Арсеније устаде, приђе икони и намести кандило, затим се неколико пута прекрсти и поче да говори. Није дуго говорио. Али оно што ми је тада рекао помогло ми је да сву своју патњу сагледам у другачијем светлу, на начин на који је до тада нисам посматрала. Схватила сам и то да су моја дела узрок страдању које сам поднела, да су и други људи много пропатили због мене, али да до тада нисам о томе размишљала. Заборавила сам на њих и на њихов бол. Зашто би, онда, мени било боље него њима?

‘’Отац Арсеније ми рече: ‘Добро је што сте ми испричали цео свој живот, јер је отвореност и пуна искреност почетак очишћења савести у човека. Ви ћете наћи себе, Надежда Петровна.’ Затим ме је три пута благословио. Вера се није тада још увек није родила у мени, но постало ми је јасно да постоје ствари које сам вазда гурала од себе и одбијала. Бог и отац Арсеније су ми помогли да дођем до тог сазнања.

‘’Ваљало ми је најпре да се навикнем на њега. Касније ми је постао драг; видела сам у њему изузетног човека дубоке духовности, вере и љубави према људима. Нисам могла ни да помислим да ће онај измучени старац, који ме је оног дана чекао пред вратима у логорској јакни имати толики утицај на мене и да ћу и ја једног дана постати верник – ја која сам одбијала Бога и гонила вернике.

‘’Разговор који смо тога дана водили нас је зближио. Отац Арсеније се није више устручавао предамном, откравио се, заинтересовао за околину. Два месеца након што је дошао код мене написао је првих неколико писама, а пар дана после тога неколико људи му је дошло у посету. Морам да признам да су ми ти људи деловали чудно, али само у почетку. Касније сам их боље упознала и вероватно постала налик на њих. Са многим сам се спријатељила и једноставно их заволела.

‘’За пет или шест месеци и ја сам постала духовно чедо оца Арсенија. Исповедала сам се код њега. Међутим, издвојила бих један догађај који се догодио раније и који је на мене имао велики утицај.

‘’Мој супруг и ја имали смо веома блиског пријатеља по имену Николај. Он је ухапшен у исто време кад и мој супруг и изречена му је иста казна. Пуштен је из логора 1955. и рехабилитован, а затим му је враћен некадашњи статус.

‘’Једном је Николај путовао за Харков преко Москве, те је одлучио да ме посети. Нисам га видела од кад је ослобођен, само смо се дописивали. И дошао је! Питала сам га о свему, причала му о себи, о томе због чега сада живим у овом граду, о деци. Он је говорио о свом хапшењу, о логору и о саслушањима. Сећао се ко га је пријавио са измишљеном оптужницом. Распитивао се за моју кћерку, а онда ме уз осмех, упитао: ‘Надежда, да се ниси можда поново удала? Када сам остављао капут, видео сам мушко одело и капу. Чији су?’

‘’Кренула сам да му одбрусим, али се ипак уздржах. Рекох му да имам подстанара, човека који је познавао мог Павела у логору. ‘Ко је он?’ упита ме Николај. ‘Свештеник’, рекох ја. ‘Пјотр Андрејевич Стрељцов, не знаш га, јер сте Павел и ти провели последње четири године у различитим логорима.’

‘’Николај скочи са столице и узвикну: ‘Шта? Отац Арсеније! Овде? Где је?’

‘’Он одјури у собу оца Арсенија. Мало затим чух повике: ‘Оче Арсеније! Оче Арсеније!’

‘’Пошла сам за Николајем код оца Арсенија и видела њих двојицу како се грле. На моје запрепашћење, Николај је плакао. Још су ме више запрепастиле његове речи: ‘Господе! Каква радост да вас поново сретнем! Распитивао сам о вама, покушавао да вас нађем преко пријатеља, али нико није знао где сте. Благословите, оче, Бога ради. 

‘’Њих двојица седоше и почеше да разговарају. На мене су потпуно заборавили. Изашла сам из собе и кренула да спремим чај. Док сам стајала крај штедњака, размишљала сам: ‘Шта ли се то догодило са Николајем и мојим Павелом? Због чега ли су обојица напросто полудели око оца Арсенија?’ Послужила сам их чајем. Нису га ни окусили. Тек увече је Николај дошао до мене. Све време док је био са оцем Арсенијем, ја сам се питала: ‘Добро, знам да је отац Арсеније добар човек, али зашто Николај тражи од њега благослов? То ме ногу да разумем...’

‘’Не знам о чему су толико причали тог дана. Много касније, пошто је прошло неколико година, Николај ми је рекао да га је отац Арсеније тада исповедио.

‘’Када је Николај поново дошао да разговара са мном, лице му је било светло. Првих неколико минута није ништа говорио, а затим је почео да прича о оцу Арсенију и наставио тако Читаву ноћ. Ово ми је у почетку сметало. Дошао је мене да види, толике године се нисмо срели, а онда ме оставио саму неколико сати. Отац Арсеније је свакако добар човек, али није требао да ме остави, мене, која сам толико много пропатила... Заиста то није било нимало увиђајно с његове стране. Могао је да сачека и да после разговара са оцем Арсенијем. Рекох му хладно: ‘Слушај, Николај. Видим и сама да је отац Арсеније веома добар човек, али чему толико поштовање с твоје стране, зашто тражиш од њега благослов, зашто ме остављаш саму да би разговарао са њим? Забога, толике године се нисмо видели!’

‘’Николај ме погледа помало зачуђено и стаде да ми говори о оцу Арсенију. Дуго је говорио и ја сам почела да посматрам Пјотра Андрејевича у сасвим другом светлу.

‘’Сећам се неких његових речи. ‘Нађа, боравак у логору ме је научио другачијем поимању живота. Почео сам сасвим другачије да посматрам људе, њихове мисли, ставове, догађаје, па чак и сопствену прошлост. И ти си била у логору, стога знаш неко може да ти буде добар пријатељ и имаш поверења у њега, док је на слободи. Када се исти тај човек нађе у логору, испостави се да је себичан, да је у стању да било кога пријави, да је издајник – једном речју, ђубре. Такав не би имао милости ни према рођеној мајци. У логору смо виђали такве људе, и управо захваљујући таквима смо и провели толико година по логорима и изгубили своје најдраже у њима.

‘Овај човек, Нађа, отац Арсеније, избавио је многе од пропасти. Како? Тешио их благом речи, помагао, неговао. И теби је познато, исто као и мени, колико значи морална подршка када си у логору. Она је потребнија и од хране.

‘У логору смо сви покушавали да се држимо оних који су нам били по нечему слични: чланови Партије са члановима Партије, школовани са школованима, сељаци са сељацима, лопови са лоповима, убице са убицама. Ако смо случајно и хтели да некоме помогнемо, помагали бисмо само онима који су били из наше ‘групе.’ Но будимо искрени: нисмо се баш претргли да помогнемо свакоме. А отац Арсеније је помагао свима. За њега није било добрих и лоших људи, већ само оних којима је потребна помоћ. Тако је дошао до мене и твога Павела. Били смо очајни, хтели смо да побегнемо, а ти знаш шта би то значило за нас. Никоме нисмо о томе говорили. Један дан пре него што смо били планирали бекство, пришао нам је и почео да разговара са нама.

‘Нас двојица смо били запањени. Како је могао да сазна за наш план? Били смо збуњени и уплашени. Убедио нас је да не покушавамо немогуће, али то је учинио тако благо и са толико љубави, да смо се смирили и прихватили његов савет.

‘Када сам у бараци чуо за њега да је свештеник, почео сам да га презирем. Спољни изглед му није одавао баш неки утисак. Но, после годину дана проведених са њим у истој бараци, он је Павелу и мени постао као звезда водиља. Погледај га добро, Нађа, упознај га, па ћеш и ти тражити од њега благослов!’

‘’Николајева прича ме је веома дирнула. У то време сам се већ била доста везала за оца Арсенија само сам била повређена и љубоморна што ме је Николај оставио саму.’’

Белешке жене по имену Татјана

Соба коју је Надежда Петровна дала оцу Арсенију била је веома пространа. Прозори су се отварали према дворишту, где су расле јабуке и трешње. Суседни врт се није видео с прозора, само се мали његов део назирао кроз оголеле делове жбунова.

Рано ујутру тамно-црвени петао би узлетео на ограду и почео одважно да кукуриче. Отац Арсеније би тада устајао на јутарњу молитву. Затим би поново легао у кревет, до седам сати када би почињао да служи. Служба је трајала до девет. Ако би се неко од његове духовне деце затекао у кући и они би се у то време молили са њим. Понекад би им се придруживала и Надежда Петровна. После службе, разговарао би са онима који су му дошли у посету, или би писао писма, а понекад би их диктирао, кад се не би добро осећао. Много је читао, нарочито о уметности и писао је чланке.

Много људи га је посећивало.

Вера Даниловна је била један од редовних посетилаца. Висока, беле косе и озбиљна, деловала је недостижно, но уствари је била веома блага. Она је била можда најближи пријатељ оцу Арсенију и једна од првих његових духовних чада. По занимању је била лекар и скоро сви смо били њени пацијенти. Оцу Арсенију су долазиле још две лекарке, Људмила и Јулија, које су биле приближно истих година.

Оцу Арсенију је долазила и једна веома лепа жена по имену Ирина, такође лекарка. Имала је око 45 – 50 година. Долазила је с мужем и децом. И она се старала о здрављу оца Арсенија и понекад би успела да га наговори да проведе неколико дана на клиници у Москви. Отац Арсеније би се увек противио одласку у болницу, али притисак на њега је био велики и морао је да попусти. У тим приликама Надежда Петровна би му спаковала ствари и заједно са лекарком ‘изгурала’ оца Арсенија из куће. Отац Арсеније би увек говорио: ‘Ја сам потпуно здрав, ви само умишљате...’

Ирина је била изузетна особа: блага и необично добра. Нико за њу не би рекао да је чувена докторка, професор на универзитетској катедри. Није ми позната њена прича, међутим, било је јасно да је отац Арсеније веома цени.

Сећам се и посета инжењера Сазикова, згодног и лепо одевеног, који је напросто обожавао оца Арсенија. Волео је да шета по врту са њим и да разговара. Сазиков беше духовит, паметан и наизглед ведар; ипак, у његовим смеђим очима крила се туга. Често је долазио. За време једне посете разговарао је са мном. Испричао ми је тада да је провео неколико година у логору са оцем Арсенијем као криминалац, окорели крадљивац.

То ме је веома изненадило и ја рекох: ‘’Ви се вероватно шалите’’, но Сазиков ми сасвим озбиљно одговори: ‘’Не шалим се. Ја сам бивши криминалац. Отац Арсеније ме је извео из света криминала.  ‘’ Сазиков је изгледао потпуно везан за своју веру и свој посао. О њему ништа друго нисам знала. Отац Арсеније нас је научио да никада никога не испитујемо. Четири године после првог сусрета, случајно сам срела Сазикова у Москви и од тада је он радо виђен гост у нашој породици и у нашем дому. Приликом првог сусрета је мени и мом супругу испричао своју животну причу.

Сећам се још једног посетиоца, човека седе косе и снажног лица. Имао је војнички став и проницљив поглед. Отишао је право к оцу Арсенију, а све нас који смо били окупљени код Надежде Петровне без речи поздравио.

Отац Арсеније је примао свакога срдачно и са радошћу, но овог човека је поздравио са посебном топлином и усрдношћу. Нисмо знали ко је он, и наравно – нисмо ни питали.

Једног дана отац Арсеније ме позва себи и рече: ‘’Ово је Иван Александрович Абросимов. Упознајте се. Када умрем, немојте га оставити самог.’’

Почех одмах да се противим овим речима, но отац Арсеније још једном јасно и разговетно понови: ‘’Немојте га оставити!  Иване Александровичу, будите пријатељ са Татјаном, будите јој добар пријатељ. Када ја одем, нађите другог свештеника.’’

Тако смо се упознали са Иваном Александровичем.

Код оца Арсенија је често долазио Аљоша, студент из логора. Не морам о њему посебно да причам. Ми га сада знамо као оца Алексеја који служи и ради у парохији у којој је некада служио отац Арсеније.

Ипак, не могу да одолим, а да не напишем нешто и о њему, нашем оцу Алексеју.

Док је отац Арсеније још био жив, весели, пријатни, плавооки Аљоша био је његов ослонац и нада. Аљоша је био благ и доброг срца, увек осетљив на страдања других. Био је са свима љубазан; добро је познавао службе и увек се веома усрдно молио. Ко би могао да помисли да ће једног дана Алексеј постати духовни отац многима од нас?

Сећам се како су се Сазиков и Абросимов срели код оца Арсенија; сећам се и како су се њих двојица срели са Алексејем. Поздравили су се на онај посебан начин који је могућ само када међу људима постоје дубоке везе, много дубље од обичног пријатељства; нисам сигурна да тако изгледа сусрет чак и межу рођеном браћом која љубе један другог. Сазиков и Абросимов су много волели Алексејевог синчића, Пећу, кога су засипали играчкама и другим поклонима.

Код оца Арсенија су долазили земљорадници, писци, песници, машинбравари. Долазиле су старе, образоване жене, а једном и неки стари научник са женом из Лењинграда. Долазио би понекад и стари, болесни владика Јона, који је био у пензији, но врло бистрог ума и памћења. Одлично је познавао службе, а његова специјалност је била Историја цркве.

Долазило је много људи и немогуће је писати о сваком понаособ, али не смем да заборавим Надежду Петровну која је многима од нас помогла, избављала нас из разних неприлика и водила рачуна о нама у време када је отац Арсеније био у логору.

Карактер Надежде Петровне био је плах и ватрен и она је увек била у послу. Једном сам је посматрала док је разговарала са једном од духовних кћери оца Арсенија. Не сећам се о чему су разговарале, али добро памтим руке Надежде Петровне. Час би савила своју кошчату руку у песницу, час би лупкала прстима по наслону од фотеље; затим би исцртавала измишљене кругове по столу, играла се са ивицом столњака – било је очигледно да су нерви и мишићи на њеној руци у директној вези са њеним мислима. Као да је покушавала покретима руке да слушаоцу објасни шта хоће да каже и да га убеди у нешто важно. Када је разговор достигао врхунац, њене руке су преносиле снагу њених мисли, ватреност душе. Нисам чула њене речи, али сам разумела о чему се разговор води и колико је то за њу важно. Понекад би подигла руке к небу: ово је обично значило да је њен саговорник не разуме, затим би јој се руке постепено смиривале, да би на крају починуле на наслону фотеље, што је, опет, значило да је Надежда Петровна успела да убеди свог сабеседника.

Људи су долазили и одлазили, писали писма и добијали одговоре. По одласку, са собом би понели мир, веру, наду у нешто боље и делић душе самог оца Арсенија. Често сам примећивала да је и отац Арсеније добијао понешто од сваког посетиоца и да је с нестрпљењем свакога очекивао да поново дође.

‘’Сваки човек на кога наиђеш обогаћује те, доноси ти мало светлости и радости. Чак и ако ти донесе само свој бол, открићеш у свему вољу Божју. Када видиш да се тај човек помирио са својим болом, и ти се радујеш заједно с њим. Ипак, нека од мојих духовних чада ми обнављају снагу сваки пут када дођу. Они су моја светлост и моја радост!’’

Често сам се молила заједно са оцем Арснијем. Стајали бисмо у полумрачној соби. Пред иконама на зиду би треперела кандила. Отац Арсеније би служио. Читао је молитве веома разговетно, тако да је свака реч била разумљива. Био је потпуно погружен у молитву, а ја, тек сишла с воза, још увек осећајући у себи вреву спољњег света, полако сам му се прикључивала, заборављајући на све око себе. Видела сам само иконе на зидовима и чула речи молитве. Негде дубоко у мени засијала би светлост заједничког учешћа у великој тајни служења Богу.

Отац Арсеније би коленопреклоно читао свештеничке молитве. Мир и тишина уселили би се у душу онога који се молио заједно са њим и који би и сам почео да моли Господа да му се смилује, да му дарује опроштај грехова и да услиши његове прозбе. За онога који се молио са оцем Арсенијем соба би престала да постоји, нашао би се у сред цркве, међу кандилима и светим ликовима Казањске и Владимирске Мајке Божје које благим погледима милују верника – покајника, док га отац Арсеније води у топлој и светлоносној молитви. За све нас је заједничка молитва са оцем Арсенијем представљала велику радост.

Ова сећања су забележена руком Т.П. која је упознала оца Арсенија 1959. године и која каже да нема довољно речи којима би исказала све што би хтела о оцу Арсенију

Поновни сусрет

Пјотр и ја смо били отприлике истих година. Он је био годину дана старији, ишли смо у исту школу, само у различита одељења. Тада смо се само површно познавали, право пријатељство међу нама се родило тек у вишим разредима гимназије, након чега је свако од нас пошао својим путем. Он је уписао историју уметности на московском универзитету, а ја сам отишао на вишу техничку школу.  Пјотр је увек био добар и озбиљан младић. Много је читао, волео уметност, позориште, сликарство и музику, но никада код њега нисам приметио занимање за веру. Неколико година нисам био у вези са њим, и тек сам по звршетку студија сазнао да је Пјотр диломирао и издао књигу, производ дугогодишњег научног рада. Био сам веома изненађен када сам, неколико година касније, чуо да се замонашио и постао свештеник.

Пошто сам био лудо заљубљен, оженио сам се, но после само годину дана жена ме остави и удаде се за једног мог пријатеља. Ово је за мене био толико изненадан, неочекиван ударац, да сам почео да губим присебност. Нисам могао да се помирим са тиме, размишљао сам и о самоубиству. Тражио сам помоћ. Понекад сам се и опијао. 

Сетио сам се Цркве; отишао сам код свештеника, али то ме није задовољило. Онда ми паде на памет Пјотр и ја одлучих да га потражим. Сазнао сам у ком храму служи, па сам отишао тамо да га нађем. Та црква није била много велика, а била је стара. Сећам се: ушао сам тада први пут и стао са стране. Пјотр је служио литургију, а мноштво људи је с пажњом стајало на молитви. Већина од њих су изгледали као интелектуалци.

Литургија се заврши и сви приђоше да целивају Крст и да узму благослов. Видех да свако целива Пјотра у руку, а да се он свакоме обраћа с љубављу. Све ми је ово деловало веома чудно, нисам био навикнут на овакве односе, а било ми је тешко и да све то повежем са оним Пјотром Андрејевичем кога сам некада познавао.

Пошто је свакоме дао благослов, вратио се у олтар. Кроз неколико тренутака поново је изашао, овај пут само у мантији, пошто одложио свештене одежде. Упутио се право према мени, као да је све време знао да сам ја тамо.

У цркви је и даље било много људи. Тога јутра сам био доста попио, што ми се вероватно и осећало у задаху, јер су ме сви заоблилазили, но није ме било брига за то.

‘’Шта се десило?’’ упита ме Пјотр.

То питање (као и чињеница да је био уверен да сам у његову цркву дошао зато што ми се нешто страшно догодило) прилично ме је наљутило.

‘’Ништа, сасвим сам случајно овде’’, одговорих. Сам сам себи изгледао незграпан и глуп.

Пјотр је и даље стајао са мном. Замолио је некога да му позову Оца Јована, другог свештеника у тој цркви, и рекао му: ‘’Оче Јоване, хоћете ли, молим вас, ви да одслужите молебан, ја не могу.’’ Затим се окрену мени и рече: ‘’Хајдемо код мене кући.’’

Живео је недалеко одатле. Ишли смо улицом у тишини. Када смо дошли у његов стан, све сам му испричао; није морао чак ни да ми поставља питања – мој бол и патња сами су излазили из мене. Говорио сам и плакао, делимично и због тога што нисам био сасвим трезан.

Отац Арсеније (схватио сам тада да се више не зове Пјотр) ме је пажљиво слушао. Није ме прекидао, нити је покушавао да ме утеши. Док смо разговарали, људи су улазили и покушавали да му нешто кажу, но он им је одговарао да је заузет.

Кад сам коначно дошао до краја своје дуге и компликоване приче, отац Арсеније ми спонтано и једноставно рече: ‘’Сам си крив за то. Сам си одгурнуо своју жену, ниси водио рачуна о њеној души, њеним стремљењима и жељама.’’ Говорио ми је свега неколико минута и ја наједном осетих стид од његових речи: као да ми је са очију спала завеса, одједном сам спознао неке ствари којих раније нисам био свестан, које чак нисам ни хтео да видим. Скоро да сам осетио олакшање. Остао сам код њега три дана и отишао у миру. Пронашао сам Бога, веру и Цркву.

Од тог доба, мој дугогодишњи пријатељ је постао мој духовник и саветник.

Године су пролазиле и мој живот се променио; оженио сам се поново, волео сам своју нову жену, добио сам почасну титулу и имао успеха у свом послу, више него што сам то стварно заслужио; но сваки пут када бих ишао код оца Арсенија, осећао бих се као млад, неискусан студент пред чувеним, седим професором. У исто време, он ми је био и најбољи пријатељ.

Дуге године изгнанства и боравка у логору одвојили су га од нас од нас, но он је увек био у нашим срцима. Када смо сазнали да се после многих година у логору настанио у вароши Р., често сам одлазио да га посетим. Желео бих да овде изнесем нешто о тим сусретима.

Данас идем да посетим оца Арсенија. Као и увек, узбуђен сам и не могу да се скрасим. Са великом радошћу очекујем сусрет с њим.

Воз полако улази у станицу и ја се припремам, како бих први изашао из воза. Мала железничка станица је пуна живота и бучна. Свуда око мене људи журе носећи тежак пртљаг: кофере, торбе, пакете и корпе пуне намирница из Москве. Ја сам, ваљда, једини који носи само торбицу са пар књига и чоколадом коју ме је Надежда Петровна замолила да донесем.

Мала варош делује чисто, присно и весело. Куполе на црквама се и даље не поправљају, већ су и даље намерно запуштене, што даје неку посебну драж овом градићу који има изглед као из бајке.

Изашао сам из станице и пожурио оцу Арсенију. Јутарњи ваздух је био свеж, ветар је доносио мирис шуме и поља, што ме је испуњавало радошћу и снагом. Знао сам да ће ме овај сусрет обогатити нечим новим и да ће ме натерати да се више трудим.

Ево његове улице. Кућица у којој живи отац Арсеније је мој крајњи циљ, извор са кога ћу понети са собом ‘воду живу’, воду без које нема ни вере, ни наде, ни љубави.

Ево, прозорска окна се пресијавају кроз крошње дрвећа. Прозрачне, беле завесе дају кућици тајанствен и привлачан изглед, као да маме путника да застане и уђе унутра. У исто време, понекад ме је и страх да прођем кроз та врата, јер у мени вазда тиња сумња у исправност мојих дела и мисли.

Ево капије са великим гвозденим прстеном у устима лава, дело руку вештих руских ковача. Отварам капију, ослушкујем познато шкрипање и пролазим стазицом посутом речним песком. Звоним на врата и удишем мирис опалог лишћа, увеле траве и топле земље.  Оскоруше које расту уз ограду тешке су од гроздова богатих црвеним бобицама и мени се чини као да се више не налазим у маленом градићу у који сам пре двадесетак минута стигао брзим возом, већ да сам залутао у прелепо и несвакидашње царство дуго очекиване радости.

Пењем се уз степенице, заустављам се испред врата и чекам да ми Надежда Петровна отвори. Чујем њене кораке и њен глас како разговара са мачком која јој се вазда мота око ногу, због чега стално пази да му не стане на реп. Врата се отварају: лице Надежде Петровне је строго, но када ме види на прагу, оно се озари и она ме топло дочекује. Улазим, скидам капут, у стању сам радосног усхићења због скорог сусрета са оцем Арсенијем. Стално мислим: сада ћу да видим човека који ми је најближи од свих људи на свету, кроз неколико тренутака поверићу му све своје сумње, грехе, мисли и снове. Нико ми није тако близак као отац Арсеније, но упркос томе, и даље сам некако напрегнут.

Обично, ако је неко већ у соби код оца Арсенија, чекам у ходнику, понекад доста дуго. Ако је сам, Надежда Петровна лагано куцне на врата његове собе и јавља му да сам стигао. Тада се, за неколико тренутака врата широм отварају и он, мој отац Арсеније, иде мени у сусрет, радостан и светлог лица. Узимам благослов од њега, а затим се грлимо и неколико пута љубимо. Затим седамо и започињемо разговор. Он се распитује о Москви, о нашим заједничким пријатељима и познаницима, новим издањима књига, о новостима – углавном оним који су везани за Цркву. Редом поставља питања, а ја одговарам. Понекад, кад чује нешто смешно, насмеје се слатко; смех му је заразан.

Разговарамо. Посматрам собу која ми је већ добро позната, кауч и радни сто са фотељом, иконе Маје Божје у углу собе пред којима горе кандила. На зидовима су познати портрети, а свуда по соби су књиге: на полицама, на столу и по поду. Све је увек исто, а у исто време је све ново, драгоцено, упрокос чињеници што сам све то видео много пута.

Делим са њим све своје новости, а онда почињем да ћутим. Имам ја још тога да му причам, али бојим се да не замарам оца Арсенија, да му не одузмем превише времена. И он ћути, гледа у мене и у нешто што се налази изнад мене. Његов поглед чини да се осећам нелагодно. Кроз главу убрзано почињу да ми пролазе недавни догађаји, а највише моји грехови.

Тада би ме отац Арсеније питао: ‘’Зашто? Зашто си повредио тог човека? Ти и ја смо Хришћани, не смемо тако да се понашамо.’’

Очекивао сам да чујем ове речи од њега, и зато сам био онако усплахирен док сам долазио. Стидео сам се својих дела: учинио сам нешто што ме је он учио да не смем никада чинити. Почео сам да му објашњавам шта се заправо догодило, покушавајући да пронађем изговор за оно што сам учинио, да наведем разлоге због којих сам тако поступио, али док сам слушао сопсвене речи, било ми је сасвим јасно да је кривица само моја.

Када је дошло време за исповест, осетих стид. Отац Арсеније се скоро и наљути, очи му потамнеше. Пожелео сам да се земља отвори и да ме прогута, јер сам схватио дубину свог греха. Дуго смо се молили заједно. Молитва оца Арсенија је увек текла лако. Кад год сам се молио са њим, та молитва је била лековита, чистила ме је изнутра и подизала. Он ме је учио, указивао на прави пут вере, и никад није престајао да ми буде најближи пријатељ коме сам могао да поверим оно најважније: своју веру и животни пут.

Причао ми је доста тога и о сопственом животу, о себи, о људима које је сретао и који су га на неки начин обогатили, који су га научили да воли све људе и да се моли Богу. Отац Арсеније је безусловно волео свакога, видећи у сваком човеку образ Божји. 

После исповести бисмо поново сели и разговарали. Из тих разговора сам црпео знање о вери, као и духовну снагу и путоказ.

Одлазио сам од њега као нов. Живео сам од сусрета до сусрета и придржавао се савета које ми је давао. Чинило ми се да је он само са мном тако пажљив и пун љубави; наравно, ово је била веома наивна и погрешна посмисао с моје стране.

Многа његова духовна деца и пријатељи су долазили код њега. Са сваким је био подједнако пажљив и пун љубави, као што је био са мном. Свако је осећао да је отац Арсеније баш његов пријатељ. О оцу Арсенију се већ тада много говорило. Људи су препричавали чуда која су му се догађала. Сећам се да сам га приликом једног од наших разговора упитао да ми каже нешто о тим чудима.

Он се наједном онерасположи, замисли и потом рече: ‘’Чуда? Не, никада ми се није догодило нешто што би се могло назвати чудом. Сваком свештенику који исповеда, причешћује, испраћа оне који су на самрти, који познаје своју духовну децу, догађају се чудеса, са духовне тачке гледишта.  Исто тако, много тога необичног се догађа и сваком верујућем човеку, но ми врло често нисмо способни да увидимо величину догађаја нити да распознамо у њему Божју вољу, руку Његову, промисао, руковођење.  Наравно, то што се мени догађало или што се дешавало око мене, често би ме потресало и утеривало у мене страх. Тада сам јасно почео да увиђам Вољу Господњу. Нисам никада размишљао нити сам се питао: је ли ово чудо Господње или стицај необичних околности у животу. Чврсто сам веровао, и још увек верујем да је Бог тај који нас води кроз све наше животне путеве и да стога морамо веровати да је све Воља Божја, без обзира који пут ми изабрали.

‘’Човек је у стању да спозна Божју вољу тек када на овај начин посматра ствари. Било је много догађаја којима сам био сведок или у којима сам имао удела, а који су ме задивили и ја сам често говорио себи: ‘Ово је чудо.’ Но када сам увидео сопствену ништавност, схватио сам да мени није дато да видим чудеса.

‘’Све је у животу чудо: највеће чудо од свих јесте то што човек, Божјом вољом, живи на земљи. Веруј у то!’’

Схватио сам да је моје питање узнемирило оца Арсенија. Другом приликом сам га упитао: ‘’Оче Арсеније! Ми, ваша духовна деца, понекад разговарамо о томе како духовници често имају дар прозорљивости и, опростите ми, чини нам се да и ви имате тај дар и...’’

Отац Арсеније ме нагло прекиде. ‘’Не говорите даље! Ви не знате шта је то права прозорљивост. Свештеник који стално ради са људима, који учествује у њиховим мукама и радостима свакако добро познаје и људску душу. Ако је искрен у својој љубави према својој деци, ако памти оно што о њима зна, он и нехотице почиње да примећује сваки покрет њихове душе, јер их познаје и у сталном је додиру са њима.

‘’Узмите, на пример, мајку малог детета: она посматра све што дете ради и може да предвиди шта ће оно помислити или учинити, јер то је њено дете и она га воли. На исти начин и свештеник запажа посебности сваког свог духовног детета и зна шта је тај човек хоће да каже приликом исповести. Но, све ово није прозорљивост, већ духовно посматрање човека, својствено многим свештеницима. Истинска прозорљивост је дар који Бог даје само изабранима, као што је отац Јован Кронштатски, а никако нама грешнима. Прекинимо сада. Овај разговор не води ничему’’, заврши отац Арсеније.

Од оца Арсенија сам увек одлазио с миром и радостан, али увек ми је било тешко да се опростим од њега. За време тих неколико дана које бих проводио с њим, кућа, улица и варош постајали би моји, а соба оца Арсенија била би као манастир. Но, морао сам ићи. На растанку бих га загрлио и он би ме благословио. Увек бих био свестан тога да нешто губим, али вазда бих живео у очекивању новог сусрета.

Писма
Делови сећања О.С.

Често сам долазила и проводила дуже времена код оца Арсенија, те сам тако изблиза и упознала његов начин живота.

Отац Арсеније је примао много писама. Људи су му у својим писмима писали о својим радостима, страдањима, чежњама, патњама, молили га за помоћ, тражили утеху за бол, молили га да одагна њихове сумње и да усади у њих дубоку веру. Иза сваког писма стајао је жив човек, свако писмо је било огледало нечије душе. Неки би у писмима оцу Арсенију сасвим отварали душу, други су радије изналазили оравдања за себе, а неки су покушавали да му отворе душу у недовршеним реченицама и фразама. Неки су, пак, само подсећали оца Арсенија на свој случај, сигурни да он већ зна шта их мучи и како би требало да поступе.

Писма скоро никада нису стизала поштом. Већина је слата пријатељима у Москви, који би затим давали писма Надежди Петровној када би долазили у посету оцу Арсенију. Писма су долазила из разних крајева, јер су многи пријатељи оца Арсенија издржавали казне по логорима и по ослобађању били расејани по читавој Русији, од Владивостока до Калињинграда. Он је свако писмо читао са великом пажњом, а сваки пошиљалац је знао да ће засигурно добити одговор који му је био преко потребан да му укаже на правац његовог живота.

Посматрајући оца Арсенија док чита писма, често бих примећивала да он својим унутрашњим видом обухвата све што зна о животу особе која му пише. Као да је та особа, са својом прошлошћу и садашњошћу, била присутна у очевој соби, као да је стајала крај њега и говорила му о стварима о којима у писму није било помена. Пошто би прочитао писмо, отац Арсеније би се дубоко замислио. Седећи за столом, често би гледао кроз прозор у крошње дрвећа које су се повијале на ветру. Чинило се као да слуша исповест човека чије је писмо управо прочитао.

Одсецајући свој ум од свега што га је окруживало, отац Арсеније би почео да пише одговор; понекад би се прекрстио и помолио за писаћим столом и тек тада би започео да одговара на писмо.

За оца Арсенија није било ‘обичних’ писама – свако је било важно. Он је, иза сваког писма, видео тужног или бригама обремењеног човека.

Понекад би отац Арсеније неколико пута покушавао да започне одговор на неко писмо, па би га на неко време одлагао, а затим би изнова почињао. Тада би се на његовом лицу видело да је забринут или несигуран. Понекад би дуго седео размишљајући и молећи се. У соби су треперала кандила која су горела пред иконама, а стона лампа је, отргавши од мрачне собе круг светлости, осветљавала недовршено писмо. У тим тренуцима је лице оца Арсенија изгледало тужно и нерасположено, очи су му почивале на пламичку кандила. Он тада није био свестан ни своје собе, ни писаћег стола на коме је лежало недовршено писмо, ни мене која сам у том тренутку ушла у собу. Видео је само човека који му је путем писма поверио своју несрећу. Свом душом је био уз њега, и молио се, размишљао о томе како да измоли од Бога помоћ том заблуделом страдалнику. Осећао би истински бол за тог човека, молио се и плакао. Није престајао да се моли ту особу која је страдала од духовне или телесне беде и којој је била потребна помоћ.  У тим тренуцима, погружен у молитву, забрављајући на околину, као да је стајао поред тог страдалца, душом осећајући његову патњу, жеље и заблуде. А онда, лице би му се наједном озарило, те би устајао, стао пред иконе, начинио неколико дубоких покона, осењујући се знаком крста, а затим би спокојно сео и довршио писмо.

Својом љубављу према нама, својој духовној деци, отац Арсеније би увек испросио за нас од Бога и Његове Мајке помоћ. Ко би могао да изброји сате и бесане ноћи које је проводио молећи се за нас све. Био је пребогат љубављу, у њему је било довољно љубави за све оне који су му долазили. Но, до ове љубави он није дошао нимало лако.  Године и године исцрпљујућег рада, дуге молитве, тешка искушења у логору, подражавање Светим Оцима, као и савети и искуства верујућих, све је то допринело да отац Арсеније прими од Бога свеобујмљујући дар љубави према ближњем. Милост Божја је била с њим.

Једном приликом ушла сам у собу док је отац Арсеније писао писма. Писање очигледно није ишло како ваља. Дао ми је благослов, а затим рекао: ‘’Опростите, али не могу сада да разговарам са вама. Растројен сам. Господ ме кара: не могу да саставим писмо, а тако је потребно да што пре одговорим. Причекајте мало, молим вас.’’ Почео је да се моли, а ја сам села у фотељу. Дуго се молио, а затим поново сео за сто и почео да пише. Написао је једну страну, затим одложио перо.

Ја сам за то време задремала. Пробудиле су ме његове речи: ‘’Унутар мене се понекад појављује расцеп. Човек и свештеник у мени се каткад разилазе, а то не може бити. У овом тенутку свештеник у мени говори једно, а моја људска осећања друго. Човечји пут је тежак и многострадалан. Разумети себе, проценити своју снагу – то је сложен подухват и не може га свако са успехом извршити. Моја је дужност да, као духовник, одмерим шта је и колико дотична особа способна да узме на себе и да јој у датом тренутку укажем на оно што треба да учини. Погреши ли духовник – човек је изгубљен, изгубљена је његова душа. За духовника је недопустиво да се ослања на сопсвену моћ расуђивања и на сопсвене снаге. Његов једини ослонац је Божја воља коју може пронаћи у молитви и само у молитви.

‘’Примера ради, данас сам добио писмо од једног доброг човека који је водио тежак и за светске појмове леп живот, који је многе и тешке битке у себи водио и добио и који ме сада моли да му дам благослов да се рукоположи за свештеника. А живот свештеника, правог свештеника увек је био тежак. То посебно важи за данашње време. Неки мисле да бити свештеник подразумева само служење у храму, али то није тачно. То је један тежак и свеобухватајући начин живота. Човек мора сасвим да заборави на себе и да се преда другима; да узме на себе стотине душа и да их води. Није свакоме дато да живи таквим животом. Многи мисле да је свештеничка служба лак посао. Лак је, наравно, ако не дајеш себе другима, у супротном је тежак. Тешко ми је да саветујем овог човека да не постане свештеник. Он чезне за тим, но то није за њега. Много ће више људи имати користи од њега ако не постане свештеник. Људи у његовој околини, знјући колико је он добар, наговарају га на свештенство.’’ Отац Арсеније се окрете од мене и, гледајући у иконе, рече: ‘’Знам, Господе, и верујем да ћеш помоћи овоме човеку.’’ Затим стаде да се моли.

Сећам се, нека писма су му причињавала радост и он би благодарећи славио Бога. Понекад би његова радост била налик на детињу и тада би из свег срца узносио благодарне молитве Богу и његовој мајци.

И сама сам често писала оцу Арсенију, делећи с њим многе безначајне појединости из свог живота и тек када сам својим очима видела са колико озбиљности се отац постављао према свему што бисмо му писали, схватила сам своју неувиђајност што га оптерећујем својим ситницама.

Одговарајући на писма отац Арсније је изливао душу, откидао је делић своје душе и давао је другоме. Дешавало се понекад да од њега добијете писмо и да наједном сазнате нешто о себи што раније нисте знали. Обузимао би вас страх и уздрмало би вас то сазнање о нечему чега нисте чак били ни свесни. Никоме о томе нисте причали, и само сте површно о томе размишљали, покушавајући, понекад да то сакријете и од себе. Одједном би вам постало јасно да је његов савет једино решење, једини пут за вас.

Отац Арсеније никада није приморавао своју духовну децу да примају његове савете. Он би предложио решење, а затим би чекао да човек сам одлучи. Имао је одлично памћење. Сећао се свега што су му поједини људи рекли у било ком тренутку у прошлости, знао је свачију адресу.  Ако му се неко дуго не би јављао, бринуо би и сам би тој особи написао писмо.

Сведок сам томе да је понекад на литургији, коју је служио у својој соби, спомињао нека мени непозната имена, на пример уснулог слугу Божјег Сергеја, или болесну слушкињу Божју Антонину. Кроз неколико дана, добио би писмо у коме су му јављали да се представио извесни Сергеј Георгијевич, или би га посетила извесна Антонина и испричала му како је била тешко болесна. О чему се овде радило? Да ли је то била његова интуиција, или знање? Нисмо се усуђивали да га питамо о томе, али такве ствари су се заиста дешавале.

Када бисте долазили њему на исповест и почели да му говорите о себи, дешавало би се понекад да вас прекине и да доврши вашу мисао, или би одговорио на питање које још нисте стигли да му поставите, или би вам рекао шта мисли о вашим поступцима. Једном сам ушла код њеа у собу, а он ме је дочекао са овим речима: ‘’Нисам очекивао да ћете се посвађати са братом због мајке, заиста нисам то очекивао! Та ви сте приснији са мамом, морали бисте да имате више разумевања.’’ Ја сам тада само стајала пред њим, желећи да се земља отвори и прогута ме – толико ме је било стид.

Многи су приметили да је отац Арсеније био посебно везан за људе које је упознао у логору. Кад сам му то једанпут споменула, одговорио ми је: ‘’У праву сте. Веома сам везан за њих. У логору сам научио да људе посматрам у другачијем светлу, видео сам милост Божју у њима и појединости за које никада, док сам био на слободи, нисам знао.

‘’У логору је све огољено, све се преживљава изузетно бурно, људско страдање је доведено до крајњих граница. Тамо је свако осуђен на смрт. За све то време дугог и болног умирања човеку је изузетно тешко да смогне снаге да у себи пробуди веру, или жељу да некоме помогне. Но, такви људи ипак постоје, упознао сам многе од њих и никада нећу престати да им се дивим. Они су ми помогли да пронађем Бога у ужасним околностима, показали ми шта је јака вера у Бога и љубав према Његовим људима. Ти људи су ме избавили од духовне смрти, од сумње и очајања, помогли ми да останем духовно жив у логору, научили ме да се молим у сред вике, туче, псовки. Веома сам благодаран својим пријатељима из логора, као што сам благодаран и Богу и Његовој Мајци што су ме упутили на те људе. Увек кад их сретнем, сетим се онога што су ми дали и што су за мене и за многе друге учинили. А све што су чинили, чинили су у Име Божје и зарад ближњих својих; због тога осећам велику присност према њима.’’

Рекавши ово, удубио се у мисли. Ја сам, за то време, размишљала о боравку оца Арсенија у логору и о оним силним људима којима је он сам помогао и привео вери.

Последње године живота, када отац Арсеније више није имао снаге да сам пише писма, читала сам му писма која су му и даље стизала и записивала одговоре на њих које је он говорио наглас. Нисам могла да се надивим његовој мудрости. Понекад би ми се учинило да се његови одговори не слажу са питањима из писама. То сам му неколико пута чак и рекла. Он би тада застао и не би могао да настави са одговором, па бисмо морали да одложимо писмо. После сам схватила да нисам била у праву: у писмима која су касније стизала, људи би му се захваљивали за драгоцени савет који им је упутио, иако то није био савет који су конкретно тражили. Схватила сам тада његову мудрост и прозорљивост, његово дубоко познавање људске природе.

У опхођењу према људима увек је био веома благ, док је према себи, на путу који је изабрао, био строг. Основа његовог духовног подвига била је молитва и живот ради других.

Otac Arsenije 5 - 6 DEO -->