Od čega nastaje uninije i njegove posledice

Uninije nastaje od nepoverenja prema Bogu, tako da se još može reći da je to plod maloverja. Ali šta je to nepoverenje prema Bogu i maloverje? Ono ne nastaje samo od sebe, niotkuda. Ono se javlja kao posledica toga što čovek previše veruje sebi, i ima previše visoko mišljenje o sebi. I što više čovek veruje sebi, to manje ima poverenja u Boga. A uzdanje u sebe više nego u Boga je – najjasniji znak gordosti.

Prvi koren uninija – gordost

I zato je prema rečima prepodobnog Antonija Optinskog “očajanje posledica gordosti”. Ako od sebe očekuješ sve najgore onda nikada nećeš očajavati i samo ćeš se smirivati i mirno kajati”. “Očajanje je razobličitelj neverja koje je prisutno u srcu: čovek koji se uzda i veruje u sebe neće pokajanjem ustati iz greha” (sveti Teofan Zatvornik).
Čim se u životu gordeljivca desi nešto što razobličava njegovu nemoć i neosnovanost poverenja samom sebi, on odmah počinje da očajava i upada u uninije.

A to može da se desi iz najrazličitijih uzroka: od samoljublja, ili zato što nešto ne biva po našem, kao i od sujete, kada čovek vidi da se njemu ravni koriste velikim prednostima u odnosu na njega; ili od pritešnjenih životnih okolnosti, kako o tome svedoči prepodobni Amvrosije Optinski.

Čovek koji je smiren i veruje u Boga, zna da se tim neprijatnim okolnostima ispituje i ukrepljuje njegova vera, kao što se učvršćuju mišići sprotiste na treninzima; on zna da je Bog pored njega i da On neće staviti na njegova pleća iskušenje koje ne može da podnese. Takav čovek koji se uzda u Boga nikada ne upada u uninije čak i u veoma teškim životnim okolnostima.
Goredljivac, koji se uzda u sebe, čim se nadje u teškim okolnostima, koje sam nema snage da promeni, odmah upada u uninije misleći da ako on ne može da ispravi to što se desilo to onda znači da niko drugi ne može; još pritom tuguje i gnevi se zbog toga što su mu te okolnosti pokazale njegovu sopstvenu slabost, što gordeljiv čovek ne može mirno da podnese.

Upravo zbog toga što su uninije i očajanje posledica i u odredjenom smislu demonstracija neverja u Boga, jedan od svetitelja je rekao: “U trenutku očajanja znajte da vas Gospod ne ostavlja već vi Njega!”.
Dakle gordost i maloverje su jedni od glavnih uzroka uninija i očajanja, ali daleko od toga da su i jedini.

Prepodobni Jovan Lestvičnik govori o dve osnovne vrste očajanja koje nastaju iz različitih uzroka: “Postoji očajanje koje se javlja kao posledica mnogih grehova, obremenjene savesti i neizdržljive tuge, kada se duša zbog mnoštva rana, pogružava i zbog njihovog velikog broja utapa u dubinu beznadja. Ali postoji očajanje i druge vrste, koje se javlja zbog gordosti i preuznošenja, kada oni koji su pali misle da nisu zaslužili svoj pad …Prvo isceljuju uzdržanje i nada; a od drugog – smirenje i neosudjivanje nikoga”.

Drugi koren uninija – nezadovoljenost strasti

Dakle, što se tiče druge vrste očajanja, koje nastaje od gordosti, pokazali smo u tekstu više kakav je njegov mehanizam. A šta se podrazumeva pod prvom vrstom koje nastaje “od velikog broja grehova”?
Ta vrsta uninija kako tvrde sveti Oci nastaje onda kada neka strast nije zadovoljena. Kako piše prepodobni Jovan Kasijan, uninije se “radja od nezadovoljene želje neke koristi, kada neko vidi da je izgubio nadu zamišljenu u sopstvenom umu da dobije neke stvari”.

Naprimer, čovek koji strada od črevougodija, i boluje od čira ili dijabetesa, će biti u uniniju zato što ne može da se nasladjuje željenom količinom hrane ili različitim ukusima; sebičan čovek – zbog toga što ne može da izbegne trošenje novca i tako dalje. Uninije prati praktično sve nezadovoljene grehovne želje, ukoliko ih se čovek ne odrekne iz ovog ili onog razloga.
I zato prepodobni Nil Sinajski kaže: “Ko je svezan tugom, taj je pobedjen strastima, jer je tuga posledica neuspeha neke telesne želje, a želja se povezuje sa svakom strašću. Onaj ko je pobedio strasti taj ne upada u tugu. Kako se bolesnik raspoznaje po boji lica, tako onoga ko je vezan strastima razobličava tuga. Ko voli ovaj svet, taj će mnogo tugovati. A ko ne brine o tome šta je u svetu, taj će se uvek veseliti”.

Po meri povećanja uninija u čoveku konkretne želje gube svoje značenje, i ostaje duševno stanje koje je otisak upravo tih želja, koje nisu mogle da budu ispunjene.
Tada se kako svedoči prepodobni Jovan Kasijan “podvrgavamo takvoj tugi, da ne možemo sa uobičajenom prijatnošću da pozdravimo prijatne osobe i naše rodjake, i šta god da nam oni kažu u nekom pristojnom razgovoru sve će nam se činiti prekomernim, i nećemo im dati prijatan odgovor kada su svi delovi našeg srca ispunjeni gorčinom”.
I zato je uninije kao blato: što se čovek više pogružava u njega, to mu je teže da se izvuče iz njega.

Drugi koreni uninija

U tekstu gore su opisani uzroci koji podstiču uninije kod neverujućih i malovernih ljudi. Medjutim uninije napada, iako manje uspešno, i verujuće ljude. Ali već iz drugih razloga. O tim uzrocima detaljno piše sveti Inokentije Hersonski:
“Ima mnogo izvora uninija – i spoljašnjih i unutrašnjih. Kao prvo, kod duša koje su čiste i blizu savršenstva uninije može da nastane kao posledica toga što ih je Božija blagodat privremeno napustila. Stanje blagodati je najblaženije. Ali da onaj koji se nalazi u takvom stanju ne bi smatrao da je ono posledica njegovih sopstvenih savršenstava, blagodat se ponekad udaljuje, ostavljajući svog ljubimca samom sebi. Tada se svetoj duši čini da je usred dana nastupila ponoć: u duši se javlja tama, hladnoća, mrtvilo i zajedno s tim uninije.

Kao drugo, uninije kako svedoče ljudi koji imaju iskustva u duhovnom životu, dešava se od delovanja duha tame. Nemajući mogućnost da prelesti dušu na putu ka nebu ovozemaljskim dobrima i zadovoljstvima, neprijatelj spasenja se obraća suprotnom sredstvu i navodi na dušu uninije. U takvom stanju duša biva kao putnik, odjednom prekriven maglom i oblakom: ne vidi ni ono što je ispred ni ono što je iza; ne zna šta da radi; gubi bodrost i upada u nedoumicu.

Treći izvor uninija je naša pala, nečista priroda umrtvljena grehom. Dokle delujemo po samoljublju, ispunjeni duhom sveta i strastima, dotle je naša priroda vesela i živa. Ali promenite životni pravac; sidjite sa širokog puta ovoga sveta na uzani put hrišćanskog odricanja, počnite sa pokajanjem i sopstevnim ispravljanjem – tog trena će se u vama otvoriti praznina, duhovna nemoć, osetiće se umrtvljenost srca. Dok duša ne uspe da se ispuni novim duhom ljubavi prema Bogu i bližnjemu, dotle je duh uninija, u manjoj ili većoj meri, za nju neizbežan. Ovoj vrsti uninija se najčešće podvrgavaju grešnici posle sopstvenog obraćenja.
Četvrti uobičajeni izvor duhovnog uninija je nedostatak, a tim pre prestanak odredjene delatnosti. Prestavši da upotrebljava svoje snage i sposobnosti, duša gubi živost i bodrost, postaje jalova; prethodna dela joj sada pričinjavaju nezadovoljstvo i dosadu.

Uninije može da nastane i zbog različitih tužnih slučajeva u životu: smrti srodnika i voljenih osoba, gubitka časti, dostojanstva i drugih nesrećnih okolnosti. Sve je to po zakonu naše prirode povezano sa neprijatnošću i tugom; ali po zakonu te iste prirode ta tuga treba da se smanjuje vremenom i nestane potpuno kada joj se čovek ne predaje. U protivnom slučaju se formira duh uninija.
Uninije može da se javi i od nekih misli, posebno mračnih i teških, i kada se duša previše preda sličnoj misli i ne gleda na stvari u svetlosti vere i Jevandjelja. Tako naprimer čovek može lako da upadne u uninije od čestog razmišljanja o nepravdi koja vlada u svetu, o tome kako pravedni ovde stradaju, a nepošteni se dovijaju i dobro im je.

Konačno izvor duševnog uninija mogu da budu razna bolesna telesna stanja, a posebno nekih njegovih delova”.

Kako se boriti sa uninijem i njegovim posledicama

Veliki ruski svetitelj prepodobni Serafim Sarovski je govorio: “Treba se udaljavati od uninija i truditi se imati radostan duh, a ne tužan. Prema Sirahu “tuga je mnoge ubila, a od nje nema koristi” (Sir. 31, 25)”.
Ali kako se udaljiti od uninija?
Setimo se na početku članka pomenutog nesrećnog mladog biznismena, koji tokom mnogih godina ne može ništa da uradi sa uninijem koje ga ne napušta. On se na svom iskustvu uverio u istinitost reči svetog Ignjatija (Brjančaninova): “Ovozemaljske zabave samo zaglušuju tugu; one je ne iskorenjuju: malo je ućute i tuga odahnuvši i kao da je ukrepljena tim odmorom, počinje da deluje još jače”.
Sada je došlo vreme da kažemo nešto detaljnije o toj posebnoj životnoj oklonosti tog biznismena, koju smo ranije prećutali.
Njegova žena je duboko verujući čovek, i oslobodjena je te mračne tuge, kojom je obavijen život njenog muža. On zna da je ona veronica, da odlazi u crkvu i čita pravoslavne knjige, kao i to da ona nema “depresije”. Ali svih tih godina koliko su njih dvoje zajedno njemu nijednom nije došlo u glavu da poveže te činjenice i pokuša i sam da ide u crkvu, da pročita Jevandjelje …On kao i ranije redovno ide kod psihologa, dobija kratkotrajno olakšanje, ali ne i isceljenje.

Koliko ljudi postaju iznemogli od te duševne bolesti ne želeći da poveruju da je isceljenje – sasvim pored njih. I taj biznismen je nažalost jedan od njih. Želeli bismo da napišemo da se jednog predivnog dana on zainteresovao za veru, koja njegovoj ženi daje snagu da se ne preda uniniju i sačuva životnu radost. Ali, avaj, to se još nije desilo. I dotle će on ostati ubrojan u one nesrećnike za koje je sveti Dimitrije Rostovski rekao: “Nema kod pravednika tuge koja se ne bi pretvorila u radost, kao ni kod grešnika radosti koja se ne bi pretvorila u tugu”.

Ali ako bi se odjednom taj biznismen obratio riznici pravoslavne vere, šta bi on saznao o svom stanju i kakve bi metode isceljenja dobio?
Saznao bi izmedju ostalog da u svetu postoji duhovna realnost i da deluju duhovna bića: dobra – Angeli i loša – zli duhovi. Poslednji po svojoj zlobi teže da pričine što je moguće veću štetu čovekovoj duši, i da ga odvrate od Boga i od puta ka spasenju. To su neprijatelji koji se trude da ubiju čoveka kako duhovno, tako i telesno. Oni koriste razne metode za ostvarenje tog svog cilja, a medju njima je najrasprostranjenija – ubacivanje ljudima odredjenih misli i osećanja, pa tako i pomisli uninija i očajanja.

Njihova lukavost se sastoji u tome što se zli duhovi trude da ubede čoveka da su to njegove sosptvene misli. Neverujući ili maloverni čovek je potpuno nepripremljen za takvu sablazan i ne zna kako da se odnosi prema takvim mislima, već ih zaista prihvata kao sospstvene i sledeći ih sve je bliže pogibiji – isto kao i putnik u pustinji koji prihvata fatamorganu kao istinito vidjenje, počinje da je prati i sve dalje odlazi u dubinu bezživotne pustinje.
Verujući i duhovno iskusan čovek zna za postojanje neprijatelja, i za njegovu lukavost, ume da raspoznaje njegove pomisli i da ih odseca, pa samim tim i da se uspešno suprotstavi zlim duhovima i pobedi ih.
Čovek u uniniju nije onaj koji povremeno ima pomisli uninija, već onaj koji je njima pobedjen i ne bori se. I suprotno tome, nije oslobodjen od uninija onaj ko nikada nije imao takve pomisli – takvih ljudi nema na zemlji, već onaj koji se s njima bori i pobedjuje ih.

Sveti Jovan Zlatousti je govorio: “Strašno uninije je štetnije od svakog drugog demonskog dejstva, jer demoni ako nekim vladaju, onda je to preko uninija”.
Ali ako je čoveka duboko porazio duh uninija, ako su demoni dobili takvu vlast nad njim, znači da je sam čovek uradio nešto što im je dalo takvu vlast nad njim.
Gore u tekstu je već rečeno da je jedan od uzroka uninija kod neverujućih odsustvo vere u Boga, i saglasno tome odustsvo žive veze s Njim, Izvorom svake radosti i dobra. Ali i odsustvo vere je nešto što je retko kad prirodno za čoveka.

Veru u čoveku ubija neraskajani greh. Ako čovek greši i ne želi da se kaje, onda on ranije ili kasnije neuzbežno gubi veru.
I suprotno tome, vera vaskrsava u iskrenom pokajanju i ispovedanju grehova.
Neverujući sami sebe lišavaju dva najefikasnija načina borbe sa depresijom – pokajanja i molitve. “Molitva i neprekidno razmišljanje o Bogu iskorenjuju uninije”, -piše prepodobni Jefrem Sirin.
Treba da navedemo spisak osnovnih sredstava borbe sa uninijem, kojima raspolaže hrišćanin. O njima govori sveti Inokentije Hersonski:
“Bez obzira zbog čega nastaje uninije, molitva je uvek prvo i poslednje sredstvo protiv njega. U molitvi čovek staje direktno pred lice Božije: jer ako stane na sunce i ne može a da se ne ozari svetlošću i da ne oseti toplinu, tim su pre duhovna svetlost i toplota direktne posledice molitve. Pored toga, molitvom se privlači blagodat i pomoć Sviše, od Duha Svetog, a gde je Duh Utešitelj, tamo nema mesta uniniju, tamo je i sama tuga sladost.

Čitanje i slušanje reči Božije, posebno Novog zaveta je takodje snažno sredstvo protiv uninija. Spasitelj nije uzalud prizivao k Sebi sve umorne i natovarene, obećavajući im mir i radost. Tu radost On nije poneo sa Sobom na nebo, već ju je u potpunosti ostavio u Jevandjelju za sve tužne i one u uniniju.

Jevandjelje je za sve tužne i one u uniniju. Ko se ispunjava jevandjelskim duhom taj prestaje da tuguje: jer duh Jevandjelja je duh mira, uspokojenja i radosti.
Bogosluženja, a posebno svete tajne Crkve su takodje veliki lek protiv duha uninija, jer u Crkvi, kao u domu Božijem, za njega nema mesta; tajne su sve usmerene protiv duha tame i slabosti naše prirode, posebno tajna ispovesti i Pričešća. Skidajući sa sebe težinu grehova putem ispovesti, duša oseća lakoću i bodrost, a primajući u Evharistiji Telo i Krv Gospodnju, oseća oživljenje i radost.

Razgovori sa ljudima koji su bogati hrišćanskim duhom je takodje sredstvo protiv uninija. U razgovoru mi manje ili više izlazimo iz mračne unutrašnje dubine u koju se duša pogružava zbog uninija; pored toga, razmenom misli i osećanja u razgovoru sa takvim ljudima, osećamo od njih neku snagu i životnost, koja je tako potrebna u stanju uninija.
Razmišljanje o utešnim stvarima – jer misao u stanju uninija ili uopšte ne deluje, ili kruži oko tužnih stvari. Da bi se izbavili od uninija treba sebe primorati da se misli o suprotnom.
Bavljenje nekim fizičkim radom takodje odstranjuje uninije. Neka čovek u uniniju počne da radi, čak i ne želeći; neka nastavi da radi čak i bezuspešno; od kretanja oživljava najpre telo, a potom i duh i čovek počinje da oseća bodrost; misli se u toku rada neprimetno odvoje od stvari koje navode čoevka na tugu, a to već mnogo znači u stanju uninija”.

Molitva

Zbog čega je molitva najefektivnije sredstvo protiv uninija? Iz mnogo razloga.
Kao prvo, kada se u vreme uninija molimo, samim tim se borimo protiv zlog duha koji pokušava da nas ubaci u to uninije. On to čini radi toga da bismo očajavali i odstupili od Boga, to je njegova zamisao; kada se s molitvom obraćamo k Bogu, kidamo sve neprijateljske lukavosti, pokazujući da nismo upali u njegovu zamku, već naprotiv koristimo njegove zamke da bismo pojačali vezu sa Bogom, koju je zli duh pokušao da prekine.

Kao drugo, pošto je uninije u većini slučajeva posledica naše gordosti, onda molitva pomaže da se iscelimo i od te strasti, to jest ona izvlači iz zemlje sam koren uninija. Jer svaka smirena molitva Bogu za pomoć –čak i najkraća kao “Gospodi pomiluj!”, - znači da priznajemo svoju slabost i ograničenost i počinjemo da verujemo Bogu više nego sebi. I zato svaka takva molitva čak izgovorena na silu predstavlja udarac za gordost, sličan udaru ogromnog klatna koje ruši zidove starih kuća.

I konačno treće i najvažnije: molitva pomaže zato što predstavlja obraćanje k Bogu, Koji Jedini zaista može da pomogne u svakoj čak i najbezizlaznijoj situaciji; On Jedini ima snagu da pruži istinsku utehu i radost i slobodu od uninija”.

Gospod nam pomaže u tugama i iskušenjima. On nas oslobadja od njih i daje nam snagu da ih lako preskačemo, a da ih čak ni ne primetimo. Ako budemo sa Hristom i u Hristu, onda nas nikakva nevolja ne može smutiti, a radost će ispuniti naše srce tako da ćemo se radovati i u nevoljama i u vreme iskušenja” (prepodobni Nikon Optinski).
Koje molitve treba čitati protiv uninija?
Neki savetuju da se treba moliti Angelu-Čuvaru koji je uvek nevidljivo pored nas, spreman da nas podrži. Drugi savetuju da treba čitati akatist Isusu Sladčajšemu. Takodje se savetuje da se mnogo puta uzastpono izgovori molitva “Bogorodice Djevo radujsja”, nadajući se da će Gospod radi molitava Majke Božije dati mir našoj duši.
Ali posebnu pažnju zaslužuje savet svetog Ignjatija (Brjančaninova), koji je preporučio da se za vreme uninija ponavljaju ove reči i molitve:
“Slava Bogu za sve”.
“Gospode! Predajem se Tvojoj Svetoj volji! Neka bude Volja Tvoja”.
“Gospode! Blagodarim Ti za sve što Ti je ugodno da mi pošalješ”.
“Odista primam po delima mojim; pomeni me Gospode u Carstvu Tvome”.

Sveti Oci su primetili da je čoveku posebno teško da se moli u stanju uninija. I zato ne mogu svi odmah da ispunjavaju velika molitvena pravila, već svako može da izgovara te kratke molitve na koje je ukazao sveti Ignjatije.
Što se tiče nevoljnosti za molitvu u uniniju i očajanju, treba shvatiti da taj osećaj ne dolazi od nas, već ga je zli duh ubacio u nas specijalno s tim ciljem, da bi nas lišio tog oružja, kojim možemo da ga pobedimo.
Sveti Tihon Zadonski ovako govori o toj nevoljnosti za molitvu u stanju uninija: “Savetujem ti sledeće; ubedjuj sebe i prinudjuj na molitvu i na svako dobro delo, čak iako to ne želiš. Kao što ljudi bičuju lenjog konja da bi išao i trčao, tako i mi treba da se prinudjujemo na svako dobro delo, a posebno na molitvu. Videvši takav naš trud i staranje, Gospod će nam dati radost i usrdnost”.
Od četiri fraze koje je predložio sveti Ignjatije, dve su zahvalne. O tome, zbog čega je njih dao, on sam objašnjava: “Posebno se blagodarenjem Bogu odgone tužne pomisli; pri nailasku takvih pomisli blagodarenje se izgovara jednostavnim rečima, sa pažnjom i često – dok se u srcu ne oseti mir. U tužnim pomislima nema nikakvog smisla: one ne izbavljaju od nevolja, ne donose nikakvu pomoć, samo rastrojavaju dušu i telo. Znači one su od zlih duhova i treba ih odgoniti od sebe…Blagodarenje najpre umiruje srce, potom mu donosi utehu, a naposletku i nebesku radost – zalog, predukus večne radosti”.

U vreme očajanja zli duhovi čoveku ubacuju misao da njemu nema spasenja i da njegovi gresi ne mogu biti oprošteni. To je najveća demonska laž!
“Neka niko ne govori: “Mnogo sam se nagrešio, nema mi oproštaja”. Ko tako govori, zaboravlja na Onoga, Koji je doašo na zemlju radi stradalnika i rekao: “…biva radost pred Andjelima Božijim za jednog grešnika koji se kaje” (Lk. 15, 10) i još: “Ja sam došao da pozovem ne pravednike, već grešnike na pokajanje” (Lk. 5, 32), - uči prepodobni Jefrem Sirin. Dok je čovek živ, za njega zaista postoji mogućnost da se pokaje i dobije oproštaj grehova, koliko god oni teški bili, i da dobivši oproštaj izmeni svoj život, ispuni ga radošću i svetlošću. Zli duhovi pokušavaju da liše čoveka te mogućnosti, ubacujući mu pomisli očajanja i samoubistva, jer je pokajanje nemoguće posle smrti.

Tako da “niko od ljudi, koji su čak došli do krajnjeg stepena zla, ne treba da očajava čak i ako su zadobili naviku i ušli u prirodu samog zla” (sveti Jovan Zlatoust).
Sveti Tihon Zadonski objašnjava da iskušenje uninijem i očajanjem čini hrišćanina pažljivijim i iskusnijim u duhovnom životu. I “što duže traje” takvo iskušenje, “to će ono doneti duši veću korist”.
Pravoslavni hrišćanin zna da koliko je tuga teža od svih drugih iskušenja, toliko će veću nagradu dobiti oni koji su je podneli s trpljenjem. U borbi sa uninijem se daruje najveći venac. I zato “nećemo biti u uniniju kada nam se šalju gorčine i nevolje, već ćemo se naprotiv radovati jer idemo putem svetih”, - savetuje prepodobni Jefrem Sirin.
Bog se uvek nalazi pored svakog od nas, i ne dozvoljava zlim duhovima da poraze čoveka uninijem onoliko koliko bi oni hteli. On nam je darovao slobodu i On se takodje brine o tome da nam taj dar niko ne oduzme. Tako da čovek u svakom trenutku može da se obrati Bogu za pomoć i prinese pokajanje.
Ukoliko čovek to ne radi – to je njegov izbor, zli duhovi sami nisu u stanju da ga na to prinude.

U zaključku želimo da priložimo molitvu koju je sastavio sveti Dimitrije Rostovski za ljude koji stradaju od uninija:
Bože Oče Gospoda našeg Isusa Hrista, Oče dobrote i svake utehe, Koji nas tešiš u svakoj našoj nevolji! Uteši svakoga ko je u nevolji, ko tuguje, očajava, opeterćen duhom uninija. Jer svaki čovek je stvoren rukama Tvojim, umudren premudrošću, uzveličan desnicom Tvojom, proslavljen dobrotom Tvojom …Ali posećeni smo sada Tvojom Očinskom kaznom, kratkotrajnim nevoljama! – Ti sastradalno kažnjavaš onoga koga ljubiš, i miluješ i gledaš na njihove suze! Dakle, kaznivši, pomiluj i utoli tugu našu; pošalji nam milost Tvoju, divni u savetima Vladiko, Nepostižni u sudbama Gospode i blagosloveni u delima Tvojim u vekove vekova. Amin.