O ISUSOVOJ MOLITVI

Predgovor

Ovo su delovi beseda raznih delatnika Isusove molitve, u različito vreme i u raznim državama. Delatnika ove molitve ima veoma malo. Ovde su pomenuti samo preminuli, sa izuzetkom jedne blagočestive žene, označene inicijalima, koja je, možda, još uvek živa.

Od svih delatnika molitve ja sam izabrao samo one koji su dostigli unutrašnje bezmolvije, t.j. koji nikoga ne osuđuju.

U ovim beseda se vidi, da delatelji ovih molitava razumeju ove termine, kao «smiravati se», «unutarnje ćutanje», «duhovna prelest» itd.

Besede su često prepisivane iz mojih dnevnika, a često sačinjavane po sećanju. One su posvećene mojim sabesednicima. Slava Bogu za sve!

1. Jeromonah Dorotej iz Konevickog manastira

Proveo sam u Konevici, na dalekom severu, nekoliko nedelja 1951. godine, živeći, kao pustinjak, u kolibi, u šumi. Bio je kraj jula. Dani su bili topli i sunčani. Šume
i jezera, jezera i šume. Manstir je bio sasvim mali i bratija malobrojna i u godinama. Bilo je među monasima ljudi visoko-duhovnih. Najviše se od njih sećam oca Doroteja. Jednom sam ga pitao:

-Kako dostići duhovni mir?

-Treba se smiravati, -odgovorio je otac Dorotej, osmehujući se.

-Šta znači smiravati se? – ponovo sam upitao.

-Evo šta je to. Kada sam ja bio mlad poslušnik (iskušenik) na Valaamu, moj starac, kojem sam prisluživao, rekao mi je jednom: «Dimitrije, teško će tebi biti da se smiravaš. Bolećivo je kod tebe narav vesela i živa. A ako se ne smiriš, nećeš dostići čistu molitvu, neće ti biti ničemu ni monaštvo». Eto, ja sam ga i pitao, kao vi mene sada što pitate: «Šta znači smiravati se?». Starac mi je odgovorio: «To je veoma jednostavno. Sada je leto, a ti, vidiš, čekaš jesen, kada će posla na njivama biti manje». «Da, oče». «E, kada dođe jesen, onda ćeš čekati zimu, onda opet, Slave, a kada ona prođu, očekivaćeš proleće, a onda Uskrs – Svetlo Hristovo Vaskrsenje?» - «Istina je, oče». «Eto ti si sada poslušnik, a vidiš, čekaš ono vreme, kada ćeš biti rasoforni?» - «Da, oče». «E, a onda, vidiš, i na mantiju ćeš čekati, a onda jeromonaštvo. Eto, to i znači, da se ti ne smiravaš. A kada tebi bude sve jedno, proleće ili jesen, leto ili zima, Slave ili Vaskrs, da li si poslušnik ili shimnik, i kada budeš živeo u današnjem danu, jer «dosta je svakom danu zla svojega», kada ne budeš imao pomisli i očekivanja, i u potpunosti predaš sebe volji Božijoj, tada ćeš se i smiriti». Mnogo je godina prošlo od tada, ja sam dobio mantiju, dobio jeromonaški čin, i sve nešto očekivao. Premestili su me zatim za saoničara. Nisam hteo, ali potčinio sam se tome. E, a kada su me ovde premestili, išao sam veselo, a drugi su plakali. Sve je to volja Božija. Ako budeš prihvatao volju Božiju blagodušno i s ljubavlju, i ne budeš čekao ostvarivanje svojih luckastih prohteva , eto tada ćeš se i smiravati. Samo to je za vas još daleko, Sergeju Nikolajeviču. Vi još «svoje tražite». Samo, bez smirenja ne može se dostići čista molitva!

-Recite, oče Doroteje, u čemu se sastoji čista molitva?

- To je molitva bez pomisli, kada se misao ne rasejava, pažnja nije razbijena i srce tvoje bdije, t.j. u strahu je ili u umiljenju. Kada se ti moliš ustima, a misli su tvoje daleko – to i nije molitva.

-A kako se dostiže čista molitva?

-Trudom, naravno. Čuli ste za Isusovu molitvu?

-Da, čuo sam.

-I pokušali ste da je učite?

-Pokušao sam.

-I je li išlo?

-Slabo.

-Ne očajavajte. Samo je uporno ponavljajte i u svoje vreme – molitva će doći.

-A kako da znam da sam dostigao čistu molitvu?

Otac Dorotej me je pogledao ispitivački i upitao: «Da li ste čuli za Moldavskog Starca?»

-Ne.

- O njemu piše monah Partenije u svojim “ Hodočašćima”. Kao da ni njega niste čitali?

- Ne, nisam.

- Pročitajte, veoma je poučno i korisno. Moldavskog Starca je Partenije jednom pitao o čistoj molitvi. E, starac Jovan mu je odgovorio da kada je počeo da se podvizava u Isusovoj molitvi veoma se prinuđavao u početku, a posle je išlo sve lakše i lakše. A onda se je kod njega molitva prionula srcu i potekla kao potočić , sama se pokretala; žubori i srce umiljava. E, i počeo je on da se od ljudi osamljuje, otišao je u pustinjicu, i prestao je da prima ne samo mirjanke, nego i mirjane je, pa i monahe retko. I pojavila se kod njega neodoljiva žudnja ka molitvi. Kada je Partenije pitao Starca: «A šta je to molitva neodoljiva?», tada mu je otac Jovan odgovorio: «A evo šta je molitva neodoljiva. Stanem, kaže, na molitvu pre zalaska sunca, a kada se prenem, a ono sunce već visoko na nebu, a da ja nisam to ni primetio». Eto, to i jeste čista molitva.

-A recite, oče Dorotej, koliko je potrebna čista molitva za delatni život, eto na primer, misionarski?

-Veoma je korisna. Kada se čovek podvizava u Isusovoj molitvi, tada se on upodobljava ( postaje sličan), recimo lipi u cvatu. Kada na lipi nema cvetova, tada ni pčele ne doleću. A kada počne lipa da cveta, tada miris njenih cvetova privlači pčele odasvud.Tako je i sa podvižnikom, koji se utvrdio u Isusovoj molitvi. Miris molitve, dobrodetelji(vrline), koje je ona donela, privlače odasvud dobre ljude, koji traže gde da se pouče. Ko živi u Hristu, toga Bog na rukama Svojim nosi. On ne treba ni o čemu da se brine. Sa svih strana pritiču njemu dobri ljudi i čuvaju ga, kao zenicu oka svoga. Onaj koji se podvizava u molitvi zaista se u seni Gospoda uspokojava. I ni o čemu se ne brine. Sve samo dolazi.

-A nevolja ima?

-Kako da ne, ali i one se pretvaraju u radosti. Uostalom, vi to još ne možete da razumete.Malo vam je to daleko. Ali doćiće u svoje vreme.

-Recite, oče Doroteje, da li se u svetu može spasiti?

-A zbog čega ne bi moglo? Carstvo Božije je unutar nas, kada se mi u našem srcu povinujemo pred Gospodom i prinosimo mu tamjan blagomirisne čiste molitve. Jeste li čitali «Kazivanja jednog bogotražitelja»?

-Čitao sam.

-Eto, i vi tako možete da radite. Nemitov Orlovski je bio bogati trgovac, a optinskog starca Makarija je svojom molitvenošću zadivio. Uostalom, kako je prišao u silu, i on je u svojoj sopstvenoj kući postao zatvornik. Ko je s Bogom počeo da živi i veličinu duhovnog sagledao, tome je teško da ostane u svetu. Kao orao, on visoko leti nebom i ne može imati sličnosti sa kokoškom, koja se gega po putu.

Sedeli smo na klupi, na obali mirnog jezera. Po plavom nebu su plovili beli paperjasti oblaci. Sunce je zalazilo. Stabla visokih gorostasnih borova su gorela poput zlatnih sveća, u zracima sunčevog zalaska. Jezero svo zlatno, uokvireno zelenim šumama, kao ogledalo. Svuda je carstvovala tišina dalekoga severa.

-Eto, druže, - primetio je otac Dorotej, - kada srce Vaše bude kao veče ovoga dana, kao njegova tišina i mir, tada će ga i ozariti svetlost nezalaznog Sunca – i shvatićete vi tada iskustveno, šta je to čista molitva.

-Recite, oče Dorotej, - pitao sam ga posle dužeg ćutanja, - kako da znamo volju Božiju o nama?

-Duhovni oci kažu, da nam same situacije u životu na to ukazuju, zatim možemo da pitamo s verom šta da radimo, starca ili uopšte mudrog čoveka, i najzad, po naklonosti srca. Pomoli se tri puta Gospodu da ti ukaže na volju Svoju, baš kao što se u Getsimanskom vrtu molio Spasitelj, i kuda se srce prikloni, tako i postupi.

2.Otac Jefimije, Dionisijat

Proveo sam nekoliko dana u grčkom manastiru Dionisijatu krajem oktobra 1951. godine. Tamo sam se upoznao sa Grkom iz Sikona, koji je živeo u Rusiji, na Kavkazu, a odatle se udaljio na Svetu Goru za vreme građanskog rata. Zvali su ga otac Jefimije. Bilo mu je oko 60 godina i on se odlikovao mudrošću. U manastiru je bio bibliotekar. Imali smo mnogo izuzetnih razgovora.
.
Jednom smo uveče sedeli na balkonu njegove kelije, koji se nalazio iznad mora. Bilo je tiho jesenje, toplo vreme. Sunce se spuštalo ka zapadu. Nebo i more su bili u zlatnoj svetlosti.

-Oče Jefimije, - rekao sam, - u Konevici sam pitao oca Doroteja o čistoj molitvi, a na Valaamu oca Mihaila o granicama molitve. A vi, šta kažete?

-Iako su molitve crkvene pa i kelejne po knjigama i notama veoma korisne, one su ipak vremenski ograničene( prolazne), - odgovorio je otac Jefimije. – Nemamo mi uvek knjige i note, a i ne možemo mi svo vreme biti u crkvi ili u keliji – treba živeti, ispunjavati poslušanja. Ja ne znam, koja molitva, osim Isusove, može biti neprestana. Za ovu molitvu ne treba ni crkva, ni kelija, ni knjiga. Isusovom molitvom se svuda može moliti – i kod kuće, i na ulici, i na putovanju, i u zatvoru, i u bolnici. Samo se treba naučiti tome.

- Ali kako?

- Svejedno kako. Ispočetka je ponavljaj za sebe, glasno, koliko možeš, u keliji, na putu, kada nema ljudi. Ali ponavljaj s pažnjom, polako, plačnim tonom, baš kao što prosjaci umoljavaju: «Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnoga». Ponavljaj često, kada god možeš. A onda ponavljaj misleno, u umu svome, ali isto s pažnjom i polako. A posle sa disanjem i udarima srca možeš sjediniti. Samo se ne usuđuj sam, nego dopusti nekome, ko se sam podvizava na taj način, da te nauči, jer možeš da padneš u pomisli i gore.Mnogo godina će se to otezati, a možda, i brzo naučiš. I krenuće u tebi ova molitva u umu i sama, kao potočić: bilo da hodaš, radiš, ili spavaš. Ja spavam, a srce je moje budno. A onda i reči ne trebaju, ni misli nikakve, i sav život tvoj će postati molitva. Eto, vidiš, kako ti je otac Dorotej govorio o Jovanu Moldovskom.
.
-A ima li još takvih ljudi kao što je starac Jovan?

-Ima. Evo i nedaleko, ovde i na Svetoj Gori, u Karulji, ima pustinjaka, od kojih su neki veoma daleko uznapredovali.

-I recite, oče Jefimije, može li se znati ko je visoko napredovao u Isusovoj molitvi?

-Svakako, može.

-A kako?

-E tako, ako hoćeš da od nekoga izučiš molitvu, tada izaberi starca tihog i smirenog, koji nikoga ne osuđuje, osim ako je jurodiv, i ne razdražuje se, ne viče, ne komanduje. Jer ima i takvih staraca, koji još nisu ni sami sebe savladali, a dopuštaju sebi da drugima rukovode. Oni su proučili, molim vas, spoljnu, tehničku, moglo bi se reći, stranu molitve, ali njen duh nisu zadobili. Sam rasudi, kako može da osuđuje druge onaj, koji sam postojano vapije: pomiluj me grešnoga.

-A recite, oče, koji je najveći podvig?

-Jurodstvo, naravno. Jer je mudrost ovoga veka bezumlje pred Gospodom i obratno. To je težak podvig i i ne bi se smelo upuštati u to, izuzev po savetu starca.

-A onda?

-E, stranstvovanje, eto kao autor «Kazivanja jednog bogotražitelja». Za svet je to skoro isto što i bezumlje. E, a posle pustinjaštvo, zatvorništvo i prosto monaštvo. Ali zapamti, nije spoljašnje važno, nego unutrašnje. Ima i jurodivih koji se pretvaraju, i stranika koji su neradnici, i pustinjaka koji su prepametni, i zatvornika koji sve osuđuju, i monaha lakomislenih. Spasiti se svuda može, i u svetu. Ali, i u manastiru, ako se ne budeš molio kako bi trebalo, postaćeš sujetan. I ne samo da ćeš izgubiti ono što si imao, nego ćeš doći u još gore stanje i čak sasvim otpasti od Boga. To se dešava.

-Hoće li uskoro večernja, oče Jefimije?

-Uskoro, - odgovorio je on. – Da, već se čuje klepalo. Trebamo ići u crkvu.

Sišli smo s balkona i hodnicima i stepenicama se spustili u katolikon, sav u sjaju zlatnoga sunčevog zalaska. Služba je počela polako, dostojansteno, kao i obično na Svetoj Gori.
«Svetlosti tiha svete slave Besmrtnoga, Oca Nebeskoga, svetoga blaženoga, Isuse Hriste, došavši na zapad sunca, videvši svetlost večernju, pojmo Oca, Sina i Svetoga Duha, Boga...».

Uveče sam izašao na balkon svoje kelije i gledao na nebo po kojem su se rasule bezbrojne zvezde. Otac Jefimije mi je tiho prišao.

-Gledate na nebo? Vidite kakva veličanstvenost i kakva krasota stvorenog. A kako i zašto,o tome ne treba razmišljati, doćiće vreme, kada ćete mnogo šta shvatiti pa i to kao da stignete do visoke molitve. Razumom to i nećeš shvatiti, potrebno je ozarenje. A u svetu, iza ograda, ljudi ništa to ne primećuju, nego kao svinje, Bože oprosti, gledaju u zemlju i traže žireve. Istinska sreća i krasota se otkriva onome ko živi u Bogu. Da, velika je i blagodatna sila molitve. U poređenju sa njom, sve drugo je – prah, sujeta sujete i svakojaka sujeta.

3.Otac Tihon.Viljmuason

Bilo je to u proleće, na dan Vaznesenja, pred sam kraj maja. Dan je bio topao i sunčan. Jorgovan je gotovo iscvetao, a na voćkama su se mogle primetiti male kruške i jabuke. Sedeo sam sa ocem Tihonom na klupici u voćnjaku.

-Kakva blagodat! – rekao je otac Tihon. – Tako - toplo vreme. Treba živeti i radovati se. Ko tvori Isusovu molitvu, eto kao onaj bogotražitelj, kod takvoga je u duši uvek proleće. Ni za šta ne treba biti privezan. I ne treba živeti ni u prošlosti ni u budućnosti. Treba živeti u stvarnom, današnjem danu, i za sve blagodariti Bogu. I tako sve prolazi. Tako je svetitelj Tihon Zadonski, moj anđeo, pisao: «Sve je kao voda što protiče: bio sam dete, siroto, bedno živeo, i to je prošlo; bio u školi siromašak, smejali su mi se – i to je prošlo, završio bogosloviju kao najbolji, postao predavač, počeli me uvažavati – i to je prošlo, postao sam arhijerej, vozio se u kočiji sa zapregama, bio pri dvoru, mnogo sam video dobrog i lošeg, dodvoravali mi se - i to je prošlo; otišao u mirovinu, počeli me ugnjetavati, počele bolesti, - i to je prošlo, a posle dolazi starost i večni pokoj. Eto, Sergeju Nikolajeviču, to je naš život. Ja sam se rodio u siromašnoj porodici, učio sam u skupoj školi, služio u gardi, bio na dvoru, opijao se sladostima života, kao Lav Tolstoj, - i to je prošlo. Posle su počele nevolje u akademiji, ženidba sa razvedenicom, intrige, proces na sudu, nevolje i nevolje – i to je prošlo. Mene su postavili za mladog pukovnika. Ali ja sam već izgubio interes za karijeru. Uvideo sam kako je sve truležno i prolazno. A onda rat, revolucija, građanski rat, emigracija, strašna bolest, od koje sam zamalo umro, a onda još strašnija i neizlečiva bolest ženina i njena smrt, težak posao fizičkog radnika – i to je prošlo. Sve te nevolje i stradanja doveli su me do vere i monaštva, i naučio sam se umeću neprestane molitve, i svemu se radujem. Bez nevolja i teških ispita ne bih prišao veri.

-A recite, oče Tihone, - pitao sam monaha, - kako steći miran duh, kako izbeći uzaludne žalosti i iluzorne nade?

- Da, evo kako bih rekao. Živite u sadašnjici. «Dosta je svakom danu zla svojega». I često pribegavajte molitvi. I tada će vam se otkriti novi svet, čudesni. Upravo tako? Znate noćne leptire? Oni nam izgledaju sivi i neinteresantni, ali drugim leptirima, kod kojih su oči stvorene drugačije, oni se čine izuzetno lepi, blistavi, prelivajući se u svim duginim bojama. Eto tako i onima, koji su dostigli prozrenje, kao ovaj bogotražitelj, svet izgleda drugačije. U svemu se ogleda veličanstvenost Tvorca i Njegovo neizmerno milosrđe. I kako počne da se odvija molitva, tako nastaje i takva sreća i otkrivaju se takva prozrenja u suštinu stvari, da se ni iskazati ne može. To se može samo opitom shvatiti.

-A može li se tada upasti u gordost?

-I te kakao može. Ali takav pad se može izbeći. Prepodobni Makarije Veliki je s pravom učio, da se može spasiti bez svih dobrodetelji, a bez smirenja se niko nije spasao. Eto mitar i blagorazumni razbojnik ništa nisu imali, i spasili su se jedino smirenjem. A satana je sve imao, osim smirenja, i pao je zauvek. Bogomislije je dobro i razmišljanje nad velikim tajnama koje nas okružavaju, ali samo sa smirenjem i bez osuđivanja drugih, jer je inače to veoma opasno. Jeresijarsi( začetnici jeresi) su bili daroviti ljudi, ali nedostajalo im je smirenje. Oni su otišli u mudrovanje, usprotivili se Crkvi i poginuli.

-Čitao sam, oče Tihone, da su tibetanski pustinjaci, koji su se podvizavali u ponavljanju mantri (molitvi): «Om mani padme hum», t.j. «Riznico u lotosu, pozdravljam te», dolazili postepeno do velike tišine i ushićenja. Kada oni dostignu određeni nivo, tada postepeno skraćuju mantru i, na kraju krajeva, jednom noću, izašavši iz svoje pećine i gledajući na veličinu zvezdanog neba, kažu: «O!» i zastaju u sozercanju otkrivajuće im se veličanstvenosti. Eto i Alberta Ajnštajna su pitali, ima li on veru. Odgovorio je: «Da, ako se pod tim smatara udivljenje pred mudrošću i veličanstvom koji caruju u svetu», ali dogmatiziranje on nije priznavao. Šta vi o tome mislite, oče Tihone?

-Ne bi trebali mi da sudimo šta vide tibetanski pustinjaci, ili kako shvata Božanstvo Ajnštajn. Mi imamo Sveto Pismo, «Dobrotoljublje» i iskustvo mnogih podvižnika. Podvizavaćemo se u Isusovoj molitvi smireno i s trpljenjem i u svoje vreme ćemo doznati, sve po redu, ako ne oslabimo. Glavno je čemu treba da stremimo, - to je ljubav, ljubav prema Istini, tj. Bogu i ljubav k bližnjem. Bog je ljubav. U tome se razlikuju podvižnici budizma i hinduizma: kod njih je glavno – znanje, a zlo – od neznanja, a kod nas je glavno – ljubav. Na Strašnom Sudu nas neće pitati, gde, kako i koliko smo se mi molili i sozercavali, nego jesmo li mi nahranili, napojili, odenuli, posetili našeg bližnjeg. Time ćemo se mi osuditi ili opravdati. Ali to ne znači, da se mi ne možemo predavati sozercanju. To posebno priliči starosti, kada nemamo snage za dela milosrđa, a takođe i onima koje je Gospod prizvao na stajanje pred Njim. Ali i pustinjaci ne bi trebali u potpunosti da se osamljuju, nego usmeno ili pismeno da odgovaraju na duhovna pitanja, kada im ih postavljaju. Svi veliki pustinjaci su tako radili, i Antonije, i Makarije, i drugi. Sve treba činiti u radosti duše .

Sergej Boljšakov. Delatnici Isusove molitve u manastirima i u svetu (2.deo)

Nastavljamo sa objavljivanjem razgovora s raznim delatnicima Isusove molitve. Od delatnika molitve izabrani su samo oni koji su dostigli unutrašnje bezmolvije, t.j. koji nikoga ne osuđuju. Iz ovih razgovora se vidi, kako delatnici molitve shvataju ove termine, kao što su «smiriti se», «unutrašnje bezmolvije (unutrašnje tihovanje)», «duhovna prelest» itd. Razgovori su delom prepisani iz dnevnika autora, a delom sastavljeni po sećanju. Slava Bogu za sve!

4. Arhimandrit Arkadije. Pskovo-Pečerski manastir

Otac Arkadije je stajao na balkonu svoje kelije i hranio golubove. Bio je visok, lep, bilo mu je pedesetak godina. Otac Arkadije je uvek bio raspoložen u svojoj dobrodušnosti i nežan.

-Recite, oče Arkadije, kako vi uvek imate tako dobrodušno raspoloženje?

Otac Arkadije je odgovorio, smešeći se:

-Zašto bih se ogorčavao? Sit sam, zdrav, odeven, obuven, živim u lepoj keliji, služim u crkvi kao đakon, radim u stolarskoj radionici svoj zanat, čitam dušekorisne knjige i podvizavam se u molitvi. Šta mi više treba? Oni koji žele više od toga, po rečima apostola Pavla, podvrgavaju se mnogim nevoljama i strastima. Njih porobljavaju ili pohlepa, ili slavoljublje, ili osvetoljubivost, ili pohote. Kada ne mogu da dostignu ono što žele, postaju zlobni i razdražljivi, a dostigavši to, padaju u nemire, da ne izgube ono čega su se domogli. I stoga su oni uvek u ogorčenju i sumnjama. Vi, Sergeje Nikolajeviču, ako hoćete da budete u blagodušnosti, živite jednostavno, ne mudrujući, i sve će biti dobro. Eto starac Amvrosije Optinski kaže: «Živi prosto, živećeš godina sto»

-To je u manastirskoj obitelji, oče Arkadije, a u svetu?

-I opet otac Amvrosije dodaje: «Moguće je živeti i u svetu, samo ne javno pred svima, nego tiho».

-A ako neko ima grehove, šta tada?

-Isto prosto, Sergeje Nikolajeviču. Kod pustinjskih otaca se kaže: «Jednom je došao mladi monah starome avi i kaže: «Šta da radim, ava, stalno padam u jedan te isti greh?». A starac mu kaže: «E, ako si pao ustani i pokaj se». –«A ako opet padnem?» - «Onda ustani i pokaj se opet». – «I dokle tako?» - «Do same smrti». Eto tajne, Sergeje Nikolajeviču, kako se prebiva u blagodušnosti. Nema čoveka u svetu koji nije grešio. O tome je i sveti apostol i jevanđelist Jovan Bogoslov pisao. Ali za svaki greh postoji pokajenje. I upravo to neprestano pokajanje nas i spasava, s jedne strane,od gordosti i visokog mudrovanja, a s druge strane, ne daje nam da padnemo u očajanje.

- Upravo za to je molitva Isusova, oče Arkadije. Jer u njoj se govori «Gospode, pomiluj».

- Tako i jeste, brate Sergije. Mi grešni ne samo da svakoga časa, nego i svake minute, rečju, delom i pomišlju – primamo rado predloge, to jest nepodobne, sumljalačke, bogohulne ili pohotljive pomisli, posmatramo ih sa svih strana i saglašavamo se s njima, i ako još nismo padali, to je samo stoga, što nemamo za to dobre prilike. Zato je i prikladna umna Isusova molitva. Pala ti je na pamet, na primer, hulna pomisao ili te zahvatila žudnja prema ženama, ili hoćeš nekoga da uvrediš ili čak da udariš nekoga – ti se tada obrati molitvi Isusovoj, šapći ili u umu izgovaraj: «Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog», i to polako, sa pažnjom i žalostivo. I pomisli će nestati. A ako ih i primiš i padneš, ne očajavaj, nego čitaj istu tu molitvu. I umiriće se tvoj duh. Zli duhovi imaju običaj da nam pred pad predstavljaju Boga veoma milostivim i svepraštajućim. Navode čoveka da misli, kao da Gospod zna, kako je mlad i snažan muškarac sklon ka nečistoti i da ga neće strogo kazniti. A posle učinjenog greha predstavljaju Gospoda surovim i nemilosrdnim Sudijom, da bi nas bacili u očajanje. Neke čak dovode i do samoubistva, a da se ne spominje ludilo. A onaj koji priziva Gospoda da ga pomiluje uvek prebiva u smirenju. Sveti i veliki Antonije video je jednom svu zemlju po kojoj su bile postavljene zamke đavola, i u užasu je upitao: «Ko se tada uopšte može spasiti?» I čuo je odgovor – smireni. Eto zbog čega je važna neprestana molitva Isusova. Mnogi, čak i u monaštvu, govore: šta će nam ona! Sasvim je dovoljna crkvena služba i kelejno pravilo. Ali, kao prvo, mi nismo uvek u crkvi ili u keliji, a iskušenja nas prate svuda, a kao drugo, ako bi pevanje i čitanje molitava u crkvi ili u keliji sigurno spasavalo, tada bi, kako je pisao starac Vasilije Pojapomeruljski, pojci i čteci (čitači u Crkvi) za pevnicom bili primerima dobrodetelji, a mi ne možemo ovo videti. Čak i ako pevaju lepo, ili čitaju tačno, tada se pažnja više usmerava na redosled pevanja ili čitanja, kako muzikalnije otpevati ili teatralno pročitati, a ne na smisao onoga što se peva ili čita. Ima, naravno, veoma duhovnih pojaca i čteca…

-A recite, oče Arkadije, šta je više - život delatni u kinoviji, ili u opštežiću ili u usamljenosti, u zatvorništvu ili u pustinjama?

-Sve ima svoje vreme. Početnik treba da ide u opštežiće, da bi se izbrusio. Eto kamenje na obali jezera ili mora, nekad je ćoškasto i oštro – ali kada se nađe u vodi, i kada se izbruse jedan o drugog, tako se i oblikuju, da postaju kao jaje ili okruglasti. Tako i opštežiće brusi naše ćoškatosti i ispituje naše smirenje, trpljenje, negnevljivost, nesticanje. A kad sve ove dobrodetelji postanu za nas uobičajene, tek tada se može stremiti usamljivanju, kada zađemo u godine, u pedesetim godinama, ranije od toga to su samo prohtevi i sujeta, i visokoumlje. A onaj, koji se izbrusio i koji se navikao na Isusovu molitvu, taj može i čak i treba da ide u usamljenost i da se sprema za prelazak u drugi duhovni svet. Jer, u čemu vas zateknem, u tome ću vam i suditi. Ko, kao mudre device, uvek bude spreman i u molitivi Isusovoj, ima ulje za svetiljku svoje duše, taj i prelazi u drugi svet spreman i prizvan. Eto o kakvom to mi kraju i molimo u jekteniji: hrišćanski kraj života našega daj nam, bez bolesti, nepostidan, miran i da dobar odgovor damo na strašnom sudu Hristovom. Evo šta je molitva Isusova. Onaj ko se u njoj ispravno podvizava – biva smiren, prost, srdačan, blag. Šta više od toga možemo poželeti?

-Bilo je neobično letnje jutro. Na plavom nebu su goreli zlatni krstovi crkava, beli, ružičasti, svetlo – žuti. U jarkom zelenilu krošnji drveća pevale su ptice. Tiha radost se svuda razlivala.

5. H.H.M. Nerko-jervi

Sedeo sam tada sa Ninom Nikolajevnom na balkonu šumskog letnjikovca u Nerko-jervi, usred ogromnih šuma, koje su se protezale od Kuomija na jug, prema tundrama Laplandije. Usamljeni letnjikovac je stajao u ogromnoj šumi, na obali tihog jezera. Sunce je zalazilo i pozlatilo mirnu vodu. Divio sam se jezeru i razigranošću boja na njemu bez prestanka. Ujutro je jezero bilo tamno plavo u sumraku osvita, onda ružičasto u zoru, zatim zlatno, kao ogledalo, otvoreno plavo, uveče opet zlatno, onda crveno, ljubičasto, crno. Plavo nebo je bilo bez oblačka. Ponegde su se ptice oglašavale šumom. Od cvetnih leja dopirao je miris cvetova i svežine jezera. Suprug Nine Nikolajevne i deca su odavno otišli na spavanje, samo smo mi ostali još na balkonu, diveći se promeni boja na jezeru. Bela noć severa carovala je u svoj svojoj lepoti.

-Kod vas je tako tiho, Nina Nikolajevna, tačno kao na drugoj planeti ili trista godina unazad, kada je ljudi bilo malo, nije bilo ni železničkih pruga, ni automobila, ni aviona. Ali i tada su ljudi, tražeći tišinu, odlazili daleko na sever, na ostrva Severnog ledenog okeana, u Solovke.

-Samo ovde se ja i odmorim dušom, Sergeje Nikolajeviču. Ovde nema nikoga, samo jezera i šume, ni gradova, ni sela. Živeti u velikom gradu je tako teško: buka, otrovan vazduh, sujeta, mnogo ljudi. A gde su ljudi, tamo su uvek i intrige, zavisti, klevete i sl. Kada sam bila mlada, sva ova sujeta i bučnost su mi se dopadale. Spoljašnje sam prihvatala kao stvarno. I, naravno, varala sam se u tome. Moj prvi brak je bio duboko nesrećan. Moj muž je bio lep i pametan, ali površan, neuredan, bez vere i principa. Kada se sve to završilo tragično, okrenula sam se veri. Otputovala sam na Valaam ocu Jovanu da ga pitam za savet. «Znate šta, sluškinjo Božija, - rekao je on, - nemojte se sekirati, jer se sve srušilo i što je kraj života. Mladi ste, i još mnogo šta se može promeniti, a onda, Gospod nikada ne popušta ispite koji premašuju naše snage. Uvek to pamtite. Postoji takvo predanje: neki se monah veoma ogorčavao težinom svoga života i roptao je, tražeći za sebe lakši krst. I jednom je u snu video, kao da se nalazi u velikoj pećini—čiji su zidovi bili puni krstova. Bili su tu zlatni krstovi, srebrni, železni, kameni i dr. I čuo je glas: «Molitva tvoja je uslišena, izaberi sebi bilo koji krst, po tvojoj snazi». Monah je počeo da traži s velikom pažnjom, i našao je, na kraju mali drveni krstić. «Mogu li da uzmem ovaj krstić?» - upitao je. «To i jeste tvoj krst, drugi su još teži», odgovorio mu je glas. Vama izgleda da je vaš krst težak, a ja, kao starac, često čujem takve užasne stvari, da je greh da time gnevite Boga. Molite se češće, i bar ponekad ponavljajte molitvu Isusovu i predajte sebe volji Božijoj, i Gospod sam će Vam ukazati put, kojim ćete ići, tada mi dođite, i ja ću Vam reći, što budem mogao». I ispratio me je.

Prošlo je nekoliko godina. Radila sam skromno i živela tiho. Jednom su me pozvali na neku večeru na kojoj je bio čak i ples. I iako sam imala već više od trideset godina, prišao mi je jedan gospodin, malo stariji od mene i predložio da plešem s njim. Pristala sam. Posle smo se još dva puta nekako sreli. Rekli su mi da je ovaj gospodin neženja, jedan od najbogatijih ljudi Skandinavije, poštovan i od svih uvažavan. Bio je (moj sadašnji muž), veoma interesantan čovek. Posle dva ili tri meseca našega poznanastva predložio mi je da budem njegova žena. Roditelji su bili zadivljeni: kakva prilika! Ali, opekavši se prvi put, bila sam veoma oprezna i zamolila ga da mi ostavi vremena da razmislim o odgovoru. Moj mladoženja je na to pristao.

Otputovala sam starcu na Valaam da ga pitam za savet i ispričala sam mu sve. On se zamislio nekoliko minuta, a onda je rekao: «Sluškinjo Božija, setite se, tada sam vam govorio, da će se sve urediti i da će sam Bog da Vas izvede na pravi put za Vas. I On Vas je izveo. Samo pamtite, da tuge i stradanja neće nestati, a samo će se promeniti. Umesto malenoga drvenoga krsta, života smirenoga, skromnog i neprimetnog, Vama je dan zlatan krst, mnogo teži, ali i njega možete da nosite, ako se budete podvizavali u milosrđu i dobročinstvu, ali on je teži. Biće Vam zavidni, klevetaće vas, pokušavaće da vas posvađaju s mužem i njegovom porodicom i dr. Ali ako se Vi ne privežete k bogatstvu, počastima, a oni će brzo doći, i sujeti žitejskoj, tada ćete moći da sačuvate unutarnji mir, posebno ako se budete podvizavali u molitvi Isusovoj, koliko možete. I još vam savetujem, udaljujte se, bar na mesec svake godine, u pusto mesto i tamo se predajte molitvi i bogomisliju. Uvidećete, koliko je to korisno».

Udata sam već mnogo godina, i evo s mužem svake godine putujem ovamo. Ispočetka muž i deca nisu time bili zadovoljni, a sada jedva čekaju kada ćemo ovde doći. Ovde je kao u raju. I moram reći, da je starac bio u pravu. Krst milionera je teži od krsta siromaha, i opasniji je. Tako lako je upasti u gordost i okamenjenu neosetljivost prema tuđim stradanjima.

Na Novom Valamu se nalazi neobičan starac, jeromonah Mihail Zatvornik. Porazgovarajte s njim o Vašim teškoćama u životu, i on će vas kao iskusan savetnik poučiti. Primetila sam da u životu ono čemu stremiš uporno, ne smotreći na podizanje prepreka sa svih strana, te iako uz veliki napor i dostigneš ono što želiš, ali to nije na korist, nego na pogibao. Ili ćeš se sasvim izmučiti i sve će ti biti svejedno, ili ćeš uvideti, da sve to nije bilo vredno toga. Ono što je od Boga, ono samo dolazi, evo kako se u Jevanđelju govori, da Carstvo Božije ne dolazi vidljivim načinom, jer je Carstvo Božije unutar nas. Davno, davno, kada su sa prvim mužem počele velike nevolje, tada sam govorila svojoj mudroj tetki: «Otići ću od muža, sve ću odbaciti, i opet ću biti vesela i živahna kao ranije». Tetka mi je tada odgovorila ovako: «A, vidi se da si ti mlada, Nina. Od sebe nikud ne možeš pobeći, ali ako je imaš mir u duši, tada će ti biti svuda dobro. Od nevolja u životu ne možeš otići, sada treba da se strpiš, moliš i čekaš – i Gospod će ti ukazati put u svoje vreme». Tako i jeste. Ali u mladosti to nije moguće razumeti.

Zaćutali smo. Jezero je potamnelo: «Već je 11 sati uveče, - primetila je Nina Nikolajevna, - a svetlo je kao po danu. Vreme ja za počinak, Sergeje Nikolajeviču, želim vam spokojnu noć!»

6.Starac Vasilije. Aleksandro-Nevska lavra

Imao sam tada najviše sedam godina. Išao sam s bakom Jelisavetom Aleksejevnom po mostu preko rečice manastirke u Aleksandra-Nevskoga lavru u Peterburgu. Bila je zima, januar, veliki mraz uz sunce. Gledam, a prema nama se kreće visoka, neobična figura: starac u sivom podrjasniku, nepokrivene glave, sede kose, duge brade. U njegovim rukama je bio žezl od tamnog drveta sa krunom na vrhu. Ono što me više od svega zapanjilo: starac je išao po ljutom mrazu, po snegu, bosonog – a noge njegove nisu bile crvene, nisu bile smrznute, nego ružičaste, tačno kao da je išao po mekom tepihu.

Skamenio sam se od čuđenja, a još više kada je starac, videvši moju baku, pravo krenuo prema nama. «Zdravo da ste, mnogopoštovana Jelisaveto Aleksejevna. Idete da se poklonite moštima, po ovakvom mrazu? Pravilno postupate. Od Gospoda nas ne mogu odvojiti ni vrućina ni mraz.A ovaj mališan sa vama, sigurno vam je unuče? I njega ste sa sobom uzeli. Dobro je, dobro je. Gospod sa vama.» I veličanstveni starčić ode dalje.

-Ko je to, bakice? – pitao sam je.

-To je starac Vasilije, unuče. Duhovan čovek. Svuda ga primaju. Ide i k samome caru. Žezl je kod njega s krunom, sam car mu ga je podario.

-A kako on to, bakice, bosonog ide? Iako ja imam krznene čizme, ipak noge zebu, i kapa sa naušnicima, a kod njega su i ruke bez rukavica, i glava nepokrivena. Kako to?

-To molitva njega greje. Eto na dalekom severu, u stara vremena, prepodobni su u pećinama živeli, a neki su se u duplja drveta sklanjali, i sve to po i te kakvom mrazu, ne kao što su ovi danas! A grejala ih je molitva.

-A kakva je to molitva, bako?

-Ta molitva se zove Isusova: «Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, grešnog». Monasi su obavezni da je čitaju kelejno, ali i za mirjane je dobra. Eto, onaj ko se utvrdi u ovoj molitvi i čita je neprestano, taj će se i zagrejati. Ni vrućina, ni hladnoća mu nisu ništa. I glad, i žeđ oseća malo. Danas, uostalom kako je oskudna vera, eto i u manastirima ovu molitvu ili zaboravljaju, ili je koje kako izgovaraju, i stoga i nema u današnjem monaštvu ovakve hrabre vere, koja i gore pokreće i bolesti isceljuje. Ako starac Vasilije na minus dvadeset stepeni po mrazu ide, znači, da ima i veru i molitvu.

-Da li se samo monasi takvom molitvom bave? – pitao sam baku.

-Ne, ne samo oni. Eto otac Jovan Kronštatski je isto veliki molitvenik, činio je čuda i ljude isceljivao. Ima i u svetu takvih ljudi. Uostalom, ti si još mali da bi to sve shvatio, shvatićeš posle. Eto kod tvoje mame sestra od dede je igumanija bila. A njen zemljak je mitropolit Petrogradski bio, vladika Paladije. A sada mitropolitstvuje vladika Antonije. Veoma je dobar čovek. Nekada je bio profesor. Njemu su žena i deca umrli, i on je otišao u monahe – i eto već dugo je mitropolit. Još se sećam pokojnog vladike Isidora. Njemu je bilo više od devedeset godina, kada je preminuo, a sve je upravljao, u mirovinu nije otišao. Ko oskudno i posno živi, taj će dugo da poživi i da se na lep način upokoji. A ti si eto sladokusac, voliš dobro da pojedeš, to nije lepo. Ništa ne treba tako voleti da se strašću za to vežemo. Sve prolazi.

-To jest, šta to prolazi? – pitao sam ja baku. – Eto, da zima i leto prolaze, to ja znam, ali šta još?

-Eto, ti si imao dedu, Avramija Pavloviča, a sada ga nema. Prošao je.

Takvo razmišljenje mi je bilo zagonetno, ali dalje da pitam baku nisam se rešio. Ušli smo u sabornu crkvu Svete Tojice u kojoj je bilo toplo i svetlo. Baka je uzela dve sveće i otišli smo da ih stavimo kod kovčega ugodnika Božijeg, svetoga i blagovernoga velikoga kneza Aleksandra Nevskog. Pri izlazu sreli smo se sa dostojanstvenim jeromonahom.

-S unučićem ste došli, Jelisaveta Aleksejevna? I to po ovakvom mrazu! Pohvalno.

-A mi smo staraca Vasilija sreli, - morao sam ja da kažem neku reč. – Ide bosonog i nepokrivene glave i nije mu hladno. Kako to?

-A ti si radoznao? – nasmešio se monah. – Njega molitva Isusova kao bundom pokriva. I po snegu on ide, kao po mekom tepihu. O tome je još i novoproslavljeni Sarovski ugodnik, prepodobni Serafim učio. Eto i ti se tako moli. Nauči ovu molitvu i ponavljaj je i sve ćeš sam videti. Sada si ti za to još uvek mali. Ali u svoje vreme počni, jer se možeš okrenuti i veru sasvim ostaviti, eto kao studenti ovde kod nas. A bez vere, brate, ne možeš da živiš.

-Unučić moj, - primetila je baka, - je veoma pobožan. U njegovoj sobi ikona koliko ima –čitav zid. Pali sveće i kandila pred njima i moli se. Sigurno se na igumaniju Anfisu dao.

-Pobožni – jesu pobožni, a kada odrastu – postanu bezbožni. A ti, Serjoža, ne ostavljaj molitvu. Moli se kako god hoćeš, ali moli se. Približavaju se teška vremena. Eto, bila je revolucija, utišala se, ali samo za neko vreme. Pa i prepodobni Serafim je teška vremena predvideo. Samo molitvom i stradanjima i biće da se držimo. Mi, sa vama, Jelisaveta Aleksejevna, do tih strahota nećemo doživeti, ali on, Vaš unučić, hoće. Eto, tada će mu molitva i pomoći.

Vraćajući se s bakom kući, ja sam još mislio o tome šta sam čuo. Utisnulo mi se u dušu.

7. Jevgenije Nikolajevič Rozov. Pskovo-Pečerski manastir

Sreo sam doktora Rozova u Pskovo-Pečerskom manastiru 1926. godine. On je bio vojni lekar i u isto vreme je lečio i bratiju, i dali su mu zato stan na prvom spratu Arhijerejske kuće. Evgenij Nikolajevič je imao preko pedeset godina i bio je udovac. Njegov sin, tih i pametan dečak, učio se u Pečorskoj gimnaziji. Živeli su veoma jednostavno. Doktor Rozov je bio iz duhovne porodice, učio se u duhovnoj seminariji, ali nije krenuo u sveštenstvo, nego je postao lekar, blistavo završio Tomski univerzitet u Sibiru na medicinskom fakultetu.

Jevgenij Nikolajevič nije bio samo blagočestiv i bogoslovski obrazovan, nego uz to i duhovan. U njemu je bilo duboko smirenje i velika ljubav prema bližnjem. Nikoga i nikada ni u čemu nije nekoga odbio. Molili su ga da putuje daleko kod bolesnog čoveka, - on je putovao bez naknade, tražili su savet – on ga je davao, molili da ih primi u kuću – nije odbijao. I nikada ni u čemu nije oskudevao. 

Jednom sam bio kod njega uveče. Kroz otvorene prozore slivao se miris jorgovana i jasmina iz Arhijerejskog vrta. Drevne manastirske crkve, ružičaste, svetlo-žute, bele s plavim kupolama, posute zlatnim zvezdama, isticale su se primetno na zelenilu vrtova u prozračnom sumraku belih noći severa. Bila je duboka, veličanstvena tišina. U maloj sobici, ispred starinske ikone, gorelo je kandilo koje se nije gasilo. Jevgenije Nikolajevič je sedeo u naslonjači, u beloj ruskoj košulji, opasan belim pojasom. Sa svojom već sedom bradom on je veoma ličio na seoskog sveštenika u svojoj seoskoj crkvi.

-Recite, Jevgenije Nikolajeviču, kako vi samo uspevate da ste uvek blagodušni i da se nikada ne uznemiravate oko novca i od čega ćete živeti, kako su mi rekli. Kako to?

-Ljudi svašta pričaju, Sergeje Nikolajeviču, ali ja samo jedno mogu da kažem, po jevanđeljski, tražite pre svega Carstvo Božije i njegovu pravdu i sve će vam se drugo dodati. Kako vam je poznato, ja sam sin protojereja, završio sam seminariju, u detinjstvu i u mladosti sam često bio s roditeljima ili u Trojice -Sergijevoj lavri, ili u Optini, u Sarovu, na Valamu itd.  Eto ovakvu sam priču čuo od gostioničara u Optini pustinji. Došao je ovde na pokloništvo jedan poznati moskovski trgovac i morao je da se radi puta zadrži tri dana duže, nego što je predvideo. Bio je sa sinom. Odlazeći, on je rekao gostioničaru: «Koliko sam vam za mene i sina dužan da platim, oče?» A ovaj kaže: «Koliko ostavite». «A šta ako ja ništa ne ostavim?» - «Vaša volja». «Pa od stotinu bogomoljaca , možda vama samo jedan i plati?» - «Desi se, ali zato onaj stoti za svih devedeset i devet plati». «E, sine moj, - kaže trgovac, - dohvati se novčanika, nas dvojica će svaki za sto i da plati». I rado je platio, i bio je zadovoljan. Eto blagoslovio je Gospod da se nahrani sirota bratija. Eto i pokojni moj roditelj protojerej Nikolaj Rozov uvek mi je govorio: «Bićeš Jevgenije, lekar i kad dođu tebi siroti i nemaju čime da ti plate, a ti i ne traži, nego im još i lekove kupi. Gospod neće tebe ostaviti, živećeš, i duša će tvoja uvek biti mirna i savest te neće peći.» Tako i činim – i eto živim. Ko može da plati, blagodarim, ko ne može – radi Boga se trudim. Jer kaže se da ako neko i malo čime posluži – Bogu služi. Eno vidite, neko je tamo divne tegle sa slatkim doneo, čak ne znam, ni ko. I sve donose, i novac, i stvari. Ne samo da je za mene i sina dovoljno, nego i drugima razdajem. Setite se, kod apostola Pavla: «Onaj koji ima hranu i odeću, neka je zadovoljan time, a onaj koji želi da se obogati upada u iskušenje». U Jevanđelju, setite se, rečeno je: «Ne možete služiti Bogu i mamonu», a srebroljubivi fariseji su se smejali tome. Ali smeje se onaj, koji se smeje poslednji. Tako, eto i vi, trudite se za jedino potrebno, a sve drugo će vam se dodati.

-Kako to, Jevgenije Nikolajeviču?

-Eto, vidite da ste vi još uvek malo ocrkvenjen čovek. Zapamtite zauvek da je najvažnije – čuvati mir u duši, a kada ga steknete, ni u čemu nećete oskudevati, jer je rečeno: «Čuvaj mir duhovni, i hiljade će se ljudi spasiti oko tebe». Eto ovih hiljadu će ti toliko toga mnogo doneti, da nećeš ni znati kuda sve to da staviš. Brinuti se o tome zaista je nepotrebno. Neverujućim, svega treba i to mnogo. Oni sve hoće sebi da prisvoje, od drugoga otimaju - živi se samo jednom. E, za njih je odlično i zaduživanje.

-Eto vi , Sergeje Nikolajeviču, idete u tuđinu, prvo u Belgiju i Francusku, katolicima, a onda, možda, i protestantima, tamo, vamo. Ništa ne biva bez Volje Božije. Znači, treba putovati, ako se sve samo po sebi tako odvija.Ali vi ste započeli nešto novo, dosad niko o tome nije slušao… Mnogi to prihvataju s podozrenjem, ali vi ste čovek koji hoće da radi. Ali, oni se varaju, Sergeje Nikolajeviču. Ja sam stari lekar, i mnogo ljudi sam video. Vi ste čovek prost i bez lukavosti, niste od onih koji se «snalaze». I stoga ćete doživeti velike tuge, krajnju bedu, neshvatanje, preziranje. Ali Vi nemojte da očajavate, nego trpite blagodušno, živite prosto, prosto – i smireno. I u svoje vreme će doći to, što vi sada ni pomisliti ne možete, govorim o uspesima u vašoj nameri. I tada ćete shvatiti, šta znači dobiti stostruko. Ali prvo treba mnogo postradati, da bi se dostigao mir, odvojenost od sveta, što se i ja trudim. Tako se ni vi ni za šta prolazno nemojte privezivati, nego idite svojim putem. Jeste li «Dobrotoljublje» čitali?

-Čitao sam, Jevgenije Nikolajeviču, ali pravo da vam kažem, malo šta sam shvatio.

-U svoje vreme, iskustveno ćete shvatiti, eto kada dođete u moje godine. Eto, tamo ima mnogo o čuvanju pomisli, i o molitvi Isusovoj. Ona će Vam, eto, mnogo pomoći.

-A da li može čovek koji živi u svetu, i pored toga je mlad, kao ja, da se usudi na takvu molitvu?

-Može. Eto stranik u «Kazivanjima jednog bogotražitlja» vaših je godina bio. Pa i orlovski trgovac Nemitov. Taj je i milioner bio, a takvu je visinu dostigao, da se tome zadivio i sam starac Makarije Optinski. Uostalom, ovaj Nemitov se na kraju života od svega odvojio, a i mene privlači, samo sina treba prvo pravilno usmeriti. A u molitvi, kao i u svemu idite umereno. Sve će doći s godinama, samo se treba truditi. Kada su starca Amvrosija molili da se on zauzme za «napredovanje» nekoga od bratije ,starac bi odgovorio: «Vremenom će sve da daju, i mantiju, i jeromonaštvo, samo eto Carstva Nebeskoga niko neće dati, sam se treba truditi». Eto, i trudite se u molitvi srdačnoj, jer «Carstvo Božije je unutar vas i oni koji se trude dostižu ga».

Sergej Bošljakov: Delatnici molitve Isusove u manastirima i u svetu (deo3)

Završavamo sa objavljivanjem beseda s raznim delatnicima molitve Isusove. Od delatnika molitve izabrani su samo oni koji su dostigli unutarnje ćutanje, tj. koji nikoga ne osuđuju. Iz ovih beseda se vidi, kako delatnici ovih molitava shvataju termine kao što su «smiriti se», «unutarnje bezmolvije», «duhovna prelest» i td. Besede su često prepisane iz autorovog dnevnika, a često sastavljane po sećanju. Slava Bogu za sve!

8. Jeroshimonah Mihail. Novi Valaam

Moja poslednja beseda sa ocem Mihailom na Novom Valaamu bila je najdublja i najpoučnija. Otac Mihail je tada imao više od 80 godina, ali bio je mlad i srcem, i umom. Bio sam kod njega u keliji. Bilo je to u avgustu. Veče je bilo toplo. Sunce je zalazilo s druge strane jezera, iza nepreglednih šuma. Bila je duboka tišina, kao na slici Levitana «Večno spokojstvo».

Recite, oče Mihajle, u čemu su glavne etape duhovnog života?

-Onako, kako ti je otac Arkadije objasnio u Pečerskoj manastirskoj obitelji. Niko se neće spasiti bez smirenja. Zapamti, da ćeš ti do kraja života da upadaš u grehove, teške i lake, da se gneviš, hvališ, lažeš, preuznosiš, da druge vređaš, da budeš sebičan. Upravo ovo saznanje će tebe i držati u smirenju. Zašto da se gordiš, ako se kaješ. Pogrešio si i pokajao se, opet pogrešiš – opet se pokaj, i tako do kraja. Radi tako, nikada nećeš očajavati, i postepeno ćeš doći u mirno stanje. A za to je potrebno paziti na pomisli. One bivaju dobre, nebitne i loše. Poslednje nikada ne primaj. Kada se pojavi predlog, odmah ga odsecaj molitvom Isusovom. A ako ga budeš sagledavao, on će urasti u tebe, i ti ćeš se zainteresovati za njega. On će te očarati i ti ćeš se s njim saglasiti i razmišljaćeš, kako da ga ostvariš, a onda ćeš ga učiniti i na samom delu – eto i greha.

Ali ima i takvih pomisli, koje se predstavljaju kao nevine, a dovode do velikih iskušenja i teških grehova. Pričali su mi da je bila u Ufimskom ženskom manastiru neka prozorljiva starica, a duhovnik u tom manastiru je bio veoma dobar sveštenik, udovac od oko 60 godina. Jednom, kada je otišao na spavanje, setio se kako je pre trideset godina, kada su mu još žena i deca bili živi, on pokrivao decu na spavanju. I raznežio se. A onda se setio žene, i krenulo je, misli su otišle kuda nije trebalo. Tako da je on proveo svu noć u molitvi i poklonima, takvo je bilo to iskušenje. Ujutro ga je starica pozvala sebi i upitala: «Šta se to sa Vama, oče, desilo? Sile nečiste su se rojile oko Vas, kao muve». Duhovnik je čistoga srca priznao šta je...Eto kuda nas mogu zavesti misli, a ispočetka izgledaju dobre. Psihijatri nam govore o nekoj psihoanaalizi i drugom, ali kako mi možemo da se snađemo, šta je dobro, a šta nije. I stoga dozivaj Gospoda neprestano: «Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog». Rečeno je kod apostola Pavla, da ko ispoveda Hrista Sinom Božijim i bude prizivao Njega neprestano – biće spasen. Ti eto, Sergej, vežbaj se, kako možeš, u molitvi Isusovoj i postepeno ćeš se umiriti, a znak će ti biti duboki mir u duši, nepokolebljivo spokojstvo.

-A dalje šta će biti, oče Mihajlo, - upitao sam starca.

-Evo šta. Postoje dva vida bezmolvija . Prvi vid – je ćutanje. I to nije loše, u krajnjoj meri, nećeš druge sablazniti i uvrediti. Ali ono nije dovoljno. Pustinjski oci su govorili, da pustinjak, koji sedi u svojoj pećini i nikoga ne vidi, sličan je zmiji koja leži u svojoj jazbini i koja je puna smrtonosnog otrova, ako se on seća uvreda koje su mu naneli drugi, i gnjevi se. Drugi oblik bezmolvija – to je unutarnje bezmolvije. O njemu su isti oci govorili: ima staraca, koji pričaju od jutra do večeri, prebivajući neprestano u bezmolviju, jer oni ništa ne govore, šta ne bi bilo korisno drugima i njima samima. Eto to i jeste bezmolvije unutarnje. Njega zadobij, Sergeje. A kada ga dostigneš i prestaneš da osuđuješ druge, ustani i zablagodari Gospodu, koji te je udostojio tako velike milosti. Nećeš ti tada biti daleko od čistote srdačne. I znaš, da samo čisti srcem mogu videti Boga. Drugi, uostalom, imaju drugi put, put blagodatnih suza. Ove suze nisu one koje svi imaju, kada se gane njihovo srce zbog gubitka bliskih ljudi, prilikom čitanja knjiga, ili slušanja o nekom događaju i drugoga. Blagodatne suze se prolivaju, kao potoci, i to bude po dve-tri godine neprestano. Suzama ovim spaljuje se, kao ognjem, sve nečisto u duši i dolazi ona u veliko i potpuno umirenje i vidi Boga.

-A šta znači, oče Mihajle, «videti Boga»? Da li je to metafora ili šta je to?

Otac Mihail me je pogledao ispitivački i zamislio se.

-Naravno, «Boga niko nikada nije video: Sin, koji je u naručju Oca, On ga objavi».Još se kaže: «heruvimi i serafimi, koji stoje pred Bogom, lica zakrivahu». Boga, biće Boga, ne samo da ne možemo videti, nego ne možemo ni pojmiti. Ali mi možemo videti Slavu Božiju, nerukotvorenu i neiskazanu svetlost Tavorsku, koju su videla tri izabrana apostola na gori. Upravo ovu svetlost je video i Motovilov dok je razgovarao sa prepodobnim Serafimom Sarovskim. To i jeste poseta Svetog Duha, Carstvo Božije, koje dolazi u sili. To je video i svetitelj Tihon Zadonski, još pre episkopstva. Udostojio se da to vidi i iguman Antonije (Putilov) Malojaroslavski, dok je bio još mlad. Da ne govorim o viđenjima prepodobnog Simeona Novog Bogoslova. Malo njih se udostojilo da vidi ovu svetlost .

-Recite, oče, ima li i danas takvih podvižnika, koji bi mogli da vide ovu svetlost nepristupnu?

-A zašto da ne?  Mislim da bi trebalo da ima takvih podvižnika. Samo, zašto se o tome raspitivati? Ako ti veruješ da se javlja ova svetlost, zašto hoćeš više da znaš? Blaženi su oni koji ne videše, a poverovaše. Motovilovu je bilo dato da vidi ovu svetlost kao «uverenje».

-A šta je to, oče Mihajlo?

-Eto, govori se u pričama o sibirskom starcu Danilu Aginskom, kojega je duboko uvažavao prepodobni Serafim Sarovski, sledeće: «Jedna bogata Sibirka, koja se duhovno krepila kod starca Danila, imala je nameru da stupi u manastir, obišla je mnogo manastira za devojke u Rusiji i Sibiru, a nije znala i dalje koji da izabere. Otišla je kod oca Danila i molila ga da joj kaže kuda da ide. A on joj je odgovorio: «Ako ja tebi kažem u koji, a tebi se ne svidi, onda ćeš ti posle da kažeš: nikada ja ovde ne bih došla, ali starac je rekao. I na mene ćeš se srditi, i sama ćeš biti nezadovoljna. A ti i dalje traži, i kada nađeš, šta ti treba, zaigraće kod tebe srce i biće to za tebe potvrda». Tako se i desilo, kada je ta Sibirka ušla u Irkutski Devojački manastir. Zaigralo je njeno srce, i ona je tamo ostala i posle postala igumanija Suzana». Tvoje prizvanje, Sergeje, isto je , kao što je go vorio prepodobni Serafim igumanu Nadejevskom Timonu: «Sij dobre reči svuda, uz put, u trnje, u kamenje, u dobru zemlju. Nešto će nići i doneti plod, i čak stostruko». Treba se truditi da dostignemo tišinu duha, jer u duši nemirnoj ne može biti ničega dobroga. A kada se smiriš, postaneš pametan, mnogo toga ćeš uraditi. Pričao sam ti o bezmolviju unutarnjem – upravo to i jeste istinsko zatvorništvo i pustinjaštvo, a molitva Isusova, neprekidno služenje Bogu unutar srca, gde i jeste Carstvo Božije, pravilno shvaćeno, pomoći će ti u svemu.

9. Baka Marija Nikolajevna. Crno, Nižegorodska gubernija.

Moja majka je umrla juna 1918. godine, druge godine sovjetske revolucije, u svom rodnom kraju, u Crnom, i sahranjena je u porodičnoj grobnici Belulinih, u Željniku. Moja majka je imala samo 40 godina, kada je umrla, sedam godina je bolovala, prvo od tuberkuloze, a kada su je zalečili, posle od srca. Tragedija moje majke je bila u tome, što je ona – veoma bogata i lepa – umesto toga da iskoristi bogatstvo života, trebala da boluje i da strada. Bila je ona veoma religiozna žena, postila, molila se verno, držala se vere. Ja sam joj zahvalan za čvrste osnove vere.

Baka, Marija Nikolajevna Balunina, l919. godine je imala preko 60 godina. Bila je
dostojanstvena, vlastna i surova, ali iskrena, pravedna, religiozna, kao i moja majka.Život njen nije bio lagan, prvih godina braka – bila je ona druga žena moga dede, ali posle je sve ona uzela u svoje ruke: muža, decu, veliko imanje itd.

Jednom uveče, posle smrti moje majke, sedeo sam na balkonu veličanstvene bakine kuće, koja je imala neobičan pogled na široku , obilnu vodom reku Oku i na drugu obalu u daljini.

-Tužan si, Sergeje, - primetila je baka prilazeći mi. – Ne treba da tuguješ, nego da se raduješ.

-Zašto, bako?

-Majka tvoja, pokojna Lida, je sada tamo, gde nema ni bolesti, ni tuge, ni uzdisanja. Upokojila se ona hrišćanski, tiho i bez stradanja, a sahranjena je pored tvoga oca. Njen život, kao žene i majke, bio je primeran. Znači, sve je dobro. Gospod je pozvao, kao što sledi. Dolaze teška ratna vremena i s unutrašnjim razdorima: ona bi se još više mučila. Kod Boga nije kao kod nas: putevi Njegovi su nepoznati i uvek na bolje. S godinama je to lakše shvatiti. Kada sam ja bila tvojih godina, oko 17, putovala sam s majkom u Kerženske skite na postrig svoje drugarice i rođake Jelene. Sećam se kao sada toga dana. Bilo je to posle Vaskrsa. Prekrasan proletnji dan. Po plavom nebu su plovili beli oblaci, tiho su stajale breze kraj puta, a okolo, guste šume Kerženske, kolibe stanovnica, vrtovi – i sve preliveno suncem, ali ne suviše jarkim, kao što je na slici Nestorovoj «Veliki postrig». Isto tako, kao na slici, išla je služba, napred postrižnica, lepa i tiha, u belom, a posle – stare monahinje po činovima. Tvoja prabaka, sestra tvoga pradede, a moga tasta Pavla Petroviča, Anfisa, bila je tada igumanija. I tada mi je bilo jako lepo, da sam mislila – i ja bih tako ostala u ovoj tišini i molitvi. Ali Gospod mi je odredio da se udam za surovog i zajedljivog udovca sa malom decom. I mnogo sam pretrpela. Blagosiljajući me pod venac, pokojna moja majka mi je rekla: «Marija, ti se udaješ za bogatoga udovca s malom decom, a nemaš ni 19 godina. Svašta ćeš doživeti. Tako je i bilo. Ali nikada nisam žalila zbog toga šta je sve moglo da bude. I tebi to ne savetujem. Pamti reči Pisma: «Budi veran do smrti i daću ti venac života». Govorili su ,da je u Ekaterinburgu streljan car imperator Nikolaj Aleksandrovič i to sa celom svojom porodicom i bliskima. Tako će i sada biti. Ti bi zakonski trebao da budeš veoma bogat čovek, da živiš u izobilju i s počastima, ali sve će to revolucija – a pravilnije, Gospod Bog –sve će to od tebe da uzme. Ali ti ne žali, zato je tebi dana velika sloboda duhovna, ti više nisi vezan imanjima, poslovima, tvornicama.

-A, kako biste me Vi, bako posavetovali, šta ako se još više razgori revolucija i sve izgubimo?

-Kako sam ti i rekla: živi po savesti i nikada ne radi protiv savesti, zbog karijere ili dobitka. Oni , koji tako postupaju, dobijaju ono što i zaslužuju, razdražljivost, u brigama su za imanje i počasti, u spletkama, u poniženjima, u zavisti prema uspešnijima od njih. A ako neki upadnu u prestupništvo, to je još gore. Stvarno, čovek će požnjeti ono što je posejao. Ko poseje dobro, taj će dobro i požnjeti, a ako poseje zlo, tada će zlo i žnjeti. Dolazi vreme bezbožničko, ali ti ne gledaj na druge, drži se vere i nećeš se postideti. Moli se eto, kao igumanija Anfisa što je radila – stoji, kao sveća, i poklone pravi, a bilo joj je preko 70. godina. Umrla je ona kada je imala preko 90 godina, u dobroj starosti, bez gluvoće, slepila i paralize, prosto je zaspala i počinula od pravednih dela. Stvar je, ne u poklonima, nego u čistom srcu i bez griže savesti. Bila sam u Sarovu na proslavljenju prepodobnog Serafima Sarovskog, videla sam njegovu pustinjicu i kamen na kojem se molio ( prepodobni se molio na kamenu bez prestanka 1000 dana i noći, prim. prev.). Veliki je bio starac i dostigao je veličinu, jer se mnogo podvizavao u molitvi Isusovoj.

-Recite, bako, a u svetu se u njoj isto podvizavaju?

-Dešava se. Ja sam sretala neke, uglavnom trgovace, i dvorjane, koji su se veoma udaljili od vere, iako i među njima ima ljudi blagovernih. Bio je na primer, bogati trgovac Sibirjakov, koji je mnogo dao za Andrejevski skit na Atonu i tamo se postrigao. Optinski arhimandrit Mojsije (Putilov) bio je isto od bogatih trgovaca, a još u svetu je upražnjavao molitvu Isusovu, orlovski Nemitov i drugi. Bilo ih je i kod nas, u Nižnjem. Jednoga sam dobro poznavala, samo što sam se udala. Bilo mi je 20 godina, a njemu preko 50. On je bio treći sin trgovca - milionera, i otac ga je blagoslovio za monaštvo. Otišao je da se posavetuje kod pokojnog oca Amvrosija, u Optinu, a ovaj mu kaže, kao i uvek, u dosetkama: «Ti znaš, ko je surov, taj u Sarov, a ko je uporan, taj na Valaam. Surovost ja kod tebe nisam primetio, ali tvrdoglavosti je kod tebe mnogo. Uporan si ti čovek. I stoga idi na Valaam, tamo će te svemu naučiti». I, otišao je, i bio je tamo nekoliko godina, i mantija mu se približila, a iznenada su oba starija brata umrla, ostavivši malu decu, a otac mu je onemoćao. Starac ga je i blagoslovio da se vrati u svet i samo da molitvu Isusovu nikada ne ostavlja. Dobro je krenulo Valaamcu sa trgovačkim poslovima, a sve čisto, blagorodno, bez prevara i ugnjetavanja slabijih. A kada su rođaci malo porasli, on im je predao posao, a sam se postrigao u udaljenom sibirskom manastiru i tamo je podigao sebi pustinjicu, i upokojio se kad je imao preko 80 godina. Govorila mi je pokojna majka, dok je on još u svetu živeo, i tada ga je snažno vuklo nazad u monaštvo. Tako i treba da bude. Ovde, u svetu, sve je prolazno.

10. Pečengski shiiguman Jovan. Novi Valaam.

Jednom smo bili u avgustu sa shiigumanom Jovanom u vrtu Novoga Valaama i razgovarali. Bio je topao i sunčan dan, ali se već mogla osetiti blizina jeseni. Prozračni vazduh, jasne sene. Tiho jutro se zlatilo na suncu.

-Recite, oče Jovane, o nepravilnostima pri molitvi Isusovoj. Da li one mogu biti ili ne?

-Kako da ne? Bes se svuda prilepljuje. Ako je uz mirjanina radi iskušenja jedan bes, tada je monahu dva, a delatniku i cela tri. Da li ste čitali Zbornik o molitvi Isusovoj i besede o molitvi Isusovoj, koje je izdao pokojni iguman Hariton?

-Čitao sam.

-Tamo se o tome mnogo govori, ali suština je ta, da pri molitvi Isusovoj treba imati duboko smirenje i ni u kom slučaju da imamo visoko mišljenje o sebi. A neki imaju takvo mišljenje. Radi čega mi vršimo Isusovu molitvu? Da bismo se postojano sećali Gospoda i kajali se zbog grehova, tako došli do potpunog mira duhovnog, unutarnjeg bezmolvija i ljubavi prema bližnjem i istini – tada mi živimo u Bogu, koji jeste ljubav. Ali ima ljudi, koji gledaju na ovu molitvu, kao na neku magiju, koja će im dati čitanje misli, prozorljivost, darove čudotvorstva i iscelenja i sl. Takav pristup molitvi je krajnje grehovan. Oni koji tako postupaju prelešćuju se besima, koji im i daju od sebe neku vlast, da bi ih sasvim pogubili, zauvek. Bio sam iguman u Pečenge. To je veoma daleko, na obalama Severnog ledenog okeana. Leti sunce tri meseca ne zalazi, a zimi tri meseca traje noć. I velika je tamo usamljenost. Buran okean, i bezljudna, melanholična tundra svuda okolo. U takvim momentima biva, da moleći se krajnje strasno ne vladajući sobom, neki se inoci time veoma povrede i počnu da čuju glasove u keliji, kao anđeoske, koji ga ubeđuju da je on dostigao anđeoske visine i da može čuda da tvori, i čak, kao Spasitelj, da ide po vodi.  Ubedili su ovi glasovi nekog jadnika da okuša sebe zaista, da prođe po tankom ledu, kao da on nema težinu. I on je pošao, i provalio se u vodu – i iako je vikao i izvadili su ga, ipak se od ledene vode razboleo i ubrzo umro, pokajavši se. To je krajnji slučaj, a druge bes na drugačiji način lovi. Moleći se i videći u sebi nekakav napredak duhovni, počnu oni da se hvale time i da sve druge smatraju nižim od sebe i nedostojnim, a u sebi da vide izabrani sasud Božiji. Takvi molitvenici obično sve osuđuju, lako se razdražuju ili ako su ukoreni, uvek su u nekakvom smućenju. Iako se i govori kod Apostola Pavla, da koji priziva Gospoda Isusa Hrista za spasenje i koji ispoveda Hrista Sinom Božijim biće spasen, ali i sam Spasitelj nas poučava, da neće svaki koji doziva «Gospode, Gospode» biti uslišen, nego samo onaj, koji ispunjava Volju Oca Nebeskoga. A takvi ljudi, iako ga i dozivaju, srcem stoje daleko od Gospoda. Treba, znači molitvi dodati još i ispunjavanje zapovesti, jer je vera bez dela mrtva i delima vera dostiže savršanstvo.

-A kako da znamo, oče shiigumane, kome da se obraćamo za savet?

-Traži sebi starca tihog, dobrog, smirenog, koji prebiva u miru savesti i u unutarnjem bezmolviju, to jest, koji nikoga ne osuđuje. A oni, koji sve osuđuju, i nezadovoljni su svim ljudima, a uz to i srebroljubivi – od takvih beži, jer ćeš se uz njih još i razvratiti. A sećaj se još i ovoga, da se sa starcem može živeti neko vreme, do određenog vremena, a kada se naučiš delatnoj molitvi i čuvanju pomisli, tada zašto će ti starac? Ne treba sve vreme biti dete, nego s godinama za sve sam treba da odgovaraš. Pa i ti sam možeš biti starac, kada dođe vreme za to.

-To jeste, kako to?

-Veoma prosto. Starac je čovek, bogat duhovnim iskustvom i mudrošću, i s velikom ljubavlju prema ljudima. Starci su bili i prosti monasi, kao uvek pominjani starac Zosima Verhovski, po kojem je Dostojevski opisao svog starca Zosimu, a uopšte ne po svetitelju Tihonu ili po ocu Amvrosiju. Pročitaj žitije starca Zosime, - i sam ćeš videti. Takvi su bili starci Vasilisk Turinski, Jovan Moldavski, shijerođakon Melhisedek, preslavni starac koji je doživeo do 125. godina. Starac Danilo Ačinski, veliki podvižnik i učitelj, u Sibiru, pa Kuzma Birski, bili su prosti mirjani, a njima su dolazili po savet ne samo mirjani i sveštenici, nego i monasi i episkopi, i od premudrih. A zar nije starac, još i te kakav, autor «Kazivanja jednog bogotražitelja»? U rukopisu oca Amvrosija Optinskog, našao sam, da je on bio od orlovskih seljaka, a kako je rukopis nađen na Atonu, u Sveto- Pantelejmonovom manastiru, tada je ,verovatno, tamo i original tog rukopisa. Verovatno je,onaj stranik, vraćajući se iz Svete zemlje kući, u Rusiju, svratio na Aton, kao što su mnogi poklonici radili, te je i ispričao o svojim putovanjima starcu, jeroshimonahu Jeronimu Solomencevu, a koji mu je rekao da se zapiše sve to ili je stranik sam zapisao, a možda i ostao na Atonu. Ko zna?

A stranstvovanje, to je podvig, oče Jovane?

-Da, i to kakav, samo je jurodstvo više, jer je teže. Ali jurodstvovanje nije dozvoljeno, osim malobrojnim i to po blagoslovu velikih staraca. Mi i malo ne možemo podneti, kako da se upustimo u veliko. O starcu Leonidu Optinskom poznat je ovakav događaj.  Jedan monah mu je dosađivao tražeći blagoslov za verige, a starac mu je odgovorio: «Šta će tebi verige? Samo monaštvo jesu teške verige, ako radiš sve kako treba». Ali monah je sve umoljavao. Na kraju je starac blagoslovio, a onda je pozvao sebi monaha kovača i rekao mu je: «Doći će ti sutra monah i moliti da mu napraviš verige (teške okove, prim. prev.), a ti mu kaži: «Šta će tebi verige?» - i dobro ga ošamari». Sledećeg dana dotrčao mu je razljućeni monah i počeo da objašnjava kako je molio kovača da mu napravi verige, a da ga je ovaj umesto toga ošamario. «Pa eto, - rekao je starac, - ti ni jedan šamar nisi pretrpeo, nego si dotrčao da se žališ. Kako ćeš ti verige da nosiš? Eto i ne treba više glave skakati.»

-Eto meni je otac Mihajlo govorio: «Sej, brate, dobre reči svuda, i u trnje, i uz put, i na kamenu. Možda i izraste i plod donese, čak stostruki». Šta vi mislite, oče shiigumane?

-E, ako je otac Mihajlo tako rekao, treba poslušati. Sej dobre reči svuda, eto i stranstvovaćeš tako, kao onaj stranik. To, brate, nije mali podvig.

-A hoću li ja izdržati, oče?

-S verom, moći ćeš, jer je rečeno: «Sve mogu sa Isusom koji me ukrepljuje». Eto molitvi Isusovoj pribegavaj, ona će te i izvući.

11. Otac Misail. Pantelejmonov manastir na Atonu.

Oca Misaila sam sreo na Atonu 1951. godine, kada je on bio gostoprimac u Sveto-Pantelejmonovom manastiru. Bio je visok, prav, jasnog uma i dobrog pamćenja, blagodušan i nežan. Došao je na Aton 1896. godine i voleo je da priča, kako je on, na putu za Aton, prolazio kroz Moskvu, koja je bila pripremljena za krunisanje imperatora Nikolaja II, kojeg je on uvažavao još više nego starac Mihajlo.

Sedeo sam u mojoj prekrasnoj sobi, s portretima cara Aleksandra II i njegove supruge i mitropolita Moskovskog Filareta na zidu. Prozori i balkonska vrata, po čijim stubovima su se vile cvetajuće glicinije, bili su širom otvoreni. Dole su se videla manastirska zdanja i Crkve, vrtovi, bregovi i plavo nebo, sve obliveno jarkom jutarnjom svetlošću. Sedeo sam pored prozora i razgledao rukopis, koji sam našao u odjelu rukopisa bogate manastirske biblioteke , «Kazivanja jednog bogotražitelja», napisan prekrasnim slovima i koji bio je označen kao primljen u ovaj odjel mnogo ranije od štampanih izdanja. Preda mnom je bez sumnje bio original, s kojega je arhimandrit Kazanskog Čeremiskog manastira izdao svoju knjigu. Mene je zainteresovala činjenica, pri poređenju rukopisa i knjige, da su u knjizi bili izostavljeni ne samo celi pasusi, nego i cela dva veoma duga kazivanja.

Zakucali su na vrata i u sobu je ušao otac Misail.

-Rekao sam Vasiliju, da vam on donese čaj sa hlebom i slatkim. Da se okrepite.

-Neprijatno mi je , oče Misaile, što se vi toliko brinete o meni.

-Kako da se ne brinem? Vi ste redak gost. Retko kada nam ruski ljudi sada dolaze, nije tako kao što je bilo u stara vremena. Ponekad neko kratko navrati. A sve je više raznih stranaca, protestanata i katolika, najčešće radoznalih, bez ikakve vere, prosto da zavire. Žive tu malo, idu iz manastira u manastir. Sve im pokaži. Samo radi toga moramo da imamo posebnog čoveka.A vi se ovde za neki rukopis interesujete? E, kako je lepo napisano, na ruskom.

-Znate, oče Misaile, to je original «Kazivanja jednog bogotražitelja». Bez sumlje, stranik je bio na Atonu i zapisao svoja putovanja za tadašnjeg duhovnika, jeromonaha Jeronima (Solomenceva). Kada je Kazanski arhimandrit objavio ovaj rukopis kao knjigu, on je mnogo iz nje izostavio: cela dva veća kazivanja, između ostalog.

-Ah, ti. A zašto ih je izostavio?

-Neki propusti su razumljivi. Tamo se stranik surovo odnosi prema bogoslovima – akademicima, od kojih su postajali arhijereji. Takvo slobodoumlje se možda ne bi svidelo jerarhiji, a Kazanski arhimandrit nije hteo da ima s njima poteškoća. Stranik je oštro kritikovao sholastiku koja je zaživela, koja se tada predavala. A dva kazivanja je arhimandrit izostavio, verovatno, jer je mislio, da oni mogu smutiti čitaoce monahe. Jer je rukopis bio napisan od strane mirskog čoveka i za duhovnika.

-A šta se govori u ovim kazivanjima?

-U prvom, čiji se početak nalazi u knjizi, govori se, kako je stranik noćivao u sumnjivoj krčmi, kada je trojka sa pijanim kočijašem udarila u izbu i razbila prozor, pod kojim je on spavao. A u rukopisu se govori o tome da kada je stranik legao da spava, prišla mu je žena iz te kuće sa namerom žene Potifara i počela da mu se mazi, što je probudilo u njemu pohotu, i njegova uobičajena molitva koja je sama tekla se zaustavila. Stranik bi, verovatno pao u greh, da nije bilo te trojke. Žena se od toga potresa silno razbolela, ali bila je izlečena molitvama stranika.

-Da, veliko je delo – molitva Isusova, Sergeje Nikolajeviču, - primetio je otac Misail, - uistinu od smrti i sramote spasava. A to je istina, kada se podigne bludna strast, da molitva Isusova, koja sama teče, prestane. Tada se treba truditi.

-A eto oženjeni ljudi se gotovo ovom molitvom i ne zanimaju. Kako do toga dolazi? – pitao sam ja.

-Poistovetili! Jedno je – zakonski, blagosloveni brak, a drugo je – bludna pohota, koja se pojavila kod stranika prema tuđoj ženi. Tada je to blud ili preljuba. Prirodno je da je otac arhimandrit pomislio, da ko se ne razume u te stvari pravilno, može da se sablazni. A Vi znate šta biva za sablazan slabih? Bolje bi bilo da se nije ni rodio taj čovek. Bes je lukav. On nas muči ako ne milom onda silom i može nas i ovom velikom molitvom uništiti, ako u nama nema smirenja.Jeste li razumeli? Ovde sam došao davno, davno, 1896. godine. Video sam i oca Stratonika, kojim se oduševljavao otac Siluan, o kojem piše otac Sofronije, pa i otac Ilarion, koji je napisao «Na gorama Kavkaza». Pa, ni otac Ilarion nije akademik, možda se u nečemu i nije jasno izrazio...Došla je ova knjiga u ruke dvama dvorajnima, učenima,ocu Antoniju Bulatoviču iz Andrejevskog skita i ocu Alekseju Kirjevskome, iz našeg manastira, i počeli su da raspravljaju. Za jednog je knjiga – vrhunska mudrost i istina, a za drugoga – puna jeresi. Sablaznili su oni svojim prepiranjem mnogo monaha i podigla se galama. Moralo se stotine ruskih monaha iseliti s Atona, a uz sve to i rat – i počeo je da vene ruski Aton. I do čega smo došli sada? Samo starci su ostali, omladine – nema. A da su otac Antonije i Aleksije upražnjavali molitvu Isusovu kako treba, u smirenju srca, tada ne bi oni napravili takvu svađu. Kakva je tu molitva, kada jedan drugoga najgorim rečima nazivaju? Onaj, ko je gord, netrpeljiv, vlastan, tome ne priliči da se zanima molitvom Isusovom, ako se ovakav čovek tako moli, tada on sve vreme greši i ne kaje se. Tada je ova molitva njemu na osudu.

-A kako da prepoznamo, oče Misaile, čoveka, koji se pravilno podvizava?

-Veoma prosto ga možete prepoznati, on nikoga ne osuđuje. Govorili su za arhimandrita Optinskog Isaakija, da kada su mu dolazili monasi da se požale jedan na drugoga, tada bi ih on pažljivo saslušao, dodajući: «Eh ti, kakve si reči rekao, i još si ga udario – nije lepo, takve stvari ne smemo sebi da dopustimo», a završavalo bi se sve uvek ovako: «A idi, ti, oče, onome koji te uvredio i zamoli ga da ti oprosti» - «Ali, on je mene izvređao i udario» - «A Hristos je rekao: «Ako te udare po obrazu, okreni i drugi», a ti hoćeš da mu iščašiš vilicu. Znaš da on tebe ne bi uvredio bez razloga. A eto do čega si ga ti doveo, idi, traži da ti oprosti». Nikoga nije osudio otac Isakije; oci Antonije i Aleksije nisu tako radili i završili su loše. Budi uvek u miru, Sergej, i spašćeš se.

12.Sergej Mironovič Paul. Jurijev.

Sa Sergejem Mironovičem Paulem upoznao sam se u Jurijevu, na estonskom – Tartu, u Estoniji 1924. godine. On je bio stariji sin M.A. Paula, estonskog vice-guvernera, prvog Estonca na ovoj dužnosti. M. A.Paul je završio Sankt-Petrburšku Duhovnu akademiju, u kojoj je bio jedan od omiljenih učenika arhimandrita Antonija (Hrapovickog), kasnije Kijevskog mitropolita. Uskoro po završetku akademije Paul je prešao u građansku službu i , brzo napredujući u činovima, bio je postavljen za estonskog vice-guvernera, na tom položaju je i umro, na pragu najblistavije karijere. Sergej Mironovič, po završetku srednje škole, krenuo je na univerzitet, a zatim, posle ratnog perioda, u vojnu akademiju, iz koje je izašao kao vojni oficir. Sergej Mironovič je ratovao u prvom svetskom ratu, a zatim u građanskom, u kojem je zadobio, na Severnom Ledenom okeanu, strašnu ranu: metak, koji je ušo u levo oko, izašao je kroz desno uho. Sergej Mironovič je oslepeo na jedno oko i ogluvio na jedno uho. Neki delovi mozga su bili okrznuti, i on je bio prisiljen da svake tri godine ide na operacije mozga. Sve to ga nije ni najmanje ogorčilo, niti ozlobilo. Sergej Mironovič je uvek bio uravnotežen, nežan, i nikada nikoga nije osuđivao. Vrativši se u Estoniju, Sergej Mironovič je blistavo završio Jurijevski univerzitet i trebao je da ostane tu da se spremi za profesorsku katedru na hemiji. Umesto toga on je otišao da bude poslušnik (iskušenik) u Pskovo – Pečerski manastir.

-Bilo je nešto u Sergeju Mironoviču što je podsećalo na kneza Miškina iz «Idiota» od Dostojevskog, i još više na Aljošu Karamazova. Kao i ovaj, on se nikada nije brinuo za to šta će jesti ili piti, i kako će se obući. I sve se nekako odvijalo na bolje. O karijeri nikada nije mislio, bio je prost, iako visoko obrazovan i načitan. Sve, što je imao, razdavao je. U Pskovo – Pečerskom manastiru on je proveo oko tri godine, ali se nije postrigao, i isto, kao i Aljoša Karamazov, vratio se u svet i, kao kod Dostojevskog, po savetu svoga starca, jeromonaha Vasijana, koji se upokojio kao jeroshimonah Simeon, krajem 1950-ih godina, u avgustu, sa 93. godine. «Sergeje Mironoviču, - rekao mu je otac Vasijan, - idi u svet, tamo su takvi ljudi potrebniji, nego ovde. Uči samim životnim primerom. A doći će vreme, vratićeš se, ako Gospod blagoslovi». Po izlasku iz manastira Sergej Mironovič živeo je neko vreme kod mog pokojnog brata Konstantina, a posle je bio na dužnosti upravnika jedne hemijske laboratorije. Upokojio se on, kako sam čuo, 1940- ih. Sergej Mironovič se naučio molitvi Isusovoj, kada je bio u jednom srpskom manastiru na samom početku 1920-ih godina. On je uspeo u njoj zadivljujuće, veoma rano je dostigao unutarnje bezmolvije, stalni spokoj i radost. Sa Sergejem Mironovičem sam često bio u Jurijevu i u Pskovo-Pečerskom manastiru.

Jednom je on došao kod mene u keliju, u kojoj sam boravio. Ova kelija je bila jedna od drevnijih, još od vremena prepodobnoga Kornilija. U njoj su se, po predanju, boravili carevi: Ivan Grozni i Petar Veliki, u njoj je živeo jeromonah Lazar, kojega je posećivao Aleksandar Blagosloveni, i takođe jeroshimonah – zatvornik Teodosije, kojega je posećivao Nikolaj II. Kelija je bila spojena hodnicima s pećinskom Crkvom i pećinama .

-Recite, brate, Sergije, - pitao sam ja poslušnika, - kakao se vi osećate u novoj sredini?

-Veoma dobro, bolje nego u Srbiji, gde je bilo mnogih ruskih intelektualaca. Bez njih je bolje.

-Zašto?

-Eto, zbog toga, što su prosti ljudi, celovitiji, a inteligentni su od jedne obale otišli, a drugoj nisu prišli – i muče se: staru, celovitu, pradedovsku veru su oni izgubili, a vulgarni ateizam, gramzivost i razuzdanost ne mogu da prihvate. Hramaju na obe noge. Ovde su samo nastojnik i još jedan jerođakon od obrazovanih, a svi drugi – prosti ,obični ljudi. Kada sam ja ovde došao, starac moj, manastirski duhovnik otac Vasijan mi je i rekao: «E, Sergeje Mironoviču, Vi ste došli u manastir. U Srbiji ste već živeli u manastiru, znate, kakav je to život. Preosvećeni Teofan Zatvornik je mudro pisao, da ako se već nalaziš u manastiru – tada usamljeništvo, crkva i kelija, moli se i trudi se – i gotovo. Sedi u keliji, ona će te svemu naučiti. A ako se budeš upuštao u razgovore s bratijom, tada ćeš se svega naslušati i ne samo da možeš otići iz manastira, nego i veru možeš izgubiti, čudeći se, kako su ljudi toliko godina živeli u obitelji, a da su puni pustote, zavisti, nadmenosti i sl. Eto ti si naučen molitvi Isusovoj, u njoj se i podvizavaj, a za savete o njoj obraćaj se ocu Arkadiju: on o njoj mnogo zna. Eto, ja tako i živim i odbijam da idem na besede i razgovore, zbog čega me čak smatraju i gordim.

-A recite, Sergeje Mironoviču, da li je jako korisna Isusova molitva?

-Veoma. Samo je treba vršiti u duhu krotosti, jer inače je veoma lako upasti u duhovnu prelest i bez potrebe umisliti visoko o sebi.

-Eto, vi, Sergeje Mironoviču, mnogo ste izučavali hinduizam i budizam. Tamo nije tako, kao kod nas.

-Naravno, da nije tako. Kod hinduista ili budista je sva nevolja u neznanju i privezanosti za svet, koji leži u zlu, a spasenje se sastoji u poništavanju ličnosti, zagašenoj kao plamen sveće, ili koja se rastvori, kao kapljica u okeanu. Ali i tamo su ljudi...Čuo sam ovakvu priču. Kod jednoga od najbogatijih i najglavnijih maharadža Indije bio je divan, tj. premijer-ministar, njegov rođak, mlad, bogat, učen. Svi su mu zavideli. Jednom je bio nekim povodom u dvorcu banket . Jedan od inostranih gostiju je prišao ministru i rekao mu je: «Vi ste veoma sretan čovek. Vi ste poznati, bogati, mladi, zdravi. Imate prekrasnu porodicu. Sva blaga zemaljska». A ministar mu je odgovorio: «Vi mislite, da je u zemaljskom blagu sreća? Nije li to prepreka istinskoj sreći, slobodi duha?» Isto veče je ministar pozvao k sebi slugu, pred njim se preobukao u odeću sanjausija, uzeo štap i nestao zauvek. Kod indusa ko postane sanjausi – umro je za života, jer gubi kastu i sve, ali on zadobija veliku duhovnu slobodu, ničim nije privezan. Vidite, kod hinduista i kod budista ima ljudi koji su sposobni na velike žrtve radi slobode duha. Ali kod nas ima bolji put, o kojem se govori u Jevanđelju: «Poznajte istinu, i istina će vas učiniti slobodnima».

-Znači da ste Vi došli u manastir da biste spoznali istinu?

-Manastir, Sergeje Nikolajeviču, je škola duhovna, kao što je napisano kod prepodobnog Venedikta, kojim se vi zanosite, ali to nije škola formalnih ispita, kao seminarija, nego duhovnog iskustva.

-A da li ćete naći to što tražite?

-A to starac bolje zna. Hteo bih da ostanem ovde, ali ako me starac pošalje u svet, poći ću, kao što je, po blagoslovu starca Zosime,pošao Aljoša Karamazov. A znate, Sergeje Nikolajeviču, Vi ste bliži Aljoši nego ja. U meni je još mnogo ostalo od kneza Miškina. Vi ste ovde samo na tri meseca, sagledajte sve, naučite se posebno od oca Arkadija i oca Vasijana. Trebaće vam to u svoje vreme, kada se zaputite na stranstvovanje po Zapadu, među ljudima druge kulture, drugačijih pogleda. A posebno se držite Isusove molitve.Ja se njom samo i držim. A znate li još, Sergeje, do kakvog zaključka sam došao posle građanskog rata? Nasiljem ništa ne možeš postići. A sa hrišćanske tačke gledišta, umesto toga da budemo zlobni i svetimo se, bolje je pretrpeti nasilje. Ono nije večno, i ono više razvraća nasilnika, nego njegovu žrtvu. U građanskom ratu su obe strane činile svakakva zverstva. I kakav je rezultat? Beli su ubijeni, a crveni proždiru i ubijaju jedni druge. I to je tek početak, a do kakvih će sve čišćenja da dođe. Za nas sve to treba da bude daleko i da znamo da Bog jeste ljubav, i poklanjati se Njemu treba u duhu i istini. Eto molitva Isusova i jeste poklanjanje u duhu i istini.

Sergej Boljšakov
Izvor: http://www.ihtus.ru/92003/mol1.shtml

Prevod s ruskog: Nataša Ubović